Dva prolaska kroz Arad

U kasnu jesen 2012. godine prvi put smo bojažljivo ušli u Rumuniju. Stigli smo samo do Temišvara, obišli grad, prenoćili i vratili se kući. Ništa nam se nije desilo pa smo se ohrabrili da ponovo dođemo. U planovima koje smo pravili, a planovi znaju da budu lepi koliko i stvarna putovanja (češći sigurno), Arad se pojavljivao kao logično sledeće odredište za vikend izlet. Najbliži posle Temišvara a ima šta da se vidi. Onda smo proletos odlučili da odemo malo dalje pa smo prodrli u Rumuniju čak do Sigišoare a Arad ostavili za neki drugi put. 

Taj drugi put je došao brže nego što smo očekivali. Odlazak u Đulu bio je idealna prilika da se svrati, put nas je vodio kroz sam centar grada. Priču o odlasku u Đulu već sam napisao ovde a sada nešto o Aradu u koji smo svratili i u odlasku i u povratku.

Arad je uz Temišvar najzapadniji rumunski grad. Ujedno najbliži je Segedinu a to znači mreži puteva koji ga povezuju sa Evropom. Rumuni upravo grade autoput Bukurešt - Arad kojim će se priključiti na ovu mrežu. Pojedine deonice su već završene i puštene u rad, između ostalih i deonica koja spaja Temišvar i Arad (pisao sam malo više u postu o Đuli). Za sam Arad je ovaj autoput značajan pre svega što ga spaja sa drugim rumunskim gradovima. Rumunija je velika zemlja i samo do Bukurešta ima preko 400km.

Arad je sedište istoimenog okruga a okruzi su trenutno najveće administrativne jedinice u Rumuniji. Istovremeno Rumunija je podeljena na istorijske pokrajine, na koji način možete videti ovde. Arad je raspolućen rekom Moriš tako da južni deo pripada Banatu a severni pokrajini Krišana. Kad već pominjem reku Moriš da kažem da je ona najvažnija geografska karakteristika ovog kraja. Od planina nema ni tragova. Reka Moriš izvire negde na Karpatima i teče 761 km pre nego što se ulije u Tisu kod Segedina.

Stižemo u grad nešto iza podneva i odmah odlazimo do srpske crkve Sv. Petra i Pavla. Nalazi se u blizini centra grada, idealno mesto da ostavimo kola i krenemo sa obilaskom. Užasavam se plaćanja parkinga, ne zbog troška već zbog realizacije, u Oradei sam pola sata tražio kovanice dok je žena dežurala pored automobila. 

Crkva je neraskidivo vezana za porodicu Tekelija. Jovan Popović Tekelija, oberkapetan i zapovednik Pomoriške vojne krajine, postavljen je posle Senćanske bitke na mesto zapovednika srpske milicije u Aradu. On i njegovi srpski saborci odlučili su da ostanu u gradu pa su 1698. započeli izgradnju crkve i završili je 4 godine kasnije. Danas je ona najstariji objekat u Aradu. Tekelije su crkvom upravljali dok im se 1844. nije ugasila muška loza. Svakako najznačajniji među njima bio je Sava Tekelija, praunuk Jovana Tekelije. Pošto je stekao doktorsku diplomu i priličan ugled i imetak, vratio se u rodni Arad i posvetio brizi o svom narodu. On je 1822. podigao toranj za još 4m uvis, pokrio ga bakrom i još ponešto uradio. Više o samoj crkvi možete ovde pročitati.

U crkveno dvorište mogli smo da uđemo ali ne i u samu crkvu koja je bila zaključana. Na južnom zidu nalazi se nekoliko ploča koji svedoče o ljudima sahranjenim u porti i u crkvi. Između ostalih Eustahija Arsić (1776-1843) za koju piše da je bila prva moderna srpska književnica. Sava Tekelija je takođe sahranjen u crkvi a u dvorištu se nalazi njegova bista.

Srpska palata

Trg ispred crkve zove se Srpski trg. Srpska zajednica u Aradu bila je brojna i značajna. Početkom XVIII veka, u vreme kada je reka Moriš bila granica Habzburškog i Otomanskog carstva, bila je najbrojnija posle rumunske. Kasnije su Mađari izbili na prvo mesto a danas su to naravno Rumuni. Za Savu Tekeliju sam naravno znao i pre odlaska u Arad ali ovo je bila prilika da saznam za jednog drugog značajnog aradskog Srbina. Arhitekta Milan Tabaković isprojektovao je veliki broj značajnih objekata u gradu, između ostalog i Srpsku palatu (Palatul Sarbesc) koja se nalazi na istom trgu i sedište je aradske parohije SPC.

Idemo dalje, pošto smo obišli crkvu krećemo prema centru. Prolazimo pored pijace a preko puta je rumunska saborna crkva Rođenja Jovana Krstitelja (photo). Prolazimo pored crkve i ulazimo u ulicu Vasile Goldis da bi videli palatu Bohus. Palata je izgrađena 1913. godine u stilu secesije, majstor je bio arhitekta Lajos Szántay a za barona Bohusa. U njoj je pored prodavnica, bankarskih kancelarija i sl. bila prva bioskopska dvorana. Rumunija još uvek leči rane koje joj je zadao komunistički režim a to se najbolje vidi na fasadama zgrada. Para a i vremena nema da se sve odmah obnove. Uglavnom se kreće od centra što u Aradu predstavlja Bulevar Revolucije o kome će kasnije biti reči. Bohus palata jednim krilom izlazi na glavnu ulicu i na tom krilu fasada je sređena dok je na suprotnom oronula. I pored toga palata izgleda impresivno, stavio sam u album dosta njenih fotografija.

Arad nema centralni trg za razliku od većine srednjeevropskih gradova. Umesto trga tu je centralni gradski bulevar - Bulevar Revolucije. Prilično široka ulica u koju je svašta stalo. Leve i desne kolovozne trake su potpuno odvojene a između njih nalaze se tramvajske šine, trake zelenog pojasa, parkinzi, pešački prelazi... Zeleni pojas je posebno bogat i širok u gornjem, severnom delu bulevara gde skoro da prelazi u pravi park. Na donjem kraju Bulevar se završava zgradom pozorišta Joan Slavici koja se smestila na sred ulice i fizički potpuno odvojila ovaj prostor od prostranog trga Avram Iancu na koji gleda njena zadnja fasada. Skoro svi značajniji objekti nalaze se na samom bulevaru ili u njegovoj neposrednoj blizini. Trotoari sa obe strane su takođe prilično široki. Ima puno bašta kafana i restorana, u jednoj od njih smo napravili predah uživajući u zaista prelepom ambijentu.

U blizini pozorišta bulevar pokušava da liči na trg, prostor je očišćen od drveća, postavljene su klupe i jedan obelisk ali suviše saobraćajnica preseca taj prostor da bi se čovek osećao opušteno (photo). Na ovom prostoru nalazi se katolička katedrala Svetog Antuna Padovanskog. Izgrađena je sa samom početku XX veka u stilu eklektizma, autor je već pomenuti Milan Tabaković. Interesantna je pošto je uklopljena u multifunkcionalan objekat, pored crkve tu je bila i štamparija a ne znam šta se danas tu nalazi.

