Bazilika Santa Kroče (it. Basilica di Santa Croce) je crkva u Firenci. Franjevačka, ako vam to išta znači. Meni obično ne znači puno ali ovoga puta je malo drugačije. Sveti Franjo Asiški boravio je u Firenci početkom XIII veka gde su članovi njegovog reda dobili neko ostrvce na reci Arno na kome se nalazila mala kapela Santa Kroče (Svetog krsta u prevodu). Naselili su se u blizini reke, izvan gradskih zidina gde su ubrzo sagradili crkvicu. Kada im je ona postala mala, na njenim temeljima započeli su gradnju današnjeg objekta, tačno 12.maja 1294. godine. Zadržali su ime ostrvske kapele i preneli ga na prvu a onda i na drugu crkvu.
Zašto baš Santa Kroče? Odabrali smo je još pre polaska, dok smo proučavali šta treba videti u Firenci. Santa Kroče, kao uostalom i sve glavne crkve u ovom gradu, poseduje neka vrlo značajna umetnička dela i zapravo je muzej a ne crkva u klasičnom smislu. Aduti su bili tri rada Donatela, kapela Paci Filipa Bruneleskija ali i grobnice Mikelanđela i Galileja.
Do crkve smo, kao i većina turista, stigli sa Piazza della Signoria. Iz uskih ulica odjednom smo izbili na široki, pravougaoni trg. Italijani su imali (a možda ga još uvek imaju...) taj lep običaj da ispred monumentalnih crkava ostave trg i da ga nazovu po crkvi. Piazza di Santa Croce je verovatno najveći takav trg u Firenci, delimično i zbog male naseljenosti tog kraja u vreme izgradnje crkve. Kasnije je dobio svoju komercijalnu i festivalsku namenu pa ga je to očuvalo. I dan danas se održavaju utakmice u igri Calcio Fiorentino, ako sam dobro shvatio u pitanju je neka prilično gruba kombinacija fudbala i ragbija. Nacrtaću se jednog juna tamo pa ću proveriti.
Trg prilično odvaja od ostatka starog jezgra Firence i to shvatite čim zakoračite na njega. Zgrade koje ga okružuju nisu toliko teške i visoke i zajedno sa širokim, otvorenim prostorom donose izvesno olakšanje. Kao da smo tek onda shvatili da su nas firentinske palate pomalo i pritiskale. Ne samo to, ceo ambijent je neobavezniji, manje uglađen. Ako neki pijac ima u centru grada, tu ga očekujete. I bili su neki drveni kiosci na zapadnom delu trga, odakle smo došli. Oko trga poređane su klupe i tu smo seli da nešto prezalogajimo. Na istočnom delu blistala je fasada crkve Santa Kroče.
Neogotička mermerna fasada, izgrađena sredinom XIX veka rad je arhitekte Nikola Matasa. Osim što je bio profesor na firentinskoj Akademiji primenjenih umetnosti, Matas je bio i Jevrejin. Otuda Davidova zvezda na vrhu fasade što nije baš uobičajen ukras na katoličkim crkvama. Matas je želeo da ga sahrane u crkvi ali toliko daleko nisu želeli da idu pa su našli kompromisno rešenje i sahranili ga negde ispod samog glavnog ulaza gde se nalazi i spomen ploča.
Nisam baš preterano oduševljen tim rešenjem koje je primenjeno i na nekim drugim crkvama, konkretno u Firenci na Santa Marija Novela. Činjenica je da stara fasada nije bila baš reprezentativna ali opet ovo je nešto potpuno drugačije u odnosu na ostatak crkve koji je zadržao prvobitni izgled. Pre svega u materijalu i u bogatstvu detalja. Crkva potpuno različito izgleda ako je gledate sa trga i ako je gledate iz neke druge perspektive. Sa trga vidite samo mermernu fasadu i verovatno je to smišljeno urađeno odgovarajućim izborom dimenzija. Valjda je zato i nisam mnogo fotografisao spolja, posle par snimaka nisam imao više motiva. No dobro, nisam ja taj čija bi trebalo da se sluša. Ispred crkve je spomenik Danteu. Prvobitno je bio postavljen na sredinu trga ali je sklonjen zbog te utakmice i više nije vraćan na staro mesto.
