Grobnica Filipa Makedonskog

Uskoro ćemo ponovo na more a imam još jednu kratku priču da ispričam sa prošlogodišnjeg letovanja. Započeo sam je odmah po dolasku ali je nisam završio, vremena nikad dovoljno. Letovali smo ponovo na Eviji, u gradiću Neos Pirgos i o tome sam pisao ovde. U povratku nije bilo spavanja, ni u Makedoniji ni tokom vožnje, pa izbor mesta koje ćemo posetiti nije bio posebno širok ali ni težak. Poslednje veliko arheološko otkriće u Grčkoj udaljeno je samo 30-tak km od autoputa a svakako zaslužuje da ga posetite. 

Vergina je savremeni gradić osnovan 1922. godine, nakon već više puta u ovom blogu pominjane razmene stanovništva i doseljavanja Grka iz Turske. Ime je dobio po legendarnoj kraljici Kraljevstva Verija a zanimljivo je da se zove isto kao picerija u Nei Poriju o kojoj sam ranije pisao. Nalazi se u blizini oba grčka autoputa tako da postoji više načina kako da stignete do tamo. Sa Egnatija Odosa isključenje kod Verije, sa A1 isključenje kod Nea Agatopolija, u oba slučaja ako se vraćate sa mora. Ako planirate da svratite u odlasku, onda pravcem kojim smo se mi vratili: Vergina - Meliki - Aiginio - Aleksandria - Nea Halkidona - Evzoni, samo u kontra smeru.

Na izgled ne odvaja ni po čemu od ostalih grčki gradića u unutrašnjosti. Niske kuće, vrelo na prvi pogled uprkos zelenilu koga uredno održavaju, trg sa kafanom i kamenom česmom... Ali Vergina se nalazi na mestu gde je ležao antički grad Aigai, prestonica makedonskih kraljeva, mesto odakle je Aleksandar Veliki krenuo na svoj čuveni pohod. Njegov otac Filip II najzaslužniji je za razvoj Aigaia, mada je istovremeno i zaslužan za rušenja nekih drugih gradova. Na zvaničnom sajtu piše da su makedonski vladari širenjem svoje kraljevine sve više vremena provodili u Peli, koja je tada valjda bila luka ili blizu mora a sada leži sa zapadne strane autoputa, odmah pored skretanja za Edesu. I sam Aleksandar je rođen u Peli. Ipak, u Aigaiu su nastavili da grade palate, prave svečanosti i sahranjuju se. Sve do 168. godine pre Hrista, kada je grad uništen dolaskom Rimljana, zatrpan i popuno zaboravljen. 

Francuzi su sredinom XIX veka započeli neka iskopavanja ali su ih brzo obustavili. Onda su Grci počeli da kopaju krajem tridesetih godina XX veka ali ih je rat zaustavio. Konačno 1977. godine Manolis Andronikos, oksfordski đak koji se vratio na univerzitet Aristotel u Solunu, otkrio je ispod velikog tumusa grobnicu kraljeva čime je konačno potvrđena lokacija antičkog Aigaia. Grci su konačno nešto sami iskopali a solunski arheolog je na najlepši način ušao u istoriju.

I kao što Andronikosu nije bilo lako da otkrije gde se grobnica nalazi, tako ni meni nije bilo lako da iz šturih, površnih i nedovoljnih informacija na Internetu otkrijem šta tamo ima da se vidi i gde se to nalazi. Situacija se nije bitno poboljšala ni kada smo stigli na lice mesta. Ono što sam očekivao a što nisam dobio bila je mapa sa jasno ucrtanim lokacijama gde se šta nalazi. Neko bi to pripisao tradicionalnoj grčkoj opuštenosti što je eufemizam za nemar ali nisam uopšte u to ubeđen. Uverio sam se da su vrlo pedantni kada su arheološka nalazišta u pitanju. Mislim da je nešto drugo po sredi, neka mi oproste ako grešim, to je ipak samo moj utisak. Radovi na iskopavanju i konzerviranju nalazišta u Vergini još uvek su u toku. Čini mi se da nemaju baš mnogo toga da pokažu i onda ne žele to da stave jasno na papir. Posebno što treba opravdati relativno visoku cenu karte (12e). Zato dodaju koliko god mogu, zato na brošuri uporedo sa lokacijama u Vergini stoje i dva muzeja u Veriji, nalazište i muzej u Peli pa čak i u Edesi. Ono što smo mi videli i što je jedino ucrtano u brošuri su palata i grobnica kraljeva.

