Idemo dalje: новембар 2022

Prethodni, ujedno i prvi, boravak u Firenci, iskoristili smo da posetimo dve po meni najznačajnije crkve u gradu: San Lorenco i Santa Kroče. Sada je na red došla treća velika crkva ili ih je možda sve tri bolje zvati crkveni kompleks pošto prateći objekti često ne zaostaju za samom crkvom ni po lepoti ni po značaju.

Gradnja crkve Santa Marija Novela (Santa Maria Novella) započela je 1276. godine na temeljima male kapele iz IX veka. Nova u odnosu na tu kapelu, crkvi je taj epitet ostao ugrađen u samo ime (novella). Vremenom on je postao apsurdan jer je to danas najstarija velika bazilika u Firenci. Projektanti crkve bili su fratri Sisto Fiorentino i Ristoro da Campi mada italijanska Vikipedija kaže da je ovaj podatak prilično nepouzdan. U podatak da je gradnju 80 godina kasnije završio Jakopo Talenti izgradnjom zvonika nisam našao da se sumnja. Jakopo je takođe bio fratar ili redovnik ali i arhitekta. Izgleda da su u to vreme među fratarima bilo i onih kojima religija nije bila na prvom mestu već samo pokriće da se bave onim čime žele. Nešto kao SKJ u drugoj polovini XX veka...

Istočna fasada crkve

Od graditelja treba još pomenuti Leona Batistu Albertija, koji je zaslužan za glavnu fasadu, i Đorđa Vazarija koji je u XVI veku izvršio veću rekonstrukciju crkve. Građena je u gotskom stilu, dorađivana u renesansnom a ima i elemenata starije romanike (zvonik).

Nalazi se u neposrednoj blizini železničke stanice koja se zove isto kao i crkva. Između njih su važne tramvajske stanice tako da je vrlo verovatno da će vam kao i nama SMN biti prvo što ćete videti u Firenci. Ispred crkve je istoimeni trg na kome su dva obeliska iz XVI veka. Podignuti su da označe trasu za trke kočija koje su se nekada održavale na trgu. Četiri kočije su učestvovale u ovim trkama, svaka vučena parom konja i tako sve dok travajska šina nije prešla preko trga i označila početak novog doba. Oko trga su još neki zanimljivi objekti. Pre svega mislim na bolnicu Sveti Pavle iz XIII veka (slika dole). U njoj su sada muzej fotografije i muzej XX veka.

Glavna fasada i staro groblje

Crkva Santa Marija Novela izgleda potpuno drugačije kada se posmatra iz različitih pravaca. Njen najreprezentativniji izgled je sa istoimenog trga. Mermerna fasada iz XV veka jedan je od simbola firentinske renesanse. Ako uporedite fotografije te južne fasade i fotografije crkve sa severa, od železničke stanice, teško ćete prepoznati da se radi o istom objektu.

U prvo vreme južna fasada ličila je na ostale, izgrađena od istog materijala ničim nije odvajala. Onda je sredinom XIV veka njena donja polovina obložena mermerom. Na njoj su bila dvoja manja vrata i šest grobnica viđenijih građana, verovatno onih koji su dali pare za te radove. Sto godina je trebalo da se krene dalje, tačnije čekalo se da neko odreši kesu. Đovani di Paolo Ručelai je to učinio i doveo Leona Batistu Albertija, slikara, pesnika, filozofa, arhitektu i još ponešto - tada je to moglo da se nađe sve u jednom čoveku. Alberti mu je već isprojektovao palatu Ručelai i investitor je očigledno bio njome zadovoljan.

Alberti je bio ograničen tim vratima i grobnicama koje nije mogao da menja. Dodao je četiri stuba i velika, glavna vrata i to sve savršeno spojio sa novim, gornjim delom fasade, koristeći istu kombinaciju belog i zelenog mermera. Njegovo umeće ogleda se upravo u ovom uklapanju i u korišćenju dve prevrnute volute kojima je maskirao veliku razliku u visini glavnog i bočnih brodova. Ovo je (valjda) on prvi smislio a kasnije se dosta koristilo.

