Ознаке

уторак, 02. април 2019.

Šar-planina, vrh Piribreg

Odlazak na Šar-planinu u martu i prvi zimski uspon na visinu preko 2500m nadam se da najavljuju uzbudljivu 2019. godinu. Izmakao mi je Carku u januaru tako da se ova zima svela na neke uobičajene vrhove i pravce o kojima nije vredelo ponovo pisati. Ali poslednji vikend doneo je nešto drugačije. I novo, po prvi put sam bio na Šari.

Šar-planina ili Šara spada u one planine o kojima ljudi uvek misle da znaju više nego što to zapravo jeste. Šarplaninca redovno viđaju (plemeniti pas koji je nepoverljiv prema strancima i žestoko brani svoju teritoriju...), bar nekoliko puta su slušali kako se navalila i pohvatala neke čobane, znaju da je negde dole južno. Znaju i za Brezovicu ali je ne povezuju mnogo sa Šarom (kao ni Lisine sa Beljanicom...). Ako ih pritegnete, ispostavi se da vrlo malo podataka o samoj planini mogu da vam daju. Ni sam nisam mnogo znao do sada, kao i za neke druge planine čekao sam prvi odlazak da počnem polako da sklapam sliku.


Pogled na vrhove Šar-planine sa Ostrvice

Šara je visoki i prilično dugački planinski masiv koji razdvaja kosovsku i makedonsku dolinu. Na njenom istočnom kraju nalazi se vrh Ljuboten čiji piramidalni oblik izuzetno atraktivno deluje kada se gleda sa puta Priština - Skoplje, koji prolazi u njegovoj neposrednoj blizini. Imali smo priliku da ga vidimo na jutarnjem suncu, žao mi je što nisam mogao da ga fotografišem. Od Ljubotena se greben planine pruža pravcem severoistok-jugozapad i vrhovi se nižu jedan za drugim. Po vrhu ide makedonska granica. Kasnije greben Šare okreće ka jugu tako da je najviši Titov vrh potpuno na teritoriji Makedonije. 

O Šar-planini imate više podataka na Vikipediji a lep tekst napisao je Tomica Delibašić u svojoj knjizi Planinom. On ističe da je Šar-planina splet opore visokoplaninske divljine i blage sredogorske pitomine. Nadam se da ću imati prilike da to proverim a za sada ću se držati onoga što sam vidio i doživeo. 



Piriberg


Krenuli smo u 23h iz Beograda. Minibus nije pun pa nam je malo komotnije. Putujemo Ibarskom magistralom. Ne znam da li posle Raške zvanično skreće na Novom Pazaru ili nastavlja pravo ka Kosovskoj Mitrovici. Ako je po imenu, trebalo bi da smo je celu prešli. Reku Ibar pratimo od Kraljeva sve do Mitrovice. Da smo nastavili da je i dalje pratimo završili bi u Rožajama ispod Hajle (ne bih se bunio...) pošto do Mitrovice Ibar stiže sa zapada a onda skreće pod pravim uglom i uzima pravac jug-sever. Mi nastavljamo ka jugu i ubrzo se uključujemo na autoput. Prolazimo obodom Prištine, pored Uroševca, i onda pre Kačanika skrećemo desno. Dok se okrećemo da uhvatimo pravac ka Štrpcu uživamo u već pomenutom pogledu na Ljuboten.

U Štrpce stižemo nešto pre sedam. Ostavljamo stvari u motelu i odmah idemo ka Brezovici. Sa nama kreću i naši domaćini Cupe i Pero. Poranili smo pa smo izbegli da platimo ulaznicu u nacionalni park. Šara zvanično ima status nacionalnog parka a na žalost na Kosovu, pa i šire, skoro sve ima obeležje nacionalnog.


Hotel Molika

Brezovica je ski centar. Nisam dolazio dok sam se kao srednjoškolac i student bavio skijanjem ali evo me pod stare dane kao planinara. Turistički nije razvijena kao Kopaonik (na sreću) ali žičare rade a i ratraci odlično obavljaju svoj posao. Smanjuju nam napor jer se dobrim delom penjemo ski stazom po čvrstom i utabanom snegu.