U crkvu ulazite sa bočne strane, leve ako stojite ispred glavne fasade. Ulaz je 8e i za te pare možete ceo kompleks da razgledate. Sama crkva je izgrađena u gotičkom stilu. Osnova je u obliku egipatskog Tau krsta, koji je simbol Sv. Franje, a za prvobitni plan odgovoran je izvesni Arnolfo di Cambio. Kasnije su mnogi drugi menjali i dodavali nešto svoje, od Bruneleskija i Mikeloca, preko Vazarija do Nikola Matasa. Unutra imate jedan glavni, dugački brod sa dva bočna odvojena od glavnog nizom oktagonalnih stubova. Struktura koju smo prethodni dan videli i u crkvama San Lorenco i Santo Spirito. Impresivnih je dimenzija a nije prenatrpana.
Sredinom XV veka dva firentinska kancelara Leonardo Bruni i njegov naslednik Karlo Marsupini sahranjeni su u crkvi. To su bili prvi renesansni nadgrobni spomenici, rad umetnika Bernarda Roselina odnosno Desiderija da Setignana. Od tada je crkva postala poznata po grobnicama slavnih Italijana. Na početku ovog svojevrsnog niza velikana leže dva diva umetnosti i nauke - Mikelanđelo i Galilej. Sahranjeni su jedan preko puta drugog odmah do glavnih vrata na zapadnom kraju crkve.
Buonaroti je umro u Rimu i po želji pape trebalo je tamo da ga sahrane ali su građani Firence prokrijumčarili njegovo telo i sahranili ga u gradu u kome je ponikao. Već sledeće godine (1565) Vazari je radio preuređenje unutrašnjosti crkve u okviru kojeg je dizajnirao grobnicu sa tri ženske figure koje tuguju, simbol tri umetnosti u kojima se Mikelanđelo proslavio - slikarstvo, vajarstvo i arhitektura. Iako je pri tom renoviranju uglavnom delio poslove i govorio ko će šta da naslika ili izvaja (i onda su takvi dobro prolazili...), Vazari je sam naslikao oltarsku sliku Put za Kalvariju koja je smeštena sa leve strane grobnice. Bio je prijatelj i veliki obožavalac Mikelanđela i slika je svojevrsni omaž ženskim likovima koje je veliki umetnik stvorio. U centru pažnje je Veronika koja drži veo sa otisnutim licem Hrista a žena sa njene leve strane ima slične karakteristike kao Libijska sibila sa kupole Sikstinske kapele. Naravno, daleko od toga da sam ja ovo znao ili izmislio, pročitao sam ovde, pa ako vas zanima... I slika i grobnica bile su u fazi čišćenja i konzervacije kada smo mi bili, videćete u albumu sliku položenu i okrenutu na stranu. Vazari je umro pre nego što je grobnica završena.
Velikog naučnika i jeretika Galilea Galileja već sam pominjao u tekstu o Pizi gde je posmatrao luster u katerali dok osciluje i bacao kugle sa vrha Krivog tornja. Da se zadržao na tome Crkva ga možda i ne bi dirala ali on je napravio teleskop i uperio ga ka nebu podržavši Kopernikovu teoriju da se sve okreće oko Sunca (a ne oko para, kako je Crkva smatrala...). Da li je ili nije izgovorio ono čuveno ipak se okreće, tek formalno se pokajao i prošao bolje od nesrećnog Đordana Bruna. Pokajanje ni na koji način nije umanjilo značaj njegovog rada a omogućilo mu je da u kućnom pritvoru dovrši delo kojim je postavio osnov moderne mehanike. Umro je 1642. i Mediči su hteli da ga odmah sahrane u monumentalnoj grobnici ali se tadašnji Papa usprotivio pa je sahranjen u nekoj maloj prostoriji, iza neke kapele. Na današnju lokaciju njegovi ostaci su preneti 1737. godine a dvadeset godina kasnije skinuta je zabrana sa njegovih dela. Zvaničan oprost RKC zatražila je tek 1992. godine. Šest vekova kasnije njegovo učenje ponovo se preispituje i ravna ploča ponovo dobija pristalice. Galijejev odgovor je srednji prst desne ruke koji se čuva u njegovom muzeju, takođe u Firenci.
Pored Mikelanđela je već pominjana slika a onda Danteov kenotaf. Firenca je proterala velikog pesnika pa je ovaj umro i sahranjen u Raveni. Mislim da ga još uvek bezuspešno traže ali ko zna, jednog dana možda popune prazan grob. U istom redu su Nikolo Makijaveli i Đoakino Rosini. Od ostalih pomenuo bih još Uga Foskola, književnika i prevodioca, ateistu po ubeđenju. Pored grobnica, praznih ili nastanjenih, u crkvi ima dosta spomen ploča. Pala mi je u oči ona posvećena Markoniju. Pomalo ironično deluje natpis ispod njegovog imena da je izmislio radio ali bolje i to nego da napišu da je bio fašistički predsednik Italijanske kraljevske akademije.
