Idemo dalje: април 2023

Nisam još uvek bio na Alpima, valjda ćemo na leto i to čudo videti. Za sada, što se mene tiče, postoje dve grupe planina. U prvoj su one sa kojih kada se vratim razmišljam gde bih dalje mogao da idem. U drugoj grupi su Visoke Tatre. Sa njih kada se vratim, razmišljam samo kada ću ponovo moći tamo da odem.

Snimak iz autobusa, između Spiških Bistri i Poprada

Visoke Tatre su neverovatna kombinacija planinskih vrhova, dolina, jezera, brzih i bistrih reka, vodopada... Na to dodajte sređene domove sa ukusnom hranom i dobrim pivom, uređene turističke centre sa planinskim i srednjeevropskim šmekom koji se ne šire nekontrolisano, dobar smeštaj, umerene cene, jezik sličan našem sa puno prepoznatljivih reči, stanovnike koji iz našeg ugla odišu smirenošću, gradove u kojima imate šta da vidite, brigu za prirodu i uređenost ali ne onu sterilnu... Slovačka plus Visoke Tatre, dobitna kombinacija.

Na Tatrama sam bio u leto 2021. godine o čemu sam opširno pisao u dva posta (prvi i drugi). Ako želite da saznate više o planini, pročitajte ih. Ovde neću biti toliko detaljan. I onda kao i sada akciju je odlično vodio Jovan Jarić. Oba vrha koja smo sada popeli, tada smo preskočili, iz različitih razloga.

Četvrtak: Putovanje

Krenuli smo u četvrtak 23. marta, oko 5:30 iz Beograda, nešto ranije iz Pančeva, nešto kasnije iz Novog Sada. Taj dan je bio predviđen za putovanje i to je bilo dobro. Bio sam krajnje opušten, imaću uveče dovoljno vremena da spakujem ranac za sutrašnju turu. Vreme je bilo toplo, uglavnom sunčano, proleće je uveliko stiglo a mi idemo na još jednu zimsku akciju, poslednju za ovu godinu.

Na Horgošu nema gužve, prelazimo u Mađarsku, pravimo pauzu na nekoj pumpi i skrećemo desno ispred Budimpešte. Slovačku granicu prelazimo kod mesta Šjatorska Bukovinka, ići ćemo najbližim ali ne i najlakšim putem koji će naš autobus junački savladati. Snabdevanje u Lidlu u Popradu i onda se malo vraćamo do mesta Spiške Bistre.

Spiške Bistre je malo mesto desetak kilometara jugoistočno od Poprada, najbližeg grada Visokim Tatrama. Ima veliku crkvu, piceriju i još par kafana, potok koji teče sredinom naselja, bar dve prodavnice i nekoliko kuća za izdavanje. Mesto je malo dalje od Visokih Tatri nego Stara Lesna u kojoj sam prethodni put boravio ali opet dovoljno blizu da mogu i oni da se ogrebu o planinu. Smeštaj je bilo vrlo solidan, prostran, udoban, bez ijedne zamerke.

Petak: Slavkovski štit

Prognoza za petak bila je nešto bolja nego za subotu tako da smo odmah krenuli na glavni i najteži deo cele akcije. Slavkovski štit sa svojih 2452m n.v. četvrti je po visini od vrhova do kojih vode markirane staze (turističkih, rekli bi Slovaci...). Nalazi se na grebenu koji deli Veličku i Veliku studenu dolinu. Nije najviši na tom grebenu, nešto udaljeniji vrh Bradavica malo je viši (2476m) i dosta je teži za penjanje. Ipak, Slavkovski štit zauzima mnogo bolji položaj na početku grebena. Posmatrano sa južne strane, a odatle je najbolja slika planine, ugurao se u prvi red između Gerlahovskog i Lomničkog štita, dva najviša i najatraktivnija vrha (na prvoj slici nalazi se skoro u samoj sredini, potpuno pokriven snegom). Ko ga pita što nije najviši na grebenu...

Svi vrhovi Visokih Tatri koji imaju reč štit u imenu, dobili su ga po selu čija su oni zaštita. Tako je ovaj vrh dobio ime po selu Veliki Slavkov koje leži negde ispod njega. Prvi se na njega popeo izvesni sveštenik Jurij Buholc davne 1664. godine. Verovatno se i ranije neko popeo ali o tome nema zapisa.

Stari Smokovec, restoran Spitz

Uspon kreće iz mesta Stari Smokovec, vrlo lep planinski centar koji me je osvojio tokom prethodnog boravka. Sada deluje prilično pusto, leti ima mnogo više turista. I tada je Slavkovski štit bio u planu ali je otpao zbog lošeg vremena. Nismo bolji vrh mogli da ostavimo za zimu. Svi drugi na kojima smo bili imaju tehničkih detalja, prostije rečeno - veranja po stenama, dok se na Slavkovski ispešači tih 1500m uspona.