Uspon je oštar od samog starta. Nismo stavili dereze mada je na par mesta bilo vrlo strmo i klizavo. Kada dođete do mesta zvanog Lavlja vrata uspon prilično popusti i onda možete više da uživate u prizorima oko vas. Svejedno je da li gledate u ne previše eksponirani Piribreg ispred vas, u dugačke grebene sa obe strane ili unazad ka dolini i nekim drugim planinama. Glasam ipak za ovaj poslednji pogled (slika ispod).



Kada napustimo ski stazu čeka nas dubok sneg koji valja prtiti. Napadao je dosta za poslednjih 4-5 dana. Dubok sneg na sreću ne traje dugo ali ga menja od vetra uglačana snežna pokorica i tu već moramo da stavimo dereze. Sa njima se lakše krećemo, još malo i stigli smo na greben Piribrega...


Vetar je kao i obično bivao sve jači kako smo se približavali vrhu. Pred sam izlazak na greben počeo je da divlja ali da budem pošten, pomogao mi je u poslednja 3-4 koraka. Duvao je u leđa, prepustio sam mu se i skoro me sam izneo na greben. A onda, haos! Duva, fijuče, nosi te, čupa stvari sa tebe, tuče te snegom po delovima lica koji nisu pokriveni podkapom, kvasi ti naočare... (video) Prva pomisao mi je bila: otkide sve sa mene! I fotoaparat i gps uređeaj i štapove privezane za ranac... Na sreću sva oprema je izdržala. Pratim pogledom grupu ispred sebe ali često ne mogu vidim više od desetak metara od snega koga vetar podiže i nosi. Petsto metara teturanja i odupiranja vetru do vrha. Nekad ne uspe da me pomeri ali nekad me gurne 2-3 koraka ka Makedoniji. A na vrhu limena baraka i nikog od planinara. Onda vidim vrata i shvatam da su unutra. Još da pogodim ta vrata i mir božiji nastupa i za mene. Posedali smo po nekim akumulatorima ili čemu već. Odmaramo, jedemo, popravljamo opremu...


Piribreg, jedan od vrhova Šar-planine

Bio sam na Piribregu ali nisam uspeo mnogo toga da vidim. Još jače je duvalo kada smo izašli iz barake. Nisam sagledao šta se vidi sa vrha. Većina fotografija je skoro naslepo napravljena. Nemam ni jednu makedonske strane planine. Nemamo zajedničku fotografiju sa vrha. Odmah smo krenuli dalje. Vetar je nastavio da nas tuče. Povremno bi se zaustavio na par sekundi kao da prikuplja snagu da još jače udari. Ideja je bila da popenjemo i vrh Crni kamen. Ne izgubite mnogo na visini između Piribrega i njega ali uslovi su bili takvi da smo skoro jednoglasno odlučili da odustanemo od njega. Ako je neko i bio za to da se ide na Crni kamen, nije se oglasio... ili ga nismo čuli od vetra...

Dolazimo do vrha jedne od žičara i tu završavamo pešačenje. Dotle skijaši dolaze, tu je već zavetrina, nemaju pojma šta se malo iznad njih događa. Sređujemo opremu i pripremamo se da zauzemo mesto u korpi i uživamo u pogledu. Davno sam prestao da skijam ali prepoznajem dugačke i široke staze sa solidnim nagibom. Vožnju na dole nisu nam naplatili.





Ostrvica, vrh Žar-planine


Severno od glavnog masiva Šare leži nekoliko vrhova koje je od njega odvojila re
ka Lepenak a onda su se oni tamo dalje podelili i zauzeli svaki svoje mesto. Ističu se dugački greben Ošljaka i kupasti vrh Ostrvice, oba preko 2000m. Na nekom drugom mestu bili bi mnogo poznatiji, ovde su ipak u senci moćne Šar-planine. Srećom samo figurativno, sunca na njima ima koliko hoćete.


Ošljak, pod snegom

O Žar-planini ima vrlo malo podataka na Internetu ili ih ja nisam pronašao za ovo ograničeno vreme koje sam mogao da joj posvetim. Negde joj čak i ne pripisuju Ostrvicu, valjda je vode kao posebnu planinu. Ostrvica ili Ostrovica. Lokalni vodiči su koristili toponim Ostrvica pa ću ih ispoštovati.  

Nismo baš mnogo poranili u nedelju. Idemo putem prema Prizrenu, prolazimo pored hotela Narcis a onda skrećemo desno i kroz sela Jažince i Brezovica dolazimo do sela Sevce. Malo iza sela je lakat krivina i mostić preko Lepenca. Tu napuštamo minibus. Mi ćemo na Ostrvicu a sa istog mesta vodi i trek na Ošljak.