Idući napred kroz crkvu stigli smo do glavnog oltara. Levo od njega videćete prvo od tri Donatelova rada u Santa Kroče. Raspeće urađeno u drvetu toliko je realistično da je Bruneleski navodno izjavio kako je Donatelo predstavio Hrista kao seljaka. Hrist je predstavljen sa bradom, tamne kože, sa licem daleko od blaženog kako su ga do tada uglavnom prikazivali, što je i bila poenta kojoj je Donatelo težio. Ne možete mu prići blizu ali zoom na fotoapartu je odradio posao.
U tom delu crkve počinju jedna do druge da se ređaju kapele kojima su upravljale i koristile ih bogate firentinske porodice. Da li zbog sujete i želje za prestižom ili što su zaista cenili umetnost, tek angažovali su najpoznatije majstore toga doba za dekoraciju i na taj način svojim sugrađanima nekoliko vekova kasnije obezbedili stalni izvor prihoda. Neposredno pored glavnog oltara nalaze se kapele Bardi i Peruci koje je ukrasio Đoto, preteča ili jedan od prvih slikara Renesanse. Kapela Bardi sadrži freske iz života Franje Asiškog dok su u kapeli Peruci slike iz života Jovana Krstitelja i Jovana Evanđeliste. Tu je i čuvena Irodova gozba. Freske u obe kapele bile su prekrečene početkom XVIII veka a sredinom XIX izvršena je njihova restauracija. Možda je trebalo da sačekaju bolju tehniku, freske su ispale dosta blede. Navodno je ovde Đoto prvi primenio perspektivu u prikazu ljudskih figura.
Idemo dalje i ulazimo u deo gde je sakristija i još nekoliko kapela. Gubimo osećaj da smo u crkvi, prelazimo iz prostorije u prostoriju. Preskačemo kapelu Baroničeli sa još jednom Đotoovim radom ali u sakristiji vidimo Čimabuovo Raspeće (o njemu nešto kasnije) i u kapeli Mediči ogromnu sliku Bronzina, Silazak Hrista u Limbo. Zanimljiva kompozicija sa puno osoba, neke od njih pokušavaju da nađu spas u dolasku Hrista dok drugima atmosfera u Limbu izgleda i ne smeta mnogo. Požuda na njihovim licima prilično je verno prikazana a kasnije sam pročitao da mu je zamerano na dekadenciji i skaradnom erotizmu. Neke detalje sa slike svakako nisam očekivao u franjevačkoj crkvi. Bronzino je inače likove iz Starog zaveta slikao po likovima iz svoje okoline a u gornjem levom uglu nalazi se njegov autoportret.
Za kraj kao i obično najjači utisak. Pored samog izlaza iz crkve u dvorište nalazi se Donatelovo remek delo Blagovesti. U pitanju je reljef uklesan na pozlaćenom kamenu. Marija je zatečena i zaprepašćena, knjiga joj je otvorena i ona kao da želi da pobegne iz kadra. I pored toga posmatra i sluša Gavrila sa puno poštovanja i skromnosti. Reklo bi se da je Donatelo uhvatio onaj trenutak kada joj je vest saopštena ali ona još uvek ne može da je prihvati. Istovremeno je počastvovana i uplašena posledicama koje bi mogla da ima u tadašnjem društvu a njena skromnost postavlja pitanje: zašto baš ja? Gavrilo je svestan svega toga i trudi da joj priđe što blaže. Vidi se i koliko je poštuje što je odabrana među svim drugim devojkama. Kao i kod Raspeća i ovde je Donatelo težio što realističnijem prikazu poznatog i mnogo puta prikazanog događaja. Naglašava ljudsku reakciju za razliku od božanske koja je do tada isključivo prikazivana. Potpuno revolucionarno za prvu polovinu XV veka.
Izlaz iz crkve je na južnom krilu, preko puta ulaza. Svi objekti kompleksa organizovani su oko dva klaustera. Klausteri predstavljaju zatvorene vrtove ili dvorišta, obično ograđeni zidovima velikih građevina, uglavnom crkava i manastira ali i nekih svetovnih objekata. Ono što jedno dvorište čini klausterom su pokrivene staze ili tremovi uz te zidove, od otvorenog prostora odvojene stubovima sa lukovima.