Najpoznatiji objekat u Aradu je verovatno Gradska kuća ili Administrativna palata, pošto se pored gradske većnice u njoj nalaze još neke institucije. Nalazi se takođe na Bulevaru Revolucije, malo je uvučena u odnosu na ostale objekte, ispred nje se nalazi prostor uređen zelenilom i klupama. Vrlo lepu celinu upotpunjavaju dve takođe impozantne zgrade sa njene leve i desne strane. Sagrađena je u neorenesansnom stilu 1877. godine.

Gradska kuća ili Administrativna palata

Nismo išli mnogo dalje od Gradske kuće. Ušli smo u dve ulice koje izlaze na Bulevar, Strada Horia i Strada Closca, gde smo videli još neke lepe zgrade sa oronulim fasadama koje možete videti u albumu. Videli smo još dva objekta arhitekte Lajos Szántay, koji je očito ostavio značajan trag u Aradu. Neogotska luteranska "Crvena" crkva (photo) nalazi se na Bulevaru Revolucije a Palata kulture (photo) se nalazi iza Gradske kuće, u blizini reke Moriš. Ova druga je izgrađena 1913. godine, posle međunarodnog konkursa. Izgleda da je unutra još lepša nego spolja, ima i koncertnu dvoranu...

U povratku nas je uhvatila kiša pomešana sa suncem pa smo stajali ispod nadstrešnice na trgu Avram Iancu. Već sam rekao da se trg nalazi u produžetku Bulevara Revolucije, iza zgrade pozorišta. Ogrnomna i po meni slabo iskorišćena površina. Po prestanku kiše napravio nekoliko fotografija i nastavili dalje ka Đuli.

Trg Avram Iancu

U povratku smo ponovo svratili u Arad. Na nekih 120km od Oradee bio je pravo mesto za pauzu. Drugo, u Oradei je padala jaka kiša, nije više bilo svrhe zadržavati se pa smo krenuli ranije. Ideja se isplatila, u Aradu nije bilo kiše ali bilo je dovoljno oblačno da bi napravili nešto bolje fotografije. Srpska crkva je ponovo bila zaključana, na žalost.

Kada se sve sabere, više vremena sam proveo tražeći podatke po Internetu i pišući ovo nego što smo bili u samom Aradu. Što nameravam da naplatim pri sledećem odlasku. Vikend u Aradu i dalje ostaje u spisku obaveza, 226km od Beograda nije mnogo. Ima još ponešto da se vidi, tvrđavu nisam ni pomenuo...

Fotografije

HOT SPOTS | Arad  (sajt koji sam koristio, pored Wikipedie)

U pohode Homolju - Tilva Roš

Kada planinarim uglavnom idem na jednodnevne akcije. Još uvek sam potreban u kući tako da teško dobijam ceo vikend slobodan. A kada idete na jednodnevne akcije onda ste ograničeni na planine do kojih je moguće za jedan dan stići, prepešačiti i vratiti se. Beogradski krug je ograničen Gvozdačkim stenama na zapadu, planinama ispod Kraljeva (Stolovi, Studena...) na jugu, Beljanicom i Rtnjem na jugoistoku te Južnim Kučajem i Miročem na istoku. Na severu krug nije zatvoren... Naravno, granica nije stroga ali sve preko ovoga mora da se plati ili (mnogo) ranim ustajanjem ili kraćom turom ili jakim tempom. 

Homoljske planine su pored valjevskih najčešće na programu. Relativno blizu Beograda,  pristupačne, raznovrsni ambijent i pre svega velika površina što znači puno staza što dalje znači da možete idete novim putevima ili ono što ja najviše volim - da spajam već istražene i nove staze. Nisu puno visoke, najviši vrh Štubej ima svega 940m. Ipak, nemojte to da vas zavara, ako tražite đavola lako ćete ga naći na Vranju ili ako probate da popenjete Vukan preko stena. Da ne pričam o spajanju dva i više vrhova i vrlo dugim šetnjama.

I pored svega ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Homoljskih planina. Pre svega zbog karakteristične vegetacije koja preovlađuje u znatnom delu Homolja a ogleda se u sasušenoj travi i niskom rastinju, više nego bogatom trnjem. Od Homolja stradaju cipele, majice a znao sam i da se vratim sa potpuno izgrebanim rukama. Ipak, gledajući fotografije sa ove akcije izgleda da sam se navikao i na neki način srodio sa takvim ambijentom. Sve fotografije sa naslovom Homolje prikazuju ono o čemu pričam.


Ovoga puta išao sam istočnije i severnije nego obično. Kučevo, selo Neresnica, vrh Tilva Roš, reka Komša, sve je za mene bilo potpuno novo. Republičku akciju pod nazivom U pohode Homolju organizovalo je planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. U pitanju je društvo prepoznatljivo po dobroj organizovanosti, entuzijazmu, jakim i dobro smišljenim akcijama i odličnom raspoloženju koje stvaraju oko sebe. Takve stvari ne prolaze nezapaženo pa se i ovoga puta skupio veliki broj planinara iz raznih krajeva Srbije. Cilj Vukana je da nas upozna sa krajevima Homolja u koje se ređe ide, cilj vredan pažnje i za svaku pohvalu. Ekipu Železničara iz Beograda vodio je Vlada Radivojević.

Krenuli smo u 6h iz Beograda, valjalo je stići na početak akcije. Vožnja autoputem, skretanje ka Požarevcu, ređaju se sela Salakovac, Velika Bresnica, Rabrovo, Turija, onda pauza u Kučevu taman za kafu ako konobar bude dovoljno brz i cilj u Neresnici. Selo Neresnica nalazi pored ušća reke Komše u Pek. Tu je fabrika za preradu i pakovanje mineralne vode Duboka. Tu je i letnjikovac kralja Aleksandra, kažu da je u lošem stanju i da planiraju da ga renoviraju. U centru sela organizuje se mali kulturno-umetnički program, pozdravljaju nas iz sela i iz kluba Vukan i onda krećemo na pešačenje.

Zaostajemo namerno na početku, kada je velika grupa onda kretanje na kraju daje nešto više slobode. Ima puno dece. Prolazimo kroz selo a onda se lagano penjemo šumskim putem. Puno je pečuraka a mislim da nikada nisam video toliko crvenih muhara. Što sam i dokumentovao. Kada izađemo iz šume pući će pogled na desnu stranu, na Zvišku kotlinu i gradić Kučevo. 

Pogled na Zvišku kotlinu i Kučevo

Stižemo na Ziman. Ne bih ga baš nazvao vrhom, više kao neka visoravan, livada pod blagim nagibom i sa lepim pogledom. Tu je odmor i tek sad vidim koliko nas ima. Ziman je i najviši cilj za one koji su odabrali najkraću stazu. Oni će odmah iza Zimana skrenuti desno.