Kiša je malo padala na samom početku ali je brzo prestala i padavina više nije bilo mada se oblaci nisu razilazili. Staza od Smokoveca do Slavkovskog štita obeležena je plavom bojom, tačnije plavo-belo-plavo. U početku vodi kroz kroz ne toliko gustu šumu, uspon je konstantan, negde malo jači ali ništa preterano. Snega ima sve više na stazi kako se penjemo ali i to je u granicama pristojnog. Ukrštamo se sa stazom Tatranske magistrale (crveno-belo-crveno) i nastavljamo do vidikovca gde pravimo prvu pauzu.

Pogled sa vidikovca na vrhove Prostredni hrot i Lomnički štit

Vidikovac je samo jedan pravi na ovoj stazi, nećete imati dileme kada stignete do njega. Osnovni problem ove staze je monotonost. Na to su mi već skrenuli pažnju i u pravu su. Penjete se konstantno i uglavnom ništa drugo ne vidite osim doline ispod ili iza vas. Planina je ovde takvog oblika i staza tako postavljena da dok se penjete vrlo kratko imate pogled na greben desno od vas dok se levi greben sa Gerlahovskim štitom ukaže tek nekih desetak metara pred sam vrh. Zato je uređeni vidikovac na ivici grebena sa fenomenalnim pogledom na Lomnički štit nešto što nećete promašiti.

Do vidikovca može (skoro) svako i isplati se samo do njega prošetati i vratiti u Smokovec. Dalje idete ako znate šta radite. Sneg postaje dosta dublji i staza više nije tako prepoznatljiva. Manje ili više je se držimo uz pomoć gps uređaja trudeći se uglavnom da izbegavamo rupe u snegu. Propadanje u sneg je veliki problem, upadamo nekad manje a nekad skroz do kukova. Izvlačimo se kako znamo, sami ili uz nečiju pomoć i to nam odnosi dosta snage. I vremena, naravno.

Pogled na tri vrha sa mesta gde smo pravili pauzu

Pauzu pravimo negde na 1900m, na stenama na desnoj ivici grebena. Ovde je već lepši pogled. Između našeg grebena i grebena Lomničkog štita (desno na slici gore) leži Studena dolina kojom teče Studeni potok (o tome sam već pričao u postu 2021/2). Jednog trenutka između njih počinje da se diže Srednji greben deleći dolinu na Veliku i Malu studenu. Vrh ovog grebena bukvalno se zove Srednji vrh (Prostredni hrot, u sredini fotke) i piše da je težak za penjanje. Nešto dalje od njega je Ladovi štit (levo na fotki), još jedan od vrhova preko 2600m. Sva tri vidimo kao i neke manje vrhove oko njih.

Idemo dalje, sve je isto, jasan pravac ali dubok sneg i još 500m uspona. Prolazimo pored Slavkovskog nosa (2273). Odozdo još i može da prođe kao vrh, odozgo ako skrenete ka njemu dovoljna vam je inercija da vas iznese. Rajko i ja ga overili...

Pred sam vrh stavljamo dereze, za svaki slučaj. Poslednjih uspon (slika desno) je jako strm ali sneg je zaleđen i ne propadamo. Stižemo na Slavkovski štit i odjednom se sve otvara oko nas. Prvi put vidimo Gerlah i još neke istočne vrhove, počinjem polako da ih prepoznajem. Vidimo Poprad u daljini i još dalje snežne vrhove Niskih Tatri. Osećaj je zaista moćan kako zbog izgleda planine i vrhova oko nas, tako i zbog činjenice da sam ponovo tu i da sam po snegu izašao. Jedan od onih trenutaka kada shvatam koliko sam nebitan i neprimetan a opet deo svega onoga što vidim oko sebe. I to me strašno ispunjava i drži dugo pošto se vratim. Sunce se pridružuje našem raspoloženju, za trenutak se pomalja iza oblaka...

Slavkovski štit zaista ima odličan položaj a i zaravnjen je pa je jedno od atraktivnijih mesta na Visokim Tatrama. Na slovačkoj wiki piše se 1813. godine sa njega odvalila ogromna stena koja je pala u Veliku studenu dolinu. Neki pretpostavljaju da je do tada bio najviši vrh cele planine...

Pogled na Gerlahovski štit

Silazak je bio neočekivano težak. Uzbrdo smo koliko toliko kontrolisali propadanje, nizbrdo to jednostavno nije bilo moguće. Dva koraka, padaš, dva koraka, padaš... Pri tom idemo mnogo brže i mogućnost povrede je veća. Ne smeš da se opustiš i kreneš brže. Išao sam negde u sredini na najtežem delu i ispred mene je svakog trenutka bar po dvoje ležalo u snegu i izvlačilo se iz njega. Nikad stići do vidikovca i normalne staze. Uvek me u takvih situacijama, kada silazak bude težak, fascinira koliko smo se u stvari popeli.