Prvi klauster u koji ulazimo pripisuje se i nosi ime Arnolfa di Kambija, istog onog kome se i crkva pripisuje. Naslanja se na južni zid bazilike i sa te strane je duži niz lukova, izdignut iznad nivoa zemljišta. Drugi i kraći niz je preko puta ovog prvog. Klauster je nekada služio kao groblje ali je ono kasnije poravnato i pretvoreno u vrt. Neki od spomenika su sačuvani i smešteni uz sam zid crkve. Oblika je izduženog pravougaonika. Na istočnom kraju nalazi se Pacijeva kapela (o njoj kasnije) a na južnom kraju je izlaz iz kompleksa na trg. Neposredno pored izlaza nalazi se wc što je uvek korisna informacija.
Sledeći u nizu je Bruneleskijev klauster. Do njega stižete tako što iz crkve samo nastavite pravo i prođete severnim krajem Arnolfovog. Zove se Bruneleskijev pošto ga je on zamislio i nacrtao ali je umro pre nego što je završen 1453. godine. Firenca je puna objekata koje je Bruneleski započeo ili zamislio i čiji konačni izgled nije stigao da vidi. Naručilac i finansijer klaustera bila je porodica Spineli čiji se grb nalazi na ulazu. Za razliku od prethodnog ovde je unutrašnji travnjak potpuno okružen stubovima i lukovima. Iz njega se ulazi u Muzej Santa Kroče.
Postoji i treći klauster, najmanji i najstariji. Ušuškan između zidova crkve i kapele Paci, neposredno ispod zvonika, nije toliko upečatljiv kao prethodna dva. Iz njega se ulazi u Famedio, suterenski prostor (nisam siguran ali pretpostavljam ispod glavne crkve) koji predstavlja masovnu grobnicu italijanskih vojnika iz perioda prve polovine XX veka. Fašisti su adaptirali ovaj prostor da bi u njemu uz sve vojne počasti sahranili žrtve svojih ratova a kasnije je grobnica proširane i za vojnike stradale u prvom svetskom ratu. Famedio potpuno odudara od ostatka srednjevekovnog kompleksa.
Za razliku od ostalih kapela koje su prostorije u okviru crkve, kapela Paci ili Pacijeva kapela je zaseban objekat. Već sam pomenuo da se nalazi na vrhu prvog klaustera, neposredno pored crkve i ispod zvonika. Na suprotnom kraju nalazi se izlazna kapija tako da se kapela može videti i sa ulice. Autor kapele Paci je Filipo Bruneleski. Ona je jedno od njegovih najznačajnijih dela, ujedno i jedan od temelja renesansne arhitekture. Ni ovo svoje delo Bruneleski nije dočekao da vidi završeno. Umro je 1446. i do smrti je rukovodio radovima na izgradnji.
Investitor ili naručilac radova bila je porodica Paci, kako samo ime kapele kaže. Bogata i slavna bankarska porodica, u stalnom sukobu sa Medičijima, ostala je poznata uglavnom po dve stvari: kapeli i zaveri u kojoj je ubijen Đulijano Mediči, brat Lorenca Veličanstvenog. Zavera nije uspela, Lorenco se spasao a Pacijevi su uhvaćeni i pobijeni. Taj događaj iz 1478. označio je kraj intenzivnog rada na kapeli, glave porodice su nestale pa je nestalo i para.
Bio sam veoma iznenađen kada smo ušli. Objekat je skoro potpuno prazan. Osim zidova prisutno je samo jedno poveće mermerno postolje za svećnjake u oltaru. Jako neobično za objekat religiozne namene, uglavnom su pretrpani. Glavna prostorija je pravougaone osnove i malo joj nedostaje da po obliku bude pravilna kocka. Oltar je u drugom, dosta manjem prostoru, naspram ulaznih vrata. Taj drugi u osnovi ima čist kvadarat. Iznad obe prostoje su kupole u obliku polusfera. Sve ovo naglašavam jer kažu da je upravo ta simetrija i sklad ostvarnih prostornih oblika ono što Bruneleskijevom delu daje originalnost i lepotu.