Idemo dalje i uživamo u prelepom jesenjem danu. Krećemo se svo vreme grebenom, pogled je uglavnom otvoren na obe strane mada ne mogu da kažem da je baš spektakularan, uglavnom gleda na okolna brda koja su pod šumom i jako liče jedno na drugo. Ne očekujete mnogo i lepo vam je. Posle nekih 5km nailazimo na kuću ispred koje se nalazi česma. Kratka pauza i nastavljamo dalje. 

Dolazimo do raskrsnice gde se odvaja put za ribnjak. Deo grupe se odmah spušta ka njemu a veći deo nastavlja ka vrhu. U blizini raskrsnice je kuća gde takođe ima vode. Idemo kroz tipičnu homoljsku vegetaciju, nisko drveće, visoka trava i grmlje šipka na svakom koraku. Bez većih problema stižemo na vrh koji je potpuno pokriven šumom. Tilva Roš je visok 814m i na vlaškom znači Crveno brdo. Verovatno je povezano sa rudom bakra ali ne znam puno o tome.

Vrh Tilva Roš, desni

Vraćamo se odmah i pauzu pravimo na livadi, negde ispod vrha. Odatle se vidi kop rudnika Majdanpek. Uživamo na suncu, ne žurimo,  imamo dovoljno vremena do početka ručka i polaska autobusa. Onda se spuštamo do one iste raskrsnice, tu skrećemo levo i onda kreće lagani spust sve do reke Komše. Reka je lepa, čista i bogata vodom. Put ide pored nje, sve do ribnjaka gde je cilj pešačenja.

Program je u toku u trenutku kada stižem. Dečija grupa izvodi splet vlaških igara. Nisam neki poznavalac i ljubitelj folklora ali ne mogu da ne primetim koliko su uigrani i kako dobro izgledaju. Domaćini su obezbedili besplatan ručak, pasulj sa kazana, a obezbedili su nam i hladno pivo da kupimo. Rajko je već stigao biciklom i zauzeo separe. Dva sata druženja, onda lagana šetnja do autobusa koji nije mogao da priđe bliže, do ribnjaka vodi samo zemljani put. Spora i dosadna vožnja pored Komše do Neresnice a onda izlazimo na asfalt i lagano tonem u san...

Na kraju oko 22km (sa šetnjom od ribnjaka do busa) i nešto malo ispod 1000m uspona. Prelep dan, odlična atmosfera, sjajni domaćini. Dovoljno da se odlično osećam.


Fotografije

P.S. Ono da pogled nije spektakularan uzmite sa rezervom, pre dve nedelje bio sam na Besnoj kobili i Dukatu, podigao sam prilično kriterijum...

Rodopske planine južne Srbije

Na krajnjem jugu Srbije, istočno od puta kojim veliki broj nas projuri u letnjim mesecima žureći ka Preševu i graničnom prelazu, nalazi se grupa starih gromadnih planina od kojih je valjda najpoznatija Besna kobila. Planine su za srbijanske uslove prilično visoke i, kao što je red za stare gromadne planine, imaju zaobljene vrhove i blage padine. To omogućava akcije u kojima se u jednom danu pređu i po 2-3 ove planine. 

Ceo ovaj kraj je prično zabačen i nepristupačan. I dalek ako se posmatra iz većeg dela Srbije. Zato je akcija i imala naziv Krajevi u koje se ređe ide. Do sada ne samo da nisam išao tamo nego nisam ni imao predstavu o rasporedu i udaljenosti planina. Čekao sam da bar jednom odem i onda počnem da sklapam kockice. Akcija koju smo napravili bila je žestoka tako da sam puno kockica složio. Ipak daleko sam od toga da se proglasim ekspertom za jugoistok Srbije pa ću se držati uglavnom onoga što smo prošli, glavnih vrhova i najvažnijih činjenica.

Krenuli smo u petak popodne, nas 20 spakovalo se u mini bus, plus vozač. Vožnja autoputem, pauza u motelu Predejane, nastavak puta do Vranjske Banje a onda krećemo da se penjemo. Najveći uspon savlađujemo mini busom, oko 1100m od puta do planinarsko-smučarskog doma Besna kobila. Dom se nalazi na nešto više od 1450m a do njega se stiže preko sela Kriva Feja.

Subota - Besna kobila, Valozi, Gloška planina, selo Donja Ljubata

Ustajemo rano. Kradem malo vremena i podešavam alarm na 5:10 ali već u 5h sam budan. Odvajamo stvari koje ostavljamo u busu, ostalo nosimo na leđima. Bus ćemo videti tek na završetku ture, sutradan popodne. U 6h smo svi napolju, pod punom opremom. Noćna svetla su još upaljena ali već je svanulo.

Polazimo preko skijaške staze. Ne volim odmah uspone ali ovaj nije jak, mogu i početnici da ga savladaju. Sunce nije odmah izašlo, trebalo mu je malo vremena da pređe vrh planine. Nama nije trebalo ni sat i po pešačenja da od doma stignemo do vrha Besne kobile, na 1922m nadmorske visine. Apsurdno ali već smo bili na najvišoj tački cele akcije. Pravimo pauzu za klopu i fotografisanje.

Ka vrhu Besne kobile

Nismo samo najvišu tačku dostigli već i najlepši trenutak za taj dan. Jako jutarnje sunce na čistom nebu uz odličnu vidljivost pružilo je neverovatno lepe prizore na blagim i širokim padinama Besne kobile, prekrivenim samo travom tako da vam ništa ne sputava pogled. Posle se i vreme pokvarilo a i priroda je bila manje lepa. Kasnije sam razmišljao da je možda to rano dostizanje zenita uticalo na opadanje raspoloženja prvog dana. 

Nastavljamo grebenom i lagano se spuštamo. Hvatamo severni pravac, pravo prema Vardeniku, a onda savijamo desno. Prolazimo pored spomenika Belogardejcima koji su početkom dvadesetih godina XX veka izgradili put preko Besne kobile. Poraženi ratnici bili su prinuđeni da oružje zamene krampovima i lopatama. Iza spomenika postoji izvor ali je bio vrlo slab, nemoguće je bilo natočiti vodu. Neoprezno sam pošao sa malo vode računajući na to mesto.

Pauzu pravimo na grebenu sa koga pogled puca na sve četiri strane. Tu je i malo krdo konja, i oni znaju da uživaju. Neposredno posle pauze ispod puta nalazimo jak izvor i popunjavamo zalihe vode. Prolazimo pored sela Ploča. Selo je malo, tek nekoliko kuća. Zato je velika gomila đubreta, uglavnom staklenih flaša, koju je moguće neka ekipa sa strane ostavila. Nikad mi takve stvari neće biti jasne, koliko čovek mora da bude nemaran ili bezobziran da bi se tako ponašao.

Od sela krećemo da se penjemo na vrh Valozi. Visok je čitavih 1829m ali ne znam kojoj planini pripada. Vrlo malo sam o ovom vrhu ili planini uspeo da pronađem. Da priča bude kompletna nemam ni jednu ozbiljnu fotografiju Valoga. Prvi razlog je vreme koje je počelo da se kvari a drugi što vrh ni počemu nije poseban.  

