... ili 3 i po groblja
Nismo se baš istrošili za more ove godine, ni finansijski ni sa danima odmora, tako da je ova akcija odavno planirana. Covid 19 je stigao do 21 i još uvek prilično utiče na izbor destinacija. Ponuda agencija i dalje je vrlo siromašna a Beč je izgledao kao dobra varijanta za samostalno putovanje. Pet noći, četiri cela i dva skoro cela dana. Plan za obilaske bio je vrlo šaren. Isključivao je većinu mesta koja smo ranije posetili i polazio od toga da ćemo sigurno ponovo doći. Vrlo je ličan, nikad ga ne bih dao drugome na prepisivanje.
Mnogo puta opisani i posećeni Beč zahteva da tema bude bar malo originalna. Ova se nekako sama nametnula. Četiri pričice skupilo se u jednu veću. Jedino smo prvu ozbiljno planirali, ostale tri su bile usputne. Ne želim da pišem o drugim mestima koje smo posetili. Šenbrun (slika ispod) je suviše mainstream, Dunav smo samo očešali a ne bih ni da se igram istoričara umetnosti.
Na početku ipak nekoliko reči o svemu ostalom. Došli smo i vratili se redovnom linijom Arrive. Stigli u Beč nešto pre 8 ujutru, dva sata kasnije od previđenih 5:50. Hvala do neba mađarskim carinicima što nam produžiše put i omogućiše da hladno jutro provedemo u toplom autobusu. Apartman nam je bio u blizini Rojmanplaca, koliko sam procenio epicentru imigrantske populacije. Od muzeja obišli smo Prirodnjački muzej (Naturhistorishes Museum) i Gornji Belvedere (Oberes Belvedere). U prvom smo proveli četiri sata a mogli smo i ceo dan. Obratite pažnju pre svega na priču o postanku čoveka, zatim na Vilendorfsku Veneru i na dužinu skeleta dinosaurusa. Na gornjem spratu imate sve moguće životinje, preparirane naravno. U Belvedereu smo imali sreće da vidimo poslednju Klimtovu sliku Dama sa lepezom, rekoše da je posle sto godina ponovo u Beču. Bili smo i u Šenbrunu, uzeli smo kartu sa kojom smo posetili sve osim zoo što znači palatu, dva vrta, lavirint i popeli se na Glorijet. Vrh Glorijeta mogu da preporučim, naravno ako je vreme lepo, a vrtovi nisu nešto posebno. Ali ako uzmete jedinstvenu kartu onda ovi vrtovi ne izađu skupo pa možete i njih da uključite. Bili smo u Prateru da gledamo gde se druga deca voze, naši centri za ravnotežu one ludosti ne bi mogli da izrže. Videli smo Vagnerove vile, prvu i drugu, do Štajnhof crkve nismo stigli, prolaz kroz bolnicu bio je zatvoren zbog korone. Videli smo i jednu kapelu koju je on radio. Otišli smo do Dunava i usput videli Meksičku crkvu izgrađenu početkom XX veka, sa Elisabethkapelle dizajniranu u stilu secesije. Iskoristili smo prvu nedelju u mesecu da za dž posetimo Betovenov muzej i Pasqualatihaus gde je dugo živeo. Muzej je malo dalji ali ga vredi videti dok je Pasqualatihaus samo za posvećene. Prošli smo ponovo kroz Hofburg, slikao sam se u vratima gde se Orson Vels pojavljuje u Trećem čoveku, vozili se metroom i ostalim javnim prevozom za sve pare, jeli bečku šniclu, pili kafu koja je fino poskupela od poslednjeg dolaska, otišli do SCS-a, bili u Marijahilfer štrase gde sam nenadano kupio Salewa cipele za planinarenje... malo li je?!
Zentralfriedhof ili Centralno groblje
Posetili smo ga već prvog dana, pošto smo ostavili kofer u apartmanu i dobili voljno dok ga ne srede. Ogromno groblje, drugo po veličini u Evropi, toliko veliko da kroz njega prolazi gradski autobus i ima nekoliko stanica. Nastalo je u drugoj polovini XIX veka, tačnije 1. novembra 1874. godine kada je svečano otvoreno. Samo 12 godina kasnije otvoreno je Novo groblje u Beogradu i prosto je nemoguće da se ne povuku neke paralele između njih.
