Sreda veče, tačnije noć. Čekam da Windows završi instalaciju nekih dodataka i da legnem da spavam. U međuvremenu pretrčavam preko tv kanala i zadržavam se na nekoj alpinističkoj priči. Neplanirano ostajem budan do iza 1h. Ne mogu da se odvojim od televizora do kraja filma.
U pitanju je dokumentarni film Dodir praznine (Touching the Void) škotskog režisera Kevina Mekdonalda (poznatog po filmu Poslednji kralj Škotske). Snimljen je 2003. godine a bavi se usponom na vrh Siula Grande (6.344), na peruanskim Andima. Ne toliko usponom koliko onim što se posle toga događalo. Dvojica engleskih alpinista, Sajmon Jejts i Džo Simpson pokušali su i uspeli da se prvi popnu na ovaj tada prilično nepoznat vrh. Treći čovek u priči je izvesni Ričard Houking koji izgleda ništa nije znao o planinarenju i koga su pokupili u Limi da ide sa njima i čuva im stvari u kampu.
Pri spuštanju Džo je imao nezgodu i polomio je nogu. Sajmon pokušava da ga spusti pomoću dva užeta. U početku mu dobro ide ali jednog trenutka nailaze na provaliju. Usled lošeg vremena Džo ne uspeva da upozori Sajmona, propada i ostaje da visi na užetu. Sajmon ne zna šta se događa, vidi samo da je uže jako zategnuto, prinuđen je da čeka. Džo ne uspeva da se uzvere uz konopac, ne mogu da se čuju i nastaje pat pozicija u nemogućim uslovima, po nevremenu i jakoj hladnoći. Sajmon počinje polako da propada, sneg nije dovoljno čvrst da ga drži. Onda se seti peroreza u rancu, vadi ga i seče konopac.
Džo pada, upada u pukotinu ali na dobro mesto i ostaje živ. Sajmon pravi sklonište, provodi noć uglavnom u budnom stanju misleći na Džoa i šta se sa njim desilo. Ujutru nastavlja spuštanje i iscrpljen stiže u kamp. Džo uspeva da se izvuče iz pukotine i uz nadljudske napore i stravičan bol tri dana se vuče po planini pre nego što uspe i on da stigne do kampa. Ukratko.
Film je realizovan kao kombinacija priče trojice aktera i igranog dela gde glumci prikazuju ono o čemu naratori govore. Režiser je majstorski odradio posao. Izabrao je iz njihove priče prave stvari i verovatno ih navodio da o tim stvarima više govore. Ne gubeći na dramatičnosti i napetosti osnovne priče koja je u prvom planu (i pored toga što je ishod poznat samim prisustvom naratora), Kevin Mekdonald je napravio opšte mesto i opštu priču o borbi čoveka i nagonu za preživljavanjem u vrlo teškim, skoro nemogućim uslovima. Posebno se zadržao na najosetljivijoj temi - solidarnosti sa drugima u uslovima gde se ulog penje do samog života.
Akteri, a sada naratori, pomogli su mu u tome potpunom iskrenošću i otvorenošću koju su ispoljili. Pričali su i neke stvari koje čovek i sebi nerado priznaje. Sajmon jednog trenutka kaže da se ponadao da će Džo skliznuti i da će mu to omogućiti da se čiste savesti sam spusti dok Ričard priča o tome koga bi ranije video kada je shvatio da se neće obojica vratiti.
Džoova priča o načinu na koji se borio, dilemama, psihičkim stanjima kroz koja je prolazio, predstavlja ne samo osnovu za dobar triler već i vrlo važno svedočanstvo. Na kraju on je imao dovoljno vremena da sve to uobliči pošto je pre snimanja filma napisao knjigu o ovom iskušenju.
