Željin

Željin spada u one planine za koje su pored lokalaca čuli samo planinari. Razumljivo kada uzmete u obzir da ga je teško i videti. Nalazi se u sred ničega, između Goča i Kopaonika. Od Kraljeva i Ibarske magistrale zaklanjaju ga Stolovi, Studena i Žaračka planina, od Vrnjačke Banje i Trstenika zaklanja ga Goč, možda se jedino vidi iz Aleksandrovca, to moram da proverim. Morate se popeti na neku drugu planinu samo da bi ste ga videli. Ali kada ga jednom vidite, teško da ćete ga ikada više pomešati sa nekom drugom planinom. Dva vrha, praktično blizanci, nekoliko stotina metara udaljeni jedan od drugog, skoro iste visine, onaj severni je viši ako Garmin ne greši za nepunih desetak metara. Pokriven šumom do nekih 150m ispod vrha a onda kao da je neko očistio ceo prostor iznad da bi Željin bolje videli i da bi sa Željina bolje videli. Sa 1.785m spada u najviše planine u Srbiji. 

Prvi put ga video i čuo za njega septembra 2007. godine na svojoj četvrtoj planinarskoj akciji, dok smo se spuštali niz Stolove. Godinama sam ga nišanio ali mi je izmicao i evo popesmo ga kum i ja u doba korone.

Krenuli smo oko 7h iz Gornjeg Milanovca. Preko Kraljeva do Banje a onda uzbrdo ka Goču. Na prevoju se ne odvajamo desno ka turističkom centru planine već nastavljamo pravo i spuštamo se u Mitrovo polje. U selu Bzenice je start naše akcije. Tu glavni put skreće levo ka Aleksandrovcu i Brusu a sporedni desno ka selu Rogavčina. Pravo ne možete i tako znate da ste stigli na start. U neposrednoj blizini je odmaralište Crvenog krsta i otvoreni bazen. Tu je i veliki parking gde ostavljamo kola. Malo smo krenuli asfaltom pa odmah levo pored bazena, prešli reku i na stazi smo za Željin. 

Staza je jasno podeljena na tri dela. U prvom delu idemo kroz šumu i penjemo se sve vreme. Za sam početak akcije uspon je solidno jak. Dva puta presecamo makadamski put i tek treći put mu se priključujemo. Neko vreme ga se držimo a onda skrećemo desno, napuštamo šumu i izlazimo na čistinu. U kotlini smo, ne vidimo dalje od obližnjih brda a staza je zarasla tako da ovaj prelaz ne donosi neki kvalitet. Izlazak na stenoviti greben označava kraj ovog prvog i monotonog dela. 
 

Drugi deo staze uglavnom je ravan. Idemo putem i vidici su otvoreni na sve strane. Vidimo kao na dlanu vrhove susednog Goča, šumoviti Crni vrh Ravne planine a po prvi ćemo ugledati i vrhove Željina. Sreli smo i neke berače malina. Željin je prilično pusta planina i mada solidno pokrivena putevima tih nekoliko malih i usamljenih malinjaka jedini su tragovi ljudskog prisustva. Kod šumske kuće, kamene zgrade neodređene starosti, pravimo jedinu pauzu. Mesto je zapravo idealno za pauzu, imate gde da sednete, imate crevo sa vodom i nalazi se neposredno pred završni uspon.

 

 

Šumska kuća

Nešto malo ispred ove kuće iznenada se pojavila markacija. Crvena, sveža, odlično urađena. Odvela nas je do samog vrha. Naš trek se inače potpuno poklapa sa nekom plavom markacijom ali ona je očito davno urađena i nije skorije obnavljana. Nedostajala je na većini ključnih skretanja tako da se u nju nikako ne možete pouzdati. Doduše, u povratku nam je nekoliko puta pomogla da brzo pronađemo pravac - korisna je ali isključivo uz gps.

Treći deo staze je jak uspon šumskom stazom. Ništa interesantno se ne događa, samo treba izdržati i savladati tih 450m visinske razlike do vrha. 

