Ježevac, Vukan

Kada prođete Petrovac na Mlavi i nastavite dalje na jugoistok, posle nekih desetak km stići ćete u banju Ždrelo. Banja je postala popularna u poslednje vreme od kada je na izvorima termalne vode izgrađen turistički kompleks sa bazenima. Selo Ždrelo nalazi se malo niže, sa leve strane puta. Iza sela put naglo napušta nepreglednu ravnicu i ulazi u Gornjačku klisuru. Klisuru je probila reka Mlava koja pod tim imenom teče od jakog Žagubičkog vrela pa sve do ušća u Dunav, nedaleko od Kostolca. Planine koje se uzdižu iznad Mlave su Homoljske planine a ulazak u Gornjačku klisuru drže vrhovi Ježevac sa desne i Mali i Veliki Vukan sa leve strane. Uprkos malim nadmorskim visinama (Ježevac 675m, Mali Vukan 752m, Veliki Vukan 825m) ovi vrhovi dominiraju okolinom i pružaju vrlo živopisnu sliku, kako ispred ulaska tako i u samoj klisuri. Posebno su Vukani impresivni sa svojim stenovitim stranama, mada ni Ježevac ne zaostaje mnogo.

Svakog proleća, nekoliko godina unazad, Vlada Radivojević vodi akciju u kojoj penjemo sva tri vrha. Krećemo od mosta na Mlavi, gde se odvaja put za selo Šetonje. Penjemo Ježevac, onda se spuštamo suprotnom stranom do Mlave, prelazimo put i penjemo se prvo na Mali a onda i Veliki Vukan da bi na kraju sišli u selo Ždrelo. Išao sam 2010. i 2011., dve godine sam propustio i evo me ponovo u istoj priči.

Staza kojom se penjemo na Ježevac u početku nije posebno impresivna. Prolazi kroz šumu ili pored same šume. Prvo se penje a zatim se spušta do izvora popularno nazvanog Kod patuljka, po statui patuljka koja se nalazi pored njega. Tu malo odmaramo a zatim nastavljamo ka vrhu. Do izlaska na greben nema potrebe često vaditi fotoaparat pošto je strana prema dolini zatvorena visokim rastinjem. Zato se sve nadoknadi kada se izađe na greben. Otvara se fenomenalan pogled na dolinu ispod Ježevca kao i na susedne vrhove, Krilaš na jugozapadnoj i Vukane na severoistočnoj strani. Ceo prostor je prekiven kamenjem i stenama što prilično otežava kretanje  ali zato vam ništa ne zaklanja pogled.

Pogled sa Ježevca

Pravimo pauzu na vrhu, zavlačimo se u stene gde inače jak vetar ne dopire i odakle imamo već pomenuti otvoreni pogled na dolinu. Slikamo se a onda se spuštamo suprotnom stranom, ka reci Mlavi. Staza prolazi kroz divnu bukovu šumu, uživamo u gornjem delu dok je u donjem delu strmije i klizavije pa se mora biti vrlo oprezan. Stižemo do Mlave. Vodostaj je prilično visok. Plašili smo se da je poplavljen put između reke i Ježevca, ne znam šta bismo radili u tom slučaju. Na sreću put je čist. Vodi nas do manastira Gornjak.

Mutna i nabujala Mlava

Manastir zauzima centralno i verovatno najlepše mesto u Gornjačkoj klisuri. Na levoj obali Mlave, ispod vertikalne stene Ježevca. Podignut je u periodu 1376.-1380. kao zadužbina kneza Lazara. Manastirom dominiraju srednjevekovna crvka posvećena Vavedenju i iznad nje kapela, izgrađena u steni, u kojoj su mošti svetog Grigorija Sinajita. Impresivno deluje i spoljašnja strana manastirskog konaka (slika). Više o samom manastiru možete pročitati na Wikipedia a ukoliko prolazite ovuda, nemojte ga zaobići.

Idemo dalje, prelazimo most i izlazimo na put. Bus nas čeka da pokupi one koji ne pešače dalje već idu pravo u banju na kupanje. Prevozi i nas 1km, do skretanja ka Vukanu. Da ne tabanamo asfaltom. Penjemo se putem koji je u donjem delu pripremljen za asfaltiranje. Neki objekat je očito u pripremi. 