Gloška planina i vrh Mečit

Idemo sve brže, pokušavamo da popnemo Glošku planinu pre kiše. Gloška i njen vrh Mečit (1756) već izgledaju lepše. Prekrivena je uglavnom samo travom i jasno se uočava pravac kuda se treba peti. Ipak fotoaparat sve ređe vadim, potpuno se naoblačilo a i umor me već stiže. Deo grupe odustaje od uspona na Mečit i hvataju stazu pored potoka koja ih vodi direktno u selo. Razmišljam da im se pridružim, shvatam da se treba sačuvati i za sledeći dan. Ipak nisam siguran da li ćemo uspeti da ubodemo stazu, da li ćemo morati da se provlačimo kroz šiblje, pa biram teži ali sigurniji put. Sporim tempom izlazimo na vrh, malo posedimo a onda se brzo spuštamo prelepom livadom. Sve vreme gledamo desno od sebe i pratimo oblake koji nam se približavaju. Kada lagan spust pređe u oštar, počne i kiša da pada. Navlačimo kabanice. Na sreću kiša nije bila toliko jaka. Ispred sela je potpuno prestala. Prešli smo preko 30km.

Selo Donja Ljubata pripada opštini Bosilegrad, jednoj od najsiromašnijih u Srbiji. Visokim planinama, o kojima upravo pišem, skoro je potpuno odvojena od Vranja i budućeg autoputa. Postoji taj Ruski put koji sam već pomenuo, koji spaja Besnu kobilu sa Bosilegradom, ali on nije asfaltiran i ne preporučuje se osim ako ne vozite terensko vozilo ili Golfa dvojku. Prolazi kroz Gornju i Donju Ljubatu. Od Donje Ljubate do Bosilegrada ima nekih 15km, što asfaltom, što makadamom. 

U selo smo ušli neposredno posle kiše a napustili smo ga u rano jutro, pre svitanja, takođe neposredno posle kiše. U međuvremenu oblačno nebo zamenila je noć. Nismo imali prilike da selo bolje upoznamo ni da ga vidimo u nekom svetlijem izdanju. Ipak, više je nego očigledno da je znalo i za bolje dane. Uveče smo išli do prodavnice na pivo. Ispred prodavnice je potpuno zatvoren prostor sa klupama i tri stola. Kiša nas nije doticala. Jedinstveni ambijent uz hladno zaječarsko.

Nedelja - Od Donje Ljubate preko Dukata do Radovnice

Kiša tuče po limenom krovu i svi se budimo oko 4h. Gledam na sat i pokušavam još malo da odremam ali kiša nastavlja da udara. Ne smeta mi toliko buka koliko to što uskoro treba da izađemo napolje. Oko pola pet palimo svetlo i kreće pakovanje. Situacija je potpuno uvrnuta, napolju je mrak i kiša, imamo skoro 35km do Radovnice, svi osećamo umor od jučerašnjeg hodanja a zezanje kreće od ranog jutra. Nije to optimizam, više neko mirenje i prihvatanje situacije takve kakva jeste. Zato volim planinarenje. Nemamo kamen da ga guramo uz Dukat ali imamo rančeve da ih nosimo...


Krećemo oko 5:15. Kiša je na sreću stala. Grupa se osula, skoro polovina je odustala od današnje akcije. Domaćin je obezbedio prevoz za njih. Prolazimo kroz selo koje uglavnom još spava. Na jednom prozoru silueta, neko nas posmatra iz polumraka. Nismo čest prizor. Idemo putem ka Bosilegradu nekih 4.5 km a onda se odvajamo desno i krećemo ka Dukatu.

Žulj na levom stopalu odmah se javio. Bol osećam pri svakom koraku a tvrda makadamska podloga ne deluje mnogo lekovito. Prva misao mi je bila koliko još treba preći. Onda aktiviram već usvojeni odbrambeni mehanizam. Ne razmišljam koliko ima do kraja, koncentrišem se samo na prvi cilj. Ali u ovom slučaju to je vrh Dukata a do njega ima 1000m uspona. Na sreću uspon nigde nije jak mada je prilično uporan.

Put od te raskrsnice ide do vrha planine. Na nekim mestima se račva i odlazi do malih zaseoka ili ko zna već gde. Pratimo ga a povremeno ga presečemo nekom prečicom. Negde na početku prolaze nas lovci. U terenskom vozilu, sa kavezima i psima koji laju na nas. Posle sretnemo jednog lovca, kaže da su pošli na divlje svinje. Ne znam da li se više treba čuvati lovaca ili uplašenih i podivljalih svinja. Jedno vreme smo čuli lavež u brdu iznad nas, kasnije smo zaboravili na njih.

Nebo se razvedrilo još pre svanuća. Izlazi i sunce ali ne dopire do nas, zaklonjeni smo. Zato ga vidimo na okolnim brdima i uživamo u prizoru, istovremeno presrećni što nema kiše. Očekivajući ceo dan kišu, i radujući se što je još uvek nema, nisam ni primetio da sam sve vreme izložen suncu tako da sam prilično pocrveneo.

Vode ima dovoljno. Odmah po skretanju sa glavnog puta nailazimo na česmu. Kasnije prolazimo pored kuće i svraćamo u dvorište da se umijemo a neposredno iza tog dvorišta nailazimo na izvor i izgrađeno korito, pored samog puta. 

Nije žulj jedino što me muči. Loše se osećam, ne prija mi rano ustajanje. Pored toga vlažnost je velika. Znojim se puno, osećam da mi je lice potpuno mokro. Samo da stignemo do spomenika, tu je pauza. Hvatam tempo koji mi odgovara i trudim se da ne zaostajem mnogo. Kao i jučerašnje planine, Dukat je pri vrhu ceo pod travom. Oko spomenika zasađeno je drveće, podignuta je ograda a tu su i sto i klupe, pod nadstrešnicom. Kao oaza u pustinji. Tako i doživljavam ovo mesto. Malo duža pauza, klopamo, stavljam flaster na nogu i već se bolje osećam. Dovde je bilo mučenje a sada kreće uživanje.

Izlazak na Dukat

Imamo još 350m uspona. Idemo putem koji vodi korz sasušenu travu Dukata. Ovo put treba uslovno shvatiti, dve trake koje terenska vozila mogu da savladaju na putu do releja na vrhu planine. Predeli koje vidimo ostavljaju nas bez daha (ili to ipak beše uspon...). Iza nas obronci Dukata a levo tj. istočno vidi se more oblaka iznad Bugarske. Dukat se nalazi skoro na samoj tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije.


Vrh se nalazi na 1881m i zove se Crnook. Otvoren pogled na sve strane ali i relej koji ga ruži. Ne znam da li ove antene moraju baš na glavnim vrhovima da postavljaju. Provodimo gore neko vreme, fotografišemo i sebe i druge, jurcamo naokolo a onda idemo dalje. Peli smo se na Dukat pravcem sever-jug a sada okrećemo na zapad. 

