Istočno Homolje: Od kanjona Crne reke do Zdravče

... ili 21km steeplechase

Do Homoljskih planina iz pravca Požarevca, a većina gostiju dolazi im sa te strane, možete prići sa dve strane. Južnom stranom preko Petrovca, banje Ždrela, Gornjačke klisure, Krepoljina gde put vodi sve do Žagubice. Ili severnom stranom preko Rabrova, Turije, Kučeva, Neresnice, dolinom Peka pa sve do Majdanpeka. Izbor puta naravno zavisi od toga koji deo Homolja hoćete da posetite i koje vrhove da penjete. Ovoga puta odabrali smo severni pravac. Istim smo išli početkom oktobra, na akciju U pohode Homolju. Tada smo se zaustavili u selu Neresnica koje leži pored samog puta Kučevo - Majdanpek. Taj put iza Neresnice savija na dole prateći reku Pek, čime opasuje Homoljske planine sa severne i istočne strane. Neposredno ispred Majdanpeka pravi polukrug, nastavlja na sever i ulazi u grad. Ako hoćete da pratite ivicu Homoljskih planina i nastavite na jug, tu se morate odvojiti i krenuti ka selu Debeli Lug. Odvajanje je neposredno iza fabrike bakarnih cevi. Posle Debelog Luga dolazi Leskovo a onda raskrsnica gde se levo ide za Bor. Idući desno dolazite u Žagubicu i onda možete da se vratite južnom stranom Homolja čime ćete zatvoriti krug i obići oko Homoljskih planina. Upravo to smo i uradili, tačnije naš vozač je to uradio a mi smo jedan deo prešli peške.

Put oko Homolja (kliknite na fotografiju)

Vlada ovu akciju vodi najmanje treću godinu za redom. Prethodne dve sam propustio, mnogo bi bilo da sam to uradio i ovaj put. Nacrtao sam se u 6:30 ispred opštine Novi Beograd, malo sam dremao, malo pričao, tek izdržao sam do pekare u Kučevu. Nalazi se u blizini autobuske stanice, vrlo pristojna usluga, nema razloga da ranije doručkujete. Ne zadržavamo se dugo, idemo dalje. Put nas vodi dolinom Peka. Mutna i brza reka, vidi se da je skoro izlazila iz korita i očistila veći prostor oko sebe. Prolazimo Debeli Lug i nešto kasnije izlazimo iz busa. Ovo je verovatno najdalje mesto od Beograda odakle se mogu napasti Homoljske planine.

Krećemo stazom pored Crne reke. Izvire negde u Homolju i pripada slivu Peka. Tri puta je prelazimo preko balvana. Prvi prelaz je sa drvenim gelenderom, drugi sa zategnutom žicom, treći bez ičega pa mi nešto improvizujemo. Reka je očito mala ali u ovom dobu godine ima sasvim solidno vode. Obožavam vodene tokove i trudim se da ne propustim rano proleće. 

Ubrzo ulazimo u kanjon Crne reke i to je možda najlepši deo današnjeg dana. Litice nisu nešto visoke ali su strme a sam kanjon nije mnogo dugačak. Atraktivnim ga čini to što je prilično uzak, kao da je neki prolaz u pitanju. Rečica se smestila na levoj strani, skroz uz stenu, gde je sebi produbila korito. Kao da se namerno pomerila u jedan kraj da bi ostavila prostora za prelepu, zelenu stazu. Žao mi je što smo ga prilično brzo prošli. Ovakva mesta su jedan od glavnih razloga za planinarenje. Nedovoljno poznata, u nekim bestragijama a kada ih vidite poželite da se stopite sa njima. Stavio sam nekoliko fotografija kanjona u album mada mislim da nisam uspeo da uhvatim ono o čemu pričam, osim možda u dva slučaja.

Glavni deo grupe nastavlja dalje pored reke a nas devetoro se odvajamo, idemo da tražimo prerast. Penjemo se naglo i izlazimo na neki prevoj odakle pogled puca na sve strane. Usput prolazimo pored vatre koju je neko zapalio i očigledno ostavio da se sama bori sa vetrom. Prolazimo i pored jedne kuće koja ne deluje napušteno kao ostale na koje smo nailazili. Živog čoveka ipak ne videsmo. Zato smo prerast brzo pronašli. 

Prerasti su kameni mostovi, različitog porekla. Ovaj koji smo videli manji je u odnosu na mnogo atraktivnije prerasti Vratne. Od nekoga sam čuo da je označava kao broj 8, ne znam da li ima neko posebno ime. Prilično dobro se kamuflirala u okolinu tako da je nije lako uočiti na prvi pogled. A nije lako ni napraviti dobru fotografiju iz daljine - ne primećuje se od drveća. Zato su najbolje one koje smo napravili ispod nje. Ispod prerasti je veliki prostor, dobro osvetljen i otvoren sa dve strane, tu je i potok koji ponire, iz koga smo pili vodu.

Idemo dalje putem, onda se penjemo kroz šumu i kada izađemo na čistinu bićemo već na nekih 730m. Visinu više nećemo značajno gubiti, popećemo se na neke vrhove i vratiti na stazu a najviši od tih vrhova ima 923m. Znači išli smo nekom vrstom visoravni, uglavnom zemljanim putem, sa otvorenim vidikom na istok ka Borskom stolu i Velikom kršu i na jug ka Beljanici i Južnom Kučaju. Problem su pravila oborena stabla, stradala u nedavnoj ledenoj oluji. Snagu smo uglavnom potrošli na njihovo preskakanje i obilaženje. Oduta i podnaslov steeplechase. Kenijaca nije bilo ali prepreka jeste.

Pogled ka Velikom krš i Južnom Kučaju

Prvi vrh na kome smo bili je Breza. Uska stena, dovoljna za manju grupu ali ne i za pun autobus, sa odličnim pogledom na sve četiri strane. Vrhove susednih planina je relativno lako identifikovati ali ne i mnogo bliže Homoljske vrhove koji u istočnom delu planine svi liče jedan na drugi - zaobljena brda, pod livadom ili šumom.

Nas devetoro kreće dalje pre dolaska glavne grupe. Da bi im dali prostora na vrhu ali i da bi otišli do Kupinove glave. U pitanju je, kako sam već pomeno, najviši vrh istočnog dela Homoljskih planina sa 923m. Verovatno i najatraktivniji jer drveća skoro da i nema pa je pogled odozgo odličan. Prvi i do sada jedini put na njemu sam bio krajem avgusta 2008. godine. Visoka trava, zlatne boje pružala je tada prelep prizor a kupina je bilo toliko da naziv vrha uopšte nije dolazio u pitanje. 