 

Pogled sa nižeg na viši vrh

 

Vrh Željina sam već opisao na početku priče. Interesantno je i da i Ljukten, vrh susednog Goča, ima blizanca samo metar nižeg. Na Vikipediji piše da gore često duvaju jaki vetrovi ali da je leti drugačije i upravo tako je i bilo. Jedino što borovnica nije bilo puno ili ih nismo primetili. Osim što je predeo na vrhu očišćen od šume, oba vrha su pokrivena stenovitim kapama. Neko se baš zabavljao dok ih je pravio...

Povratak je prilično monoton. Neko vreme idemo istom stazom kojom smo se popeli ali ćemo je napustiti pre šumske kuće i otići levo ili severnom stranom. Silazimo na širok i dobar put, neko vreme ga pratimo i srećemo par vozila. Onda skrećemo desno i nastavljamo stazom kroz šumu pa preko livade. Ovaj deo je najlepši u silasku, puno je zelenila i otvaraju se pogledi, ponovo na Goč i ako ne grešim na Jastrebac koji dominira istočnom panoramom. Tu smo imali malih problema sa trekom ali na sreću neko je nedavno prošao i ostavio za sobom trag u travi koji su Vinetu i Old Šeterhend lako ispratili. Ponovo izbijamo na makadam i njime silazimo do asfalta.

 

Livada, držite se sredine

Prilično smo smoreni silaskom ali tu nije kraj, imamo još 4 km do Bzenica. Idemo asfaltom pored neobično čiste reke i tek kasnije ću saznati da je to gornji tok Rasine. Nastaje od nekoliko potoka i rečica a sve izviru na padinama Željina, Goča i Ravne planine. Prolazimo kroz malo selo Rogavčina. U sred sela je spomen česma, zapravo dve jedna pored druge, posvećene dvojici prerano preminulih žitelja. Voda je bila hladna i jako nam je prijala na avgustovskoj vrućini. Česma je najbolji spomen koji bližnji mogu da naprave.

Stižemo do kola posle pređenih 24 km i 1250 m uspona (trek). U blizini je prodavnica, na žalost ne služe pivo vozačima. Osvežavamo se, pakujemo i krećemo. Letnje predvečerje, vrućina je minula, malo više pažnje je potrebno dok se ne spustimo u Vrnjačku Banju a onda lagana i prijatna vožnja do Milanovca. Akcija u potpunosti uspela.

 

Fotografije

 

Željin nije posebno atraktivan za fotografisanje i uglavnom su lepi pogledi sa njega. Sparni letnji dan opet smanjuje vidljivost tako da ne očekujte previše od foto albuma. Više je kao dnevnik puta...

Tara, uglavnom račanska

Korona se malo smirila ali tu smo gde smo, ništa ne forsiramo. Kidamo nedelju po nedelju godišnjeg odmora i obilazimo ona mesta koja su godinama gubila u konkurenciji sa morem. Posle Zlatara evo nas na Tari. Dve prelepe planine na koje me ni planinarske akcije nisu vodile. Doduše obe su poznatije kao turistički centri ali i mi smo oba puta bili nešto između planinara i klasičnih turista.

Tara se, ko nije znao do sada a ja nisam, sastoji od tri podeone celine kako je to lepo objašnjeno na Vikipediji. Ono što obično podrazumevamo pod Tarom je Tara u užem smislu ili Ravna Tara. Najviši vrh ovog dela je Zborište a glavni turistički centri su Kaluđerske Bare i Mitrovac. Inače najviši vrh cele planine je Veliki Stolac koji se nalazi u Bosni, nepun kilometar iza kopnene granice. Ono što jesam znao i čega se odlično sećam od pre deset godina jeste da je put između Kaluđerskih Bara i Mitrovca vrlo težak za vožnju. Krvine se sve vreme nastavljaju jedna na drugu, asfalt je na mnogo mesta oštećen a vozači znaju često da zahvate vašu stranu puta. Radili bi to i češće da nije tih rupa koje moguće zbog toga i ne krpe. Sa ovim svakako treba računati kada planirate smeštaj i gde ćete da skitate. Naslov posta jasno govori na šta smo mi najviše obratili pažnju.

