... ili 21km steeplechase
Do Homoljskih planina iz pravca Požarevca, a većina gostiju dolazi im sa te strane, možete prići sa dve strane. Južnom stranom preko Petrovca, banje Ždrela, Gornjačke klisure, Krepoljina gde put vodi sve do Žagubice. Ili severnom stranom preko Rabrova, Turije, Kučeva, Neresnice, dolinom Peka pa sve do Majdanpeka. Izbor puta naravno zavisi od toga koji deo Homolja hoćete da posetite i koje vrhove da penjete. Ovoga puta odabrali smo severni pravac. Istim smo išli početkom oktobra, na akciju U pohode Homolju. Tada smo se zaustavili u selu Neresnica koje leži pored samog puta Kučevo - Majdanpek. Taj put iza Neresnice savija na dole prateći reku Pek, čime opasuje Homoljske planine sa severne i istočne strane. Neposredno ispred Majdanpeka pravi polukrug, nastavlja na sever i ulazi u grad. Ako hoćete da pratite ivicu Homoljskih planina i nastavite na jug, tu se morate odvojiti i krenuti ka selu Debeli Lug. Odvajanje je neposredno iza fabrike bakarnih cevi. Posle Debelog Luga dolazi Leskovo a onda raskrsnica gde se levo ide za Bor. Idući desno dolazite u Žagubicu i onda možete da se vratite južnom stranom Homolja čime ćete zatvoriti krug i obići oko Homoljskih planina. Upravo to smo i uradili, tačnije naš vozač je to uradio a mi smo jedan deo prešli peške.
Vlada ovu akciju vodi najmanje treću godinu za redom. Prethodne dve sam propustio, mnogo bi bilo da sam to uradio i ovaj put. Nacrtao sam se u 6:30 ispred opštine Novi Beograd, malo sam dremao, malo pričao, tek izdržao sam do pekare u Kučevu. Nalazi se u blizini autobuske stanice, vrlo pristojna usluga, nema razloga da ranije doručkujete. Ne zadržavamo se dugo, idemo dalje. Put nas vodi dolinom Peka. Mutna i brza reka, vidi se da je skoro izlazila iz korita i očistila veći prostor oko sebe. Prolazimo Debeli Lug i nešto kasnije izlazimo iz busa. Ovo je verovatno najdalje mesto od Beograda odakle se mogu napasti Homoljske planine.
Krećemo stazom pored Crne reke. Izvire negde u Homolju i pripada slivu Peka. Tri puta je prelazimo preko balvana. Prvi prelaz je sa drvenim gelenderom, drugi sa zategnutom žicom, treći bez ičega pa mi nešto improvizujemo. Reka je očito mala ali u ovom dobu godine ima sasvim solidno vode. Obožavam vodene tokove i trudim se da ne propustim rano proleće.
Ubrzo ulazimo u kanjon Crne reke i to je možda najlepši deo današnjeg dana. Litice nisu nešto visoke ali su strme a sam kanjon nije mnogo dugačak. Atraktivnim ga čini to što je prilično uzak, kao da je neki prolaz u pitanju. Rečica se smestila na levoj strani, skroz uz stenu, gde je sebi produbila korito. Kao da se namerno pomerila u jedan kraj da bi ostavila prostora za prelepu, zelenu stazu. Žao mi je što smo ga prilično brzo prošli. Ovakva mesta su jedan od glavnih razloga za planinarenje. Nedovoljno poznata, u nekim bestragijama a kada ih vidite poželite da se stopite sa njima. Stavio sam nekoliko fotografija kanjona u album mada mislim da nisam uspeo da uhvatim ono o čemu pričam, osim možda u dva slučaja.
Glavni deo grupe nastavlja dalje pored reke a nas devetoro se odvajamo, idemo da tražimo prerast. Penjemo se naglo i izlazimo na neki prevoj odakle pogled puca na sve strane. Usput prolazimo pored vatre koju je neko zapalio i očigledno ostavio da se sama bori sa vetrom. Prolazimo i pored jedne kuće koja ne deluje napušteno kao ostale na koje smo nailazili. Živog čoveka ipak ne videsmo. Zato smo prerast brzo pronašli.
Prerasti su kameni mostovi, različitog porekla. Ovaj koji smo videli manji je u odnosu na mnogo atraktivnije prerasti Vratne. Od nekoga sam čuo da je označava kao broj 8, ne znam da li ima neko posebno ime. Prilično dobro se kamuflirala u okolinu tako da je nije lako uočiti na prvi pogled. A nije lako ni napraviti dobru fotografiju iz daljine - ne primećuje se od drveća. Zato su najbolje one koje smo napravili ispod nje. Ispod prerasti je veliki prostor, dobro osvetljen i otvoren sa dve strane, tu je i potok koji ponire, iz koga smo pili vodu.