Pogled sa Kupinove glave

Da bi stigli do Kupinove glave, odvojili smo se od glavnog puta i prešli nekih 1,5 km, naravno isto toliko se i vraćali. Skretanje je kod Čoka Njamci (u prevodu Nemački vrh, čuka ili šta već čoka znači na vlaškom) koji i jeste i nije vrh pošto je vrlo malo iznad puta. Ne idemo tamo a ni na Korugu koju je glavna grupa posetila. Idemo pravo na Zdravču.

Zdravča je kao i Breza: stena, vidikovac i vrh. Upravo ovim redosledom. Velika stena sa dva dominantna dela koja se nadnosi nad dolinom ispod nje i omogućava prekrasan pogled. Negde se vodi kao vrh mada kao i Čoka Njamci toliko je malo visinski iznad puta koji prolazi blizu nje da mi je taj status vrlo sumnjiv. Kako god, lepo je doći ovde, videti je i provesti neko vreme.

A vremena nema puno, treba stići do Beograda. Žurimo, spuštamo se sa stene, idemo preko livada i posle nekih 2 km smo na asfaltom putu ka Žagubici. Tu nas čeka autobus što znači da tu završavamo pešačenje.

U Žagubicu je noć stigla pre nas. Ne stižemo da pogledamo prelepo vrelo Mlave i čuveno žagubičko groblje. Idemo u restoran, imamo toliko vremena da pojedemo čorbu i popijemo pivo. Onda se smeštamo u autobus i krivudavim putem preko Krepoljina zatvaramo već pomenuti krug oko Homoljskih planina. 

I to je to. Prešli smo 21,5 km i napravili 1050m uspona (nije mi baš jasno gde ali gps ne laže). Upoznao sam još dva bisera Homolja. Početnu sliku - dosadna i trnovita planina koju silom prilika često posećujemo jer je blizu Beograda - odavno sam izmenio i prevazišao. Već idući vikend ponovo ću biti tamo, na već tradicionalnom Homoljskom maratonu. Biće to prilika da opišem još neka zanimljiva mesta i polako da zaokružujem priču o Homolju ili Homoljskim planinama, koje sve više koristim kao sinonime. Mada ne mislim da priča ikada može da se potpuno zaokruži...

Fotografije

Antički Olintos

Kada sam pisao o letovanju 2014. na Sitoniji, glupo sam obećao da ću posetu antičkom Olintosu izvojiti u poseban post. Mogao sam tamo da kažem nekoliko rečenica ali verovatno sam razmišljao da je taj post dovoljno dugačak i da bi nešto moglo da se izbaci i izdvoji. Ono što je sigurno da nisam planirao ovoliku vremensku distancu da napravim.

U pitanju je arheološko nalazište sa ostacima najznačajnijeg grada na Halkidikiju u vreme Stare Grčke. A ako je grad nekada bio najznačajniji, pretpostavljam da je i nalazište danas najznačajnije. Nalazi se oko 2,5 km od mora, između Kasandre i Sitonije, s tim da je mnogo bliži Kasandri. Put koji vodi do tamo je polukružan, počinje i završava se na glavnoj džadi Kasandra - Sitonija. Putokazi postoje, ne možete promašiti. Ceo prostor je okružen ogradom a ispred ulaza nalazi se veliki parking. Ulaz je 3e za odrasle i dž za decu, što je vrlo lep običaj koji Grci neguju na svim arheološkim lokacijama - decu to ionako slabo intersuje. Na ulazu dobijete katalog sa mapom lokaliteta. Najvažniju informaciju ne mogu da dam. Na zvaničnom sajtu (ovde) piše da je radno vreme 8-20 ali meni ostalo u sećanju 9-15 ili 9-18. U svakom slučaju predlažem posetu u ranim jutarnjim satima dok zvezda ne upeče.

Olintos je osnovan u VII veku p.H. na području koje je bilo naseljeno još u Neolitu. Naselilo ga je izvesno pleme Bottiaeans (na žalost ne znam srpski prevod). Kada je Kserks 480. p.H. krenuo ka Atini, i Olintos je kao svi poslušni vazali dao svoje brodove. U povratku 479. godine Persijanci su ga ipak razorili, verovatno frustrirani usled poraza. 
Nedugo zatim makedonski kralj Perdika II podstakao je okolno stanovništvo da ponovo nasele Olintos, u kome je još uvek bilo nešto malo onih nesretnih Bottiaeans. Novi utvrđeni grad svoju snagu pokazuje tako što 432. p.H. izlazi iz Atinskog pomorskog saveza, okuplja oko sebe 32 slobodna grada Halkidikija i postaje centar Halkidiškog saveza. U početku su odnosi sa Filipom II Makedonskim bili dobri ali kada je ovaj ojačao i rešio da stigne do Egejskog mora, Olintos se ponovo zbližava sa Atinom i ovi mu šalju vojnu pomoć. Filip započinje opsadu grada koja je kratko trajala jer je uspeo da pronađe dva izdajnika uz čiju pomoć je lako probio odbranu. Milosti za poražene nije bilo, grad je bukvalno sravnjen sa zemljom a stanovništvo prodato u roblje. Još neko vreme je mali broj ljudi živeo na ostacima grada dok ih silom nisu preselili u tek osnovanu Kasandriju.

Uđete, krenete stazom i vrlo brzo stižete do zgrade muzeja. Tu je navodno smešteno sve što je pronađeno na lokalitetu. Ispred zgrade su sve one teške kamene stvari koje nisu mogle da budu unete. Kada obiđete muzej, a to ne traje dugo, nastavite stazom koja vas vodi ka Severnom brdu.

Olintos je bio izgrađen na dva brda - Severnom i Južnom. Onaj prvi, arhajski grad nalazio se na Južnom brdu. Kada se grad počeo razvijati u V veku p.H., stanovnici su naselili i Severno brdo. Tamo su koristili vrlo moderan, Hipodameanov sistem planiranja grada gde ulice čine mrežu i seku se pod pravim uglom. Za prosečnog turistu to Severno brdo je jedino što će obići i što vredi videti. Glavna staza vodi pravo na to brdo, putokazi vode ka njemu, Južno brdo vam ostaje sa desne strane, i nije mi baš najjasnije kako se njemu prilazi.

Severno brdo se nalazi na suprotnom kraju od ulaza, ima oko 1 km šetnje, po manjem ili većem suncu, što neće svakom biti prijatno. Kada stignete imate sto sa klupama i nadstrešnicom a levo, nešto dalje, ima improvizovana česma gde možete da se umijete. Vodu za piće ste naravno poneli sa sobom. Onda možete da krenete u obilazak.

Glavna džada u Antičkom Olintosu

Dođosmo do onoga zbog čega sve ovo pišem. Kada stignete na vrh Severnog brda, ulazite na nešto što liči na urbanistički projekat, urađen u prirodnoj veličini. Vidite ulice i vidite obeležene kuće i svi zidovi su tu do nekih 20-30 cm visine. Sve ulice se seku pod pravim uglom, grade blokove i svaki blok je imao po deset kuća. U onom delu koji je arheološki najbolje obrađen izvršeno je jasno razgraničenje između kuća, sve su kataloški obeležene i ispred svake stoji plan sa označenim prostorijama. Za neke se čak i zna kome su pripadale.

Dvorišta su bila popločana kamenom a većina kuća imala je portik - natkriveni trem sa stubovima. Imale su i prostorije za bankete i zajedničke ručkove koje su u bogatijim kućama bile sa mozaikom na podovima. Par tih mozaika može se videti. Kuće su uglavnom bile prizemne a neke su imale i sprat. Poneke su imale radionice i prodavnice, otvorene prema ulici. Većinu ovih podataka skinuo sam sa sajta, link imate na kraju teksta. 

Ukoliko sam dobro shvatio, samo 10% naselja je otkopano i uređeno. Otkopavanje je izvršeno u prvoj polovini XX veka, naselje je lokalizovano i identifikovano 1902. godine.

U povratku sam pokušao da obiđem i Južno brdo. Postoji staza koja sa Severnog vodi na Južno. Suočio sam se sa dva problema: brzo sam izgubio stazu i nisam bio adekvatno obuven. Nikakav problem nije da u sandalama ili papučama obiđete Severno brdo ali ovamo je trava visoka a ima i dosta rupa gde možete da se povredite. Plus što ništa posebno interesantno nisam video. Postoje ostaci nečega ali ako ste laik onda vam to malo znači. Kao da ovaj deo još uvek nije uređen za turiste. 

Pogled sa Severnog brda na današnji Olintos

Šta nisam rekao? U dolini, zapadno od antičkog, nalazi se savremeni Olintos. Malo i beznačajno naselje na koje se pruža lep pogled sa Severnog brda. Između njih teče reka ali reka je za proleće, u leto je skoro nema. Negde postoje ostaci vizantijske kule ali nisam uspeo da je pronađem.

Antički Olintos je svakako jedna od najatraktivnijih arheoloških lokacija na Halkidikiju. Pristupačan je, blizu puta tako da bi ga svakako trebalo obići ako letujete na Kasandri ili Sitoniji.

Fotografije

Perseus 

Dodir praznine

Sreda veče, tačnije noć. Čekam da Windows završi instalaciju nekih dodataka i da legnem da spavam. U međuvremenu pretrčavam preko tv kanala i zadržavam se na nekoj alpinističkoj priči. Neplanirano ostajem budan do iza 1h. Ne mogu da se odvojim od televizora do kraja filma.

U pitanju je dokumentarni film Dodir praznine (Touching the Void) škotskog režisera Kevina Mekdonalda (poznatog po filmu Poslednji kralj Škotske). Snimljen je 2003. godine a bavi se usponom na vrh Siula Grande (6.344), na peruanskim Andima. Ne toliko usponom koliko onim što se posle toga događalo. Dvojica engleskih alpinista, Sajmon Jejts i Džo Simpson pokušali su i uspeli da se prvi popnu na ovaj tada prilično nepoznat vrh. Treći čovek u priči je izvesni Ričard Houking koji izgleda ništa nije znao o planinarenju i koga su pokupili u Limi da ide sa njima i čuva im stvari u kampu. 

Pri spuštanju Džo je imao nezgodu i polomio je nogu. Sajmon pokušava da ga spusti pomoću dva užeta. U početku mu dobro ide ali jednog trenutka nailaze na provaliju. Usled lošeg vremena Džo ne uspeva da upozori Sajmona, propada i ostaje da visi na užetu. Sajmon ne zna šta se događa, vidi samo da je uže jako zategnuto, prinuđen je da čeka. Džo ne uspeva da se uzvere uz konopac, ne mogu da se čuju i nastaje pat pozicija u nemogućim uslovima, po nevremenu i jakoj hladnoći. Sajmon počinje polako da propada, sneg nije dovoljno čvrst da ga drži. Onda se seti peroreza u rancu, vadi ga i seče konopac.

Džo pada, upada u pukotinu ali na dobro mesto i ostaje živ. Sajmon pravi sklonište, provodi noć uglavnom u budnom stanju misleći na Džoa i šta se sa njim desilo. Ujutru nastavlja spuštanje i iscrpljen stiže u kamp. Džo uspeva da se izvuče iz pukotine i uz nadljudske napore i stravičan bol tri dana se vuče po planini pre nego što uspe i on da stigne do kampa. Ukratko.

Film je realizovan kao kombinacija priče trojice aktera i igranog dela gde glumci prikazuju ono o čemu naratori govore. Režiser je majstorski odradio posao. Izabrao je iz njihove priče prave stvari i verovatno ih navodio da o tim stvarima više govore. Ne gubeći na dramatičnosti i napetosti osnovne priče koja je u prvom planu (i pored toga što je ishod poznat samim prisustvom naratora), Kevin Mekdonald je napravio opšte mesto i opštu priču o borbi čoveka i nagonu za preživljavanjem u vrlo teškim, skoro nemogućim uslovima. Posebno se zadržao na najosetljivijoj temi - solidarnosti sa drugima u uslovima gde se ulog penje do samog života. 

Akteri, a sada naratori, pomogli su mu u tome potpunom iskrenošću i otvorenošću koju su ispoljili. Pričali su i neke stvari koje čovek i sebi nerado priznaje. Sajmon jednog trenutka kaže da se ponadao da će Džo skliznuti i da će mu to omogućiti da se čiste savesti sam spusti dok Ričard priča o tome koga bi ranije video kada je shvatio da se neće obojica vratiti. 

Džoova priča o načinu na koji se borio, dilemama, psihičkim stanjima kroz koja je prolazio, predstavlja ne samo osnovu za dobar triler već i vrlo važno svedočanstvo. Na kraju on je imao dovoljno vremena da sve to uobliči pošto je pre snimanja filma napisao knjigu o ovom iskušenju.

Ovakvi filmovi uvek su mi prilika da preispitam svoje domete i ciljeve. Puno mojih prijatelja ne pravi neku veliku razliku između planinarenja kojim se mi bavimo i alpinizma (sudeći po pitanjima tipa kad ćeš da ideš tamo i tamo). I jedno i drugo im deluje prilično daleko i surovo tako da ne primećuju da sam sa svojim hodanjem mnogo bliži njima nego tipovima poput Sajmona i Džoa. Ovima nikada i nisam bio blizu. Pre svega jer sam mnogo kasno krenuo a i kada sam krenuo moje ambicije nisu bile okrenute na tu stranu. Iako im se s jedne strane divim i zavidim na mestima na kojima su bili, sa druge strane mi sve to izgleda kao nepotreban rizik i preveliko odricanje. U planinarenju ne vidim toliko izazov koliko priliku da preko njega postignem neki svoj unutrašnji mir. Što je verovatno povezano sa brojem godina. Svako treba da pronađe svoje mesto u toj priči.