Pogled sa vrha ka Bugarskoj

Silazak sa Dukata je verovatno najlepši doživljaj u ova dva dana. Blaga padina, prekrivena travom, ne vraćam fotoaparat za pojas. Sada je on razlog mog zaostajanja, na žulj sam se delimično privikao. Pogledajte fotografije kako je izgledalo, bolje nego da ja opisujem. Obilazimo oko jednog brda i stižemo iznad prelepe doline u kojoj se nalazi minijaturna crkva. Iz daljine ne liči na crkvu, više na neku kućicu. Pomalo neobično, jedini je objekat u široj okolini, ne znam ko je posećuje. Čelo grupe se spušta do crkve a ja produžavam putem, obilazim crkvu u širokom luku i stižem do jakog izvora sa sve koritom ispred njega. Dopunjujemo zalihe vode i nastavljamo dalje.

Pregled trase koju smo prešli prethodni dan

Hodamo, hodamo, hodamo... Sve vreme idemo putem tačnije utabanom zemljanom stazom. Na par mesta smo imali male uspone, inače je ravno ili vrlo blaga nizbrdica. Prošli smo ispod vrha Juruk (1705). Drveća u početku nije bilo, kasnije se pojavilo. Put ide grebenom tako da smo imali izvanredan pogled na trasu kojim smo prošli prethodni dan. Nebo se sve više oblačalo ali kiše nije bilo. Negde do 14h. A onda je krenula. Prvo lagano da nam da vremena da obučemo kabanice a onda žestoko. Baš tada je krenuo spust do sela Radovnica. Napuštamo stazu i uz malo improvizacije dokopavamo se reke i puta pored nje koji u Radovnicu stiže negde sa istoka. Do sela imamo još dosta da tabanamo. Na sreću kiša je prestala, sunce je ponovo ogrejalo, moći ćemo da se presvučemo i spakujemo stvari.

Bus je parkiran u centru sela. S jedne strane je crkva, sa druge Simpova fabrika. Selo k'o selo. Ređaju se stare, nove, nezavršene, napuštene kuće ali i veće zgrade. Most preko reke i na njemu natpis JNA svome narodu. Dovodimo se u red koliko možemo i idemo dalje.

Prolazimo Trgovište, samo ga osmotrimo iz busa. Stajemo kod Vražijeg kamena. Prirodni fenomen, interesantna stena pored samog puta. Ne jedna već čitav kompleks stena. Negde sam pročitao da ga porede sa Đavoljom varoši ali mislim da je to ipak preterano. Doduše ja sam ga video samo odozdo, sa puta. Bilo je malo vremena i između dve perspektive odabrao sam onu lakšu. Gore je i stara crkva ali o tome nekom drugom prilikom...

Vražiji kamen

Konačan bilans na kraju vikenda: prvi dan 30.5km i skoro 1400m uspona, drugi dan 34.5km i 1300m uspona. Uvek navedem koliko smo prešli, smatram to neodvojivim delom priče kada je planinarenje ili treking u pitanju. Osim suvog podatka vrlo je nezahvalno davati dodatne komentare. Razni ljudi čitaju blog, jedan isti pređeni put nekome deluje nedostižno dok za drugog predstavlja lakši trening. Ipak ovo je moj blog pa ću na kraju uneti malo ličnog. Sa ovih 34.5km u nedelju nisam oborio lični rekord, posebno ne sa 1300m uspona. Ipak, kada se sve okolnosti uzmu u obzir (tura od prethodnog dana, subjektivni problemi) i kada se zna da smo vukli 3.46km/h sa sve pauzama (čisto kretanje 4.66km/h), drugi dan ove akcije smatram možda svojim najvećim uspehom do sada. Eto, ja za sada dotle a gledaću i da se popravim.


Fotografije:
I dan
II dan

Banja Đula

U stvari, trebalo je da idemo na more. Imali smo još jednu nedelju odmora i hteli smo ponovo sami da zapucamo na Lefkadu. Ali porodične obaveze su skratile tih devet dana pa smo odlučili da se okrenemo nekom bližem mestu. Kraći boravak i osiguranje od lošeg vremena uputili su nas na neku banju sa wellness centrom. Žena je odmah tipovala Đulu a pošto je do polaska ostalo samo sedam dana nismo dalje tragali.

Na Đulu smo odmah priključili neka mesta u Rumuniji koja smo ionako planirali da posetimo. Svratili smo u Arad i selo Čakovo (rodno mesto Dositeja) a u povratku smo otišli do Oradee gde smo prenoćili. O svim ovim mestima sam pisao, vidite linkove.

Đula je grad i banja u Mađarskoj, ozbiljna banja kako reče jedan prijatelj kad smo mu rekli gde idemo. Nalazi se u teškoj ravnici, na krajnjem istoku zemlje, u županiji Bekeš. Pored grada teče Beli Kereš (Fehér-Körös) a kroz sam grad protiče Elovic kanal. Kanal je dug 37,35 km, širine jedne solidne rečice i izgrađen je da bi se sprečile česte poplave Belog Kereša iz čijeg toka je izveden. 

Elovic kanal

Grad je dobio ime po srednjevekovnom vladaru Đuli III. Prvi put se pominje u XIV veku kao naselje oko manastira Gyulamonostora. Podelio je sudbinu svih gradova u okolini, Turci ga osvajaju 1566. godine a oslobođen je 1694. Usled rata na tom prostoru ceo kraj je skoro potpuno napušten pa je grad obnovljen u XVIII veku kada je nemačko, mađarsko i rumunsko stanovništvo pozvano da se naseli. Turistička destinacija postaje u XX veku. Termalna kupatila su izgrađena 1942. a proširena 1959. 

Putovanje

čisto praktične informacije koje možete i preskočiti dok ne dođe trenutak da putujete u Đulu

Postoje dva pravca kojima možete stići do Đule. Prvi je preko Horgoša, Segedina i onda na istok do Đule. Drugi pravac je preko Rumunije, Temišvar, Arad, do gradića Čišineu-Kriš gde naglo skrećete na zapad i posle nekih 25km prelazite mađarsku granicu. Đula je odmah iza granice. Garmin kaže da je od Vidikovca (BG) prvi pravac duži 40km (338 v.s. 298) ali se njime brže stiže jer se ide autoputem i ne prolazi se kroz tri velika grada. Ukoliko ste iz Beograda, izbor pravca u velikoj meri zavisi od toga u kom delu grada živite. Nama je samo od Vidikovca do Pančeva trebalo više od sat vremena. Kroz suvi centar prestonice... 

Odabrali smo pravac preko Rumunije pošto smo planirali da svratimo u neke gradove i sela, što sam već napomenuo. Kada već odaberete pravac preko Rumunije, jedina deonica gde imate mogućnost izbora je Temišvar - Arad. Deonica novog autoputa između ova dva grada je završena mada nije ucrtana ni na Michelin sajtu. Problem je što je uključenje na autoput skroz istočno od Temišvara, daleko od mesta gde mi ulazimo u grad. Procenio sam da se ne isplati toliko obilazati zbog nekih 50km autoputa pa smo išli starim putem. U povratku nisam odoleo pa smo na izlasku iz Arada odmah prešli na autoput. Nismo išli njime do kraja već smo se kod mesta Giarmata isključili i solidnim ali i opterećenim lokalnim putem stigli pravo pred Julius mol, gde je inače planiran ručak. Smatram da je ovo rešenje najbolje iako vas ono ne spašava gužve u samom Temišvaru.