Idem skroz napred i jednog trenutka ispred nas, na livadi pored puta, uočavam srndaća. Lagano se kreće i zamiče iza drveća. Shvatam da nas nije primetio. Fotoaparat mi je u ruci, uključen, po prvi put u ovakvoj situaciji. Utišavam ostale i lagano prelazim sa puta na livadu odakle mogu da ga vidim. Pravim grešku, prvo uključim zoom pa ga tek onda tražim u objektivu. Na sreću i on je stajao i gledao u mene. Kasnije sam se setio čuvene De Nirove rečence: A deer's gotta be taken with one shot. Nije mi dao šansu za drugi snimak, pobegao je. Ali i ovako sam zadovoljan, posle sedam godina planinarenja uspeo sam da napravim ovakvu fotografiju.

Kada put izađe iz šume, stižemo na jedno od lepših mesta u Homolju. Odatle se vidi ceo greben Vukana ali i Veliki i Mali Sumorovac, Vranj i još poneki vrh. Vukan sa te strane predstavlja dugačku, stenovitu strehu koja se nadnela nad dolinom. Iako smo često ovde pogled na njega mi nikada ne dosadi. Naravno da ne može da se meri sa mnogo višim planinama ali za prvu pomoć itekako dobro dođe.

Mali i Veliki Vukan

Izlazimo na Mali Vukan. Sedimo na steni i gledamo svet ispod nas. Onda idemo dalje. Veći deo grupe se odmah spušta ka Ždrelu, žure na kupanje. Nas šestoro produžavamo i do Velikog Vukana. To je treći i poslednji cilj današnjeg dana. Onda silazimo u selo. Prodavnica u centru Ždrela nikada nas nije izneverila. Svraćamo na po jedno zaječarsko a onda žurimo do kafane gde se nalazimo sa ostatkom grupe. Iza nas seoske kuće i stene Vukana presijavaju se na kasnom popodnevnom suncu, prilika da se napravi još neki snimak.

Na kraju oko 23km i nekih 1300m uspona. 

Fotografije

Foto 2011
Foto 2010


Dodatak

Ova priča ima i dodatak. Prethodne godine, 1.juna,  nas petoro popeli smo iste ove vrhove ali smo išli putem kojim se ređe ide. I Ježevac i Vukan smo popeli skoro pravolinijski, grebenom kojim se ovi vrhovi spuštaju ka Mlavi i jedan prema drugom. Krenuli smo sa istog mesta kao u subotu, most ka selu Šetonje, pratili neko vreme Mlavu dok nismo došli u pravac vrha Ježevca a onda krenuli pravo ka njemu. Staza nije postojala već smo išli preko stenovitog terena, provlačeći se kroz rastinje, nisko i visoko. Sve to mi nije naročito prijao, osim pogleda koji smo imali na susedni Vukan i klisuru ispod nas. Izašli smo na Ježevac a zatim se spustili standardnim putem, kroz već pomenutu bukovu šumu i pored Mlave. 

Vukan

Uspon na Vukan je bio nešto drugo. Krenuli smo od poznate česme Četiri lule. U početku putem a zatim smo skrenuli na stene. Nema hodanja, samo penjanje, sve dok se ne izađe na greben. Pogled na Gornjačku klisuru je sve bolji što se više penjete. Kada smo se popeli, hodali smo uglavnom ivicom grebena i negde ispod Malog Vukana uključili se na stazu kojom smo u subotu išli. Sa Malog smo prešli na Veliki Vukan i spustili se u Ždrelo. 

Ova akcija je bila mnogo napornija i zahtevala mnogo više opreznosti ali vredela je uloženog truda. Mislim da i fotografije o tome dovoljno govore.

Fotografije

Stazama drugog srpskog ustanka

Svake godine vikend pre Uskrsa planinarsko društvo Rudnik iz Gornjeg Milanovca organizuje tradicionalnu akciju Stazama drugog srpskog ustanka. Ustanak je podignut na Cveti u obližnjem Takovu a Obrenovići su ostavili puno tragova oko Milanovca tako da svaka akcija počinje, prolazi ili se završava oko nekog istorijskog objekta iz ovog perioda. Akcije idu različitim putevima, planinama ili predelima u okolini grada.

Sve ovo je nezvanično, to su moja zapažanja nastala praćenjem aktivnosti planinara iz mog zavičaja. Jednom sam i učestvovao, pre četiri godine, kada je moj klub Železničar organizovao odlazak. Ove godine učestvovao sam sam, kao slobodan strelac. Proveo sam vikend u Milanovcu i nisam propustio da prošetam i vidim se sa nekim ljudima. Igrom slučaja išlo se istom stazom kao pre četiri godine, od Rudnika do Gornje Crnuće.