Ono čega nije bilo u filmu a što je pisalo na odjavnoj špici jeste da je po povratku u Englesku Sajmon bio izložen brojnim kritikama zašto je presekao konopac. Kažu da ga je Džo žestoko branio. Ne znam šta pravila ponašanja propisuju ali se čudim ljudima kako se usuđuju da sude nekome ko je bio prinuđen da odluči u takvoj, nemogućoj situaciji. Osim ako su i sami bili u sličnom položaju. Ali kritike su bile brojne, pretpostavljam da nema mnogo engleskih planinara sa ovakvim iskustvom. Sofijin izbor ili Sajmonov izbor nešto je što ne želite da doživite, nešto što prevazilazi spoznaju običnog smrtnika. Uvek sam imao ne toliko opravdanje koliko saosećanje za te ljude. Rekoh, Džo je branio Sajmona. Možda zato što je osećao da je on bio taj koji je trebalo da preseče konopac. Jer za razliku od Sajmona on je savršeno dobro znao da je situacija bezizlazna. Skoro bezizlazna.

Prvi put u Velikom Varadinu - Oradea

Ovaj post već nekoliko meseci pokušavam da napišem, tačnije da završim. U septembru prošle godine bili smo u banji Đuli. Samo smo upali u Mađarsku, Đula je odmah pored granice, putovali smo kroz Rumuniju i obišli par gradova u odlasku i povratku. Pisao sam već o Đuli, Aradu i Čakovu. Oradeu smo posetili u povratku i prenoći smo tamo. Želju da posetim ovaj grad dobio sam kada sam sasvim slučajno na Panoramiju naleteo na jednu prelepu fotografiju. Nisam zapamtio ni nju ni autora ali eto nas tamo, zato sam pozivao da se odbrani Panoramio.

Kiša nas je ispratila iz Đule. Otišli smo samo do poslastičarnice a onda napustili banju, hvatajući prvo severni a odmah zatim severoistočni pravac. Ipak smo rešili da idemo u Oradeu uprkos lošem vremenu. Prešli smo reku Beli Kereš a odmah zatim i Crni Kereš. Treći Kereš srešćemo u samoj Oradei. Put od Đule do rumunske granice je ravan i prilično kvalitetan. Što je najvažnije nije opterećen. Na granici smo se malo zadržali a zatim nastavili istim pravcem do rumunskog grada Salonte. Tu smo se uključili na put Arad - Oradea, kojim ćemo se naredni dan vratiti. Sada idemo dalje na sever i posle nekih sat i po vožnje stižemo u Oradeu.

Trg kralja Ferdinanda, pozorište u daljini

Rumuni ga zovu Oradea. Mi ga zovemo Veliki Varadin a isto ga zovu i Mađari i Nemci, naravno prevedeno na njihove jezike: Nagyvárad odnosno Großwardein. Grad se prostire na 115,56 km² i prema popisu iz 2002. godine imao je 206.614 stanovnika. Nalazi se u severozapadnom delu Rumunije, samo 13km od mađarske granice, u istorijskoj pokrajini Krišana. Upravno je središte okruga Bihor. Leži na reci Brzi Kereš (Šebeš Kereš), na mestu gde on iz pobrđa prelazi u ravnicu Panonske nizije. Mi ova pobrđa nismo videli pošto smo gradu prišli sa južne strane ali očigledno da smo došavši do Oradee stigli do kraja Panonske nizije.

Grad se prvi put pominje 1113. godine pod latinskim imenom Varadinum. U srednjem veku nekoliko puta je bio pod opsadom. Turci su ga osvojili 1474. a 1601. preoteo ga je Mihailo Hrabri, knez koji je prvi ujedinio Vlašku, Transilvaniju i Moldaviju. Ponovo ga Turci zauzimaju 1660. a pod vlast Habzburgovaca dospeva 1692. nakon 14-mesečne opsade. Nove vlasti žure da urede grad u baroknom stilu i tada se grade Barokna palata i katolička katedrala pored nje a u drugom delu grada Mesečeva crkva i državno pozorište. Od kraja prvog svetskog rata grad pripada Rumuniji izuzev perioda 1940-1947. kada je bio pod mađarskom upravom.

Stižemo nešto iza podneva. Radni je dan i u gradu je standardna gužva. Parkiramo u blizini Trga ujedinjenja koji je logično mesto za početak razgledanja. Dok žena dežura pored kola, jurim da razmenim papirni novac za kovanice kojima ćemo platiti parking. Ljubazni trgovac u jednoj prodavnici cipela ne želi da razmeni već mi poklanja 50 bana (pola leja). Koliko je malo potrebno da se čovek oseti lepo i dobrodošlo.


Trg ujedinjenja ili Piata Unirii pruža se od reke na severnoj do ulice Iuliu Maniu na južnoj strani. Preseca ga široka i vrlo promenta ulica i ako uspeju da je zatvore ceo prostor postaće mnogo prijatniji. Obilazak smo počeli sa donje strane. Dve crkve, svaka sa po jedne strane, svojim baroknim tornjevima označavaju ulaz na trg. Na levoj strani je grko-katolička crkva Sv.Nikole (ph). Izgrađena je početkom XIX veka u baroknom stilu, dva puta je stradala u požaru i dva puta obnavljana. Pored nje, u gore pomenutoj ulici, nalazi se meni prilično zanimljiva zgrada škole (ph) koja pripada ovoj crkvi. Na drugoj strani trga nalazi se starija, značajnija i naravno lepša Mesečeva crkva (Biserica "cu Luna"). Pripada rumunskoj pravoslavnoj crkvi a izgrađena u drugoj polovini XVIII veka, u periodu baroknog uređenja grada. Na njoj se nalazi mehanizam koji prikazuje mesečeve mene - kugla pola zlatne a pola crne boje. Sa slike možete videti da se tih dana valjalo pričuvati vukodlaka.

Sa iste strane trga nalaze se dve prelepe secesionističke palate. Secesija je vrlo prisutna u Oradei i najlepše građevine pripadaju ovom stilu. Pored Mesečeve crkve nalazi se palata Mosković Adolf i sinovi (ph). Projektovao ju je ovdašnji arhitekta Rimanoci Kalman ml. početkom XX veka. On i njegov otac su potpisali puno zgrada u Oradei. Druga palata je Vulturul Negru (Crni orao, ph), nazvana po krčmi koja se nalazila pre nje na istom mestu. Izgrađena je takođe početkom XX veka i smatra se jednim od najboljih dela secesije u Rumuniji. Obe građevine su bile u fazi renoviranja.