Temišvar - Arad, plavo je linija odlaska, crveno povratka

Iz Đule smo otišli u Oradeu gde smo prenoćili. Granicu smo prešli nešto severnije nego na ulasku u Mađarsku. Put do Oradee je sasvim solidan i omogućava vrlo udobnu vožnju 80-100 km/h. U gradu Salonta uključili smo se u put Oradea - Arad kojim smo se sutradan vratili. I taj put je ok. Sve vreme smo bili u ravnici, ograničenje na lokalnim putevima u Rumuniji je 100 km/h tako da jedini problem predstavljaju česti prolasci kroz naseljena mesta kao i kružni tokovi koje Rumuni postavljaju na svaku raskrsnicu.
  

Smeštaj

praktične informacije koje ne morate čitati ako planirate da odsednete u hotelu Erkel

Évszak Apartman smo rezervisali preko Booking-a. Obično brzo odaberemo smeštaj ali ovaj put je bilo puno vrlo sličnih ponuda. Definisali smo neke kriterijume i napravili dobar izbor. U pitanju je dogradnja privatne kuće, objekat u kome su napravljena dva apartmana, jedan u prizemlju i drugi na spratu. Odabrali smo onaj na spratu. Spolja ne izgleda nešto posebno ali unutra ima sasvim solidan komfor. Sve unutra je novo i čisto. Kuhinja je potpuno opremljena, kao da je za ličnu upotrebu. Kreveti su bili više nego udobni, internet je funkcionisao, nešto više od toga nismo ni tražili.

Kuća se inače nalazi u Nagyváradi ulici. Nagyvárad je mađarski naziv za Oradeu, logično ulica vodi ka ovom gradu. Dvorište je od ulice odvojeno visokom ogradom, kao što je red u Niziji. 

Utisci o Đuli

Prvi utisak koji steknete kada uđete u Đulu je zelenilo. Svaka malo šira ulica ima drvorede sa obe strane. Osim ogromnih kestenova, koji očito ne podležu toj obavezi, svo niže drveće je uredno podšišano. Važnije ulice imaju staze za bicikliste koji je ovde glavno prevozno sredstvo. Oko drveća, između kuća i kolovoza,  nalaze se uredni travnjaci. Ono što upada u oči jeste širina ovih travnjaka u odnosu na uske izbetonirane ili popločane staze za pešake, uz same kuće ili ograde. 

Jedna od običnih ulica u Đuli

Odmah iza zelenila primetite cveće. Nije da ga ima baš svuda ali tamo gde ga ima vrlo je lepo odnegovano i znalački odabrano. Ima ga na trgovima, ispred ustanova, na mostovima. Posebno su atraktivni stubovi od cveća koji najčešće idu u paru i definišu i ulepšavaju ulaze u sve značajne objekte.

Sledeća stvar koju primetite jeste uređenost mesta, odsustvo ruševina i započetih-a-nikad-završenih objekata, improvizovanih kioska i kafana. Pored toga, u delu za stanovanje nema disproporcija u gradnji, kuće su ili prizemne ili jednospratne sa onom obaveznom ogradom prema ulici. Naravno, kada se približite centru grad raste u visinu ali opet sa nekom merom i proporcijom. Sve to čini da se odlično osećate dok šetate ulicama Đule. Ne znam ali pretpostavljam da to nije slučajno i da postoje propisi kojima grad štiti svoj izgled. Pričam o delu grada severno od kanala, u južni deo nismo išli.

Jedino razočarenje su fontane. Obećan nam je grad pun fontana, nije da ih nema ali nisu bile preterano aktivne.

Đula odiše mirom i spokojem. Nema galame, nema nervoze, ili bar ne dopire do vas. Kao i svaka banja, reći ćete. I tu je upravo ono što nam se najviše dopalo. Mi nismo otišli u Đulu na lečenje, više smo je posmatrali kao mesto za odmor i wellness centar. Tako nešto smo i dobili. Ni jednog trenutka nismo se osećali kao u lečilištu, bilo nam je vrlo prijatno i to je ono zbog čega planiramo ponovo da odemo tamo.

Šta smo videli u Đuli

Nema mnogo znamenitosti u Đuli koje baš morate da vidite. Grad kao celina je iznad pojedinačnih atrakcija. Tako smo se i ponašali. Posle doručka bi prošetali pre nego što bi otišli u spa centar gde smo ostajali do kasnih popodnevnih sati. Veče ili noć nije baš za šetnju, banja uglavnom spava u to vreme. Nekoliko stvari smo ostavili za poslednji dan, kada napustimo apartman. Taj dan je bila kiša koja nam je prilično pokvarila planove.

Prva žrtva kiše bila je već pomenuta tvrđava iz XIV veka koju nismo obišli. Odlično je očuvana mada ne posebno atraktivnog izgleda, strogo pravougaone forme sa jednom kulom na južnoj strani. Oko nje je formiran park ali prostor oko same tvrđave je očišćen tako da ništa ne zatvara pogled na nju. Sa južne strane nalazi se malo jezero. Nije mi jasno poreklo tih jezera, pored ovog ima ih još nekoliko iznad grada.

Park se pruža od tvrđave prema centru, prateći liniju ulice i sve više se sužavajući. U centru se nalazi pešačka zona koja polazi od katoličke crkve i ide preko mosta Kapuš do Esperanto trga. Most prelazi preko Elovic kanala, lep je i naravno ukrašen cvećem. Esperanto trg je bogat fontanama od kojih nijedna nije radila. Bukvalno se dodiruje sa trgom Lajoša Košuta (ima i trg i ulicu...) koji predstavlja važni saobraćajni čvor i ulazak u realni svet. Tu se banja završava. Sa trga, paralelno kanalu, vodi ulica Jovana Damjanića. Srbin sa granice carstva, oficir u austrijskoj vojsci i general u mađarskoj vojsci tokom revolucije 1848-1849. Mađari ga slave kao jednog od heroja revolucije, posebno jer je obešen u Aradu sa grupom visokih oficira, dok ga Srbi ne cene toliko, oni su se u to vreme borili na suprotnoj strani...

Erkelov trg i Erkelova bista na trgu

Iza katoličke crkve nalazi se možda najlepši deo grada. Petofijev i Erkelov trg, jedan do drugog, sa sve spomenicima, klupama, cvećem i ogromnim drvećem. Pored već pomenute katoličke crkve na ova dva trga izlaze gradska kuća, zgrada arhiva preko puta nje, reformatorska crkva, jedna škola i nešto što morate posetiti ukoliko dolazite u Đulu, Stogodišnja poslastičarnica. 

Poslastičarnica se zaista tako zove kada se Százéves cukrászda prevede sa mađarskog. Radi neprekidno od 1840. godine. U prvoj prostorji nalaze se izloženi kolači ali prvo vas uvedu u druge dve prostorije gde je su kolekcije stilskog nameštaja, mala prodajna galerija slika i muzejska postavka istorije pravljenja kolača. To istorija uzmite uslovno, sigurno ćete prepozati ponešto što ste skoro odbacili. Nameštaj nije samo za izložbu već i za sedenje i uživanje u kolačima. Moja žena kaže da su kolači odlični, više joj je verovati nego meni,  ja kažem da su po pristojnim cenama.