Sve ovo naravno nisu moje misli već sam pročitao na italijanskoj Vikipediji i zvaničnom sajtu crkve. Tamo su date i neke zanimljivosti vezane za proporcije elemenata fasade, odraz ponovnog interesovanja za geometriju i matematiku. Na njoj su i dva astronomska instrumenta (armilarna sfera i astronomski sat) koje je dodao fra Ignjacio Danti, kasnije profesor matematike u Bolonji (i ovaj član SK...), što sve zajedno fasadu čini renesansnom u svakom pogledu.

Desno od mermerne fasade je dvorište, na planu crkve označeno kao Vecchio cimitero ili staro groblje. U njemu se nalazi biletarnica pa ćete ga svakako posetiti ako planirate da uđete u crkvu. Karta je u jesen 2022. koštala tričavih 7,5 evra. Staro groblje se, sudeći po natpisima na pločama poređanim pored staze koja ga okružuje, koristilo do kraja XIX veka. Na istočnoj fasadi crkve su arkadne grobnice. Treća od ulaza, prepoznatljiva po sličici viteza na konju, je grob slikara Domenika Girlandaja čije ćemo radove videti kada uđemo.

Unutrašnjost crkve

Prvi deo crkve podeljen je na široki centralni i dva uža bočna broda koji se napred spajaju u jedinstven prostor okružen sa tri strane kapelama. Prava na te kapele bogati Firentinci su kupovali i prodavali, sahranjivali se u njima i što je najvažnije plaćali nekim umetnicima da ih ukrase. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da je sama arhitektura crkve manje značajna od nekih umetničkih dela koji se nalaze u njoj. Evo šta sam izdvojio.

Prvo što vam pada u oči kada uđete je Đotovo Raspeće, ogromna slika na drvetu u obliku krsta okačena na sredini centralnog broda. Naslikana krajem XIII veka, značajna je po tome što je Đoto prekinuo idealističko predstavljanje Hrista, karakteristično za gotsku umetnost, i uneo mnogo više realizma. Telo na slici je jasno podložno zakonu gravitacije što se vidi po položaju glave, kolena i celog gornjeg dela tela. Ono što tamo nisam primetio a posle sam pročitao i video jeste grob na dnu slike. Po predanju prvi čovek Adam sahranjen je na Golgoti. Hristova krv pada na njegov grob što simbolizuje iskupljenje od grehova.

Piše da je Bruneleski kada je pravio svoje raspeće gledao baš ovo Đotovo. Jedina sačuvana drvena skulptura poznatog arhitekte i vajara nalazi se u kapeli Gondi. Vazari je zabeležio interesantnu priču da je ovo delo nastalo kao kritika Donatelovog drvenog raspeća koje sam pominjao u priči o crkvi Santa Kroče. Navodno je Bruneleski zamerio prijatelju da je prikazao Hrista kao seljaka a ovaj mu odgovorio pa napravi ti boljeg. I napravio je, ako ne boljeg ono svakako soficistiranijeg. Da li je priča tačna i da li je Donatelo zaista ispustio ručak kada je video Bruneleskijevu statuu nije sigurno ali se zna da ovo delo nije rađeno po narudžbini već je bilo u vlasništvu autora koji ga je nešto malo pred kraj života poklonio crkvi. Pre nekoliko godina bila je interesnatna izložba, pored ova dva izloženo je i Mikelanđelovo drveno raspeće koje se takođe nalazi u Firenci, u crkvi Santo Spirito.

Glavna ili centralna kapela nalazi se naravno na centralnom mestu crkve, najveća je i najraskošnije ukrašena. Najkoloritnija, da ne kažem najšarenija. Naziva se još i kapela Tornabuoni pošto je Đovani Tornabuoni, blizak saradnik Medičija, stekao pravo nad njom. Angažovao je Domenika Girlandaja da je oslika a ovaj je napravio dva izuzetno živopisna ciklusa: jedan o životu Bogorodice i drugi o životu Jovana Krstitelja.

