Idemo dalje: јул 2020

Sedim u sobi, uživam u zvucima spolja. Do pre par dana u ovo vreme bila je potpuna tišina. Uključujem se u livestream sa milanskog trga ispred katedrale. Ni tamo nije sablasno kao pre nekoliko dana. Još nema gužve, nešto šetača i biciklista, rastojanje nije problem držati. Ni traga od turista. Videćemo kako će se priča dalje razvijati, ne volim da prognoziram. Koristim ovu prisilnu mada ne i neprijatnu pauzu da nešto napišem i da planiram gde bi još valjalo otići. Planovi su mi i inače suviše optimistički za ovo života što je ispred mene, ne vidim zašto bi sada bilo drugačije.

Milano je poslednja destinacija koju smo posetili pre nego što se svet zaustavio. Prvi vikend oktobra, godine 2019. Kao i obično uplatili smo jedan drugi aranžman ali su nas dve nedelje pred polazak obavestili da grupa nije formirana. Možete dobiti novac natrag ili promeniti destinaciju, polazak za Milano je siguran u istom terminu. Lično nisam bio toliko raspoložen za Lombardiju ali kupio me je celodnevni izlet u Lugano i Komo. O tome sam već pisao ovde. Prema Milanu kao turističkoj destinaciji imao sam malu averziju. Tamo se uglavnom ide iz drugih razloga, osim katedrale i Tajne večere, za koju treba rezervisati posetu mesecima unapred, šta još ima da se vidi? Dobro, i San Siro. A ogroman je grad... Ne kupujemo ništa, šta ćemo u Milanu? Nije baš tako ali nije ni daleko od pameti...

Ponovo smo išli sa Argusom i ponovo je sve bilo kako treba. Od organizacije, autobusa, ljubaznih i profesionalnih vozača, smeštaja i naravno vodiča koga smo znali iz Venecije i nadamo se da ćemo ponovo ići zajedno. Valja i dobro ponekad promeniti, tek da čovek ne pomisli da je tako uvek. Mi smo to uradili letos za more ali to je neka druga priča.

Polazak sa autobuske stanice, noćna vožnja preko Hrvatske i Slovenije i rana jutarnja preko severa Italije. Sunčano prepodne, stižemo u Milano i parkiramo se u ulici Piazza Castello, neposredno pored zamka Sforca. Od zamka ćemo i započeti organizovano razgledanje grada.

Zamak Sforca

Zamak Sforca svakako nije najlepša srednjevekovna tvrđava koju sam video. Najveća možda i jeste, što bi trebalo da govori o značaju i veličini srednjevekovnog Milana. Kvadratnog oblika u osnovi sa visokim i jakim zidovima, ojačana kulama na sva četiri ugla. Peta i najviša kula (Torre di Bona) nalazi se u samom centru zamka. Inače u srednjem veku zamak se nalazio na samom rubu grada. Kako nam je vodič rekao, to je bilo zgodno jer se lako išlo u lov ili na službena putovanja ali ne samo to. Ovakav položaj omogućavao je lakšu bežaniju u slučaju da situacija u gradu počinje da bude nezgodna. Vladavina male grupe nad velikom većinom uslovljena je uglavnom strahom i prihvaćenim poštovanjem.... tek zna ponekad da bude dovedena u pitanje i tada je dobro biti blizu polja.

Kapija kroz koju smo ušli, Porta del Barcho (slika gore), nalazi se baš na toj severnoj (tačnije severozapadnoj) strani. Nekada je ispred nje bio rov pun vode i pokretni most ali odavno su te prepreke postale beskorisne. Prošli smo kroz dupla vrata i ušli u prvo od tri dvorišta - Corte Ducale. Kako mu i ime kaže, okruženo je zgradama koje su predsavljale rezidenciju milanskih vojvoda. U njemu je jedan od najinteresantnijih detalja zamka, Portico dell'Elefante. Trem sa stubovima dizajnirao je Benedeto Ferini u drugoj polovini XV veka. Ime je dobio po fresci slona koja se nalazi na zidu.

Portico dell'Elefante

Jedna od soba koje okružuju dvorište je Sala delle Asse, poznata po radu Leonarda koji je na gornjim delovima zidova i plafonu naslikao drveće, za šta je neki od stručnjaka rekao: gusta mreža granja i lišća izgleda kao da se probija kroz zid zatvorene prostorije pretvarajući je u idealno otvoreni pejzaž. Zašto ovo nismo videli saznaćete ako izdržite do druge polovine posta.