Ako sa Erkel trga prođete pored poslastičarnice i nastavite dalje Jokai Mor ulicom, doći ćete na jednu od najlepših ulicu u Đuli, aveniju Beke. Avenija ima pravac pružanja sever-jug, od železničke stanice do već pomenutog Košutovog trga. Široka je i kao svaka avenija ima drvorede sa obe strane. Uglavnom su kestenovi u pitanju. Zgrade u ulicu su uglavnom visoke i markantne, u početku stambene a kasnije se ređaju institucije. Prošetao sam jedno jesenje jutro ovom ulicom, vrlo lepo je izgledala, imate fotografije u albumu.

I da pomenem još trg Apora Vilmoša, nešto zapadnije od Beke avenije. Nije neki trg, više očišćen prostor na uglu kvarta, prekriven uređenim travnjakom i naravno ukrašen cvećem. A očišćen je da bi se videla dva objekta koja izlaze na trg. Prva je spomen kuća Ferenca Erkela, mađarskog kompozitora, dirigenta i pijaniste, autora mađarske himne i najpoznatijeg žitelja Đule. U kući je muzejska postavka. Drugi objekat je crkva sv. Jozefa, izgrađena sredinom XIX veka u nemačkom delu grada. Mešavina stilova čini je pomalo... neobičnom. Ipak bočnom stranom nezamenljivo učestvuje u kreiranju ambijenta trga.

Šta nismo videli? Nismo ušli u tvrđavu, nismo otišli da vidimo gde se Beli i Crni Kereš spajaju u Dvojni Kereš, nismo otišli do obližnjeg Đulavarija. Nismo videli još poneke stvari koje predlaže sajt Visit Gyula, najbolji koji sam pronašao. Tek ima materijala da se ponovo dođe...

Gyulai Várfürdő

I konačno o onome zbog čega smo zapravo i došli u Đulu. Spa centar, bazeni, saune, wellness... Mađarski naziv centra na engleski prevode kao The Gyula Castle Spa a bukvalno to i znači: vár = zamak, fürdő = kupatila, banja. Pisaću malo više o praktičnim detaljima, nešto što je mene zanimalo pre nego što smo krenuli. Uz rizik da budem dosadan ili banalan.

U Đuli postoji jedan veliki, jedinstveni banjski kompleks sa bazenima, termalnom vodom, saunama i još ponekim detaljima. Nalazi se pored tvrđave, tačnije ispod nje ako gledate kartu. Ulaz je kroz zgradu pored hotela Erkel. Ne postoje posebne karte za otvoreni i zatvoreni deo, ta informacija nam je bila bitna zbog loše vremenske prognoze. Sve je transparentno, ulazite na zatvorene bazene ili izlazite na otvorene prema svom nahođenju i naravno vremenskim prilikama. Primaju kartice, ne morate imati keš.

Čim izađete u dvorište nailazite na grupu od četiri bazena sa termalnom vodom. Pored svakog je tabla sa informacijama o dubini bazena i temperaturi vode. Piše još nešto ali na mađarskom. Voda deluje da je ista u svim bazenima, tamno mrke boje, miriše na katran i sam miris nije neprijatan. U nekim od ta četiri bazena postoje one prskalice sa jakim mlazevima vode ili podvodni hidromasažeri. Inače fairplay ne postoji, ako neko zauzme prskalicu, mesto u đakuziju ili bilo šta drugo, ne sklanja se dok mu ne dosadi makar ga trideset njih gledalo i čekalo na svoj trenutak radosti. Slični bazeni postoje i u unutrašnjim prostorijama, u istoj zgradi gde je ulaz. 

Dvorište kompleksa je napravljeno i organizovano kao veliki i vrlo lepo uređen i održavan park, sa urednim travnjacima, stazama i puno klupa. Možete sedeti na klupama, iznajmiti ležaljke ali i staviti svoju prostirku na travu. Sa gornje strane kompleks je oivičen zgradama i ogradom a sa donje samo Elovic kanalom. Kažem samo jer nema nikakve ograde i Srbinu je odmah palo na pamet da bi neko mogao da preskoči ili prepliva kanal, izgradi pontonski most i sl...

Ima puno ugostiteljskih objekata, od onih brze hrane do onih sa ozbiljnom hranom. Cene zaista nisu visoke (insajderska info: najjeftinije ali nikako najlošije pivo je ispod termalnih bazena, drvene klupe, točeni Arany Ászok za 320 HUF = 1e).  

Pored toga možete uneti svoju hranu i piće, niko vas ne pretresa na ulazu.

Malo dalje od termalnih nalazi se jedan bazen za decu a još dalje su plivački bazeni. Prvi je manji, nije za neko ozbiljno plivanje ali na njemu se nalaze dva tobogana. Viši tobogan ima mali nagib i dosta je spor. Niži je ok ali je dosta kratak. Iza ovog bazena, na samom kraju spa centra, dolazite do kompleksa koji sadrži ozbiljan otvoreni 50m bazen. Do njega se dolazi kroz zgradu u kojoj se nalazi zatvoreni 25m, jedna sauna i još ponešto. U 50m bazen ne možete ući bez plivačke kape ali istu možete kupiti u samom centru za manje od 2e. Ovde nema gužve tako da i ako ne koristite bazene možete se izležavati na drvenim tribinama ili na udobnim, plastičnim ležaljkama. Oba otvorena bazena, i veliki i onaj sa toboganima, imaju prilično hladnu vodu - za plivanje su, nema zabušavanja!

I to je ono što imate u osnovnoj ponudi. Što je naravno nedovoljno ako ste prešli 300km do banje. Dva dopunska sadržaja (ili objekta) su na raspolaganju: Castello Wellness i Sauna Park i Aqua Palota. Pri plaćanju se odlučite za varijantu koja vam odgovara. Dobijete narukvicu sa čipom i ona vam omogućava da pristupite sadržaju koji ste odabrali, na ulazima postoje čitači koji vas propuste ili ne propuste. Istu narukvicu koristite da otključate i zaključate ormarić gde ostavljate stvari. Ne znam koliko je zaista bezbedno ostavljati vredne stvari, nama se činilo da jeste. Malo više pričam ali za onoga ko planira da ide informacije mogu biti korisne, sa sajta nećete razumeti gde šta imate.

Castello Wellness i Sauna Park je stariji objekat, pretpostavljam malo osvežen da bi se zadržao u funkciji od kada je otvorena Aqua Palota. U centru priče je velika kružna prostorija sa velikim takođe kružnim bazenom u kome postoji nekoliko pozicija sa podvodnim hidromasažerima. Iz te prostorije ulazi se u dve druge gde se nalaze saune a iz te dve može se izaći u malo dvorište, ogradom odvojeno od ostalog kompleksa. U dvorištu se nalazi nekoliko garnitura za sedenje, jedna đakuzi kada i tri saune napravljene u drvenim kolibama. Prvi dan smo tu proveli. Mirno dvorište sa udobnim ležaljkama, uz sunčano vreme, pružilo nam je savršeni komfor. Sutradan je već bila kiša i Aqua Palota je bilo bolje rešenje.

Aqua Palota je orgomna dvorana sa raznim lepim stvarima namenjenim opuštanju i uživanju, kako dece tako i odraslih. U centru priče je jedan veliki bazen, ispregrađivan i izuvijan tako da nemate utisak da je jedinstvena celina. Odvojen je jedino bazen za sasvim malu decu. Voda u bazenu je neverovatno prijatne temperature, ni hladna ni topla. Imate skakaonicu, dva tobogana, hidromasažere, reku, pećinu, bar gde možete iz vode da pijete pivo i još ponešto. Na spratu se nalazi malo ozbiljni deo, jedan veliki đakuzi bazen i posebna prostorija sa 3-4 saune (tek na ulazu su nam rekli da i Aqua Palota ima saune, sa sajta to nisam shvatio). Ležaljki ima na svakom koraku, jedini problem je velika vlažnost ali to je cena koju morate platiti.

Eto, to je ono što smo videli i osetili. Što se tiče cena, lekarskih terapija, masaža i ostalog, pogledajte sajt. Mi smo išli radnim danima, nije bilo gužve i to je svakako jedan razloga što smo se lepo osećali. Svi sadržaji su nam bili dostupni, ako smo negde i čekali to nije bilo dugo. Ne znam kako je vikendom kada je veća gužva, moraćemo i to da proverimo.


Fotografije

Čakovo - rodno mesto Dositeja Obradovića

Čakovo je varošica u Rumuniji. U njemu se 1739. godine rodio Dositej Obradović. Čakovo je sedište opštine pa verovatno zato ima status grada ili bar gradića. Lično ga ne bih nazvao gradom. Broj stanovnika je osetno opao u odnosu na početak veka. Pripada okrugu Timiš i najbliži grad mu je naravno Temišvar.

Otkud mi u Čakovu? Krenuli smo u Đulu, preko Rumunije, i prvi dan smo planirali da svratimo u Arad. Onda sam lutajući po Internetu pronašao gde se nalazi Dositejevo rodno mesto, video da nije daleko od puta Beograd - Temišvar i shvatio da je odličan trenutak da ga obiđemo. Za Čakovo (Ciacova na rumunskom) skreće se iz mesta za koje se nadam da se čita Žebel, pošto se na rumunskom piše Jebel. Taj Žebel je nepunih 30km ispred Temišvara. Put do Čakova je ravan i odličnog kvaliteta, dug je oko 9km tako da se vrlo lako stiže.

Crkva Presvete Bogorodice

Prvi značajni objekat na koji nailazite po ulasku u Čakovo jeste srpska crkva posvećena Presvetoj Bogorodici (Maica Domnului na rumunskom). Građena je u periodu 1746-1768. godine u baroknom stilu, kao i sve crkve iz tog vremena. Oslikao ju je izvesni Dimitrije Popović o kome nisam uspeo nešto više da pronađem. Obnovljena je 1995. tako da ne izgleda toliko loše, posebno kada se uporedi sa kapijom i ogradom koje su u prilično lošem stanju. Bila je zatvorena, nismo mogli da uđemo u nju. Više o crkvi ali i o Čakovu možete saznati iz ovog teksta Stevana Bugarskog.

Nastavite li dalje tom glavnom ulicom, videćete da ima tipičan banatski izgled. Sa leve strane nailazite na rumunsku pravoslavnu crkvu. Sagrađena je početkom XX veka i za razliku od srpske ima malo veseliju boju a i bila je posećena. Rumuna danas ima ubedljivo najviše u mestu, mađarska, nemačka i srpska zajednica postoje još uvek ali u znatno manjem procentu.

Sa desne strane nailazite na zgradu na kojoj su tri spomen ploče sa obaveštenjem da se u njoj rodio Dositej Obradović. Već pomenuti Bugarski kaže da je to samo objekat na mestu nekadašnje kuće u kojoj se prosvetitelj rodio a on je stručnjak za tu oblast pa mu valja verovati. Sajt Dositejeve zadužbine, sa koga sam saznao za postojanje kuće, njeno renoviranje i restauraciju te za otvaranje stalne izložbene postavke, postojeći objekat tretira kao original tako da ne znam šta je istina. Sa toga sajta, kome možete pristupiti odavde, saznao sam da je u toku druga faza radova. O tome verovatno govori i tabla postavljena ispred kuće ali tekst je na rumunskom.

Nastavljamo Ulicom jedinstva (Strada Unirii) i stižemo na gradski trg, veliki ali prilično siromašno uređen prostor. Tu je trg, tu je spomenik (moguće Janu Nepomuku...), tu su klupe, neko zelenilo ali sve to prilično jadno izgleda. Bledom utisku doprinose propale fasade i posebno to što se asfalt završava na mestu gde Ulica jedinstva, ulazi na trg. Dalje je nešto gde ne biste želeli mnogo da se krećete kolima. Rumunija se sporo oporavlja i očito da smo upali u mesto koje nije visoko na spisku prioriteta.

Trg u Čakovu

Prešli smo preko trga i otišli da vidimo srednjevekovnu donžon kulu. Njen zvaničan naziv je Turnul de Aparare, u prevodu na srpski Odbrambena kula. Potiče iz XIV veka i bila je deo Čakovačke tvrđave koja je uništena 1701. godine. Sve to smo saznali sa table gde je tekst pored rumunskog i engleskog ispisan i na srpskom jeziku. Sama kula je odlično očuvana ali okolina nije adekvatno uređena i nije joj omogućen slobodan prilaz. Da bi došli do nje morali smo da prođemo kroz neku kafanu, ispod same kule je bazen (prazan, doduše) a tip koji je pravio roštilj ponudio nam je ključ što smo ljubazno odbili.


Pored same kule nalazi se velika zgrada, očigledno neka javna ustanova, koja takođe govori o stanju u kome se trenutno Čakovo nalazi. Prednja fasada je obnovljena i blista dok je sa zadnje strane objekat u očajnom stanju i odatle vidite da se verovatno uopšte i ne koristi. U foto albumu ima fotografija samo prednje strane, nisam se setio da slikam i zadnju.

Napuštamo Čakovo posle prevedenih sat i po vremena. Koja je uopšte svrha dolaska, ako već nismo mogli da uđemo ni u crkvu ni u kuću? Videli smo kuću ali mogli smo da je vidimo i na fotografiji. Stvar je u tome da je Čakovo za nas do sada bilo samo geografski pojam, neko selo koje je valjda u Rumuniji i kome ni ime nisam mogao da zapamtim. Sada je dobilo svoj lik, mesto na mapi i uopšte sada kada se priča o Dositeju tačno znamo gde i u kakvom ambijentu je rođen. Naravno, zapucati iz Srbije samo zbog Čakova nije baš za preporuku ali ako idete do Temišvara ili još dalje, skrenite levo u Žebelu i posetite Čakovo, ne oduzima mnogo vremena a vredi videti. Mi možda još jednom odemo ali samo ako budemo sigurni da će crkva ili kuća biti otvoreni.

Fotografije