Račanska Šljivovica, smeštaj

Smeštaj nismo dugo tražili. Vrlo brzo smo shvatili da je skoro sve zauzeto pa smo prihvatili prvo što je bilo slobodno, makar i samo na četiri noći. A to je izgledalo baš onako kako smo hteli. Mala drvena koliba sa samo jednom prostorijom od koje je odvojeno prostrano kupatilo. U jednom delu je kuhinja sa trpezarijskim stolom a u drugom delu tv, manja ugaona garnitura ispred njega i orman. Iznad kuhinjskog dela je drvena galerija na kojoj je smešten francuski ležaj. Taman za dvoje koliko nas je i bilo. I najvažnije, trem ispred ulaza sa stolom i dve klupe za sedenje. Bez toga ne bi prihvatili. Ništa luksuzno, par detalja koji bi mogli da se poprave ali nama je bilo sasvim dovoljno i prijatno. Da, nema wi-fi a i samo jedan mobilni operater dobacuje signalom i to slabim. Što je unelo dodatni mir u naš boravak.

 

Pogled sa prozora i sa trema

Udoban i lep smeštaj na mestu kao što je Tara može da ima i loše strane, da vas zadržava i odvraća od obilazaka svega onoga što treba videti. Ipak, ako je vreme loše onda smeštaj postaje jako bitan i relativizuje sam pojam lošeg vremena. Prva tri dana kiša je bila stalna pretnja pa smo se ograničavali na kraće izlete u okolinu. Posmatrali smo je sa trema i samo jedno popodne nas je nevreme sa žestokom grmljavinom uteralo unutra.

Koliba se nalazi u Račanskoj Šljivovici, manjem naselju 5 km udaljenom od Kaluđerskih Bara na putu za Mitrovac. Kada prođete izletište Hajdučka česma i sledeću oštru krivinu u kojoj je mostić preko potoka, vrlo brzo izlazite iz šume na čistinu. Sa leve strane je padina na kojoj počinju da se ređaju kuće dok će sa desne kuće malo sačekati da se put odmakne od potoka. Mi smo bili smešteni na samom početku, u prvom redu.


Put zatim vijuga, lagano se penje i uskoro izbija na prevoj koji je možda i najlepše mesto u Šljivovici. Blage padine, prostrane livade i pogled koji stiže do hotela Beli bor i do stena Sokolarice. Pre prevoja odvaja se asfaltni put na desno koji vodi do hotela Tara. Stari hotel potpuno je devastiran. Od njega se makadam spušta do jezerca Jarevac, nastalog izgradnjom brane na istoimenom potoku. Prva brana je izgrađena sada već daleke 1938. godine. Jarevac je ujedno i raskrsnica pešačkih staza, od njega možete da nastavite na nekoliko strana.

 

Prevoj u Šljivovici i pogled na stene Sokolarice

Od prevoja put se lagano spušta i ulazi u drugi deo sela. Ima malo više domaćeg stanovništva a tu je i edukativni centar. Sve ovo smo obišli prvog dana i to tako što smo se ispeli na makadamski put iznad kuće pa njime došli do prevoja a zatim napravili krug sa odlaskom do Jarevca. Fotografije iz ove šetnje su u prvom delu albuma. 

Na savet prijatelja poslednjeg dana izašli smo na livadu iznad Hajdučke česme odakle je izuzetan pogled (slika ispod) na prvi deo Šljivovice. Oni poznaju Taru dosta dobro i pre polaska su nam rekli da smo smešteni na jednom od najlepših mesta na planini. Izgleda da nisu pogrešili. U Šljivovici se nalazi i rezervat Pančićeve omorike ali to smo ostavili za sledeći dolazak...

Manastir i reka Rača

Reka Rača izvire na severnoj strani Tare, u području Kaluđerskih bara. Teče dalje na sever i na početku svog toka useca dubok kanjon čijem izgledu smo imali prilike da se divimo za sada samo odozgo (o tome nešto kasnije...). Kada promeni pravac, Rača kod izvora tople vode Lađevac iz kanjona prelazi u klisuru. Pri kraju klisure još u XIII veku izgrađen manastir nazvan po reci koja teče pored njega. 

Manastir se nalazi u blizini Bajine Bašte tako da je najbolje obići ga u odlasku, pre nego što krenete da se penjete na Taru. Ili u povratku. Mi smo odabrali prvu varijantu. Manastir Rača se ispstavio i lepši i zanimljiviji nego što sam očekivao. Navodno je zadužbina kralja Dragutina ali to je samo jaka pretpostavka, nikakvi dokazi ne postoje. Tri puta je žestoko postradao, u tri bitna momenta srpske istorije: pri padu despotovine sredinom XV veka, posle prve seobe kada je cela ekipa prepisivača, koja je tajno radila u okolini manastira, krenula za Čarnojevićem i treći put 1813. godine posle propasti ustanka. Ako sam dobro shvatio tekstove koje sam čitao, crkva koja mi se posebno dopala ponovo je izgrađena krajem XVIII veka pri čemu su se trudili da što više liči na originalnu. Obnovljena je u periodu 1816-1826. pri čemu je moguće da je i ovoga puta građena iz početka. Po ovom putanju vrlo su nejasni izvori koje sam koristio.

Od manastira do izvora Lađevac, pored reke Rače, vodi pešačka staza. Krenuli smo ali nismo uspeli da stignemo do kraja zbog odrona koji ju je presekao negde pred kraj. Nismo pokušavali ali mislim da odron može da se savlada uz malo truda. Do klisure postoje i staze sa planine tako da se nadam da će i ona i manastir biti tema neke sledeće priče...

Vidikovci Sokolarica i Osluša

Treći dan započeo je laganom kišom. Stala je pošto smo doručkovali i popili kafu ali oblaci se nisu razišli pa nam je trebala blic akcija. Do sela Sokoline imali smo 4 km kolima i nešto manje od toga peške da obiđemo obližnji vidikovac. 

Parkiramo na mestu gde se od glavnog puta za Mitrovac odvaja makadamski ka selu. Može i dalje kolima ali ne mora. Petnaestak minuta lagane šetnje i stižemo do raskrsnice gde glavni put vodi levo i ulazi u najlepši deo sela a mi idemo desno, ka vidikovcu. Neposredno iza raskrsnice još jednom skrećemo desno na stazu koja nas vodi do cilja.

Vidikovac Sokolarica nalazi se na strmim, skoro vertikalnim stenama iznad kanjona reke Rače. U pitanju su zapravo tri vidikovca, tri obeležene i uređene tačke sa kojih gledate na ponor ispod vas i strane preko puta. Na prvoj tački nalazi se tabla sa informacijama, dve drvene klupe i sto, ograda i neka drvena skulptura. Čak i bez pogleda na kanjon mesto je zanimljivo i prijatno. A pogled je naravno fenomenalan, kombinacija stena i četinara koji znaju da izrastu na najnemogućijim mestima i često da se postave kao ukras na vrhu nekog kamenog stuba. Sve to začinjeno je hukom Rače duboko dole ispod vas. Sa ovog prvog vidikovca možete je i videti na jednom mestu ali morate malo da tražite pogledom. 

Prvi vidikovac je skoro na samom početku kanjona. Obavezno nastavite dalje stazom i markacija će vas dovesti od sledećeg. Taj je takođe obezbeđen ogradom i postoji klupa ako ste se umorili. Udaljen je dovoljno od prvog da se ambijent ispred vas promeni. Do trećeg vidikovca neće baš svako stići. Nalazi se na izbačenoj i vrlo eksponiranoj steni. Staza do njega obezbeđena je sajlom. Ako se malo potrudite dobijate zaista impresivan pogled na sve strane. Ne samo na naspramne strane kanjona nego i dalje, na padine Tare ka Bajinoj Bašti ali i unazad na samu Sokolaricu. Mnogo je lepše nego što sam fotografijama uspeo da zabeležim. Sokolaricu svakako morate videti ukoliko dolazite na Taru.

 

Pogled sa trećeg vidikovca Sokolarice

Vraćamo se do već pomenute raskrsnice na kojoj stoji tabla da do vidikovca Osluša ima 3,6 km. Vreme se u međuvremenu popravilo i rešili smo da prošetamo do tamo.

Prvi kilometar je najlepši. Put nas je vodio kroz sredinu velike ravnice u kojoj je smešteno selo Sokoline. Reč selo ovde uzmite uslovno, vrlo malo ima seoskih domaćinstava uglavnom su tu vikendice i kuće za izdavanje. Skoro sve imaju puno prostora oko sebe, udaljene su od puta i većina vrlo lepo izgleda. Iako je ravnica okružena šumom, u njoj skoro da i nema drveća pa vam ništa ne zaklanja pogled. Sve to čini vrlo lep prizor i čovek bi svakako poželeo da tu provede nekoliko dana. Problem sa Sokolinom je što osim ova dva vidikovca do svega ostalog morate ići kolima.