U Stari Smokovec stižemo pred sumrak. Bacamo teške rančeve sa sebe i sedamo na terasu restorana Spitz. Hladno je ali ne ostajemo dugo, tek da izručimo po jedan Svijani. Vreme poslužilo, planina nas pustila na vrh, tek dvoje od nas trideset nije izašlo, vožnja do Spiških Bistri, tuširanje pa na večeru u obližnju piceriju...

Subota: Prednje Solisko

Pošto smo prethodnog dana obavili najveći deo posla, u subotu je bilo mnogo opuštenije. Nisu svi ni krenuli na pešačenje, neki umorni od prethodnog dana a neki prosto želeći drugačije da provedu dan. Početak akcije bio je u mestu Štrbske Pleso, zapadno od Starog Smokoveca, gradiću koji je ime dobio po jezeru koga okružuje sa više strana. Štrbske Pleso je centar zimskih sportova. Tu je ski staza, dve skakaonice i još neki teren na kome je to jutro bilo neko međunarodno takmičenje. Nisam uspeo da vidim koji sport je u pitanju ali tipujem na brzo klizanje. Takmičenje je bilo dobro posećeno, razglas je najavljivao događaje i učesnike, na ski stazi je bilo puno ljudi i vreme je bilo sunčano pa je atmosfera bila mnogo vedrija nego dan ranije.

Prednje Solisko (slika levo, između dva drveta) nije posebno atraktivan vrh. Visok je 2093m i prvi je sa južne strane na grebenu na kome se dalje ređaju ostali Solisko vrhovi (Štrbski, Mali, Srednji, Veliki...). Greben se kao i većina drugih pruža u pravcu jug-sever. Počinje da se izdiže skoro iz samog Štrbskog Plesa zatvarajući svojom istočnom stranom Mliničku a zapadnom Furkotsku dolinu. Leta 2021. okružili smo greben tako što smo otišli jednom a vratili se drugom dolinom, prešavši iz jedne u drugu preko prevoja Bistra Lavka. Svašta lepo smo videli o čemu sam pisao u postu 2021/2. Kada smo stigli do doma, valjda je samo jedan član grupe odlučio da ode i do vrha Prednje Solisko. Ostali smo vrhu pretpostavili ručak i pivo. Prosto smo već bili puni utisaka, i za taj dan i za celu akciju. Sada je bilo drugačije, Prednje Solisko je bio cilj za taj dan plus je sneg dodao na težini penjanja.

Prvi deo uspona ide ski stazom. Od ski centra u Štrbskom Plesu do Čate pod Soliskom, leti planinarskog a zimi više skijaškog doma. Do doma idu žičare i tu skijašima počinje ski staza a nama se završava. Zbog takmičenja krenuli smo pored jedne od skakaonica, one niže. Od vrha zaletišta skakaonice nastavili smo pored ski lifta a zatim pored ski staze i tako izašli do doma. Uspon je bio konstantan ali ne previše jak, vreme je bilo lepo, skijaši su prolazili pored nas, vidici su bili odlični i što je najvažnije sneg je bio utaban i nije bilo propadanja kao prethodnog dana.

Kod doma smo napravili kratku pauzu a zatim krenuli na drugi deo uspona. Vrh je relativno blizu ali je staza prilično strma i normirano vreme penjanja je 45 minuta. Sneg je bio raskvašen pa nismo stavljali dereze. Osim nas, ka vrhu su išli i neki turno skijaši. Zajedno ćemo se popeti a onda će se oni spustiti na lakši ili luđi način.

Stižemo do vrha bez većih problema, fotografišemo se i brzo silazimo do doma. Čata pod Soliskom fino uređena i prostrana. Imate raznih suvenira da kupite i što je mnogo važnije nude vrlo ukusnu hranu. I toče Pilsner Urquell. Rajko će posvedočiti da je i makovnjača prva liga. Dok polako završavam gulaš od divljači i gustiram ostatak piva, stepen smirenosti i unutrašnjeg zadovoljstva dostiže mi vrlo visok nivo. Činija gulaša i pola litre plzenskog, dovoljno za sreću? Samo ako ste prethodnog dana popeli Slavkovski štit...

Nedelja: Povratak

Pakujemo stvari, doručkujemo i krećemo. Idemo drugim putem, lakšim i nešto dužim nego u dolasku. Autoputem do Ružemberoka gde sam konačno uspeo da se razbudim, na vreme da uživam u putu od ovog grada do Donovalija i dalje do Banske Bistrice. Put sve vreme prati brzu planinsku reku i prolazi ivicom ili kroz dva nacionalna parka: Velika Fatra i Niske Tatre. Četinarska šuma ne zatvara vam pogled na okolna brda. Prošao sam ovuda dvanaest godina ranije, porodično putovanje u Krakov. Tada sam vozio i bilo je vrlo rizično jer sam više gledao oko nego ispred sebe.

U Banskoj Bistrici ostajemo nekih sat i po. Imali smo vremena da obiđemo centar i popijemo kafu na trgu. Grad mi je ostao u vrlo lepom sećanju sa već pomenutog putovanja kada smo u povratku u njemu prenoćili. Ali to je neka druga priča...