Ostaci nekadašnje palate

Parking do koga uredno vode putokazi iz centra mesta, prilično je veliki i ako budete imali sreće naći ćete i hlad. Od njega do palate ima nekih 1,5 km, uzbrdo, po makadamskom putu i vrelom grčkom danu. Palata je zapravo ostatak nekadašnje monumentalne građevine od koje je na retko kom mestu ostalo više od jednog reda kamena. Grci sada umeću velike mermerne blokove, da li pokušavaju da je rekonstruišu (praktično naprave iz početka), nisam pametan. Ima nekih podnih mozaika ali ukoliko baš niste ljubitelj antičke Grčke, nećete mnogo propustiti ako ne odete do gore. Usput ima tabli koje označavaju još neke objekte ali oni su iza ograde i uglavnom ne postoje. Ili nisu još uvek otkopani ili ništa nije odstalo od njih. 

Za obilazak palate ne morate da plaćate ulaznicu ali niste zato došli u Verginu. Vraćamo se do kola, osvežavamo se, idemo dalje ulicom, tu smo već u gradiću, oko nas su prodavnice i restorani, skrećemo u prvu desnu ulicu i uskoro se sa leve strane pojavljuje ono zbog čega smo došli - grobnica kraljeva.

Ulazimo u ograđeni prostor i ispred nas se pojavljuje brdo (veliki tumus), očito veštački napravljeno, sa uredno održavanom travom jako zelene boje. Kao u Teletabisima. Negde sam pročitao po povratku da su grobnice namerno zatrpane da ne bi bile oskrnavljene, u trenutku kada Makedonci više nisu mogli da brane svoju prestonicu (uzmite ovo sa rezervom...). Ono što je zanimljivo jeste da su arheolozi zadržali to brdo zemlje, da su grobnice i dalje ispod njega i da je muzej smešten takođe pod zemljom. Sa grobnicama čini jedinstvenu celinu. Unutra je strogo zabranjeno fotografisanje i ne želeći da stvaram probleme ispoštovao sam propis. Mada sam par puta bio u iskušenju. Zato ovoga puta nećete moći da vidite ono o čemu pričam.

Unutra vas dočekuje prilično prigušeno svetlo, skoro mrak. Osvetljeno je samo ono što treba da vidite. Četiri grobnice su ispod velikog tumusa, kako nazivaju brdo. Dve su opljačkane, dve su bile netaknute kada je Andronikos sa ekipom stigao do njih. Ispred jedne od razrušenih nalazi se velika slika sa temom otmice Persefone. Sve je praktično uvod u prostoriju iza drvenih vrata... 

Kada uđete na ta vrata, stupate na drvenu platformu koja se lagano spušta na niže. Praktično ste na vrhu ogromne prostorije. Na njenom dnu nalaze se ogromna, mermerna fasada  grobnice Filipa II. Deli vas staklena pregrada. Grobnica je izuzetno dobro osvetljena, cela prostorija se fokusira na nju i to je ono što sliku pred vašim očima čini izuzetnom, kao da ste napravili veliki iskorak u vremenu i prostoru. Samo nekoliko puta u životu ostajao sam potpuno bez teksta i verovatno otvorenih usta zbog onoga što mi je bilo pred očima. Nemam reči da opišem utisak koji je ceo prizor ostavio na mene. Kao da sam u nekom virtuelnom okruženju a opet shvatam da je sve pravo. Ljudi stoje na toj platformi, ćute i gledaju. Pitanje je i da li je Filip zaista sahranjen u njoj ali to i nije mnogo važno, ovakvi objekti su uvek spomenik jednom vremenu i civilizaciji a ne pojedincima.

Kako inače izgleda spolja? Mermerna dvokrilna vrata, obezbeđena kanapom sa pečatom, dva pilastera sa strane i slika iznad sa prizorom iz lova, na njoj su valjda Filip i Aleksandar. Unutra, grobnica se sastoji iz dve prostorije. U drugoj je pronađen zlatni kovčeg u kome su ležale kosti, uvijene u purpurnu tkaninu kao i krevet na kome je telo spaljeno. Posle spaljivanja kosti su se prale u vinu i polagale u pomenuti kovčeg koji je sada izložen u muzeju, ispred grobnice kao i zlatni venac sačinjen od 313 listića hrasta i 68 žireva. Na kovčegu se nalazi Sunce iz Vergine. Sličan je bio i sadržaj prve prostorije s tim što je ona manja i što je u njoj sahranjena jedna od Filipovih žena.