Penjemo se strmim zemljanim putem po kome ima malo nasutog kamena. Verovatno ga je bilo više pa ga je voda odnela. Dolazimo do prelepog mesta koje predstavlja izletište za okolno stanovništvo. Širok i ravan plato sa kojeg se odlično vide sve planine i vrhovi koje sam do sada pominjao. Tu su drvene nadstrešnice, par klupa i puno trupaca za sedenje. Što je najvažnije tu je improvizovana česma sa hladnom, izvorskom vodom. Lepše mesto za prvomajski ili neki drugi izlet teško da se može zamisliti.

Sa tog mesta vidite ceo grebenski put do Ostrvice pošto nema mnogo drveća. Na žalost nije ni planirano da stignemo do vrha, nemamo dovoljno vremena. Umesto grebena hvatamo stazu koja po izohipsi dolazi pod vrh i nastavlja dalje ka suprotnom grebenu. Onda se na sredini ipak predomislimo i rešimo da izađemo na stene koje su eksponirane koliko i sam vrh a niže su nekih 300m n.v. Sledi žestok uspon pošto idemo pravo uzbrdo, ka njima. Pokušali smo da smanjimo nagib povratkom na grebensku stazu ali nije nam se silazilo u potok koji je tekao između nas. Na kraju je ponovo faktor vreme odlučio pa je samo nas petoro uspelo da stigne do stena. Sunce se u međuvremenu pomerilo pa smo mogli da napravimo panoramu vrhova Šar-planine (prva fotografija u tekstu). Pogled na severnu stranu, suprotno od Šare, nije bio impresivan iako sam i od njega dosta očekivao.


Pogled na vrh Ostrvice sa stena

Kratka pauza na vrhu i žurimo nazad. Nailazimo na još par uređenih izvora, vode u ovim krajevima očigledno ima dosta. Silazimo u Sevce i tamo nas čeka iznenađenje - nema minibusa. Došlo je do nesporazuma, dal je vozač shvatio da nećemo još neko vreme ili da ćemo ga pozvati kad siđemo, nisam siguran. Tek krenuli smo mu u susret i peške prošli kroz ona sela koja sam gore nabrojao. Meštani su nas malo nepoverljivo posmatrali. Neki su pokušali da pomognu pošto jedina srpska mreža dostupna u Štrpcu i okolini (mts) do tog puta nije dobacivala a roming nije funkcionisao. Kako god dopunili smo kilometražu do nekih 13-14 km i prošli krajem kojim inače ne bi išli peške. Na pola puta sreli smo se sa minibusom.

U motel stižemo nešto ispred jedan. Imamo vremena da se osvežimo i spakujemo stvari. Par reči o motelu. Solidan smeštaj, čisto, topla voda, dobar restoran, za nas planinare i više nego što treba. Omogućili su nam rani ulazak u subotu jutro i kasno odjavljivanje u nedelju. Za večeru sam jeo rebarca na kajmaku. Bilo je više nego ukusno i dovoljno vam je pola porcije. Sam smeštaj nikada nam nije prioritet ali u ovom slučaju motel Lovac je nezaobilazan i zaista je podigao kvalitet cele akcije.



KiM


Neke teme izbegavam ili ih samo dodirujem, želeći da očuvam temu i usmerenje bloga. Ali sada prosto ne mogu da ignorišem činjenicu da je pored vetra na Piribregu glavni utisak to što sam bio na Kosovu. Prvi put od 1981. kada sam se sa roditeljima vraćao sa mora u Grčkoj. Svake godine išli smo i vraćali se pravcem GM - Kraljevo - Mitrovica - Priština - Skoplje i ovaj odlazak je na neki način omaž tim putovanjima.

Odmah da kažem da nismo imali nikakvih problema. Prethodno smo se informisali a i našem vozaču je ovo bio treći ili četvrti uzastopni vikend u Štrpcu tako da probleme nismo ni očekivali. Sve je bilo ok od samog početka, carinici su im svakako bili ljubazniji od mađarskih. Iz toga naravno ne izvlačim nikakve zaključke, zaključaka ću se čuvati jer tek dva nepuna dana smo boravili dole. Dva utiska ipak moram ovde da podelim.