Preko puta Vulturul Negru palate trg zaista liči na trg a ne na široku ulicu. Tu je mali park na čijoj sredini se nalazi spomenik već pomenutom Mihailu Hrabrom. Iza parka je Episkopska palata (ph), građena dugi niz godina (1739-1875.) a pripada takođe grko-katoličkoj crkvi. Na kraju trga i pored reke, što nije bez značaja jer omogućava otvoren pogled na nju, nalazi se još jedno značajno delo Kalmana mlađeg - gradska skupština (ph). Kao i svi srednjeevropski gradovi, Oradea ima gradsku kuću koja svojim izgledom odvaja od okoline i naglašava svoj značaj. Ispred gradske skupštine prilično nespretan položaj zauzima katolička parohijska crkva Sv. Ladislava. Smeštena na sred trga, značajno smanjuje prostor i zatvara pogled na lepše objekte. Ipak, ona tu 200 godina pre većnice i Vulturul Negru palate i predstavlja dovoljno značajan objekat da bi se uklonio.

Spomenik Mihailu Hrabrom, iza katolička crkva i gradska skupština

Stižemo do mosta preko Brzog Kereša. O Kerešima sam već pisao, ima ih tri, Beli i Crni koje smo prešli kod Đule i ovaj Brzi. Kada se sastave čine prosto Kereš koji se uliva u Tisu. Brzi Kereš deli Oradeu na dva skoro jednaka dela i može se reći da je grad potpuno organizovan oko ove reke. Prelazimo Kereš i ulazimo u deo grada o kome nisam ništa unapred pročitao čime je iznenađenje bilo veće i prijatnije. Ali o tome kasnije, kiša je počela da pada, vreme za parkiranje je isticalo tako da smo požurili nazad do kola.


Krećemo da pronađemo smeštaj koji smo rezervisali preko Bookinga. Pratimo uputstva sa gps uređaja koja nas vode ka periferiji. Izlazimo na široku ulicu koja izgleda predstavlja obilaznicu oko centra grada. Onda ugledamo Pansion Junior i dospevamo u stanje blagog šoka. Ne toliko izgledom same zgrade, za jednu noć spoljašnost je najmanje bitna, koliko okolinom. Usamljena zgrada sa čije jedne strane se nalazi benzinska pumpa a iza nje neko stovarište ili građevinsko preduzeće. Šleper se upravo istovarivao. Ispred pansiona je bilo nekoliko vozila, sasvim solidnih izgleda i kvaliteta. Dok smo gledali gde da se smestimo, i da li da se zadržavamo, izašao je mlađi čovek i pokazao nam mesto koje je čuvao za nas, što nas je malo smirilo. Kasnije se ispostavilo da soba solidno izgleda, noć je bila tiha a doručak obilan, baš kako su drugi ocenili na Bookingu.

Posle kraćeg odmora krećemo opet do grada. U međuvremenu vreme se prolepšalo i kišu je zamenilo sunce. I to kakvo sunce! Boje kasnog popodneva omiljene su mi za fotografisanje a ovo je bilo nešto posebno. Da li je kiša koja je prethodno padala doprinela - ne znam, uglavnom mislim da sam uspeo tu sliku i te boje da uhvatim, pogledajte fotografije. Ponovo smo obišli ista mesta, prešli most i stigli na Trg kralja Ferdinanda, pretpostavljam oca kraljice Marije. Trgom dominira zgrada pozorišta izgrađena na samom prelasku iz XIX u XX vek. Angažovani su projektanti iz Beča da bi to zaista izgledalo kako treba i bilo ukras i ponos žitelja grada. Iza pozorišta nalazi se zgrada filharmonije (ph), sa veoma čudnom dvobojnom fasadom. Ne znam da li je namerno tako ostavljeno ili je u fazi renoviranja, uglavnom meni se dopalo.

Takođe iza pozorišta ali sa suprotne strane od filharmonije počinje ulica Calea Republicii. U pitanju je pešačka ulica, sređena, sa puno lepih palata. Većinu sam ubacio u foto album, ima i nešto teksta, pa ako vas zanima možete da pogledate (da se ne ponavljam ovde). O svemu više možete saznati sa sajta čiji link ću staviti na kraj teksta. Sudeći po tom sajtu, koji mi je bio glavni izvor podataka, većina palata pripada stilovima secesije i eklektizma. Nekima su fasade sređene a neke čekaju bolje dane. Na nekoliko mesta nalaze se table sa odličnim mapama ovog istorijskog dela grada. Videli smo neke objekte malo udaljene od Calea Republicii koji deluju interesantno ali za jedno popodne ne može se sve obići. 

Stigli smo do kraja ulice i vratili se nazad, noć je već pala a i bili smo gladni. Ušli smo u neku piceriju u toj ulici, bila je u Western fazonu, usluga i hrana bili su prihvatljivi. Onda do kola pa nazad u pansion. To veče smo igrali sa Francuskom polufinale svetskog prvenstva. Iako košarka nije toliko popularna u Rumuniji, njihov sportski kanal Digi sport prenosio je utakmicu. Hvala im još jednom!

Dan drugi

Nedelja je osvanula tmurna i kišovita. Doručkovali smo i napustili pansion. Otišli smo do kompleksa u severnom delu grada koji čine Barokna palata i katolička katedrala, takođe izgrađena u baroknom stilu. Nalaze se u istom dvorištu i čine celinu jer su građeni istovremeno, u istom stilu, od istog arhitekte Franca Antoana Hilebranta. A sagrađeni su u drugoj polovini XVIII veka kada je grad oslobođen od Turaka i kada su njegovi stanovnici žurili da se priključe Evropi. Ispred katedrale nalazi se spomenik (ph) mađarskom kralju Sv. Laslu ili Ladislavu koji je po nekim izvorima sahranjen u njoj, tačnije na mestu gde se ona nalazi. U toku je bilo renoviranje tako da nismo mogli unutra a i spolja je bila zaklonjena platnom i skelama. Ušli smo u Baroknu palatu ali nismo nešto posebno videli. Spolja lepo izgleda, lepo izgleda i park oko nje. Na žalost, kiša nas je brzo oterala.

Barokna palata

Crkva je katolička što znači da su oko nje okupljeni uglavnom Mađari. Oradea je inače centar Mađara u Rumuniji. Poznati su međunacionalni problemi na ovim prostorima, njihova istorijska pozadina i sve ono što ih prati. Ono što smo mi spolja videli jeste grad koji pokušava da ima dvonacionalnu i dvojezičku pripadnost. Od natpisa na ustanovama, preko spomenika do suvenirnica gde se Nagyvárad javlja ravnopravno sa Oradea. Naravno znam da je to samo spoljašnja slika ali snažno držim palčeve onima koji pokušavaju da svima omoguće normalan život i prevaziđu razlike među ljudima. U Rumuniji mi se dopalo ono što sam video, i ovde i u Sibinju. 