Zidovi su ukrašeni pilasterima sa korintskim kapitelima na vrhu. Iznad njih je friz a ispod njega, gore visoko, nalazi se dvanaest medaljona sa likovima apostola. Medaljoni su urađeni u glaziranoj terakoti i delo su Luke dela Robije (slika levo). Oko glavne kupole nalaze se još četiri medaljona sa likovima jevanđelista. Nije sigurno ko je njihov autor, pominje se Donatelo pa i sam Bruneleski. A možda je i neko od bezimenih umetnika iz njihovih radionica. Njih istorija ne pamti a ko zna šta su sve svojim rukama stvorili.
Ispred kapele je trem sa šest stubova prema dvorištu. Za njega se smatra da ne pripada Bruneleskiju i da je smišljen i sagrađen posle njegove smrti. Nema ga na fotografijama, nismo ga baš primetili. Uvek nešto propustite da vidite ali na sreću do Firence nema više od hiljadu kilometara...
Linkovi / literatura:
http://www.santacroceopera.it/en/default.aspx
https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Croce,_Florence
https://www.visitflorence.com/florence-churches/santa-croce.html
https://santacroceinflorence.wordpress.com/
http://www.museumsinflorence.com/foto/opera%20s.croce/thumbnails/santacroceplan.html
Zašto baš Santa Kroče? Odabrali smo je još pre polaska, dok smo proučavali šta treba videti u Firenci. Santa Kroče, kao uostalom i sve glavne crkve u ovom gradu, poseduje neka vrlo značajna umetnička dela i zapravo je muzej a ne crkva u klasičnom smislu. Aduti su bili tri rada Donatela, kapela Paci Filipa Bruneleskija ali i grobnice Mikelanđela i Galileja.
Trg i nova fasada
Do crkve smo, kao i većina turista, stigli sa Piazza della Signoria. Iz uskih ulica odjednom smo izbili na široki, pravougaoni trg. Italijani su imali (a možda ga još uvek imaju...) taj lep običaj da ispred monumentalnih crkava ostave trg i da ga nazovu po crkvi. Piazza di Santa Croce je verovatno najveći takav trg u Firenci, delimično i zbog male naseljenosti tog kraja u vreme izgradnje crkve. Kasnije je dobio svoju komercijalnu i festivalsku namenu pa ga je to očuvalo. I dan danas se održavaju utakmice u igri Calcio Fiorentino, ako sam dobro shvatio u pitanju je neka prilično gruba kombinacija fudbala i ragbija. Nacrtaću se jednog juna tamo pa ću proveriti.
Trg prilično odvaja od ostatka starog jezgra Firence i to shvatite čim zakoračite na njega. Zgrade koje ga okružuju nisu toliko teške i visoke i zajedno sa širokim, otvorenim prostorom donose izvesno olakšanje. Kao da smo tek onda shvatili da su nas firentinske palate pomalo i pritiskale. Ne samo to, ceo ambijent je neobavezniji, manje uglađen. Ako neki pijac ima u centru grada, tu ga očekujete. I bili su neki drveni kiosci na zapadnom delu trga, odakle smo došli. Oko trga poređane su klupe i tu smo seli da nešto prezalogajimo. Na istočnom delu blistala je fasada crkve Santa Kroče.
Neogotička mermerna fasada, izgrađena sredinom XIX veka rad je arhitekte Nikola Matasa. Osim što je bio profesor na firentinskoj Akademiji primenjenih umetnosti, Matas je bio i Jevrejin. Otuda Davidova zvezda na vrhu fasade što nije baš uobičajen ukras na katoličkim crkvama. Matas je želeo da ga sahrane u crkvi ali toliko daleko nisu želeli da idu pa su našli kompromisno rešenje i sahranili ga negde ispod samog glavnog ulaza gde se nalazi i spomen ploča.
Nisam baš preterano oduševljen tim rešenjem koje je primenjeno i na nekim drugim crkvama, konkretno u Firenci na Santa Marija Novela. Činjenica je da stara fasada nije bila baš reprezentativna ali opet ovo je nešto potpuno drugačije u odnosu na ostatak crkve koji je zadržao prvobitni izgled. Pre svega u materijalu i u bogatstvu detalja. Crkva potpuno različito izgleda ako je gledate sa trga i ako je gledate iz neke druge perspektive. Sa trga vidite samo mermernu fasadu i verovatno je to smišljeno urađeno odgovarajućim izborom dimenzija. Valjda je zato i nisam mnogo fotografisao spolja, posle par snimaka nisam imao više motiva. No dobro, nisam ja taj čija bi trebalo da se sluša. Ispred crkve je spomenik Danteu. Prvobitno je bio postavljen na sredinu trga ali je sklonjen zbog te utakmice i više nije vraćan na staro mesto.