Ovakvi filmovi uvek su mi prilika da preispitam svoje domete i ciljeve. Puno mojih prijatelja ne pravi neku veliku razliku između planinarenja kojim se mi bavimo i alpinizma (sudeći po pitanjima tipa kad ćeš da ideš tamo i tamo). I jedno i drugo im deluje prilično daleko i surovo tako da ne primećuju da sam sa svojim hodanjem mnogo bliži njima nego tipovima poput Sajmona i Džoa. Ovima nikada i nisam bio blizu. Pre svega jer sam mnogo kasno krenuo a i kada sam krenuo moje ambicije nisu bile okrenute na tu stranu. Iako im se s jedne strane divim i zavidim na mestima na kojima su bili, sa druge strane mi sve to izgleda kao nepotreban rizik i preveliko odricanje. U planinarenju ne vidim toliko izazov koliko priliku da preko njega postignem neki svoj unutrašnji mir. Što je verovatno povezano sa brojem godina. Svako treba da pronađe svoje mesto u toj priči.
Ono čega nije bilo u filmu a što je pisalo na odjavnoj špici jeste da je po povratku u Englesku Sajmon bio izložen brojnim kritikama zašto je presekao konopac. Kažu da ga je Džo žestoko branio. Ne znam šta pravila ponašanja propisuju ali se čudim ljudima kako se usuđuju da sude nekome ko je bio prinuđen da odluči u takvoj, nemogućoj situaciji. Osim ako su i sami bili u sličnom položaju. Ali kritike su bile brojne, pretpostavljam da nema mnogo engleskih planinara sa ovakvim iskustvom. Sofijin izbor ili Sajmonov izbor nešto je što ne želite da doživite, nešto što prevazilazi spoznaju običnog smrtnika. Uvek sam imao ne toliko opravdanje koliko saosećanje za te ljude. Rekoh, Džo je branio Sajmona. Možda zato što je osećao da je on bio taj koji je trebalo da preseče konopac. Jer za razliku od Sajmona on je savršeno dobro znao da je situacija bezizlazna. Skoro bezizlazna.
Džoova priča o načinu na koji se borio, dilemama, psihičkim stanjima kroz koja je prolazio, predstavlja ne samo osnovu za dobar triler već i vrlo važno svedočanstvo. Na kraju on je imao dovoljno vremena da sve to uobliči pošto je pre snimanja filma napisao knjigu o ovom iskušenju.
Ovakvi filmovi uvek su mi prilika da preispitam svoje domete i ciljeve. Puno mojih prijatelja ne pravi neku veliku razliku između planinarenja kojim se mi bavimo i alpinizma (sudeći po pitanjima tipa kad ćeš da ideš tamo i tamo). I jedno i drugo im deluje prilično daleko i surovo tako da ne primećuju da sam sa svojim hodanjem mnogo bliži njima nego tipovima poput Sajmona i Džoa. Ovima nikada i nisam bio blizu. Pre svega jer sam mnogo kasno krenuo a i kada sam krenuo moje ambicije nisu bile okrenute na tu stranu. Iako im se s jedne strane divim i zavidim na mestima na kojima su bili, sa druge strane mi sve to izgleda kao nepotreban rizik i preveliko odricanje. U planinarenju ne vidim toliko izazov koliko priliku da preko njega postignem neki svoj unutrašnji mir. Što je verovatno povezano sa brojem godina. Svako treba da pronađe svoje mesto u toj priči.
Ono čega nije bilo u filmu a što je pisalo na odjavnoj špici jeste da je po povratku u Englesku Sajmon bio izložen brojnim kritikama zašto je presekao konopac. Kažu da ga je Džo žestoko branio. Ne znam šta pravila ponašanja propisuju ali se čudim ljudima kako se usuđuju da sude nekome ko je bio prinuđen da odluči u takvoj, nemogućoj situaciji. Osim ako su i sami bili u sličnom položaju. Ali kritike su bile brojne, pretpostavljam da nema mnogo engleskih planinara sa ovakvim iskustvom. Sofijin izbor ili Sajmonov izbor nešto je što ne želite da doživite, nešto što prevazilazi spoznaju običnog smrtnika. Uvek sam imao ne toliko opravdanje koliko saosećanje za te ljude. Rekoh, Džo je branio Sajmona. Možda zato što je osećao da je on bio taj koji je trebalo da preseče konopac. Jer za razliku od Sajmona on je savršeno dobro znao da je situacija bezizlazna. Skoro bezizlazna.
Нема коментара:
Постави коментар