Idemo dalje: Ranohrišćanski spomenici u Raveni

Možda prvo naše putovanje za 8.mart. Uglavnom smo ga preskakali zbog gužve, nek idu svi tada, mi ćemo dve nedelje kasnije. Slobodni dani ionako nisu u igri za ovaj praznik. Ipak, agencije ovog ranog proleća nisu imale mnogo polazaka za Rimini sa Ravenom i San Marinom, Eta Turs je imala aranžman samo za 8.mart i princip je ustupio mesto fleksibilnosti.

Kada smo uplatili, nismo računali da će protesti i renoviranje stana potrajati toliko dugo. Približavalo se vreme polaska a kraj se nije video ni jednom ni drugom. Na plenumu smo odlučili da ipak idemo. Poslednji majstor je izašao sat vremena iza nas iz stana, deca su ga ispratila, a stigli smo za veliki protest u Beogradu...

Gde smo sve bili

Krenuli smo popodne iz Beograda, večernja vožnja do Šida a zatim noćna kroz Hrvatsku i Sloveniju. Buđenje kao i obično uz kafu i kroasane na autogrilu u Italiji. Svraćamo u Feraru gde provodimo 2-3 sata. Videli smo zamak Estense, ulicu Via delle Volte i neke renesansne palate, pre svega Dijamantsku. Premalo vremena za grad poput Ferare ali to je kompromis između svega onoga što treba videti i prosečnog životnog veka.

Vratili smo se u autobus i vozili još dva sata do Riminija. Smestili smo se u hotel, malo osvežili i požurili u centar da obiđemo Felinijev i Đulijetin grob dok je još dan. Zatim smo videli Tiberijev most, Piazza Cavour, katedralu... Felinijev muzej ostavljamo kao zalog još jednog dolaska.

Sledeći dan, u subotu, agencija je organizovala izlet u Bolonju i Ravenu a nas dvoje smo u svojoj režiji proveli ceo dan u Raveni, o čemu nameravam da pričam. Poslednji dan, u nedelju, između doručka i organizovanog izleta u San Marino, konačno smo otišli da vidimo plažu i more koji su bili dve ulice od hotela. Naš Jadran, uvek volim da ga vidim, pa i iz Italije. Ali ogromna plaža i potpuno otvoreno more daleko su od mog ukusa. San Marino je vrlo zanimljiv ali kao i kod Ferare suviše malo vremena za obilazak.

Dve noći u autobusu i dve u hotelu, jedan ceo dan i dva skoro cela, više od 1000 km u jednom pravcu. Još uvek bez problema izdržavamo ovaj tempo. Videli smo mnogo toga i poželeli da se u sva četiri grada vratimo.

Istorija Ravene

Istorija Ravene bila je vrlo je burna i živopisna sredinom prvog milenijuma nove ere. Pre i posle tog perioda glavni događaji su je zaobilazili, što je u principu dobro. Jako je bitno poznavati ovaj deo njene istorije da biste razumeli ono najvažnije što ćete videti u gradu.

Nastala je u močvarnoj laguni južno od delte reke Po, od nekoliko kuća na stubovima, slično kao i Venecija. Takva okolina, nepovoljna za život, prepoznata je kao idealna za novi centar Zapadnog rimskog carstva, države koja je sve vreme svog postojanja bila u defanzivi. Car Honorije je 402. godine preneo prestonicu iz Milana u Ravenu. Ne samo zbog močvarnog okruženja već i zbog blizine mora, što je značilo bržu i efikasniju pomoć iz istočnog dela nekada moćne imperije. Pad Ravene 476. značio je i pad Zapadnog rimskog carstva.

Novi pad Ravene usledio je 493. godine. Kralj Ostrogota i regent Vizigota Teodorik Veliki ujedinio je dva plemena i tri godine opsedao grad pre nego što ga je konačno osvojio. Lično je ubio dotadašnjeg vladara Odoakara. Obojica su bili varvari i saveznici Vizantije s tim da je Teodorik bio pouzdaniji, na kraju vizantijski car ga je napujdao na Odoakara. Od kraja V veka Ravena postaje prestonica Ostrogotskog kraljevstva koje se prostiralo do današnjeg Beograda. U to vreme oba gotska plemena već su primili hrišćanstvo a sam Teodorik bio je pobornik arijanskog učenja.