Iz Corte Ducale možete u druga dva dvorišta. Cortille della Rocchetta je približno iste veličine a smatraju ga nekom vrstom unutrašnje tvrđave zbog visokih zidova bez prozora i samo dva ulaza. Izgled je ublažen portikom na tri strane dvorišta.

Cortile delle Armi

Treće dvorište Cortile delle Armi je veliko kao prethodna dva zajedno. Ogroman, skoro potpuno prazan prostor sa stazama i travnjacima, nikako nezanimljiv jer je svaki deo zidina koji ga okružuju priča za sebe. Tri spoljne kapije, dve unutrašnje prema već pomenutim dvorištima i rov koji deli ovaj deo zamka od preostalog koji je očito bio poslednji nivo odbrane vladara. Glavna kapija na koju ćemo izaći i kula iznad nje zovu se Torre Umberto I o del Filarete. Nesrećan spoj u nazivu njenog projektanta Filareta iz XV veka i Umberta I, italijanskog kralja iz XIX veka. Na istočnoj strani ovog dvorišta je još jedan ulaz Porta del Carmine. Spoljna i unutrašnja okolina ove kapije možda je i najlepši deo zamka koji smo videli, uz pomenuti Portico dell'Elefante.

Porta del Carmine

Inače prvu tvrđavu izgradili su Viskonti u XIV veku ali je ona srušena 1447. godine. Njihov grb nalazi se na severnom zidu, iznad ulazne kapije. Nasledila ih je porodica Sforca i već 1450. Frančesko Sforca je započeo obnovu ili ponovnu izgradnju, šta već. Ludoviko Sforca je na prelazu iz XV u XVI vek dovodio razne umetnike, između ostalog Leonarda i Bramantea (onu sobu je on naručio). Kasnije su došli Španci pa je zamak dobio okruženje u vidu tada modernih i potrebnih bastiona, posle su ti bastioni uklonjeni a vojni značaj sasvim je izgubio nastankom kraljevine Italije. Velika rekonstrukcija izvršena je krajem XIX veka, vodio ju je izvesni Luka Beltrami. Tada je umesto vojne dobio civilnu upotrebu a pretpostavljam da je dobio i današnji izgled. Stradao je delimično u bombardovanju 1943. kao i veliki deo Milana.

Od zamka do Piazza del Duomo

Idemo dalje i do katedrale ćemo doći nekim stazama koje su nastale u drugoj polovini XIX veka. Milano je tada postao deo Kraljevine Italije i pored rekonstrukcije zamka urađene su još neke stvari u cilju modernizacije grada. Ulica Via Dante probijena je 1880. da bi povezala zamak i katedralu. Široka, polupešačka, sa dosta prodavnica i uslužnih radnji. Postavljena je tako da celom njenom dužinom imate pogled na glavnu kapiju i kulu zamka. Napustićemo je na Piazza Cordusio, skrenućemo levo da bi prošli pored Skale.

Via Dante

Zgrada spolja ne odaje da krije jednu od najpoznatijih operskih scena na svetu. Nisam bio razočaran njenim malo skromnijim izgledom, pre iznenađen. Trg ispred nje takođe nosi ime Skala a sve zbog crkve Santa Marija dela Skala koja je nekad bila na tom mestu. Dopada mi se taj običaj da neki prošli objekti ostaju da žive kroz imena koja su dali novosagrađenim na njihovom mestu, beogradski Mostar između ostalih.

Sa Piazza della Scala do Piazza del Duomo stigli smo direktno kroz galeriju Vitorio Emanuele II. Najstariji tržni centar u Italiji u osnovi ima oblik krsta čija duža strana povezuje dva trga i to je druga staza nastala u okviru pomenute modernizacije. Spajanje trgova i uređenje onog ispred katedrale bili su tema konkursa na kome je pobedio izvesni arhitekta Đuzepe Mengoni. Galerija je bila samo jedan od objekata koje je imao u planu na tom mestu. Kada je 30. decembra 1877. posle 12 godina izgrađnje došao trenutak njenog otvaranja, nesrećni Đuzepe se popeo na najvišu skelu da još jednom proveri kako sve izgleda, pao sa skele i nastradao.