Idemo dalje putem, onda se penjemo kroz šumu i kada izađemo na čistinu bićemo već na nekih 730m. Visinu više nećemo značajno gubiti, popećemo se na neke vrhove i vratiti na stazu a najviši od tih vrhova ima 923m. Znači išli smo nekom vrstom visoravni, uglavnom zemljanim putem, sa otvorenim vidikom na istok ka Borskom stolu i Velikom kršu i na jug ka Beljanici i Južnom Kučaju. Problem su pravila oborena stabla, stradala u nedavnoj ledenoj oluji. Snagu smo uglavnom potrošli na njihovo preskakanje i obilaženje. Oduta i podnaslov steeplechase. Kenijaca nije bilo ali prepreka jeste.
Prvi vrh na kome smo bili je Breza. Uska stena, dovoljna za manju grupu ali ne i za pun autobus, sa odličnim pogledom na sve četiri strane. Vrhove susednih planina je relativno lako identifikovati ali ne i mnogo bliže Homoljske vrhove koji u istočnom delu planine svi liče jedan na drugi - zaobljena brda, pod livadom ili šumom.
Nas devetoro kreće dalje pre dolaska glavne grupe. Da bi im dali prostora na vrhu ali i da bi otišli do Kupinove glave. U pitanju je, kako sam već pomeno, najviši vrh istočnog dela Homoljskih planina sa 923m. Verovatno i najatraktivniji jer drveća skoro da i nema pa je pogled odozgo odličan. Prvi i do sada jedini put na njemu sam bio krajem avgusta 2008. godine. Visoka trava, zlatne boje pružala je tada prelep prizor a kupina je bilo toliko da naziv vrha uopšte nije dolazio u pitanje.
Da bi stigli do Kupinove glave, odvojili smo se od glavnog puta i prešli nekih 1,5 km, naravno isto toliko se i vraćali. Skretanje je kod Čoka Njamci (u prevodu Nemački vrh, čuka ili šta već čoka znači na vlaškom) koji i jeste i nije vrh pošto je vrlo malo iznad puta. Ne idemo tamo a ni na Korugu koju je glavna grupa posetila. Idemo pravo na Zdravču.
Zdravča je kao i Breza: stena, vidikovac i vrh. Upravo ovim redosledom. Velika stena sa dva dominantna dela koja se nadnosi nad dolinom ispod nje i omogućava prekrasan pogled. Negde se vodi kao vrh mada kao i Čoka Njamci toliko je malo visinski iznad puta koji prolazi blizu nje da mi je taj status vrlo sumnjiv. Kako god, lepo je doći ovde, videti je i provesti neko vreme.
A vremena nema puno, treba stići do Beograda. Žurimo, spuštamo se sa stene, idemo preko livada i posle nekih 2 km smo na asfaltom putu ka Žagubici. Tu nas čeka autobus što znači da tu završavamo pešačenje.
U Žagubicu je noć stigla pre nas. Ne stižemo da pogledamo prelepo vrelo Mlave i čuveno žagubičko groblje. Idemo u restoran, imamo toliko vremena da pojedemo čorbu i popijemo pivo. Onda se smeštamo u autobus i krivudavim putem preko Krepoljina zatvaramo već pomenuti krug oko Homoljskih planina.
I to je to. Prešli smo 21,5 km i napravili 1050m uspona (nije mi baš jasno gde ali gps ne laže). Upoznao sam još dva bisera Homolja. Početnu sliku - dosadna i trnovita planina koju silom prilika često posećujemo jer je blizu Beograda - odavno sam izmenio i prevazišao. Već idući vikend ponovo ću biti tamo, na već tradicionalnom Homoljskom maratonu. Biće to prilika da opišem još neka zanimljiva mesta i polako da zaokružujem priču o Homolju ili Homoljskim planinama, koje sve više koristim kao sinonime. Mada ne mislim da priča ikada može da se potpuno zaokruži...
Fotografije
Put oko Homolja (kliknite na fotografiju)
Vlada ovu akciju vodi najmanje treću godinu za redom. Prethodne dve sam propustio, mnogo bi bilo da sam to uradio i ovaj put. Nacrtao sam se u 6:30 ispred opštine Novi Beograd, malo sam dremao, malo pričao, tek izdržao sam do pekare u Kučevu. Nalazi se u blizini autobuske stanice, vrlo pristojna usluga, nema razloga da ranije doručkujete. Ne zadržavamo se dugo, idemo dalje. Put nas vodi dolinom Peka. Mutna i brza reka, vidi se da je skoro izlazila iz korita i očistila veći prostor oko sebe. Prolazimo Debeli Lug i nešto kasnije izlazimo iz busa. Ovo je verovatno najdalje mesto od Beograda odakle se mogu napasti Homoljske planine.