Nasledila ga je 526. godine ćerka Amalasunta koja je nastavila očevu saradnju sa viznatijskim carem Justinijanom. Ovaj je njeno ubistvo od strane gotskih velikaša iskoristio kao povod da napadne i osvoji grad 540. godine. Ravena postaje centar vizantijske uprave nad delom današnje Italije, poznatim kao Ravenski egzarhat.

Posle su došli Langobardi, papa Hadrijan i Karlo Veliki koji mu je pomogao da osvoji grad pa je zauzvrat dobio dozvolu da ga opljačka. Sve dalje je manje zanimljivo od prethodno opisanog perioda iz koga potiču ti ranohrišćanski spomenici po kojima je Ravena najpoznatija i koji je razlikuju od drugih italijanskih gradova. Unesco je prepoznao osam objekata, raznolikih po strukturi i sadržaju. Zajedničko im je da potiču iz tih par vekova a spajaju ih i neverovatni mozaici koji su nam ostali prva asocijacija na Ravenu.

Ranohrišćanski spomenici

Ima ih osam na listi. Dva mauzoleja, dve krstionice, tri crkve i jedna kapela. Za tri spomenika ulaznice kupujete posebno, pet idu na zajedničku. Od tih pet, za dva objekta morate unapred naznačiti tačno vreme ulaska, u pet minuta. Ako nije velika gužva, možete da uđete i van tog naznačenog vremena. To bi nam, da smo znali, prilično olakšalo obilazak. Naravno, ne mora uvek da bude tako, mart nije baš špic sezone. Ne morate isti dan da obiđete sve lokacije sa grupne ulaznice što je preporuka ako imate dva dana u Raveni. Da krenem redom...

Bazilika Svetog Apolinarija u Klasi

Od Riminija do Ravene išli smo vozom. Ne baš do Ravene, sišli smo na prethodnoj stanici u mestu Classe, da vidimo prvi spomenik, jedini van grada. Bazilika Svetog Apolinarija u Klasi (nemojte me držati za reč za menjanje naziva mesta po padežima, na italijanskom je Basilica di Sant'Apollinare in Classe) sagrađena je početkom VI veka, u blizini ili na lokaciji hrišćanskog groblja. Smatra se najvećom ranohrišćanskom bazilikom. Unutrašnjost se sastaoji od glavnog i dva bočna broda. Vrlo je prostrana, dobro osvetljena i nije pretrpana sadržajem, što mi se posebno dopalo. Dve stvari imate da vidite. Prva je niz mermernih sarkofaga, vrlo živopisnih, raspoređenih pored tri zida. Ukrašeni su prizorima iz Biblije ali i biljnim ornamentima i figurama životinja. Pored jagnjadi ima dosta paunova što me je odmah asociralo na Stobi, i taj lokalitet potiče iz prvih vekova novog doba.

Druga je ono zbog čega ste došli, izuzetni mozaik u apsidi crkve, preko puta ulaza. U centru mozaika je lik Svetog Apolinarija sa rukama u položaju molitve u staro vreme. Sa njegove leve i desne strane su dve grupe po šest jaganjaca. Iznad je ogroman krst orkužen zvezdama, među kojima se ističu slova alfa i omega, simbol početka i kraja svega. Iznad krsta, u oblacima su Mojsije i Sv. Ilija a na vrhu ovog dela mozaika je Božija ruka koja izlazi iz oblaka... Od boja preovlađuje zelena. Mozaik vas potpuno opčini i ne možete da prestanete da gledate u njega, moja žena kaže da joj liči na veliki tepih. Videli smo ih kasnije dosta u Raveni, ovaj je svakako jedan od najlepših.