Još da kažem da ovde nismo pronašli tragove Srba kao u Aradu. Očito da nisu dospeli toliko daleko na sever.

Kiša koju sve vreme pominjem dodatno je pojačala svoju aktivnost tako da nam se više nije ostajalo. Krenuli smo ka centru grada ali smo shvatili da dalji boravak nema smisla, samo produžili i nastavili ka Aradu. Nadam se da ćemo bar još jednom posetiti Oradeu, blizu je Đule a postoji i banja Feliks koja je u neposrednoj blizini.


Fotografije

Sajt: http://oradea.travel/en/
(mnogo dobro urađen, obavezan ako planirate posetu)

Od Ravne gore do Koštunića i nazad

Subota veče, vidim da neću stići da završim prethodni post o Tremu i već razmišljam kako će sledeći, o sutrašnjoj akciji biti kratak. Dva puta sam prešao istu stazu, ništa novo ne očekujem, prijavio sam se to popodne pošto su neki drugi planovi propali, idem da pređem tih 20km, da maknem iz stana i oslobodim decu svog prisustva bar taj jedan dan u nedelji. Ali akcija je bila mnogo bolja nego što sam očekivao a ja ću svejedno pokušati da ne budem opširan.

Svaki odlazak u okolinu Gornjeg Milanovca ima za mene neku dodatnu težinu, malo je više od običnog planinarenja. Iako to nekada (npr. ovaj put) znaju da budu sami rubovi opštine i krajevi u koje nikada nisam odlazio dok sam bio Milanovčanin, sam pogled na GM registraciju na nekom vanvremenskom Kadetu ili Golfu, usamljenom u još usamljenijem dvorištu ili ispod nekog nakrivljenog ambara, budi emocije u meni. Učeći u školi o našem kraju, pominjali smo i planine i tada bi se pored Rudnika, Vujna, Ješevca (sa sve Treskom) ubacio i Suvobor. Planina o kojoj sam vrlo malo znao osim da je tamo negde zapadno od grada, prema Valjevu ili čemu već što se nalazi na toj strani gde ne vode glavni putevi i gde se bez nekog dobrog razloga ne ide. Razloga je u to vreme bilo malo, geografija me nije mnogo zanimala pa sam o celom tom kraju znao tek ponešto.

Stvari su se promenile kada sam počeo da planinarim. Ceo taj prilično retko nastanjen predeo, od Rajca, preko Suvobora, Ravne Gore pa do Maljena, postao je jedno od mojih omiljenih odredišta. Verovatno bi mogao da se kategoriše kao visoravan koja tek na Maljenu prelazi 900m visine. Iako ne predstavlja planinu u pravom smislu reči, pruža odlične mogućnosti za duge trekinge kroz vrlo lepe predele. O Rajcu i Suvoboru sam već pisao ovde. Kraj gde smo sada bili nalazi se u produžetku, zapadno od vrha Suvobora. 

Ravna gora, u daljini vrh Suvobora (desno)

Ravna gora leži preko puta Suvobora. Bukvalno, jer put koji od sela Brajići, Koštunići, Pranjani, a samim tim i iz GM i ČA, ide ka Valjevu i Mionici prolazi između ova dva lokaliteta. Ravna gora nije posebna planina. Predstavlja deo Suvobora a naziv potiče otuda jer je zaista ravna, njena najviša tačka je tek nešto malo više od svoje okoline. Ljudi svojim delovanjem, ovakvim i onakvim, često geografskim objektima daju značenja i karakteristike koje ovi po svojoj prirodi nemaju i ne mogu posedovati. Tako je i Ravna gora postala jedan od simbola jednog vremena i teško da će se u dogledno vreme toga osloboditi. Što nju naravno ne potresa mnogo, nadživeće i preživeće sve naše gluposti i ograničenosti. Uglavnom gore se u lepo vreme okuplja neka čudna družina, zimi ih nema, zimi su gore samo planinari i lovci.

Trek kojim smo išli neobičan je zato što krećemo sa najviše tačke, spuštamo se u selo Koštunići a tek onda se penjemo i završavamo akciju na vrhu. Dva puta sam ga prešao do sada, u zimu i u proleće 2013. godine. Posebno je interesantan bio odlazak u februaru 2013. Prilazili smo sa valjevske strane ali sneg je bio toliko dubok da je kombi ostao negde ispod Suvobora, nije mogao dalje. Tu smo izašli i nastavili peške. Put je bio pod snegom, drveće je bilo pod snegom, sunce je sijalo, dan je bio prelep a mi smo prešli skoro 27km. Jedna od akcija koje se pamte. Iste godine u proleće, kada je priroda već ozelenela, išli smo od Koštunića do Ravne gore i nazad. Sada je vreme bilo negde između, ni zima ni proleće. Tri različita godišnja doba.

Sumorno jutro u Beogradu prolepšalo se već u Mionici gde smo svratili na kafu i doručak. Od Mionice idemo putem ka Banji Vrujci i brzo skrećemo desno, postoji tabla na kojoj piše Ravna gora. Tabla postoji ali put je veliki problem. Toliko je propao da nikom ne preporučujem ovuda da krene kolima. Posle slalom-fijaker vožnje stižemo do kafane na Ravnoj gori. Zatvorena je, nikoga nema. Sređujemo opremu i krećemo.

Idemo pravo do Babine glave. Malo uzvišenje koje možete a i ne morate smatrati vrhom. Na njemu se nalazi ogroman limeni krst. Nije mi jasna potreba da se tvorac slavi remećenjem sklada i ruženjem njegovog remek dela. Uglavnom spuštamo se sa te glave i idemo dalje.

Odatle put vodi pravo do Koštunića. Put je zaista put, širok i vidljiv čak i po snegu. Teren je negde kamenit a uglavnom je u pitanju nabijena zemlja. Mi se odmah odvajamo od njega i hvatamo nešto užu stazu koja ide desno, više zapadno. Sa ovim glavnim putem, kojim smo sišli te 2013. godine, srešćemo se neposredno ispred prodavnice u Koštunićima, na mestu gde se okrećemo i vraćamo. Sada smo napravili dužu, polukružnu varijantu.

Osnovne odlike predela kojim smo prošli su da je ravan i pust. Pošto su ga izmrcvarili u oba svetska rata, ljudi su ga malo ostavili na miru. Ne samo što nema kuća, nema ni njiva, voćnjaka, nikakvih tragova civilizacije. Tek poneka usamljena kuća u daljini. Trek kojim smo se kretali ide uglavnom po najvišim kotama tako da je pogled sve vreme otvoren. Nema ni drveća tako da ako je vreme lepo zaista možete da uživate u predelima koji se pružaju oko vas. Nešto kasnije prolazimo pored četinarske šume. Četinara ima dosta u ovim kraju iako ne leži na velikoj nadmorskoj visini. Ne znam koliko sam na fotografijama uspeo da uhvatim ovoga o čemu pričam. Lično nisam bio prezadovoljan kada sam razvio film, uživo je bilo mnogo bolje.