Ako Srbi i Albanci na Kosovu budu tražili neku zajedničku tačku, slobodno mogu da krenu od zagađenosti teritorije koju (još uvek) dele. Obično ovu temu izdvajam u posebne tekstove ili foto-albume, pre svega iz poštovanja prema domaćinima. Ipak, naši domaćini su uvek zaljubljenici u prirodu, ne učestvuju u njenom zagađivanju i verovatno im smeta ista stvar kao i meni. Primetićete da u albumu nema ni jedne fotografije reke Lepenac (u pitanju je planinska reka, bogata vodom koja izvire i teče severnim obodom Šare i kada je obiđe savija na jug i uliva se u Vardar kod Skoplja). Zato što bukvalno ni jedan snimak nije bilo moguće napraviti a da količina đubreta ne prevlada lepotu reke. Isto je sa rečicom koja protiče kroz centar Štrpca. Isto je pored reka, isto je pored puteva, isto je u albanskom i u srpskom delu... Sveopšti balkanski problem koji ovde na žalost dostiže kulminaciju.

Subotu popodne iskoristio sam da malo prošetam mestom. Neuobičajeno mnogo mladih srednjoškolaca u centru grada, možda su se vraćali iz škole, ne znam. Ovi što su skitali uveče kažu da ih je bila puna diskoteka. Mladi ko mladi, željni druženja, muvanja, provoda. Devojčice sređene, često i preko granice ukusa ali to je opet opšti trend. Nisu bili ni rođeni 1999. godine. Isti taj dan na Brezovici videli smo veliki broj skijaša. Uglavnom mlađi svet, sami ili sa decom. Pretpostavljam da su većina Albanci, dok ne progovore ne mogu da znam. A ne govore mnogo, uživaju u skijanju i sunačnom danu.

I onda mi je dok smo se vraćali palo na pamet da za proteklih skoro trideset godina nikakvu lepu nisam čuo sa Kosova. Nisam video slike ni izveštaj ni sa jednog radosnog ili veselog događaja koji nema političku konotaciju. Kraj školske godine, proslava mature, svadba, žurka povodom nečijeg rođendana... Znam naravno da dole nije bilo mnogo veselo ali evo mi smo bili dva dana i videli smo tu decu koja se zabavljaju i te skijaše koji uživaju. Takve slike već dvadeset godina ne stižu do nas sa Kosova a eto nije baš da ih nema. Život se probija i u mnogo gorim uslovima i treba mu dati šansu. Ta deca samo sad imaju 16 godina i važnije su im neke druge stvari od onih o kojima svakodnevno slušamo. Pitanje je da li su i sama toga svesna.



Gračanica


Svratili smo u Gračanicu u povratku. Ispred Prištine skrenete desno i brzo stižete do manastira. Nisam bio do sada. Nekako sam je drugačije zamišljao, ne u sred gradskog okruženja. Očekivao sam da vidim neke zaštitne mere ali sve je bar na izgled bilo savršeno normalno. Mada su nas koturovi bodljikave žice postavljeni na ogradu podsetili gde se nalazimo.




Dvorište manastira je lepo uređeno, sa merom i bez suvišnih detalja tako da vam ništa ne skreće pažnju sa srednjevekovne crkve u njegovom središtu. Njenu spoljašnjost sam mnogo puta video na slikama, iskreno malo je manja nego što sam očekivao. Više sam bio impresioniran unutrašnošću, bogatstvom i lepotom fresaka. Njih nisam imao prilike tako često da vidim a nećeti ni vi u mom albumu jer sam ispoštovao zabranu fotografisanja koja je istaknuta na svakom koraku. Ne znam da li je briga za freske razlog, tek činjenica je da imam mnogo više fotografija iz katoličkih i protestantskih crkava nego iz pravoslavnih.



Na kraju...


Bio sam na Šar-planini prvi put, izašao na 2500m zimi, bio na Kosovu, video Gračanicu. Malo li je? Za sledeću godinu planiramo Crni kamen a možda odem i pre toga, u neko mirnije godišnje doba. Još važnije, sada verujem da ću uspeti da vidim i neke druge stvari koje su mi do juče izgledale nedostupne, Dečane, Pećku patrijaršiju, Bekimovu Bistricu, izvor Belog Drima...


Fotografije:

Piribreg, Šar-planina
Ostrvica, Žar-planina
Gračanica