Skup je bio u 8h na gradskom trgu odakle nas prepun autobus vozi do centra Rudnika. Tamo se sastajemo sa učesnicima koji su stigli sa druge, severne strane. Po mojoj slobodnoj proceni bilo je oko 100 planinara iz okolnih mesta i gradova. Kreće se od spomenika i groba Arsenija Lome, vojvode i junaka iz oba srpska ustanka. Prolazimo kroz naselje Mali Raj i idemo ka Gradovima. Gradovi su, suprotno svom imenu, pusta livada gde je nekada bio turski grad. Osvajan na početku oba srpska ustanka, grad je razrušen kada su Turci napustili ove krajeve. Ostaci kuća su razvučeni za dalju gradnju i danas ima vrlo malo tragova da je nekada ovde bilo naselje. Kažu da može da se prepozna kuda su ulice išle ali ja to nisam video. Jedino što možete da vidite su ruševine turske džamije, zvane Misa. Dovedene do neprepoznatljivosti značajne su utoliko što predstavljaju jedini trag onog vremena (fotografija).

Tu pravimo pauzu a onda se penjemo do puta koji od Šumske kuće vodi ka vrhovima Rudnika. Odatle je uspon stalan mada ne posebno jak. Izlazimo na Prevoje, prevoj između dva najviša vrha. Više o Rudniku i njegovim vrhovima pisao sam u svom prvom postu. Pošto se grupa skupila, a trebalo je vremena, idemo dalje i prolazimo ispod Velikog Šturca, nastavljamo putem i kod Banetovog vrha, gde se put račva, biramo desni pravac. Sremuša ima dosta pa mnogi vade kese i skreću u šumu. Zato je decu teško obuzdati da ne jure ispred vodiča. 

Rudnik je prilično ispresecan putevima i svaki čas nailazimo na raskrsnice. Čovek mora da zna kuda ide inače lako može da zaluta. Neko vreme zadržavamo visinu, prolazimo pored par uzvišenja a onda počinjemo naglo da se spuštamo južnim obroncima planine prema selu Gornja Crnuća. Put vodi od vrha Rudnika do sela i osim par prečica svo vreme smo ga se držali.

U selu se nalazi Konak Kneza Miloša, autentična drvena kuća u kojoj je doneta odluka o podizanju ustanka i iz koje je Miloš dve godine upravljao Srbijom. Nalazi se u dvorištu seoskog domaćinstva ali koliko čujem i čitam izgleda da samo oni o njoj brinu. Država se ne meša mnogo iako je u pitanju objekat od izuzetnog državnog i nacionalnog značaja. U njemu je stalna postavka dokumenata, predmeta i fotografija iz vremena ustanka. Priložena fotografija je iz 2007. godine.

Tu negde je i kraj akcije. Posle posete Konaku predviđeno je da se ode do škole u Crnući gde je organizovan ručak. Nedovoljno mi je tih 15km, posebno što sam potpuno istu stazu već prešao, pa sam još ranije spremio dopunski deo, da se preko sela Svračkovci vratim peške do Milanovca. Od Crnuće, preko Svračkovaca pa do izlaska na Ibarsku magistralu postoji asfaltni put. Uski kolosek, kola se teško mimoilaze. Iskradam se iz grupe i prvih 4km tabanam asfaltom. Pogled je odličan, posebno na venac Ješevačkih vrhova na jugu. Ulazim u Svračkovce, kod groblja silazim sa asfalta i krećem  putem koji bi popreko, preko brda, trebalo da me dovede do Nevada (za Milanovčane: da siđem kod Konfekcije). Pogled sa brda bi trebalo da bude dobar, staza postoji, ne idem kroz šumu, sve sam iscrtao na GE i predvideo, osim...

Pogled iz Crnuće na vrhove Ješevca

Još kada sam se odvojio od grupe i krenuo ka Svračkovcima, čuo sam pucnje u daljini. Lovci. Bili su daleko od mene ali kada sam krenuo tim putem od groblja shvatio sam da idem pravo prema njima. Pucnji su bili sve jači a uskoro sam im čuo i glasove. Malo sam zastao, pucnji su stali, krenuo lagano napred ali onda su se ponovo začuli. U međuvremenu je počela i kiša. Nisam dugo razmišljao, vratio sam se i produžio asfaltom do Ibarske, računajući da toliko obzira imaju da izbegavaju glavne puteve.