Osim što su nastali u istom periodu, zajedničko im je bilo i početno nezadovoljstvo građana. Pre svega zbog velike udaljenosti od grada ali verovatno i zbog hladnoće koju je u početku odavao veliki prazan prostor. Oba grada su pokušala da izreklamiraju nova groblja tako što su na njih premestili neke viđenije pokojnike. U Beču su posegli za kompozitorima i dovukli Betovena, Šuberta, Salijerija, starijeg Štrausa... (i Mocarta bi da su uspeli da ga nađu ali o tome kasnije). Taj deo gde su oni sahranjeni izuztno lepo je sređen (slika dole), zbog toga smo najviše i došli.
I Zentralfriedhof i Novo groblje bili su interdenominacijski što je u Beču izazvalo revolt katoličke crkve (uvek su oni najbrojniji protiv tolerancije...). Bilo je i problema kod otvaranja jer nije ispoštovan njihov ritual. Pored Jevreja i svih hrišćanskih denominacija, na Centralnom groblju vrlo brzo su počeli i muslimani da se sahranjuju a od 2005. imaju i budistički deo. Imaju čak i Anatomski memorijal za one koji su telo zaveštali nauci.
Dva groblja i liče jedno na drugo. Glavna aleja liči na onu na beogradskom groblju. Najveća razlika je naravno u veličini. Centralno groblje je u startu predimenzionisano. Mislili su da će Beč krajem XX veka imati četiri miliona stanovnika, nisu računali na pad carevine. Zato je dalje otvoreno za sahrane. Piše da ima 2,5 više stanovnika nego današnji Beč.
Ušli smo na kapiju br.2, vodite računa da od prve do druge kapije ima čitava tramvajska stanica. Krenuli smo pravo tom najširom alejom, prošli između Starih arkada i došli do parcele 32A gde su kompozitori sahranjeni. Zatim smo nastavili alejom i stigli do crkve. Crkva je izgrađena na počeku XX veka u stilu secesije, potpuno u skladu sa vremenom nastanka. Ispred crkve je kripta austrijskih predsednika a sa strane su Nove arkade.
Tu smo i završili obilazak. Trudim se da ne budem preopširan i da se zadržim na onome što smo mi videli. Ne pominjem muzej i još neki spomenike o kojima sam čitao po povratku. Izlazimo na istu kapiju i hvatamo tramvaj broj 11 koji nas vodi na Rojmanov trg (Reumannplatz) u čijoj blizini smo smešteni. Jakob Rojman je bio prvi gradonačelnik iz redova socijal-demokrata, iz perioda Crvenog Beča, odmah posle Prvog svetskog rata. Između ostalog izgurao je otvaranje krematorijuma, preko puta Centralnog groblja, iako se katolička crkva žestoko tome protivila.
Sankt Marks groblje
Otišli smo samo da bacimo pogled gde je Mocart sahranjen a vratili se sa čitavim albumom fotografija i zadatkom da ponovo dođemo. Na ovom groblju panaija nije služena više od jednog veka i danas je to turistička destinacija o kojoj grad prilično vodi računa. Relativno kratko bilo je aktivno, od 1784. do 1874. godine. Nastalo je kao direktna posledica dekreta cara Jozefa II koji je iz higijenskih razloga zabranio sahranjivanje u užem gradskom jezgru (unutar zidina) zbog čega je formirano pet novih grobalja. Poznati su kao Bidermajer groblja, valjda što se njihovo trajanje poklopilo sa ovom epohom. Svih pet je zatvoreno kada je Zentralfriedhof počeo da prima prve stavnovnike. Kasnije je palo novo naređenje da se svih pet pretvori u parkove. Sankt Marks je od te sudbine spasao bečki učitelj i istraživač Hans Pemer. Na njegovu inicijativu groblje je uređeno i 1937. otvoreno za posetioce.
Nekada van gradskih zidina, danas se može reći da je u širem centru grada i ne treba vam puno vremena da dođete do njega. Ipak moderna i velika saobraćajnica koja ga okružuje sa dve strane (zbog koje je dva puta sužavano) čini da ceo kraj deluje nekako zabačeno. Okruženo je ogradom zidanom od cigle a ulaz se nalazi na severnoj strani. Kada uđete pravo je glavna staza i samo nju treba pratiti. Spomenici pored kojih prolazite skoro su iste starosti iz današnje perspektive. Većina je obrasla bršljanom i sličnim rastinjem. Prostor između redova potpuno je očišćen i trava uredno održavana tako da mi se činilo da su bršljan namerno ostavili da pojačaju utisak vremešnosti. Kasnije sam sa info table saznao da je restauracija spomenika u toku, moguće da oni pod bršljanom još nisu došli na red. Meni su bili atraktivniji od obnovljenih.