Sledeća grobnica (br. 3) liči dosta na ovu i pretpostavlja se da je u njoj sahranjen Aleksandar IV, sin Aleksandar Velikog i Filipov unuk. Glavni problem sa njom je što ste prethodno videli Filipovu grobnicu. Te dve su na sreću bile netaknute, više nisu... Kada ih vidite prođe vas i umor od puta i praznina od palate. Shvatite i zašto ne dozvoljavaju fotografisanje, da bi što više ljudi došlo da ih vidi i plati karte i nemate šta da im zamerite. Bar dok ne završe iskopavanja i ne prođe taj prvi talas poseta, posle možda bude i drugačije. 

Na sajtu piše da postoje još neke grobnice ali dan je bio vreo i trebalo je putovati. A nisam baš ni siguran gde se nalaze. Ostavljamo ih za sledeći put, možda za 10 godina ponovo dođemo, do tada će još nešto iskopati. Ili sazidati...



Fotografije Vergine

Zvanični sajt
Wikipedia

U amfiteatru Subre

Još uvek na planine idem stihijski, bez nekog plana. Listu želja imam ali svaki pokušaj da od nje napravim bar godišnji plan uvek bi se pri realizaciji završavao neuspehom. Biram akcije od onih koje su trenutno u ponudi, kod vodiča sa kojima obično idem, za vikende koje sam slobodan. Trenutno smo slučaj i ja negde na 50%-50%. Nije to baš idealno, neke planine više ne mogu da me čekaju, ali sa druge strane štedi mi živce.

 

Subra, iza desno od nje najviši vrh Zubački kabao, Reovačka greda...

Tako se desilo da sam za poslednjih osam meseci već treći put na Orjenu, planini o kojoj pre poslednjeg oktobra nisam mnogo razmišljao. Tada smo išli u Trebinje i učestvovali na XV usponu na Vučji zub. Bio sam fasciniran planinom i posebno vrhom Vučji zub. Onda smo za 1.maj bili na Veljem vrhu i išli čuvenim austrijskim putem do Crkvica. Oba puta su mi pričali o Subri i njenom amfiteatru i kada se mi se oslobodio vikend 14-16. jun nisam puno razmišljao, prijavio sam se za akciju koju su vodili Miša i Caca iz pančevačkog Jelenka. Uz Subru predviđen je bio i vrh Odijevo pa i svraćanje na Durmitor ali da krenem redom...

Put do Vrbanja

Krenuli smo u četvrtak popodne. To jutro sam na posao došao pod punom planinarskom opremom i kada je sirena zasvirala preselio sam se na parking kod Sava centra gde smo sačekali ekipu iz Pančeva. Ovakve akcije uvek okupe ljude iz više gradova pa je pored Pančevaca i Beograđana bilo i Zrenjaninaca a verovatno i ljudi iz još nekih gradova. 

I da odmah ispalim najveći problem pa mu se više neću vraćati, da ne mračim odlično organizovanu akciju punu adrenalina. Umesto velikog autobusa dobili smo dva mini busa. Prevoznik je otkazao pred sam put a vodič je i ovo jedva uspeo da nađe. Naš minibus svako nije bio za put do mora ali eto, izdržali smo i priča je tu. 

Otišli smo preko Bosne, putem obeleženim stratištima iz prošlih ali i bliskih vremena. Na tom putu su dva granična prelaza, oba sa neizvesnim vremenom čekanja, što je po meni dovoljan razlog da se preispita pravac putovanja. Nekada, u vreme moje države, glavni problem na tom pravcu bile su krivine i usponi oko Tjentišta. Sada je bar carinicima bolje... 