Domeniko Garlendajo: Život Svetog Jovana Krstitelja

Interesantna je istorija kapele. Tornabuoni je pravo nad njom kupio od porodice Saseti koji su želeli na zidu slike iz života Franje Asiškog a kako je crkva bila i ostala dominikanska, zahtev je odbijen. Oni nisu hteli da odustanu od svoje ideje, promenili su crkvu i kapelu Saseti uredili u crkvi Svete Trojice (u blizini istoimenog mosta). Girlandajo je autor i ovog ciklusa fresaka. Ulaz u crkvu je besplatan ali kapela Saseti je u mraku i tek kada ubacite 2 puta po 2 evra osvetli se na nekoliko minuta. Kreativnosti Italijanima ne nedostaje ni u XXI veku...

Domeniko Girlandajo nije sam radio, imao je svoju radionicu, ekipu manje ili više dobrih slikara, između ostalih svoja dva brata. Zato je i mogao da preuzima velike poslove kao ovaj. Ja to baš i ne primećujem ali stručnjaci kažu da je kvalitet fresaka vrlo neujednačen u zavisnosti od toga da li je majstor sam radio ili neko od kalfa i šegrta. A jedan od učenika bio je i mladi Buonaroti. Nije poznato (još uvek...) da li je samo mešao boje i dodavao palete ili je ostavio malo većeg traga. Girlandajo je bio poznat po portretima a i po tome što je biblijske scene smeštao u ambijent tadašnje Firence. Spojio je to dvoje tako što je kao sporedne likove slikao svoje savremenike a i sebe je znao da ubaci u priču. Naravno, investitori su imali posebno mesto, u ovom slučaju u osnovnom redu na srednjem zidu Đovani Tornabuoni i njegova u tom trenutku već preminula supruga. Tu se ništa nije promenilo do danas...

I za kraj najpoznatije delo koje je i na mene ostavilo najjači utisak, Mazačova freska Sveta Trojica, rađena 1425-1428. godine. Ponovo raspeće kao motiv - i ovde je u pitanju rana renesansa, još uvek nisu mogli da pobegnu daleko od religijskih motiva. Ipak Mazačo je sve uradio drugačije nego što se do tada radilo. Humanistički pristup vidi se u realističkom prikazu Hrista (već pominjao kod Đota i Bruneleskija) ali i Boga Oca koji, kako sam pročitao, prvi put ima ljudski lik sa sve bradom i nogama. Pozadina nije nebo već neka imaginarna kapela, znači ljudskih ruku delo.

Ono što je možda najznačajnije jeste primena linearne perespektive koju je neposredno pre toga otkrio Bruneleski i pretpostavlja se da mu je ovaj pomagao tokom rada. Zbog toga imate jak osećaj dubine i treće dimenzije, nešto zaista revolucionarno u XV veku. Ispod raspeća, kao posmatrače ponovo vidimo Bogorodicu i apostola Jovana a u prvom planu, u položaju molitve su donator i njegova žena.

Mazačo je umro vrlo mlad, neposredno pošto je završio fresku koja je njegovo poslednje delo. Malo je nedostajalo da bude uništena tokom velikog renoviranja crkve u XVI veku. Vazari je prepoznao njenu vrednost i bukvalno je sakrio iza novog oltara. Otkrivena je 300 godina kasnije i premeštena (sa sve zidom...) na drugo mesto. Vraćena je 100 godina kasnije kada je otkriven donji deo freske, sarkofag sa skeletom na njemu. Čitava tri veka ljudi su mislili da je jedno od prvih i najvažnijih dela renesanse zauvek izgubljeno a onda, srećni što su ga pronašli, sledećih 100 godina nisu shvatali da gledaju tek njegov gornji deo. Relativno skoro sam shvatio da je ono što vidimo tek sadašnja slika istorije, života ili umetnosti, koju naredna istraživanja i otkrića mogu dobro da promene. Dok ovo pišem čekam vesti iz Egipta da li je zaista otkrivena Kleopatrina grobnica. Egiptolozi iz XIX veka znali su tako puno a nikada nisu videli bistu Nefertiti. Pomalo depresivno...