Na kraju nešto preko 24km (od toga 10 asfaltom) i nešto ispod 700m uspona. Lovci mi jesu pokvarili užitak, ovaj deo staze je trebao da bude onaj koji čini razliku, gde ranije nisam bio. Ipak nisam nezadovoljan, družio sam se sa nekim dragim ljudima, neke nove prijatelje sam upoznao, proveo sam ceo dan napolju. Da, vreme je bilo idealno za šetnju, oblaci i sunce su se smenjivali, malo kiše je palo na samom kraju, nedovoljno da me natera da obučem kabanicu. Ćale je došao po mene kolima do škole u Svračkovcima i već u pet sam bio kući gde je ručak čekao. I pivo, ladno...

Fotografije

Fotografije iz 2010

Oko Ripnja pa sve do Trešnje

Ako iz bilo kog razloga ne odete negde za vikend, uvek možete da pešačite u okolini vašeg mesta. Čak i ako živite u Beogradu. I dok Kraljevčani ili Valjevci mogu da biraju planinu u susedstvu, mi stanovnici prestonice uglavnom smo okrenuti Avali ili podavalskim selima, poljima i šumama, od Avale prema Kosmaju ili prema Barajevu i dalje prema Savi i Obrenovcu. Nije neki izbor ali omogućava da se provede dan u prirodi i da se sastavi tura od 20 i kusur kilometara. Naravno, na veće uspone odmah zaboravite.

Negde u četvrtak Jovanka je objavila na Facebook-u da se u nedelju pravi polukružna tura od Ripnja pa do Trešnje. Sastanak u 9h na Trošarini. Nisam se javio unapred, čekao sam nedeljno jutro da vidim koliko ću biti raspoložen za skitnju posle naporne i pretrpane sedmice. Inače je fer javiti se ali ukapirao sam da grupa već postoji i da sigurno ide pa sam iskoristio ovu pogodnost. Ništa nisam pripremio prethodnog dana, sve sam ostavio za to jutro, još jedna prednost šetnje u okolini. Napravio sam jedan sendvič, gurnuo ga u ranac sa par jabuka i flašom vode, stavio na gps neke trekove iz okoline (za svaki slučaj) i krenuo. Ni štapove nisam poneo...

Panorama Ripnja

Nalazimo se na Trošarini. Petoro nas ima, sasvim dovoljno. Bus no.405, prolazimo pored Avale i odmah zatim skrećemo desno sa Kragujevačkog puta. Bus napuštamo iza železničke stanice Ripanj, pre centra ovog naselja. Idemo glavnim putem a onda skrećemo desno i obilazimo centar Ripnja sa zapadne strane. Napuštamo i asfalt, što je važnije. Penjemo se na brdo i idemo grebenom prema uzvišenju koje se zove Ljuta strana. Zatim ponovo izlazimo na glavni put od Ripnja ka Ibarskoj magistrali, malo se držimo njega ali brzo skrećemo južno i sledećih 6-7km idemo širokim zemljanim i blatnjavim putem u pravcu Parcanskog visa. Ovaj deo je manje urbanizovan, nema kuća, samo njive i par raskrsnica koje prolazimo. Dolazimo skoro do samog Parcanskog visa, ne izlazimo na njega već skrećemo istočno i idemo ka Kovioni. U međuvremenu se i oblaci povlače, jednog trenutka su ozbiljno zapretili, sunce se pojavljuje i postaje vrlo prijatno. Izlazimo na asfalt, bilo ga je više nego što bi trebalo ali dobro, ne smeta mnogo. Stižemo do vikend naselja Koviona. Nju ne možete da promašite, neki radar ili šta već u obliku ogromne lopte vidljiv je sa velike udaljenosti. Prolazimo pored vikendica i spuštamo se ka Trešnji. Odustajemo od odlaska do jezera, žurimo da se vratimo kući. Pored autobuske stanice na Kragujevačkom putu ima prodavnica a mi imamo vremena da popijemo pivo i pojedemo nešto do dolaska busa no.408. U Beogradu smo već oko pola pet.

Pogled na Kovionu

Na kraju nešto preko 22 km i (neočekivanih) 700m uspona. Šta je dobro? Kraj je uglavnom ravan a putevi često vode po blago izdignutim grebenima sa kojih se pružaju odlični panoramski pogledi. Ravnice iza kojih se izdižu Avala ili Kosmaj a sa nekih mesta vide se i Bukulja i Rudnik pa i Fruška gora na drugoj strani. Šta ne valja? Ne valja kad spustite pogled. Sve je zeleno i čini vam se da ste u prirodi a opet sve oko vas ima pečat čoveka. Od trave koja je polupokošena, drveća koje je polupotkresano, njiva, primitivnih i napuštenih objekata na njivama pa sve do neizbežnih plastičnih flaša i divljih deponija. I valjevske planine su naseljene ali opet je to nekako mnogo drugačije... 


Fotografije