Počivalište italijanskih velikana
U crkvu ulazite sa bočne strane, leve ako stojite ispred glavne fasade. Ulaz je 8e i za te pare možete ceo kompleks da razgledate. Sama crkva je izgrađena u gotičkom stilu. Osnova je u obliku egipatskog Tau krsta, koji je simbol Sv. Franje, a za prvobitni plan odgovoran je izvesni Arnolfo di Cambio. Kasnije su mnogi drugi menjali i dodavali nešto svoje, od Bruneleskija i Mikeloca, preko Vazarija do Nikola Matasa. Unutra imate jedan glavni, dugački brod sa dva bočna odvojena od glavnog nizom oktagonalnih stubova. Struktura koju smo prethodni dan videli i u crkvama San Lorenco i Santo Spirito. Impresivnih je dimenzija a nije prenatrpana.
Pogled od glavnih, zapadnih vrata, zatvorenih za posetioce
Sredinom XV veka dva firentinska kancelara Leonardo Bruni i njegov naslednik Karlo Marsupini sahranjeni su u crkvi. To su bili prvi renesansni nadgrobni spomenici, rad umetnika Bernarda Roselina odnosno Desiderija da Setignana. Od tada je crkva postala poznata po grobnicama slavnih Italijana. Na početku ovog svojevrsnog niza velikana leže dva diva umetnosti i nauke - Mikelanđelo i Galilej. Sahranjeni su jedan preko puta drugog odmah do glavnih vrata na zapadnom kraju crkve.
Pored Mikelanđela je već pominjana slika a onda Danteov kenotaf. Firenca je proterala velikog pesnika pa je ovaj umro i sahranjen u Raveni. Mislim da ga još uvek bezuspešno traže ali ko zna, jednog dana možda popune prazan grob. U istom redu su Nikolo Makijaveli i Đoakino Rosini. Od ostalih pomenuo bih još Uga Foskola, književnika i prevodioca, ateistu po ubeđenju. Pored grobnica, praznih ili nastanjenih, u crkvi ima dosta spomen ploča. Pala mi je u oči ona posvećena Markoniju. Pomalo ironično deluje natpis ispod njegovog imena da je izmislio radio ali bolje i to nego da napišu da je bio fašistički predsednik Italijanske kraljevske akademije.
Donatelo, Đoto, Bronzino...
U tom delu crkve počinju jedna do druge da se ređaju kapele kojima su upravljale i koristile ih bogate firentinske porodice. Da li zbog sujete i želje za prestižom ili što su zaista cenili umetnost, tek angažovali su najpoznatije majstore toga doba za dekoraciju i na taj način svojim sugrađanima nekoliko vekova kasnije obezbedili stalni izvor prihoda. Neposredno pored glavnog oltara nalaze se kapele Bardi i Peruci koje je ukrasio Đoto, preteča ili jedan od prvih slikara Renesanse. Kapela Bardi sadrži freske iz života Franje Asiškog dok su u kapeli Peruci slike iz života Jovana Krstitelja i Jovana Evanđeliste. Tu je i čuvena Irodova gozba. Freske u obe kapele bile su prekrečene početkom XVIII veka a sredinom XIX izvršena je njihova restauracija. Možda je trebalo da sačekaju bolju tehniku, freske su ispale dosta blede. Navodno je ovde Đoto prvi primenio perspektivu u prikazu ljudskih figura.
Đoto: Irodova gozba
Idemo dalje i ulazimo u deo gde je sakristija i još nekoliko kapela. Gubimo osećaj da smo u crkvi, prelazimo iz prostorije u prostoriju. Preskačemo kapelu Baroničeli sa još jednom Đotoovim radom ali u sakristiji vidimo Čimabuovo Raspeće (o njemu nešto kasnije) i u kapeli Mediči ogromnu sliku Bronzina, Silazak Hrista u Limbo. Zanimljiva kompozicija sa puno osoba, neke od njih pokušavaju da nađu spas u dolasku Hrista dok drugima atmosfera u Limbu izgleda i ne smeta mnogo. Požuda na njihovim licima prilično je verno prikazana a kasnije sam pročitao da mu je zamerano na dekadenciji i skaradnom erotizmu. Neke detalje sa slike svakako nisam očekivao u franjevačkoj crkvi. Bronzino je inače likove iz Starog zaveta slikao po likovima iz svoje okoline a u gornjem levom uglu nalazi se njegov autoportret.