Piazza del Duomo

Katedrala i trg ispred nje nalaze se u suvom centru Milana. Ulice ili kruže ili idu radijalno od njih. Mengoni je stigao da učestvuje i u uređenju trga. Iz galerije na trg izlazimo kroz njegovu trijumfalnu kapiju. Istu takvu predvideo sa suprotne strane ali to nije realizovano. Zato jesu dve skoro identične Palazzi del Portici, na severnom i južnom kraju trga, po njegovoj ideji ili projektu. Iz istog perioda je Palazzo Carminati sa zapadne strane dok istočnu stranu zatvara katedrala. Treba svakako pomenuti a i videti Kraljevsku palatu, smeštenu u malom džepu trga. Priču o Piazza del Duomo završava Palazzo dell'Arengario, zgrada koju su fašisti napravili 1943. da bi mogli sa nje da arlauču.

Ovo bi bio sasvim dovoljan sadržaj za dva-tri sata koliko smo dobili slobodno, da smo bili pametniji i ostali da se muvamo oko trga. Nekako to slobodno vreme prvog dana, između organizovanog razgledanja grada i odlaska u hotel, uvek loše iskoristimo. Umorni od puta, pritisnuti zadatim vremenom povratka a i pomalo zasićeni isforsiranim obilaskom najatraktivnijih znamenitosti, retko smo uspevali da se dobro organizujemo. Otišli smo do stare crkve San Nazaro in Brolo (slika desno) jedne od tri koje je u IV veku podigao sveti Ambrozije. Kao i ostale dve, kasnije je renovirana u romaničkom stilu. Bila je zatvorena i nismo dobili ništa više od par fotografija. Inače ju je teško sagledati sa ulice. Pored crkve smo videli jednu od zgrada univerziteta i ušli smo u dvorište. Onda smo napravili krug, vratili se do katedrale a zatim nastavili ka autobusu.

Smeštaj

Beste Western Falck Village više je nego korektan hotel za dvodnevni boravak. I doručak je sasvim ok a uvek nas plaše lošim doručkom kada idemo u Italiju. Nalazi se na severnom kraju grada, tačnije metropolitanske oblasti Milana. Malo dalje ako produžite stižete u Moncu, svega 5-6 km. Svakako je bliža nego centar grada do koga smo morali prvo autobusom pa onda metroom. Isto popodne smo realizovali ovo putovanje. Prvi cilj je bila katedrala.

Milanska katedrala

Naravno, već smo je videli tog dana ali ostavio sam priču za popodne, kada smo obišli i unutrašnjost. Ne znam baš šta da kažem. Gotska arhitektura mi je uvek bila jako zanimljiva. Verovatno to vučem iz detinjstva, kao i većinu drugih stvari, gde su u knjigama sa pričama i bajka zamkovi i crkve tako nekako izgledali. Milanska katedrala je jedna od najpoznatijih gotskih crkava i želeo sam konačno uživo da je vidim. Uvek mi se činilo da ima previše ukrasa, previše tornjeva i čipke. Još nešto mi je pomalo smetalo, nešto što nisam mogao da definišem. Onda sam čitajući saznao, da italijanska verzija gotike spušta zgrade, ne ide toliko u visinu.

Katedrala je u pravom smislu viševekovni projekat grada Milana. To shvatite kada čitate o istoriji njene izgradnje (na wiki, svi podaci koje iznosim su odatle). Gradili su je od 1386. do 1965. godine. Dat je spisak od 78 arhitekata i inženjera od kojih se niko ne može izdvojiti kao autor. Viskontiji su u početku dovodili najpoznatije francuske građevince jer su želeli najbolje i najmodernije u tom trenutku. Izdvojio bih izvesnog Karla Bucija koji je zaslužan što je katedrala zadržala gotski izgled jer je odbacio neke ideje svog prethodnika. Danas je to jedan od najprepoznatljivijih objekata na svetu. U filmu je dovoljno par sekundi da bude u kadru i vi već znate gde se radnja odvija. Na engleskoj vikipediji piše da je najveća crkva u Italiji, pošto je crkva Svetog Petra u Vatikanu...