 

Selo Sokolina

Idemo dalje putem kroz šumu do sledećeg sela Osluša. Makadam, širok dovoljno da se kola razmimoiđu. Jedno vreme ravno onda se malo penjete pa se spuštate. Pomalo monotono. Onda stižete u selo koje liči na Sokolinu, bar onaj deo koji smo videli. Zato je vidikovac potpuno drugačiji.

Ovaj gleda na Drinu i put od Bajine Bašte ka Perućcu. Vidi se i cela Bajina Bašta, doduše malo poizdalje. Preko Drine je naravno Bosna a skroz u daljini sve one valjevske planine na koje volim da idem. Vidikovac praktično predstavlja rupu u šumovitom grebenu Tare. Poslednjeg dana pokušavali smo da ga lokalizujemo odozdo, sa puta za Perućac, i nismo uspeli. Ne morate do njega da idete iz Sokoline, postoji obeleženo skretanje sa glavnog puta za Mitrovac ali i tu vas čeka makadam pa sad možete peške a možete i kolima kao što većina radi.

 

Pogled sa Osluše

Vraćamo se nazad do Sokoline. Oblaci nam sve vreme prete, navlače se pa nestanu. Kiša ipak neće pasti sve do popodneva. Kada stignemo do kola prešli smo 13 km uz neznatan uspon (trek). 

Zborište

Četvrti dan vreme se konačno popravilo. Na nebu su bili samo oni beli, ukrasni oblaci i čak ni metereolozi nisu videli kišu u najavi. Idemo do Mitrovca pa sa te strane na vrh Zborište. Banjsku stenu ostavljamo kao zalog da ćemo ubrzo ponovo doći na Taru.

Zborište je, kao što sam na početku rekao, najviši vrh ovog dela Tare. Postoji i staza od Kaluđerskih bara ali čak i da se uključimo iz Šljivovice, delovalo mi je suviše dugačko plus što bi povratak bio potpuno istom stazom. Odabrali smo onu iz sela Sekulići.

 

Zborište (levo) sa vrha Gavran

Od Mitrovca do Sekulića vode dva puta: makadamski koji ih direktno spaja i asfaltni prema Zaovinskom jezeru sa koga skrećete na drugi makadamski. Tek asfalt skroz do sela nema. Mi smo odabrali ovaj drugi pravac i kada je trebalo da skrenemo levo shvatili smo da je taj makadam i loš i strm. Bilo nam je žao kola pa smo ih ostavili pored asfalta i tako produžili pešačenje za više od 5 km. Za lakše objašnjenje, išli smo planinarskom stazom br.6 Mitrovac - Zborište.

Pogled iz Sekulića na Zaovinsko jezero

Sekulići su selo ili zaseok sela Zaovine. Nalaze se na jako lepom mestu, na uzvišenju sa koga se pruža pogled zapadno ka Zaovinskom jezeru i preko njega ka najvišim vrhovima Tare. Nema još uvek mnogo kuća ali puno se gradi. Prolazimo pored njih i silazimo u Ljuto polje. Tu se trek račva, desnim krakom ćemo otići na Zborište a levim se vratiti. Oba pravca su približno iste dužine ali desni (zapadniji) je mnogo atraktivniji. Ide uglavnom grebenom, svaki čas se otvara pogled na istočnu stranu a i prolazite ispod vrha Gavran na koga nemojte propustiti da se popenjete. Za razliku od Zborišta koji je pod šumom, vrh Gavran je potpuno otvoren sa svih strana. Ispod skretanja za vrh nalazi se klupa ako vam je potreban odmor pre uspona. Ovaj pravac će verovatno uskoro biti asfaltiran i preko njega će se ovaj kraj povezati sa Mokrom gorom i Zlatiborom. Putokazi za Zlatibor već postoje. Puno automobila smo sreli dok smo njime išli i skoro nikoga od pešaka.