 

Jutarnja pauza u Gackom

Od Trebinja idemo levo, novim i papreno skupim putem ka Herceg Novom. Obilazimo Orjen sa zapadne strane. Skrećemo ka selu Kruševice. Selo je vrlo živopisno, šteta što nismo mogli malo da se zadržimo. Penjemo se uskim i za vožnju prilično teškim putem ka selu Vrbanj. Tu se presvlačimo, pakujemo u ranac stvari za dva dana i frustriranim vozačima, nenaviknutim na vožnju planinara, zakazujemo susret za sutrašnje popodne. Neki piju kafu u konobi čiji izgled i veličina govore da stanovnici ovog sela računaju na turiste. Mislim da bi bilo zanimljivo posetiti ga i ako ne planinarite.

U dvorištu pomenute konobe ispada mi futrola sa fotoaparatom. Nije mi se to prvi put dogodilo ali ovoga puta posledice su bile fatalne po displej. Nisam mogao da vidim ono što fotografišem, nisam mogao da uđem u podešavanja. I sve to na samom početku trodnevne akcije sa izuzetno atraktivnim predelima. Nisam poludeo, nisam razbio fotoaparat, nije mi to pokvarilo događaj. Sve to bi se dogodilo pre 5-6 godina. Fotografisao sam naslepo i paralelno sam koristio mobilni telefon. Pretpostavljam da sam malo pomerio fokus sa fotografisanja na samo planinarenje...

Subra

 

Iako ne ulazi u prvih deset vrhova Orjena po visini, Subra je svakako jedan od najatraktivnijih. Njenih 1679m nadmorske visine ne nagoveštavaju šta vas čeka i šta ćete videti. Potpuno drugačije izgleda ako je gledate i penjete sa severne ili sa južne strane. Na severnoj strani je taj amfiteatar Subre, blago zaobljena i potpuno vertikalna stena. U geomorfološkom smislu predstavlja cirk, mesto gde se formira lednik. Da ne glumim pamet, ovo sam saznao tek po povratku i pronašao na vikipediji da su cirkovi amfiteatralna udubljenja, strmih strana i blago zatalasanog dna čija je jedna strana otvorena i to mesto je svedeno na zaobljen prag. Bukvalno tako izgleda Subrin cirk. Lednika na Orjenu više nema ali ako sam dobro shvatio sve što ono čemu se divimo na toj planini rezultat je njihovog rada. 

 Staza od Vrbanja prvo prolazi kroz selo, zatim ide livadom sa koje prvi put lepo vidite amfiteatar a onda ulazi u šumu gde počinje uspon. Uspon je tačno onakav kakav treba da bude, u početku blag, onda sve jači i na kraju morate da se verete. Idete pravo na amfiteatar i penjete se uz njega sve dok stena ispred vas ne postane potpuno vertikalna. Tada skrećete desno i nastavljate da se verete ivicom vertikale. Štapove ste odavno spakovali. Kada stignete na vrh te stene, staza prelazi na drugu stranu planine. Odmah nailazite na jedan eksponirani deo koji je od skora obezbeđen sajlom. Staza je dovoljno široka tako da pri suvom vremenu ne predstavlja problem, osim ako vam ne smeta kretanje po skoro  vertikalnoj litici. Posle nje nastavljate da se penjete sve do ispod samog vrha gde stena prelazi u livadu. Poslednjih stotinak metara vrlo su blagi i pitomi što možete shvatiti ili kao nagradu ili kao ironiju. 

Uspon na Subru nije bio lak. Po suvom vremenu staza nije mnogo opasna i naporna ali bilo je nekoliko otežavajućih okolnosti. Iza nas je bila noć provedena u putu, rančevi su bili teški pre svega zbog vode koje je trebalo dosta poneti ali glavni problem bila je vrućina i odsustvo daška vetra. Jedino mesto gde je bilo prijatno bila je Sniježna jama, valjkasto udubljenje u steni, negde na sredini uspona. Na sredini ovog udubljenja nalazi se stena oko koje kruži vazduh i hladi se da bi zatim prijatno pirkao na vas dok stojite na ivici jame.

Sa vrha je pogled otvoren i odličan. Severno od vas su glavni vrhovi Orjena među kojima se jasno ističe Zubački kabao. Nisam siguran da li sam prepoznao Vučji zub. Južno je Odijevo koje vam zaklanja pogled na more. Istočnom panoramom dominira Lovćen a vide se i neki bliži vrhovi koje ne prepoznajem. Ispod njih je planinarski dom "Za Vratlom" čiji se crveni krov više nego jasno primećuje u zeleno-sivoj kombinaciji trave i kamena.