Unutrašnjost takođe impresivno deluje. Petobroda struktura sa 40 ogromnih stubova koji ih razdvajaju. Inače je najviša gotska crkva na svetu. Sadržaj je daleko ispod onog kojeg sam prethodne godine video u firentinskim crkvama ali tri stvari bi izdvojio. Oltar Vavedenja, rad Agostina Bustija iz 1543. godine, grobnicu Đan Đakoma Medičija Leona Leonija rađenu dvadesetak godina kasnije, po odobrenju ili skici Buonarotija i pre svega vrlo realističnu i surovu statuu Svetog Vartolomeja koji preko ramena nosi svoju odranu kožu, rad Marco d'Agrate. Sve imate u foto albumu.

Po povratku kući otkrio sam web kameru koja daje fantastičan pogled na katedralu i trg ispred nje i mislim da je čak i bolje nego uživo, posebno u popodnevnim časovima kada je glavna fasada obasjana suncem. Link za kameru stavio sam u favorites a utisak se značajno popravio.

Bazilika Svetog Ambrozija

Idemo dalje, hvatamo ulicu Via Torino a onda na prvoj velikoj raskrsnici skrećemo levo da bi prošli pored crkve Sv. Lorenca i onoga što je još interesantnije, Stubova Sv. Lorenca. Kolonada od 16 korintskih stubova jedan je od retkih ostataka iz rimskog vremena. Prazan prostor između stubova i crkve naglašava i jedan i drugi objekat i predstavlja prijatno mesto za šetnju. Inače do 1935. tu su bile stare kuće pa su ih srušili a prostor iza crkve oslobođen je savezničkim bombardovanjem Milana. Crkva je jedna od najstarijih u gradu pa i šire, interesantan je pogled sa suprotne strane ali mi smo žurili da vidimo jednu drugu.

Stubovi Svetog Lorenca

Neposredno iza stubova prolazimo kroz srednjevekovnu kapiju Porta Ticinese i odmah zatim skrećemo desno. Široka ulica vodi nas pravo prema bazilici Sv. Ambrozija. Druga od tri crkve iz druge polovine IV veka koje je sagradio Sv. Ambrozije kada je došao u Milano. Bio je žestoki zagovornik stavova Nikejskog sabora, u sukobu sa pobornicima arijanstva, pa se pored propovedništva bacio na zidanje, sve da bi pokazao snagu, moć i bogatstvo crkve. Pored ove već sam pomenuo San Nazaro in Brolo a treću, baziliku San Simpliciano, videćemo u nedelju.

Sve one su kasnije više puta renovirane i sve tri pripadaju romaničkoj umetnosti jer svoj današnji izgled vuku iz tog perioda. Bazilika Sv. Ambrozija bila je uzor i model za druge crkve i kada je završena 386. godine a i nekoliko vekova kasnije, kada je promenila izgled. Danas se uzima kao jedinstveni model lombardijske romanike pošto su ostale crkve znatno promenjene. Pored bazilike u okviru kompleksa je sa leve strane parohijska zgrada sa jednom mini crkvicom i sa desne strane manastir sa kloisterom Sv. Ambrozija koji je 1497. godine projektovao Bramante. Nepripremljen sam otišao pa nisam znao da i ovo treba videti...

Kompleks mi je od prvog trenutka bio interesantan, zbog crvene boje fasadne cigle koja dominira njime i prosto jer odmah vidite da ispred sebe imate nešto iz baš davnog vremena. Najjači utisak je bio kada smo stigli do ulaza u dvorište, kada sam video da je ono sa sve četiri strane zatvoreno širokim portikom. Portiko i bazilika su fantastično uklopljeni u celinu. Dve lođe na njenoj prednjoj fasadi spojene su sa portikom koji je služio za okupljanje stanovnika Milana, pružajući zaštitu i od kiše i od sunca. Sa gornje lođe im se obraćao biskup ili neko od gradskih glavešina, oni uvek imaju nešto da kažu...

Intersantna su i dva tornja, prilično nesimetrični ali opet iz nekog razloga nije mi to mnogo smetalo. Kasnije sam čitao da bile neke dve grupe okupljene oko crkve i da je svaka izgradila svoj toranj i da je jedna kasnila dva veka pa nisu mogli da zvone dok ga nisu završili. Ovi drugi im nisu dopuštali da koriste njihovo zvono. Unutrašnjost takođe treba videti ali da ne pričam dalje, već sam prekoračio svoje ingerencije. Tek od svega što sam video u Milanu, bazilika Sv. Ambrozija je najjači utisak (napominjem još jednom da nisam bio na San Siru). Postavio sam naravno svoje fotografije ali svakako pogledajte onu na wikipediji, imate link na kraju teksta.