Krećemo stazom pored Crne reke. Izvire negde u Homolju i pripada slivu Peka. Tri puta je prelazimo preko balvana. Prvi prelaz je sa drvenim gelenderom, drugi sa zategnutom žicom, treći bez ičega pa mi nešto improvizujemo. Reka je očito mala ali u ovom dobu godine ima sasvim solidno vode. Obožavam vodene tokove i trudim se da ne propustim rano proleće.
Glavni deo grupe nastavlja dalje pored reke a nas devetoro se odvajamo, idemo da tražimo prerast. Penjemo se naglo i izlazimo na neki prevoj odakle pogled puca na sve strane. Usput prolazimo pored vatre koju je neko zapalio i očigledno ostavio da se sama bori sa vetrom. Prolazimo i pored jedne kuće koja ne deluje napušteno kao ostale na koje smo nailazili. Živog čoveka ipak ne videsmo. Zato smo prerast brzo pronašli.
Idemo dalje putem, onda se penjemo kroz šumu i kada izađemo na čistinu bićemo već na nekih 730m. Visinu više nećemo značajno gubiti, popećemo se na neke vrhove i vratiti na stazu a najviši od tih vrhova ima 923m. Znači išli smo nekom vrstom visoravni, uglavnom zemljanim putem, sa otvorenim vidikom na istok ka Borskom stolu i Velikom kršu i na jug ka Beljanici i Južnom Kučaju. Problem su pravila oborena stabla, stradala u nedavnoj ledenoj oluji. Snagu smo uglavnom potrošli na njihovo preskakanje i obilaženje. Oduta i podnaslov steeplechase. Kenijaca nije bilo ali prepreka jeste.
Pogled ka Velikom krš i Južnom Kučaju
Prvi vrh na kome smo bili je Breza. Uska stena, dovoljna za manju grupu ali ne i za pun autobus, sa odličnim pogledom na sve četiri strane. Vrhove susednih planina je relativno lako identifikovati ali ne i mnogo bliže Homoljske vrhove koji u istočnom delu planine svi liče jedan na drugi - zaobljena brda, pod livadom ili šumom.
Nas devetoro kreće dalje pre dolaska glavne grupe. Da bi im dali prostora na vrhu ali i da bi otišli do Kupinove glave. U pitanju je, kako sam već pomeno, najviši vrh istočnog dela Homoljskih planina sa 923m. Verovatno i najatraktivniji jer drveća skoro da i nema pa je pogled odozgo odličan. Prvi i do sada jedini put na njemu sam bio krajem avgusta 2008. godine. Visoka trava, zlatne boje pružala je tada prelep prizor a kupina je bilo toliko da naziv vrha uopšte nije dolazio u pitanje.
Pogled sa Kupinove glave
Da bi stigli do Kupinove glave, odvojili smo se od glavnog puta i prešli nekih 1,5 km, naravno isto toliko se i vraćali. Skretanje je kod Čoka Njamci (u prevodu Nemački vrh, čuka ili šta već čoka znači na vlaškom) koji i jeste i nije vrh pošto je vrlo malo iznad puta. Ne idemo tamo a ni na Korugu koju je glavna grupa posetila. Idemo pravo na Zdravču.
A vremena nema puno, treba stići do Beograda. Žurimo, spuštamo se sa stene, idemo preko livada i posle nekih 2 km smo na asfaltom putu ka Žagubici. Tu nas čeka autobus što znači da tu završavamo pešačenje.
U Žagubicu je noć stigla pre nas. Ne stižemo da pogledamo prelepo vrelo Mlave i čuveno žagubičko groblje. Idemo u restoran, imamo toliko vremena da pojedemo čorbu i popijemo pivo. Onda se smeštamo u autobus i krivudavim putem preko Krepoljina zatvaramo već pomenuti krug oko Homoljskih planina.
I to je to. Prešli smo 21,5 km i napravili 1050m uspona (nije mi baš jasno gde ali gps ne laže). Upoznao sam još dva bisera Homolja. Početnu sliku - dosadna i trnovita planina koju silom prilika često posećujemo jer je blizu Beograda - odavno sam izmenio i prevazišao. Već idući vikend ponovo ću biti tamo, na već tradicionalnom Homoljskom maratonu. Biće to prilika da opišem još neka zanimljiva mesta i polako da zaokružujem priču o Homolju ili Homoljskim planinama, koje sve više koristim kao sinonime. Mada ne mislim da priča ikada može da se potpuno zaokruži...
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар