Komo, grad i jezero

Došao je ovaj virus, zatvoreni smo u stanove i odjednom imam vremena da pišem. Priznajem da mi i pored lošeg razloga prija pauza i odmor od života kakav je bio do juče, pa i od skitanja i planinarenja. Prilika je da svedem neke utiske a ironija je što ću početi od Lombardije koja je možda i ponajviše pogođena koronom i gde je sada potpuni haos. Ne znam kako će svet izgledati posle ovoga, ne volim mnogo da razmišljam o tome jer ništa ne mogu da promenim. Trenutno je ovako a evo kako je bilo prošle jeseni.

Kratka, trodnevna tura do Milana (3-6-okt-19) imala je svoj najlepši dan u subotu kada smo išli na celodnevni izlet do gradova Lugano i Komo. Ova dva grada nalaze se severno od Milana, jedan blizu drugog, tako da izbor hotela u severnom delu metropolitske oblasti nije bio slučajan. Do udaljenijeg Lugana imali smo svega 80 kilometara.

Dve stvari geografski karakterišu ovu oblast. Prva je prelazak lombardijske ravnice u alpske planine. Severniji Lugano bliži je Alpima ali se najviši vrhovi iz samog grada i njegove okoline ne vide. Bar ne sa onih mesta kuda smo se mi kretali. Snežne vrhove Monte Roze video sam dok smo putovali, zapadno od nas. Oko jezera i iznad grada vrhovi dosežu nekih 1500-1600m što je opet sasvim dovoljno da ulepšaju panoramu.

Druga karakteristika oblasti su jezera. Ona svakako ostavljaju najjači utisak, daju joj lepotu i predstavljaju ono po čemu ćete je najviše pamtiti. Uz mnoštvo manjih, jezera Mađore, Lugano i Komo dominiraju kartom ove oblasti, pravilno poređani od zapada ka istoku redosledom kojim sam ih naveo. Najveće od njih, kao što mu i ime kaže, jezero Mađore nismo videli. Druga dva nazvana su po najvažnijim gradovima koji leže na njihovim obalama, što znači da je izlet gađao pravo u centar.

Malo o Luganu

Iako su i provedeno vreme i utisci koje smo poneli potpuno ravnopravno podeljeni na dva grada, pisaću samo o Komu. Delom zbog toga što želim da nastavim niz blogova o italijanskim gradovima a delom što mi se čini da nemam mnogo toga da dodam fotografijama Lugana. Samo par rečenica. Grad je potpuno prionuo uz svoje jezero. Zajedno čine izuzetno lepu i neraskidivu kombinaciju. Na to treba dodati i već pomenute vrhove u pozadini. Na ono što je priroda stvorila, grad je sa svoje strane dodao puno lepih zgrada i uređeni park sa sve plažom. Njegovi (a i okolni) stanovnici održavaju čistim i grad i jezero. Te subote vreme je bilo izuzetno lepo za šetnju ali i za fotografisanje. Moguće da je bio i neki specijalni događaj jer su ulice bile pune sveta a hrana i piće su se prodavali na otvorenim štandovima. Pogledajte fotografije, daljom pričom bih samo pokvario tu sliku...

Foto album Lugana

 

Položaj i istorija grada

Grad Komo nalazi se na jugozapadnom kraju jezera, na kraju zaliva ako se tako može nazvati pošto oblik jezera (u obliku grčkog slova lambda) potpuno obesmišljava sam pojam zaliva - sve može biti zaliv. Okružen je brdima i kada mu prilazite sa severozapadne strane imate veoma lep pogled. U početku su ljudi živeli na tim brdima a tek je Julije Cezar naredio da se isuši močvara pored jezera i sagradi Novum Comum.

I kad sam se već dotakao Cezera i istorije Koma, evo ukraktno ono što sam se pročitao kada sam se vratio kući. Obično se kao početak uzima 196. p.n.e. kada su Rimljani došli i oterali Gale koji su prethodno oterali Etrurce. Kada su varvari počeli da napadaju i osvajaju Rim, Komo je bio na udaru mnogih plemena ali kažu da se nisu mnogo opirali već su prihvatali nove gospodare i razvijali zanatstvo i trgovinu. Kasnije su stekli nezavisnost pa su onda kako i dolikuje ratovali sa susednim Milanom. Ovi su razorili grad 1127. ali se Komo odmah zatim udružio sa Fridrihom Barbarosom pa su se osvetili. Taj period je značajan jer su kada je rat završen obnovili zidove i počeli da grade neke objekte koji još uvek postoje, pre svega romaničke crkve. Onda su ih osvojili Španci i za taj period kažu da je bio težak a posle su došli Habzburzi i situacija se dosta popravlja, oživljava industrija, ulaže se u nauku, grade se vile za odmor. Posle su istrpeli i Napoleona, pa ponovo Austrijance i od 1859. postaju deo Kraljevine Italije. Na žalost Komo je bio i ostao poznat kao jako fašističko uporište, u blizini grada uhvaćen je i streljan Musolini. Tek što smo stigli i krenuli glavnom ulicom, morali smo da se sklonimo u kraj da prođe neka povorka sa trubama i ljudima u čudnim uniformama. Ne znam tačno ko su ali nisu mi ok izgledali...

Šta smo sve videli...

Parkirali smo se u blizini stadiona. Fudbalski klub Komo sada je član C lige ali je negde sredinom '70-tih, kada sam počeo da pratim fudbal, odigrao jednu sezonu u seriji A. Dovoljno da u mom novom i potpuno praznom sistemu vrednosti zauzme visoko mesto. Nešto kasnije, u prvoj polovini '80-tih, imali su najuspešniji peroid u istoriji a 1986. stigli su do polufinala kupa. Pošto su izbacili Juventus (šampiona te godine) i Veronu (aktuelnog šampiona od prethodne), ispali su od Sampdorije zahvaljujući idiotskom potezu nekog od navijača koji je u produžetku revanš meča pogodio sudiju u glavu. Na tribinama stadiona istaknut je transparent u znak sećanja na Stefana Borgonova, napadača i jednog od najzaslužnijih za te uspehe, na žalost preprano preminulog. Sam stadion inače ništa posebno ne izgleda, gomila betona i gvožđa.

Od stadiona smo produžili do obale jezera. Prvo na šta smo naišli je monumentalni spomenik koji su fašisti naručili 1931. godine i posvetili svim žrtvama prvog svetskog rata. Kada hoćete nešto da sakrijete, kada oni kojima bi vi podigli spomenik nisu baš široko prihvaćeni kao pozitivni, onda ih obično uklopite u sve žrtve. Desno od spomenika je muzej Alesandra Volte.

Veliki fizičar i hemičar Alesandro Volta verovatno je najpoznatiji stanovnik Koma. Tu je rođen, školovao se a i prvi posao profesora dobio je u Komu. Kasnije je otišao dalje ali se pod stare dane vratio i nastanio u blizini, u mestu Camnago gde je i sahranjen i koje je njemu u čast promenilo ime u Camnago Volta. Najviše se bavio elektricitetom a najpoznatiji izum mu je baterija. Zgrada muzeja izgrađena je u neoklasičnom stilu, arhitekta Federico Frigerio, i završena 1927. godine. Ostavili smo muzej za kraj, ako bude vremena. Na žalost bio je zatvoren kada smo se vratili. Ograničeno vreme najveća je mana ovih zajedničkih izleta. A opet, ako je vodič dobar kao što smo ga mi imali, svašta možete da čujete.

Od muzeja idemo pored jezera i dolazimo na trg Piazza Cavour. Trg predstavlja glavnu tačku gde se spajaju grad i jezero. Sa tri strane je oivičen zgradama, sa četvrte jezerom. Odatle polaze brodići, turistički i redovni, ali to je priča za neko drugo vreme. Suprotno od jezera, od trga ka gradu vode dve paralelne, nešto šire ulice. Dalja od nas ili istočnija je ulica Plinija Starijeg i njome ćemo brzo stići do katedrale. Pošto se sklonimo da prođe već pomenuta čudna povorka...

Gradska kula, iza nje Broleto i katedrala

Katedrala jeste dala ime trgu Piazza del Duomo ali nepravedno bi bilo zapostaviti ostale objekte na njemu. Prvo na šta smo naišli bila je gradska kula. Izgrađena je početkom XIII veka od rustičnog kamena. Na njoj se nalaze sat i crkvena zvona koja su tu privremeno premeštena i više nisu dirana. Kula čini celinu sa sledećom zgradom koja se nalazi u njenom produžetku.

Broletto je stara gradska kuća, izgrađena kada i kula, na početku XIII veka. Na tom mestu su se održavali sabori građana a onda su odlučili da podignu zgradu u koju bi smestili opštinsku administraciju i to je bila njena prvobitna namena. Kasnije se to menjalo, jedno vreme je u zgradi bilo pozorište, a sada je u njoj galerija i kongresna dvorana, manja pretpostavljam. I Broletto i gradska kula su izgrađeni u romaničkom stilu sa dodatkom gotskih elemenata. Od gotike interesantna su tri prozora na prednjoj fasadi. Sa prvog su se gradske glavešine obraćale narodu a između drugog i trećeg nalazi se balkon. Podnožja stubova na kojima Broletto leži nalaze se ispod nivoa ulice. To je zapravo prvobitni nivo grada. U XIV veku zbog čestih poplava za čitav metar je podignut nivo trgova i ulica. Stubovi su zatrpani pa su tek 1976. ponovo otkopani. Gradska kula i Broletto su svojim prednjim fasadama poravnati sa prednjom fasadom katedrale. 

Cattedrale di Santa Maria Assunta ili Duomo di Como smatra se poslednjom gotskom katedralom u Italiji. Zapravo započeta je kao gotska 1396. godine, istovremeno sa Certosa di Pavia a nešto malo kasnije od milanske katedrale. Završena je 1770. postavljanjem rokoko kupole na kraju suprotnom od Piazza del Duomo. Prema trgu je okrenuta moćna gotska fasada koja je na mene ostavila najjači utisak. Podeljena na tri dela vertikalna dela, sa puno detalja ali zbog veličine ipak ne izgleda pretrpana ukrasima. Levo i desno od glavnih vrata su statue Plinija starijeg i Plinija mlađeg, pored Volte najpoznatijih građana grada Koma. Ne morate biti stručnjak da bi ste shvatili da je deo katedrale do trga najstariji i da su stilovi sve noviji što se više od njega udaljavate. Plan crkve je u obliku latinskog krsta i kako piše na Vikipediji kasniji graditelji su poštovali izvorne proporcije, nisu upropastili objekat. Uostalom, da ne prepisujem više i da se ne bavim istorijom umetnosti, pogledajte italijansku Vikipediju ako vas više zanima.

Od katedrale nastavljamo dalje i dolazimo na trg Piazza San Fedele, nazvan tako po čemu bi ako ne po crkvi. Trg je u antičko vreme bio važno mesto okupljanja. Verovatno se od onda promenio ali i dalje predstavlja jedno od najstarijih mesta u gradu što vidite po nepravilnom obliku i starim zgradama koje ga okružuju. Vodič nam je ispričao nešto o kamenčićima kojima je trg popločan, na žalost zaboravio sam taj deo ali ako ne grešim to kamenje je staro koliko i crkva. A gradnja crkve San Fedele započeta je još 1120. godine, naravno u romaničkom stilu. Fasada je obnovljena i toranj ponovo izgrađen početkom XX veka. Delimično je zaklonjena okolnim zgradama ali zajedno sa trgom predstavlja atrakciju koju ne bi trebalo propustiti ako vas put nanese u Komo. Te subote trg je bio pun, nešto kao sajam antikviteta, mnogo tezgi sa knjigama...

 Piazza San Fedele

Tu nam je vodič dao voljno. Neki su odmah potražili restoran, neki su se odlučili za uspinjaču koja ih je izvezla na brdo iznad Koma dok smo nas dvoje odlučili da vidimo još stariju crkvu od prethodne. Nastavili smo u istom pravcu i uskoro stigli do Porta Torre, kule kojoj samo ime kaže da je u srednjem veku bila ulazna kapija u grad. Kada smo prošli kulu, izlašli smo iz starog dela grada, nekada opasanog zidinama. Liniju tih zidina vrlo je lako ispratiti na Google Earth. I uživo nije problem, potpuno se promeni ambijent. Izašli smo pravo na Piazza Vittorija ali ga nismo videli jer smo upali među tezge buvljaka. Skrenuli smo desno, prošli pored još jedne kule (Torre Gattoni), nastavili do široke ulice Frenklina Ruzvelta, prešli je gde smo mogli, onda levo pa u prvu ulicu desno. Ona nas je dovela pravo do crkve Sant' Abbondio.