Pao je mrak kada smo krenuli nazad, iskoristio sam ga da napravim nekoliko noćnih snimaka, posebno katedrale. Uslikao sam i neki displej sa vremenom i datumom, da se setim gde sam proveo 52. rođendan...

Nedelja, neiskorišćen dan

U subotu smo išli na izlet u Lugano i Komo a nedelju kao i petak proveli u Milanu. Prva nedelja u mesecu je kao neki dan muzeja. Neki prepolove cene ulaznica a neki potpuno besplatno puštaju posetioce. Kako nismo imali druge ideje, rešili smo da iskoristimo akciju. Ispostavilo se da nam je upropastila dan.

Prvi izbor bio je pinakoteka Brera, najveća galerija slika u gradu. Prethodno veče smo se informisali šta treba videti, ujutru smo spakovali stvari u autobus i uputili se ka gradu. Red ispred galerije bio je obeshrabujući ali smo se ipak priključili, da vidimo koliko brzo ide. Ispostavilo se da nije tako spor pa smo posle nekih pola sata stigli do ulaza u dvorište. Tu je stajala tabla sa obaveštenjem dragim posetiocima da će od tog mesta čekati još najmanje dva sata ali da je sadržaj galerije svakako vredan truda i vremena. Pomislio sam da je greška u pitanju, da je tabla pogrešno okrenuta jer evo nas na ulazu, u sledećoj smo grupi. Onda su nas pustili u dvorište i videli smo da je pravi red tek tu, da obilazi oko celog dvorišta. Shvatili smo i da je onih dva sata realnost i odustali od pinakoteke Brera jer nismo hteli da joj posvetimo baš ceo dan. Što je bila nova greška, nešto bi ipak videli da smo ostali.

Odatle smo otišli ponovo do zamka Sforca. Nekoliko muzeja je smešteno u njemu, skoro da svaki bitniji eksponat ima svoj muzej. Italijani su ipak majstori a imaju i šta da pokažu... Tipovali smo na Mikelanđelovu statuu Rondanini Pieta i na sobu koju je oslikao Leonardo. Dočekao nas je novi red pred biletarnicom. Iz dva različita izvora saznao sam da nam treba sat i po do dva da kupimo karte a onda stajemo u red za ulazak u muzej koji izaberemo. Svega toga ne bi bilo da su cene ulaznica bile kao i svakog drugog dana...

Odustali smo ne samo od ovih muzeja nego i od bilo kakvog ulaska i odlučili da ostatak dana provedemo šetajući gradom. Kod zamka smo videli pravu reku ljudi u roze majicama, ne znamo kakva je manifestacija bila. Videli smo treću crkvu iz vremena Sv. Ambrozija, baziliku Svetog Simplicijana. Romanički izgled dobila je negde između XII i XIII veka. Otišli smo do Santa Maria delle Grazie pored koje se nalazi zgrada manastira a u njoj freska Tajna večera. Videli smo spisak stanara na interfonu zgrade preko puta crkve i otkrili da tu živi neki Leonardo. Ponovo smo prošli pored bazilike Svetog Ambrozija i napravili još nekoliko fotografija. Vreme je na žalost bilo oblačno. Zatim smo otišli do Porto Tićineze doka, mesta gde se stiču dva od pet kanala sistema Navilji. Tu je bilo jako živo, oko kanala Naviglio Pavese bio je market na otvorenom. Onda smo bezuspešno pokušavali da pronađemo prevoz do San Sira, dobro je što nismo uspeli, verovatno bi upali u škripac sa vremenom. Malo smo se vozili tramvajima da bi završili na trgu ispred katedrale i odatle peške krenuli ka zamku gde smo sačekali autobus. Prethodno smo svratili na pastu.

Sada kada ovo pišem vidim da ni ta nedelja nije bila toliko loša. Možda je i dobro što nismo ostali u Breri. Svakako planiramo još jednu ovakvu turu, ideja imamo dovoljno a i bolje ćemo se pripremiti. Milano je ogroman grad i morate znati šta hoćete da vidite i kako tamo da stignete. Gledaćemo da vidimo Tajnu večeru za koju treba rezervisati neki mesec unapred. Posle korone možda i neku godinu unapred...