Dvorišta ili klausteri
Izlaz iz crkve je na južnom krilu, preko puta ulaza. Svi objekti kompleksa organizovani su oko dva klaustera. Klausteri predstavljaju zatvorene vrtove ili dvorišta, obično ograđeni zidovima velikih građevina, uglavnom crkava i manastira ali i nekih svetovnih objekata. Ono što jedno dvorište čini klausterom su pokrivene staze ili tremovi uz te zidove, od otvorenog prostora odvojene stubovima sa lukovima.
Prvi klauster u koji ulazimo pripisuje se i nosi ime Arnolfa di Kambija, istog onog kome se i crkva pripisuje. Naslanja se na južni zid bazilike i sa te strane je duži niz lukova, izdignut iznad nivoa zemljišta. Drugi i kraći niz je preko puta ovog prvog. Klauster je nekada služio kao groblje ali je ono kasnije poravnato i pretvoreno u vrt. Neki od spomenika su sačuvani i smešteni uz sam zid crkve. Oblika je izduženog pravougaonika. Na istočnom kraju nalazi se Pacijeva kapela (o njoj kasnije) a na južnom kraju je izlaz iz kompleksa na trg. Neposredno pored izlaza nalazi se wc što je uvek korisna informacija.
Arnolfom klauster, levo je crkva, pravo kapela Paci, iza mene kapija i ulica
Sledeći u nizu je Bruneleskijev klauster. Do njega stižete tako što iz crkve samo nastavite pravo i prođete severnim krajem Arnolfovog. Zove se Bruneleskijev pošto ga je on zamislio i nacrtao ali je umro pre nego što je završen 1453. godine. Firenca je puna objekata koje je Bruneleski započeo ili zamislio i čiji konačni izgled nije stigao da vidi. Naručilac i finansijer klaustera bila je porodica Spineli čiji se grb nalazi na ulazu. Za razliku od prethodnog ovde je unutrašnji travnjak potpuno okružen stubovima i lukovima. Iz njega se ulazi u Muzej Santa Kroče.
Bruneleskijev klauster
Postoji i treći klauster, najmanji i najstariji. Ušuškan između zidova crkve i kapele Paci, neposredno ispod zvonika, nije toliko upečatljiv kao prethodna dva. Iz njega se ulazi u Famedio, suterenski prostor (nisam siguran ali pretpostavljam ispod glavne crkve) koji predstavlja masovnu grobnicu italijanskih vojnika iz perioda prve polovine XX veka. Fašisti su adaptirali ovaj prostor da bi u njemu uz sve vojne počasti sahranili žrtve svojih ratova a kasnije je grobnica proširane i za vojnike stradale u prvom svetskom ratu. Famedio potpuno odudara od ostatka srednjevekovnog kompleksa.
Kapela Paci
Za razliku od ostalih kapela koje su prostorije u okviru crkve, kapela Paci ili Pacijeva kapela je zaseban objekat. Već sam pomenuo da se nalazi na vrhu prvog klaustera, neposredno pored crkve i ispod zvonika. Na suprotnom kraju nalazi se izlazna kapija tako da se kapela može videti i sa ulice. Autor kapele Paci je Filipo Bruneleski. Ona je jedno od njegovih najznačajnijih dela, ujedno i jedan od temelja renesansne arhitekture. Ni ovo svoje delo Bruneleski nije dočekao da vidi završeno. Umro je 1446. i do smrti je rukovodio radovima na izgradnji.
Investitor ili naručilac radova bila je porodica Paci, kako samo ime kapele kaže. Bogata i slavna bankarska porodica, u stalnom sukobu sa Medičijima, ostala je poznata uglavnom po dve stvari: kapeli i zaveri u kojoj je ubijen Đulijano Mediči, brat Lorenca Veličanstvenog. Zavera nije uspela, Lorenco se spasao a Pacijevi su uhvaćeni i pobijeni. Taj događaj iz 1478. označio je kraj intenzivnog rada na kapeli, glave porodice su nestale pa je nestalo i para.
Zidovi su ukrašeni pilasterima sa korintskim kapitelima na vrhu. Iznad njih je friz a ispod njega, gore visoko, nalazi se dvanaest medaljona sa likovima apostola. Medaljoni su urađeni u glaziranoj terakoti i delo su Luke dela Robije (slika levo). Oko glavne kupole nalaze se još četiri medaljona sa likovima jevanđelista. Nije sigurno ko je njihov autor, pominje se Donatelo pa i sam Bruneleski. A možda je i neko od bezimenih umetnika iz njihovih radionica. Njih istorija ne pamti a ko zna šta su sve svojim rukama stvorili.