Nova bazilika Svetog Apolinarija

Od Klase do Ravene ima 4-5km. Gradski autobus koji ih povezuje ne ide toliko često tako da smo u Ravenu stigli malo kasnije nego što smo planirali. Nova bazilika Svetog Apolinarija datira iz istog vremena kao ona u Klase. Zove se nova (Basicilica Sant'Apollinare Nuovo) jer su u nju 856. godine preneti ostaci Sv.Apolinarija pošto je Klase bio suviše izložen, pre svega gusarima. Izgradio ju je Teodorik Veliki kao kapelu svoje palate koja na žalost nije sačuvana. Arijanska u početku, pretvorena je u pravovernu kada je Vizantija osvojila grad. Piše da su tada namerno uništeni mozaici koji su prikazivali Teodorikov dvor ali slika palate i danas se nalazi na jednom od dva najveća. Piše i da je papa Grgur I naredio da se neki mozaici unište jer su bili toliko lepi da su odvraćali vernike od molitve. Trobroda bazilika kao i ona u Klase, manja od nje, i u njoj se najviše ističu mozaici, dva koji se pružaju na visini duž obe strane glavnog broda. Na jednom mozaiku su (uglavnom) ženski a na drugom muški likovi. Na kraju ženske procesije, kod oltara, je Bogorodica dok je na kraju muške Isus. Pored bazilike je dvorište sa kloisterom.

Arhiepiskopska kapela nalazi se u okviru istoimenog muzeja, neposredno uz katedralu (koja ne spada u ovu priču). "U okviru muzeja" znači da uđete u muzej i onda je jedna od prostorija ta kapela. Tačnije dve, kapela ima predvorje. U predvorju se nalazi mozaik sa likom Hrista Spasitelja. Predstavljen je kao ratnik koji gazi lava i zmiju (slika desno). Kapela je sagrađena krajem V veka, negde iz istog perioda je originalna zgrada muzeja što nećete primetiti, očigledno je nedavno renovirana. Muzej sadrži uglavnom predmete iz tog perioda ali smo samo protrčali, puno toga je imalo da se još vidi.

Žurili smo da stignemo u tačno zakazano vreme (jedan od ta dva objekta...) za ulaz u Neonovu krstionicu. Ispostavilo se da nije gužva i mogli smo odmah da uđemo. Krstionicom sam bio potpuno fasciniran. U pitanju je oktagonalna građevina, započeta još krajem IV veka a završena krajem V veka kada ju je biskup Neon ukrasio mozaicima. Predstavlja najstariji objekat u gradu. Vremenom je dosta potonula i trenutno je njen originalni pod 2.3m ispod nivoa zemlje.

Prava lepota krstionice je kada uđete unutra. Ukrašena je naravno mozaicima, celom površinom zidova. Na vrhu kupole je prikaz Isusovog krštenja, pored njega i Svetog Jovana tu je i pagansko božanstvo u grčkom ogrtaču, negde piše da je simobol reke Jordan a negde da je sam Zevs u pitanju (slika dole). Već sam pominjao slova alfa i omega, tek vidi se da uticaj stare Grčke bio još uvek veliki u V veku. Oko scene krštenja poređani su apostoli, krug se zatvara susretom Petra i Pavla. U sredini krstionice je veliki mermerni bazen, jasno je čemu je služio. Ni ovaj opis a ni fotografije koje sam napravio nisu ni blizu utiska koji je mali prostor napravio na mene.

Kupola Neonove krstionice

Neonova krstionica poznata je i kao Pravoverna jer je pripadala pravcu hrišćanstva koji je trijumfovao na Nikejskom saboru. Nešto malo kasnije izgrađena je Arijanska krstionica (levo). Za Teodorika Velikog već sam rekao da je bio pobornike arijanske varijante hrišćanstva. Sagradio je katedralu i krstionicu nedaleko od nje. Bile su povezane hodnikom. Obe zgrade su još uvek tu s tim da je katedrala pri renoviranju izgubila originalni izgled. Krstionica je skoro pa kopija Neonove. Teodoriku se očigledno dosta dopala i ne mogu a da ne primetim da je nije prisvojio već ju je ostavio pravovernima a sebi je sagradio drugu. Justinijan je bio mnogo manje tolerantan. Degradirao je Arijansku krstionicu, kasnije se nastavilo sa neadekvatnom upotrebom tako da je od svih ukrasa ostao samo mozaik u kupoli. I na njemu je prikazano Isusovo krštenje, malo je drugačiji raspored osoba ali isti motivi i simboli. Pod je i kod ove krstionice utonuo 2.3 metra.