Jedini događaj koji je odudarao od opisanog bio je prelazak reke Graba. Reka Grab ili Grabovski potok izvire negde pri vrhu Ravne gore i teče do Koštunića gde se spaja sa Bukovačom i grade Čemernicu. U ovo doba je bogata vodom tako da se većina izuvala da bi je pregazila. Ako volite reke i potoke, ovo je pravo vreme za šetnju prirodom. To se potvrdilo na ulasku u selo gde postoji očigleno veštački napravljena brana preko koje je Grab napravio vrlo lepe slapove.

Slapovi reke Grab

Ulazimo u Koštuniće kada pređemo most na Grabu i tu počinje asfalt. Stižemo do prodavnice gde pravimo pauzu. Ne idemo u glavni deo sela, praktično smo ga samo očešali, već se okrećemo i vraćamo na Ravnu goru. Neposredno ispod te prodavnice nastaje Čemernica a mi sada idemo uz njenu drugu sastavnicu - Bukovaču. Neko vreme je pratimo a onda se odvajamo i penjemo. Popodnevno sunce stvara prelepe poglede, uglavnom na južnu stranu ka selu koje napuštamo dok se još dalje vide prepoznatljive konture Ovčara i Kablara.

Ako neko pomisli da će uspon ići pravo do Ravne gore, naravno da će se prevariti. Spustićemo se još jednom do Bukovače, preskočiti je i tek onda krenuti na završni uspon. Staza kojom se vraćamo drugačija je od one kojom smo sišli. Predeo je takođe nenaseljen ali ima mnogo više šume, uglavnom četinara, i on je lep ali na drugi način. Pogled je otvoren uglavnom na zapadnu stranu kao i na vrh Ravne gore kome se približavamo.

Stižemo oko pet na put gde nas čeka vozilo. Koliko god umorni bili, uvek imam utisak da se vozač nama više obraduje nego mi njemu i autobusu. Skupljamo se i krećemo. Ponovo mučenje do Mionice, kratka pauza za jedno piće i u Beogradu smo već oko osam.

Na kraju nešto preko 24km i oko 800m uspona. Spust od Ravne gore do Koštunića svakome bi preporučio. Ova nova i duža staza je lepša ali i ona glavna dovoljno je atraktivna.


Fotografije

Fotografije, zima 2013
Fotografije, proleće 2013

Zimski uspon na Trem '15

Konačno! Tri godine pokušavam da odem na ovu akciju čiji mi termin savršeno ne odgovara. Ove godine sam joj postavio prioritet na najviši nivo i evo, uspeo sam. Za neupućene, Zimski uspon na Trem je tradicionalna republička akcija, jedna od najpopularnijih u Srbiji. Organizuje je Planinarski klub Železničar iz Niša, ovde godine po 19-ti put. U januaru Rtanj, u februaru Trem. Za sve nas osrednje igrače ovo su akcije prema kojima se zimi orijentišemo. Ali dolaze i oni koji posećuju mnogo veće visine.

Subota: Trem

Trem (1810) je najviši vrh Suve planine. A Suva je jedna od najlepših i najatraktivnijih planina Srbije. Nije nam ih dato mnogo pa ih moramo čuvati i negovati. Na Suvoj planini bio sam jednom do sada, u avgustu 2013. o čemu sam već pisao i to u dva posta (prvi i drugi) tako da sada ne bih mnogo davio. Planinom dominiraju dva grebena, istočni i zapadni. Oba pružaju vrlo atraktivne prizore a zapadni je viši zahvaljujući Tremu. I posećeniji jer osim što je viši, bliži je Nišu i autoputu. Planina se nalazi istočno od Niša, kada pođete ka Pirotu i dalje ka Bugarskoj leži sa desne strane puta. Njeni stenoviti vrhovi vide se i sa autoputa kada idete južno od Niša.

Krećemo vrlo rano, pre 6h. Proveravam kada polaze prvi jutarnji autobusi GSP, treba stići do Novog Beograda. Smeštam se u kombić i spavam još pre Bubanj potoka. Problem nastaje negde oko Svilajenca - kombi se pokvario. Krenuo je drugi iz Pančeva i čekamo ga u nekom motelu. I dalje mi je nejasno kako je tako brzo stigao a već sam prežalio Trem za taj dan. 

Skrećemo ka Pirotu i idemo do kafane Stop gde idemo desno. Prolazimo kroz Jelašnicu, onda kroz Čukljenik pa Donju i Gornju Studenu. Nailazimo na gomilu automobila i mini buseva. Registracije su iz svih krajeva Srbije ali i iz susednih država. Izlazimo i među poslednjima krećemo na uspon. 

Mosor, najniži vrh zapadnog grebena Suve planine

Vreme je lepo, sunčano i toplo. Krećemo negde ispod Mosora. Malo putem, malo prečicom tek stižemo do Bojaninih voda. Prolazimo pored planinarskog doma i pored ski kuće koju svakako moramo ponovo posetiti. Put od Bojaninih voda je pod niskim snegom. Onda skrećemo na stazu ka Devojačkom grobu. Staza je klizava na nekim mestima ali to nije ništa prema onome šta nas čeka u povratku. Srećemo prve planinare koji se vraćaju.

Devojački grob je prevoj između Trema i Sokolovog kamena. Tu izlazimo na greben, otvoreno je i počinje ozbiljno da duva. Jakne su obavezne. Puno planinara se tu okuplja posle silaska sa vrha, ne žele brzo da  se spuste u dolinu. Ne zadržavamo se već idemo dalje. 

Pogled na Trem sa Devojačkog groba

A dalje znači stalni uspon do samog vrha ali i prelepi vidici na sve četiri strane. Snežne padine Trema i čiste Sokolovog kamena iza nas. Oštre i surove stene ispod nas, dugačke padine ka južnoj strani. Kada se približimo ivici onda istočni greben i dolina iz koje dolazimo. Srećemo puno prijatelja, neki se spuštaju a neki penju. Trem je pun planinara. Dva puta vas prevari, mislite da je vrh ispred vas a u stvari ima još da se penje. Sada sam znao za jadac ali prvi put kada sam išao progutao sam udicu.