Istočni pravac kojim smo se vratili ide dolinom i posle nekog vremena postaje pomalo monoton. Poklapa se sa već pomenutom stazom br.6 i lakši je za penjanje ako niste u najboljoj kondiciji. Nigde ne gubite visinu, sve vreme je blag uspon. Malo i sablasno deluje pošto je puno napuštenih katuna oko staze.

Za vrh se odvajate od pomenutog puta na raskrsnici pored koje je drveni sto sa nadstrešnicom i klupama. Tu odmah kreće uska staza uzbrdo, označena strelicom na kamenu koju nismo odmah uočili. Imate nekih 150m uspona, ništa komplikovano ni preterano teško. Zborište nije posebno atraktivan vrh. Postoji mala čistina ali od okolne šume se ništa dalje ne vidi. Overili smo ga i odali mu priznanje kao najvišoj tački Ravne Tare ali ne verujem da ćemo ponovo ići gore čak i ako stignemo ispod njega.

Po silasku smo tražili neku veliku česmu sa druge strane Zborišta i nepotrebno produžili pešačenje tako da kada smo stigli do kola imali smo čitavih 21 km iza sebe. Odlazimo u Mitrovac sa namerom da potražimo neki restoran ali to se ispostavilo kao nemoguća misija. Oba restorana su bila puna i čekalo se okolo na slobodan sto. Jedino što smo uspeli u Mitrovcu jeste da kupimo kartu Tare sa ucrtanim stazama. Na ručak smo otišli u Kaluđerske bare.

 

Ljuto polje, ispred Sekulića

Crnjeskovo

 

Crnjeskovo je vidikovac severno od Kaluđerskih bara. U pitanju je stena iznad već više puta pominjane klisure reke Rače, ako ne grešim negde iznad Lađevca. To određuje razliku u pogledu sa ovog vidikovca i sa Sokolarice, pogled sa Crnjeskova dalje seže ali je predeo koji vidite pitomiji. Gleda u dva pravca, pravo ka manastiru i dalje ka Bajinoj Bašti i levo ka Sokolarici. Možete do njega peške iz Bara a možete i kolima da mu priđete. Ako idete kolima najbolje je da ih ostavite ispored konjičkog kluba, odmah pored skretanja za manastirske stanove. Odatle imate oko kilometar pešačenja. Blagi silazak do vidikovca i malo uzbrdice u povratku, skoro svako može i treba da ga obiđe. Mi smo bili dva puta. Prvi put već drugog dana ali magla ga je potpuno zatvorila tako da smo ponovo svratili u odlasku i na najbolji način završili boravak na Tari.

 

Povratak...

Pošto smo još jednom obišli Crnjeskovo spuštamo se sa Tare i odlazimo do Perućca. Sparno je i ne propuštamo priliku da se osvežimo. Obilazimo rečicu Vrelo, idemo do vodopada, dalje se valjda ne može. Zatim odlazimo do jezera, parkiramo se ispred hotela i silazimo na ponton na kupanje. Gužva je ali ima mesta ima dovoljno. Malo je nezgodno ako ne volite nagli ulazak u vodu, skok sa pontona deluje kao najprirodnije rešenje. Voda nije hladna i što je važno deluje da je čista (ne znam šta bi hemijska analiza pokazala). Ponton je izložen suncu pa kada izađemo iz vode pomeramo se malo uzvodno i sedimo pored staze u blizini splava. Kupamo se još jednom pa nastavljamo putovanje.

Od Bajine Bašte idemo ka Užicu. Svraćamo da obiđemo spomen kompleks na Kadinjači. Drago mi je da ga vidim uredno održavanog ali muzej iz nekog razloga nije radio. Nastavljamo ka Užicu i dalje ka Čačku. Tu doživljavamo vrlo prijatno iznenađenje. Radovi na putu od Užica do Ovčar Banje su završeni, nema semafora, nema zastoja. Nepunih mesec dana ranije preseo nam je povratak sa Zlatara. Stižemo uveče u Gornji Milanovac...

Fotografije:


100 fotografija sa Tare
Kadinjača


Literatura:

Tara planina
Vikipedija
Pasaž - Manastir po kome je deo srpske srednjevekovne književnosti dobio odrednicu 
Planinarski klub Tara