Od dve grobnice ili mauzoleja stariji je Mauzolej Gale Placidije, ćerke rimskog cara Teodosija, onog koji je podelio carstvo i proglasio hrišćanstvo jedinom zvaničnom religijom. Nalazi se neposredno u blizini crkve Sv. Vitalija o kojoj će kasnije biti reči. To je drugi objekat za koji morate navesti tačno vreme ulaska. Omanja zgrada u obliku grčkog krsta, građena u periodu 425-430. godine, danas i ona utonula u zemlju, piše nekih metar i po.

Mauzolej Gale Placidije, pravo njen sarkofag

Unutra su tri velika mermerna sarkofaga. Centralni pripada Gali, levi je navodno njenog supruga a desni ili brata ili sina, sva trojica su bili rimski carevi. Kažem navodno jer ne samo da se sigurno ne zna ko je gde sahranjen nego ni da li su tu sahranjeni ili u Rimu. Za Galu je zapravo sasvim izvesno da je u Rimu umrla i sahranjena, to stoji na turističkom sajtu koji bi trebalo da navija za Ravenu i njene spomenike. Kao matematičaru po obrazovanju, nekada su mi jako smetale te nejasne informacije. Kasnije sam navikao da gledam širu sliku...

Prava vrednost mauzoleja naravno nisu grobovi već mozaici kojima je ukrašena kupola i gornji delovi svih zidova. Svetlo u mauzolej ulazi kroz tanke prozore od alabastera i zaista, kako turistički sajt kaže, stvara magičnu atmosferu. Na mozaicima preovladava plava boja, izdvojio bih sliku golobradog Hrista kao pastira iznad ulaznih vrata i sliku zvezdanog neba sa krstom u sredini, u samoj kupoli (slika desno). Ne umem dobro da opišem, nisam prezadovoljan fotografijama, možete da mi verujete na reč da je zaista posebno iskustvo ući u ovaj mauzolej.

Druga grobnica je Teodorikov mauzolej. Teodorik Veliki je kao mlad živeo na dvoru u Carigradu, kao talac mira Ostrogota i Vizantije. Tamo se obrazovao državnički, vojno i kulturno i sve to je odlično iskoristio kada je sa 20 godina preuzeo presto svog oca. Dosta je gradio, između ostalog palatu koja je uništena. Bio je pobornik arijanske verzije hrišćanstva ali bio je i tolerantan prema nikejskom učenju. Već sam pomenuo da nije prisvojio Neonovu krstionicu i dopustio je izgradnju bazilike Svetog Vitalija.

Njegov mauzolej se nalazi nešto dalje od centra grada. Sam sebi ga je podigao 520. godine i danas predstavlja najvažniji nadgrobni spomenik Ostrogota i Vizigota u Italiji. Utonuo je u zemlju kao i krstionice ali su ga u XIX veku otkopali i isušili tlo oko njega, da ne bi dalje tonuo. Jasno je podeljen na donji i gornji deo. Gornji predstavlja jedinstven monolit, istarski kamen 290 tona težak. Nije baš jasno kako su ga doneli i postavili na već izgrađeni donji deo. Unutra, u gornjem delu, nalazi se porfirni bazen, ja bih pre rekao kada, u kome je verovatno bio sahranjen Teodorik. Porfir ili porfirit je magmatska stena, jako skupocena u starom veku, uglavnom se koristio za sarkofage vladara. Ništa osim te prazne kade nema ni gore ni dole. Pored mauzoleja je vrlo lep park ali vremena nije bilo...

I po običaju za kraj najbolje. Početkom VI veka tadašnji biskup Ravene Eklezije putovao je sa tadašnjim papom u Carigrad. Tamo je video crkvu Sv. Srđe i Vaha, kasnije poznatu kao Mala Aja Sofija. Tako je osim za veliku Aja Sofiju, ta crkva postala uzor za još jednu prelepu bogomolju, baziliku Svetog Vitalija. Elkezije je samo dao ideju ili započeo gradnju koju je skoro sam finansirao izvesni Julije Argentije za koga se opet sumnja da je poslat da pripremi teren za vizantijsko osvajanje. Započeta pod arijancem Teodorikom, završena 548. kada je Ravenom i tim delom Italije vladala Vizantija i car Justinijan, crkva je potpuno vizantijska.

Crkva ima oktagonalnu osnovu sa kupolom u sredini, kao i one dve u današnjem Istanbulu. Valjda se početkom tog VI veka ustanovio takav stil gradnje, skoro isključivo prisutan na Istoku. Fasada je od crvene cigle, spolja lepo izgleda mada više impozantno. Treba vam malo vremena da je sagledate zbog mnogobrojnih dodataka (apsida) na osnovnu oktagonalnu konstrukciju. Unutrašnjost je ono što nas je oduševilo.

Centralni prostor je prostran, kružnog oblika. Odvojen je naizmeničnim ređanjem punog zida i lukova poduprtih stubovima od sledećeg takođe kružnog prostora koji ga potpuno okružuje. Iznad osnovnog nivoa je galerija (slika gore), takođe naizmenično otvorena i zatvorena. Pod je ukrašen mozaicima dok je veliki centralni svod ispod kupole oslikan freskama. Imam utisak da nisu sve freske restaurirane tako da tipujem da će bazilika za neku godinu biti još lepša. Ono što nisam do sada viđao je veliki bazen sa vodom u sred crkve, verovatno namenjen krštavanju.

Dolazim na kraju do onoga što je najlepše a to su ponovo mozaici, kao u obe crvke Sv. Apolinarija, kao u obe krstionice, kapeli, mauzoleju Gale Placidije. U bazilici Sv. Vitalija ipak su nešto posebno, taj deo crkve naprosto blista. U prvom delu su scene iz Starog i Novog zaveta, likovi apostola, dok je najzanimljiviji deo iza i pored oltara. Sa jedne strane je slika cara Justinijana sa pratnjom (slika levo) dok je sa druge strane carica Teodora, takođe sa pratnjom. Obe slike su na zlatnoj pozadini. Piše da Justinijan nikada nije posetio Ravenu ali slika sa ovog mozaika je reprezentativna i nalazi se na njegovoj wiki stranici. Iza oltara je mozaik na kome Hrist predaje krunu Sv. Vitaliju dok je biskup Eklezije, onaj koji je započeo crkvu, prikazan kako istu drži u rukama. Ne znam koliko sam bio ubedljiv i koliko su fotografije ubedljive, možete mi verovati na reč da mnogo dobro izgleda, jedna od najlepših crkava koje sam video. Do sada...

Na kraju...

Obilazak osam spomenika zvršili smo oko 17h. Do tada je radila Arijanska krstionica koja nam je poslednja ostala. Na kraju smo skoro trčali da bi svuda stigli. Sada vidim da je radno vreme većine objekata do 19h, moguće da je u martu bilo neko zimsko vreme. Par saveta za obilazak. Ako odsedate van Ravene (čitaj: Rimini), svratite prvo kao i mi u mesto Klase i obiđite baziliku. Odatle morate gradskim prevozom pa kad ga već koristite, sledeći cilj neka vam bude Teodorikov mauzolej. Od mauzoleja do centra možete ili prevozom ili peške i dalje kako želite. Ostalih šest objekata su u širem centru grada, između njih vam prevoz nije potreban. Nemojte previše rano zakazivati Neonovu krstionicu i mauzolej Gale Placidije. Ako imate dva dana, podelite obilaske. Popijte kafu ispred bazilike Sv. Vitalija pre nego što uđete. Ulica Giuliano Argentario je pešačka i ima puno lokala, možete i sendvič da uzmete...

Danteov grob

Otišli smo još da vidimo Danteov grob i tu nam se prepunio bafer, nismo više mogli da primamo informacije. Malo smo posedeli na trgu Piazza del Popolo i uživali u popodnevnom suncu. Odavno je već bilo vreme za ručku i da restorani u Italiji ne rade dvokratno, svratili bismo u neki i zadržali se u Raveni do pretposlednjeg voza. Ovako smo vreme do otvaranje restorana proveli u vozu za Rimini gde smo stigli na večeru.