Stižemo na vrh. Pauza da nešto pojedemo i da napravimo nekoliko fotografija. Kada smo ovde bili u avgustu izležavali smo se skoro ceo sat. Zimski uspon znači da ostajete sve vreme na nogama i da nema dugih pauza - ohladite se brzo. Uz dubog sneg to je ono što ga čini težim od letnjeg. Sa vrha je odličan pogled na istočni greben. Uz pomoć Google alata uspevam da napravim panoramski snimak:

Silazak je i lakši i brži. Uživam u brzom spuštanju kroz duboki sneg. Sada nam je pred očima Sokolov kamen. Uživanje traje do Devojačkog groba a onda počinje mučenje. Uska staza, planinska i zaleđena. Sat i kusur preživljavanja uz tek povremeno opušteno hodanje, na mestima gde je sneg okopnio ili ga uopšte nema. Momci i devojke iz GSS-a su tu da pomognu, na najkritičnijim mestima. Na samom kraju napuštam stazu i koristeći dubok sneg strčavam na put. A onda tabananje do kombija...

Silazak, Sokolov kamen u daljini

Skupljamo se i krećemo za Nišku Banju. Za pasulj koji sprema organizator smo zakasnili. Stižemo u Banju, smeštamo se po sobama, tuširamo i idemo na večeru. Kafana Gurmanska tajna, odlična ali previše ljuta jagnjeća čorba. I ladni Staropramen. Ukus Praga posle 1200m uspona. Neprocenjivo.

Nedelja: Crni kamen i Jelašnička klisura

Nedelja. Vreme se pogoršalo, kiša je padala pa je malo stala kada smo krenuli. Penjemo se na brdo iznad Niške Banje, idemo do vidikovca. Velika vlažnost i kasni doručak tek uspon mi uopšte ne prija. Nekako se dovlačim do mesta odakle se vidi deo Banje, prilazni put i naselje Nikola Tesla, zapadno od Banje. Kada je bolja vidljivost verovatno se i Niš lepo vidi. Vidikovac se zove Koritnik. Ne znam da li bi ovu stazu preporučio banjskim gostima, možda onim mlađim i da idu laganijim tempom nego mi.

Šumska staza ka Crnom kamenu

Malo se zadržavamo na Koritniku, nema potrebe duže ostajati jer vidljivost je dosta loša. Idemo ka drugom cilju a to je Crni kamen, takođe vidikovac ali dalji od Banje, u pravcu Mosora i zapadnog grebena. Kiša počinje jače da pada i vadim kabanicu. Stižemo na Crni kamen ali i tamo ista priča, prilično slaba vidljivost. Vlada hoće da ide dalje, da stigne do Jelašničke klisure ali meni se ne ide. Loše vreme i ispunjenje jučerašnjim usponom odlučili su da se vratim u Banju. 

Nas petoro se odvajamo od grupe i idemo nazad. Biramo drugu stazu koja bi trebalo da nas provede pored nekog lekovitog izvora ali brzo je gubimo. Idući kroz šumu, pratimo gps trek koliko možemo i pokušavamo da pronađemo stazu. Ne uspevamo, izgleda da je zarasla. Hvatamo široki put koji nas vraća na glavnu stazu NB - Crni kamen. Spuštamo se i idemo na izvor Koritnjak. Izvor je jak, ne znam da li je i ta voda lekovita, tek tih lekovitih izvora ima puno u okolini. U Banju silazimo asfaltnim putem. Malo da promenimo i izbegnemo blato.

U Banju stižemo nas dvoje, ostali su se usput odvojili. Dolazimo pred kuću u trenutku kada vozač isterava kombi i kreće da pokupi glavu grupu. Vreme se u međuvremenu prolepšalo pa odlučim da mu se pridružim. Idemo iz Banje pravo u Jelašnicu, mesto koje sam više puta pominjao. Nalazi se u opštini Niška Banja i ima nešto preko 1500 stanovnika. Do 1968. u mestu je radio rudnik mrkog uglja. Izduženog je oblika, pravcem sever-jug, i uglavnom organizovano oko puta koji sa glavne džade Niš - Dimitrovgrad vodi gore u vrhove Suve planine. Ono što je interesantno za Jelašnicu jesto što je taj put kroz mesto izuzetno uzak i vozila se teško mimoilaze. Nema mnogo mogućnosti da se proširi jer su kuće izašle na samu ivicu puta praveći u jednom delu mali koridor.

Jelašnička klisura

Prolazimo kroz mesto i ulazimo u Jelašničku klisuru. Nalazi se u dolini Jelašničke reke. Duga je oko 2km a široka svega 30m. Već to vam govori da je u pitanju atraktivna lokacija. Stene su se nadnele na sam put koji je uzak i krivudav pa se mora voziti vrlo pažljivo. Klisura je proglašena parkom prirode I kategorije zaštite. Na žalost žitelji sela uzvodno od klisure ili povremeni posetioci (ili i jedni i drugi) ne prepoznaju potrebu za očuvanjem ovog blaga. Reka je do te mere puna otpada da čoveku postane muka pa pogled mora podići iznad vode. Jedino tako je moguće obići klisuru. Dodao sam par fotografija ovog kulturnog nasleđa u album.

Kada smo u avgustu 2013. prošli dva puta ovuda, bio sam oduševljen i rekao sam sebi da moram ponovo da dođem. Evo me, tu sam, stigli smo kombijem pre glavne grupe i dok ih čekamo imam dovoljno vremena da prošetam klisurom. Glavna meta je naravno vodopad Ripaljka. Usečen u steni pored samog puta, vodopad se ne primećuje dok se ne dođe do njega. Imao sam sreće što je vreme otapanja snega tako da je vode bilo u pristojnoj količini. Pravim nekoliko fotografija i vraćam se do izletišta gde je kombi parkiran. Pored reke je smešteno 3-4 drvena stola sa klupama. Tu je mostić a tu je prirodni usek u steni. Pretpostavljam da je leti tu veoma prijatno.

Stiže i Vlada sa grupom. Penjemo se stazom koja od tog izletišta vodi uz stene i ide ka vrhu Radov kamen. Na žalost vremena nema dovoljno, Radov kamen će sačekati neki drugi dolazak. Morali smo da se zadovoljimo pogledom na klisuru i sa nekoliko fotografija koje zbog lošeg vremena nisu dobro ispale tako da ću Jelašničku klisuru obavezno morati da ponovim. Ako vas je ovaj lokalitet zainteresovao, na Wikipediji ima veoma opširan članak.

Pogled na klisuru sa odozgo

I to bi bilo manje-više sve za ovaj vikend. Stižemo još jednom u Nišku Banju, presvlačimo se, pakujemo stvari, u istom onom restoranu jedemo svadbarski kupus, kvalitet i kvantitet je sasvim solidan, ulazimo u kombi i krećemo za Beograd. Samo dva dana a osećaj skoro potpune ispunjenosti. Do sledeće akcije.


Na kraju, prvi dan 20.3km i nešto preko 1200m uspona. Drugi dan od Niške Banje do Crnog kamena i nazad 12.3km i 600m uspona.


Fotografije