Dan je inače bio vrlo lep i sunčan. Kažu da ovde treba doći u proleće jer ima puno jorgovana ali jesenji kolorit je bio više u skladu sa sadržajem. Ni vreme a ni samo groblje nisu bili nalik na onu tešku i turobnu scenu s kraja filma Amadeus.
Prateći glavnu stazu dolazaite do najstarijeg dela groblja. Tu spomenika nema pošto je car Jozef II, isti onaj koji se u filmu preganjao sa kompozitorom oko broja nota, pored proterivanja mrtvih iz grada dekretom zabranio i obeležavanje grobova, kao i ukopavanje u sanducima. Kao ni druge (uglavnom napredne) careve reforme ni ova nije zaživela pa su se spomenici vratili u upotrebu (da bi kasnije obrasli bršljanom...). Mocart nije imao sirotinjsku već uobičajenu sahranu za to doba. To je značilo i da se pratnja ožalošćenih završavala kod gradske kapije. Šta se dalje događalo znaju samo grobari. Konstanca je tek sedamnaest godina kasnije pokušala da pronađe tačno mesto gde joj je muž sahranjen ali tada više nije bilo nikoga ko bi joj pokazao. Spomenik na slici nalazi se na mestu za koje se pretpostavlja da je lokacija njegovog groba a svakako ne može biti mnogo daleko. Inače ovo obeležje je podignuto 1950. godine, ono koje su prethodno podigli na istom mestu preneto je na Centralno groblje, tamo gde su Betoven & co.
Odmah pored spomenika (vidi se na gornjoj slici, između drveća) nalazi se spomen tabla na Ivana fra Frana Jukića, kako Vikipedija navodi bosanskog franjevca, prosvetitelja, pesnika, putopisca i etnografa. A nedaleko odatle mesto gde je 1864. godine pokopan Vuk Karadžić i odakle su ga 33 godine kasnije preneli u Srbiju. Da smo pažljivije pročitali spisak na info tabli pored ulaza, pronašli bi ga. Ovako samo smo ovlaš preleteli listu uglavnom nepoznatih imena. Propust zbog koga sam bio ljut na sebe ali koji će nas nadam se ponovo odvesti na Sankt Marks groblje.
Hicing groblje
Groblje Hicing je bilo jedno od onih mesta u planu pred putovanje označeno sa ako stignemo ili ako prolazimo tuda. Označio sam ga pošto je Gustav Klimt tu sahranjen. Kasnije sam saznao da je Oto Vagner, čuveni arhitekta takođe iz doba secesije, sahranjen blizu njega.
Groblje se nalazi odmah pored kompleksa Šenbrun i kada smo od palate došli do Glorijeta, nismo hteli da se vratimo već smo nastavili dalje stazom desno i ubrzo izbili na Maxingstrasse. Iz pravca zoo vrta prišli smo groblju i ušli na prvu kapiju.
U međuvremenu je stigao i bajati sms od ćerke. Onda smo tražili da nam pošalje i broj parcele gde je Oto Vagner pa smo i njega pronašli (slika dole). Obojica su umrli iste 1918. godine. Ota Vagnera ćemo takođe ponovo sresti, obišli smo neke njegove objekte, imate ih u albumu...
O samom groblju nemam ništa posebno da kažem osim da je jako lepo uređeno i besprekorno se održava.
Šubert park
Groblje je u to vreme već bilo zatvoreno pošto nije moglo više da se širi. Pola veka kasnije podelilo je sudbinu već pomenutih Bidermajer groblja i pretvoreno je u park. Pored spomenika dvojce kompozitora, zadržana je i veća grupa grobova, okružena zidom i zaključanom kapijom. Betovenov spomenik je rad Ferdinanda Šuberta, Francovog brata. Novi spomenik na Centralnom groblju kopija je starog. Toga dana nismo bili jedini koji su došli da ih posete. A svratili smo u povratku iz Betovenovog muzeja tako da smo na neki način zaokružili priču.