Šta još treba videti u samoj crkvi? Kapelu Stroci koju je oslikao Filipino Lipi, jedna vrata pored ulaza u sakristiju (imate u albumu) i jednu vazu u blizini tih vrata čije se postolje na neki način dovodi u vezu sa Mikelanđelom. Tu je i grob vaseljenskog patrijarha Josifa II Carigradskog. On je učestvovao na saboru u Ferari i Firenci koji je trebalo da dovede do ujedinjenja pravoslavne i katoličke crkve sa papom kao vrhovnim komandantom, cena koju su Vizantinci bili spremni da plate da bi se nekako odbranili od Turaka. Umro je 10. juna 1439., nekoliko dana pošto je potpisao taj dokument koji ipak nije bio prihvaćen. Četrnaest godina kasnije više nije bio aktuelan...

Prostor bivšeg manastira

Sve zapadno od crkve, levo od nje ako posmatrate sa trga, bio je dominikanski manastir koji je postojao do sredine XIX veka. Kada je ukinut, većina njegovih zgrada i dvorišta prešle su u ruke Muzeja crkve Santa Marija Novela pod upravom grada Firence. Crkva je, za razliku od manastira, i dalje aktivna i njena uprava se stara da omogući pristup i vernicima i turistima.

Manastirski kompleks obišli smo uglavnom uživajući u ambijentu i trudeći se da napravimo što bolje fotografije. Nismo se previše upuštali u sadržaj ne želeći da izgubimo previše vremena tim pre što tragajući na Netu pre i posle odlaska nisam našao nešto što bi trebalo posebno izdvojiti. Bar za nas laike...

Zeleni klauster (Chiostro Verde)

Iz crkve se izlazi direktno u Zeleni klauster. Ovo unutrašnje dvorište zauzima centralno mesto u kompleksu SMN. Izgrađen je sredinom XIV veka po nacrtu Jakopa Talentija. Naziv je dobio jer su freske u njemu originalno rađene od neke zemljane zelene boje. Prilično je oštećen u poplavi 1966. godine, kao i druga dva klaustera. Restauracija fresaka i dalje traje.

Klauster mrtvih (Chiostro dei Morti)

Iz Zelenog klaustera direktno se ulazi u Špansku kapelu a odmah pored njenih vrata je prolaz koji vodi u Klauster mrtvih. U pitanju je poluotvorni prostor natkriven gotskim svodovima i potpuno ispunjen nadgrobnim pločama i po zemlji i po zidovima. Između kojih su staze kojima se krećete. Stariji je od same crkve ali je sadašnji izgled dobio posle njene izgradnje, tačnije posle poplave 1333. godine i za njega je zaslužan naravno Jakopo Talenti. Veliki deo klaustera uništen je zbog izgradnje železničke stanice, trebalo im je prostora.

Veliki klauster (Il Chiostro Grande)

Odatle se vraćate u Zeleni pa iz njega prolazite u Veliki klauster. Osim što je najveći, i u kompleksu SMN i u Firenci, ovaj klauster je i zeleniji od susednog zahvaljujući jednostavnom ali lepo osmišljenom i održavanom vrtu u sredini. Između Zelenog i Velikog klaustera su vrata koja vode u bivšu manastirsku trpezariju, sada muzejsku kolekciju uglavnom renesansnih umetničkih dela. Preko puta je wc, što može da bude vrlo bitna informacija. Tu su još stara biblioteka, ostaci papskog apartmana ali ne bih da širim priču nečim što nisam video.

Kraj priče i neki linkovi

Osim što je prva, Santa Marija Novela je i poslednja stvar koju vidite u obilasku Firence. Suncem obasjanu mermernu fasadu iz prepodnevnih sati zamene čvrste, srednjevekovne zidine. Svakako vam ostaje u sećanju. Da li ćete je posetiti, zavisi i od toga koliko vremena imate. Nemojte je pretpostaviti kapeli Mediči i Novoj sakristiji crkve San Lorenco. Ali nemojte ni propustiti da prođete oko nje do trga i vidite njen najlepši deo, Albertijevu fasadu. Imaju i klupe da odmorite a uvek se nađe i neko da vas fotografiše...