U pitanju je romanička crkva u podnožju brda, zapadno od grada. Izgrađena je na temeljima stare hrišćanske bazilike Sv. Petra i Pavla iz V veka. Iako van zidina, bazilika je pet vekova bila gradska katedrala. Početkom XI veka biskup (baš ovaj Abondio) je premestio svoj štab u utvrđeni grad a crkva je predata Benediktancima koji su je srušili i izgradili manastir i današnju crkvu. Gradnja je trajala kroz celu drugu polovinu XI veka. Jednobrodi objekat sa četiri reda stubova koji odvajaju dva prolaza sa strane. Spolja je svakako najinteresantnije to što ima dva zvonika. Piše da se ovo rešenje nije često koristilo u Italiji koliko u rajnskoj oblasti. Meni je kao i kod katedrale najveći problem bila veličina objekta i mali prostor ispred njega, ni malo nije bilo lako napraviti fotografije. 

Ostaje žal što nismo otišli do najstarije crkve u Komu a verovatno i šire. Bazilika San Karpoforo sagrađena je u IV veku, na obroncima istog brda ali još dalje od centra grada u koji se trebalo vratiti. Iznad crkve su ostaci tvrđave pa ovaj kraj svakako ostaje u planu ako nas put još jednom nanese u Komo.

Vraćamo se i ulazimo u stari deo grada odmah iza kule Gatoni, u Via Alessandro Volta. Ulice su ovde puste, ne pripadaju turističkoj ruti. Daleko od toga da nisu interesantne. Puno obnovljenih i uređenih zgrada iz prošlih vremena. Ne znam koliko su stare i kom periodu pripadaju. Ne znam im ni namenu, ima par galerija. Ulice su takođe uređene i popločane, neke malo šire a neke prilično uske. Da li zbog takvih ulica, zbog opšte atmosfere ili jezera, tek sve vreme sam imao utisak da smo u primorskom mestu. Ako volite da cunjate nepoznatim gradovima i ulicama, ovaj deo toplo preporučujem.

Via Alessandro Volta

Ponovo prolazimo istim ulicama i trgovima. Pokušavam da uhvatim neke kadrove koje nisam uspeo u prvom prolazu. Svraćamo na kafu u bar Argentino, iza Gradske kule a pored katedrale. Vodič ga je preporučio i mi moramo da se složimo. Kafa je ok, cene su ok a položaj je fenomenalan. Prikupljamo snagu za završni obilazak. Prolazimo iza katedrale. Tu je veliki i prazan prostor, ne znam da li ga nazvati trgom. Na jednom kraju je zgrada pozorišta ili opere, zavisi od repertoara. Izgrađena početkom XIX veka, neko vreme je menjala Skalu kada je ova bila oštećena u ratu.

Preko puta je Casa del Fascio (slika desno). Projektovao ju je italijanski racionalista Đuzepe Teranji za potrebe fašističke partije (što i ime kuće kaže...) a građena je u periodu 1932-1936. godine. Kako je uspeo da im uvali ovako elegantnu zgradu, nisam pametan. Tek zgrada je nadživela i Musolinija i nesrećnog Teranjija koji je doživeo nervni slom kod Staljingrada i umro iste godine po povratku u Komo. Nije dugo živeo ni stvarao i ova zgrada mu je najpoznatije delo.

I to je trebalo da bude sve za prvu posetu Komu. Krenuli smo ka autobusu, uklapajući da stignemo desetak minuta ranije. Na sreću puno putnika je kasnilo, i to oni koji su odlučili da slobodno vreme iskoriste i uspinjačom odu na brdo istočno od grada, do sela Brunate. Kažu da je pogled odozgo izuzetan ali je i gužva bila izuzenta a kapacitet vagona ograničen. Polazak za Milano bio je odložen uz nerazumljivu nervozu jednog dela učesnika. Mi smo jedva dočekali i krenuli zapadnom obalom jezera da vidimo neke vile koje su smeštene na ovom potezu. Na žalost stigli smo samo do prve, vremena nije bilo dovoljno a i sumrak je već počeo da se hvata.

Selo Brunate na brdu, vidi se trasa uspinjače

Vilu Saporiti zovu još i La Rotonda zbog kružnog oblika centralne prostorije. Izgrađena je krajem XVIII veka, arh. Leopoldo Polak, i od onda nije mnogo menjala oblik. Drugi vlasnik bio je neki Saporiti pa je po njemu dobila ime. Danas je u njoj smeštena neka pokrajinska institucija. Najpoznatija vila Olmo je malo dalje. Nisam siguran da li je bilo bolje da smo do nje otišli umesto crkve Sant' Abbondio. Tri sata je svakako malo za ovakav grad.

 Vila Saporiti

Foto album Koma

Literatura:
Wikipedia
Visit Como
Lombardia Beni Culturali