 

Silazak sa Subre

Dom izgleda jako blizu i čini se da do njega ne treba više od sat vremena. Ipak, dva sata smo se spuštali, savlađujući škrape i sve ostale kraške zamke. Pomenuo sam da sa te južne strane Subra izgleda sasvim drugačije, svakako pitomije nego sa severne. Ali ako se malo bolje zagledate, videćete da i sa ove strane imate pojas strmih, skoro vertikalnih stena. Svaki vrh Orjena koji sam do sada video je priča za sebe i ni jedan nije lak za penjanje.

Tek pred sam kraj ture, kada siđete skroz u dolinu, možete malo da se opustite i uživate u zelenim livadama punim stena i kamenja. Planinarski dom se nalazi na malom uzvišenju, delimično okružen drvećem. Skoro je renoviran i atmosfera u njemu je sasvim prijatna. Domaćini su bili ljubazni i uslužni. Voda je problem kao svuda na Orjenu ali se snalaze, pili smo filtriranu kišnicu i sasvim je ok. Naravno, ko ne želi da pije vodu imaju hladnog piva... 

Fotografije

Odijevo

Odijevo je jedan od najjužnijih vrhova Orjena. Ako nije najjužniji, sigurno je prvi iznad Herceg Novog i Igala. Visok je 1571m. Blizu je doma i moguće je napraviti kružnu turu što smo to jutro i uradili.

Krenuli smo rano, oko pola 6 smo već bili na stazi. U početku smo išli putem koji od doma silazi do motela Borići i asfaltnog puta, kojim ćemo se sedam sati kasnije spustili sa Orjena. Kod vidikovca odakle se prvi put vidi more (i ima signala...) skrenuli smo desno i započeli penjanje ka vrhu Kamenski kabao. Uspon je jak i nastupa brzo po polasku tako da je dobro što smo izbegli vrućinu. Na tabli piše da do vrha ima 45 minuta, toliko nam je i trebalo da se popenjemo.

Kada stignemo na vrh, imamo fenomenalan pogled na ulaz u Boku, Herceg Novi, Igalo, Prevlaku, ostrvo Mamula u daljini... Severno se vidi Subra i iza nje najviši vrhovi Orjena. Kamenski kabao (1384) je zapravo istočni kraj grebena na čijem se najvišem vrhu, skroz zapadno, nalazi Odijevo. Na njemu se nalazi piramida sagrađena od kamena ali da li ga možemo smatrati vrhom? Tako nešto izgleda besmisleno jer u pitanju je najniža tačka grebena. Ali sa druge strane, do njega i do Odijeva vode različite markirane staze a grebenska staza između njih nije markirana, uskoro ćemo saznati i zašto. 

 

Greben od Kamenskog kabaoa do Odijeva

Trebalo nam je skoro dva sata da pređemo greben. Staza ne postoji, idete po kamenju ili dubokoj travi, često morate da zaobilazite šiblje ili da se provlačite kroz njega. Izbor puta je isključivo na vama (ili na onome ko je prvi u grupi...). Ako pogrešite valja se vraćati ili gurati do sigurne tačke. Ne ide se sve vreme uzbrdo, nekoliko puta smo silazili u udoline i naravno ponovo se peli. Na kraju, kada sam bio ubeđen da je ispred nas poslednji i čist uspon, još dve depresije smo imali. Da ne pričam o tome da li je kamen na koji stajete siguran i koliko je reptila izbeglo naše cokule. Naporno, više test strpljenja i koncentracije nego prave fizičke izdržljivosti. Uz toplo vreme, čak i u tim jutarnjim satima, prilično nas je smorilo. 

 

Pogled na ulaz u Boku

Na vrhu ogroman broj insekata. Ne znam koja je vrsta, tek bili su krupni i dosadni. Pogled je odličan na sve strane. Sve što sam nabrojao da se videlo sa Kamenskog, vidi se i sa Odijeva, iz malo drugačijeg ugla. Plus što smo bliži Hrvatskoj pa vidimo Molunat i poluostrvo i ostrvo ispred njega. Odmaramo dok ne stigne ekipa. Prvo sam zauzeo položaj sa pogledom na more ali sam onda shvatio da sa druge strane duva prijatan vetrić pa sam promenio mišljenje na koju stranu je lepši pogled, dao sam prednost vrhovima Orjena...

Uskoro pristiže cela grupa. Fotografišemo se na vrhu i idemo dalje. Spuštamo se severnom stranom. Staza vodi kroz šumu. Ima kamenja po njoj ali daleko je lakša od grebenske. Markirana je za razliku od prve. Na Orjenu vam gps skoro i ne treba. Važno je samo da znate gde idete i da pratite markaciju. Ako je izgubite jedino što je pametno jeste da se vratite i potražite je. Zbog konfiguracije i težine terena, svako prečenje može da bude i opasno i jako naporno. 

 

Duboki do i Subra u daljini

Silazimo u dolinu i izlazimo iz šume. Predeo oko nas veoma je lep, trava ima jako zelenu boju. Kamene kuće su vrlo retke i uglavnom napuštene. Uključujemo se na jučerašnji trek sa Subre. U domu smo oko pola 12. Osvežavamo se, ručamo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo sa planine. Vrućina je već prilična. Silazimo do bivšeg motela Borići. Vozači su već pristigli. Ispituju nas kako izgleda gore i gledaju kao da iz neke nesreće stižemo. Ponovo se prepakovavamo i ulazimo u minibuseve. Uglavnom spavamo do Morinja. Tamo ćemo provesti popodne. More nije najčistija ali osvežava. Onda ponovo sedamo u minibus i vozimo se preko Nikšića i Šavnika do Žabljaka. Ulazimo u apartmane oko devet. Imamo kupatila sa toplom vodim i wi-fi. Malo li je?

Fotografije

 

Bobotov kuk, treća sreća

Ideja da se u povratku svrati na Žabljak, bila je više nego dobra. Skratili smo putovanje kući za dva sata i kusur, i overili smo Durmitor za ovu godinu. Možda je mogla i neka druga planina da dođe u obzir za ovaj blic uspon ali ne znam gde bi lakše ovo izveli nego na Žabljaku i Durmitoru. 

Planiran je bio Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, ali je plan lako mogao da se promeni zbog snega koji je do prethodne nedelje onemogućavao uspon. Da budem iskren navijao sam da se to dogodi. Od vrhova Durmitora, skoro samo na Bobotov kuk sam se peo, prethodne godine između ostalog. Hteo sam još neki da vidim. Čak je i pravac bio isti kao pre 11 meseci, sa Sedla. 

 

Zeleni vir u poluzimskom ambijentu

Ipak sneg se pobrinuo da ne bude sve isto. Prvi put smo ga probali negde ispod Uvite grede. Kasnije ga je bilo sve više pa smo čitave deonice gazili po njemu. Od Zelenog vira do Velike previje bila su dva veća snežna pojasa. Išli smo po tuđim tragovima, iako smo vrlo rano krenuli nismo bili prvi to jutro. Mada, tragovi su verovatno od prethodnih dana. Skoro cela grupa izašla je do ispod stene i kasnije do Škrčkog pogleda.

E tu je već nastao veći problem. Strana koja gleda na Škrčka jezera uglavom je u senci i snega je tu bilo dosta. Na jednom mestu potpuno je presekao stazu. Imali smo tri varijante: da probamo da se ispenjemo iznad snega, da ga obiđemo sa donje strane ili da se vratimo. Neki Poljaci koji su išli ispred nas krenuli su odmah uzbro ali mi smo se spustili ispod snega. Poslušali smo savet jednog od naših planinara koji je (pomalo nesmotreno...) pre cele grupe isprobao obe varijante. Vodič je apelovao da samo iskusni i sigurni u sebe krenu na vrh što je grupa veoma dobro ispoštovala. Problem je bio deo van glavne staze, dok smo obilazili sneg. Puno kamenja koje nismo baš potpuno uspevali da kontrolišemo, posebno tokom silaska. Jedanaestoro nas je izašlo na vrh. I vratilo se sa njega...

 

Pogled sa Bobotovog kuka

Zašto treća sreća u podnaslovu? Zato što sam treći put gore i prvi put imam čisto nebo i pogled na sve strane. Prvi put se bukvalno ništa nije videlo, testo ispod nas. Drugi put se na trenutke otvarao pogled na okolne vrhove. Sada je bilo kako treba da bude. Osim već pomenutog fotoaparta ali poslužio je i mobilni telefon.

Fotografije