Ispred kapele je trem sa šest stubova prema dvorištu. Za njega se smatra da ne pripada Bruneleskiju i da je smišljen i sagrađen posle njegove smrti. Nema ga na fotografijama, nismo ga baš primetili. Uvek nešto propustite da vidite ali na sreću do Firence nema više od hiljadu kilometara...
Muzej Santa Kroče
Na kraju smo stigli i do muzeja crkve. Krajem XIX veka prikupljena su umetnička dela i 1900. godine otvorena muzejska postavka. Neka od tih dela izgubila su vremenom svoje mesto u crkvi a neka je prosto crkva posedovala. Prostorije muzeja nekada su pripadale manastiru. Ulaz je iz Bruneleskijevog klaustera.
Već smo bili umorni i prepuni utisaka tako da smo pored većine eksponata samo prošli i otišli da vidimo neke koje smo unaped odabrali. Malo duže smo se zadržali ispred živopisnih radova umetničke familije dela Robija. Ali i njih ću ovde da preskočim, zadržaću se samo na dve stvari.
Treće Donatelovo delo koje u Santa Kroče možete videti je pozlaćena statua od brozne Svetog Luja iz Tuluza. Rađena je od 1423. do 1425. godine za spoljnu nišu firentinske crkve Orsanmikele ali je niša promenila vlasnika pa je u nju smeštena Verokijeva skulptura Hrist i Sv.Toma. Kako je Sveti Luj bio franjevac, statua je završila u crkvi Santa Kroče i to takođe u niši, na sredini stare fasade. Tu se izgleda dosta dugo zadržala a kada je izgrađena nova fasada, Donatelova statua je završila u muzeju. Zanimljivo je da su za vreme rata figure iz Orsanmikele bile sklonjene na sigurno pa je Sveti Luj ipak proveo neko vreme u nesuđenoj niši. On nosi skromne franjevačke sandale ispod luksuznog ogrtača čime se valjda naglašava njegov prelazak sa vladarskog položaja u samostan. Donatelo je bio pod jakim uticajem antičke umetnosti što se posebno vidi na prevojima tunike a kažu i da gest kojim blagoslovi podseća na klasične skulpture oratora...
I za kraj priče o Santa Kroče nešto o najvećoj nevolji koja je redovno pratila ovu crkvu - o poplavama. Reka Arno se izgleda često izlivala a kompleks je blizu nje tako da je redovno bio plavljen. U poslednjoj prostoriji muzeja nalazi se ogromna slika ili freska pored koje je obeležen nivo koji je voda dostizala u najvećim poplavama. Drugu takvu ilustraciju vidite na slici levo, moja supruga stoji pored stuba na kome su prikačene oznake nivoa vode sa godinama kada su se poplave događale. Skroz gore, iznad sredine prozora, obeležen je neverovatni nivo vode iz 1966. godine. Muzej je neku godinu pre toga bio renoviran a posle poplave i on i mnoga umetnička dela morala su da idu na restauraciju. Tek 1975. ponovo je otvoren. Simbol poplave postalo je već pomenuto Čimabuovo raspeće koje je zadržano u takvom, oštećenom stanju.
Napuštamo muzej i krećemo ka izlazu. Ne žurimo, zastajemo u glavnom dvorištu da napravimo još nekoliko fotografija južnog zida crkve i kapele Paci. Izlazmo na trg, prelazimo preko njega a zatim silazimo do reke, prelazimo preko mosta Ponte Alle Grazie i se penjemo na uzvišenje Piazzale Michelangelo sa koga se pruža najlepši pogled na grad. Prepuni smo utisaka i nema šanse da još negde ulazimo. Jedino možemo da sedimo na stepenicama i uživamo u pogledu na grad obasjan popodnevnim suncem. Nisam prepoznao Santa Kroče u prvom trenutku, otuda onaj komentar o novoj fasadi. Crkva inače dominira panoramom Firence zajedno sa katedralom i palatom Vekio.
Fotografije
Već smo bili umorni i prepuni utisaka tako da smo pored većine eksponata samo prošli i otišli da vidimo neke koje smo unaped odabrali. Malo duže smo se zadržali ispred živopisnih radova umetničke familije dela Robija. Ali i njih ću ovde da preskočim, zadržaću se samo na dve stvari.
Na kraju...
Napuštamo muzej i krećemo ka izlazu. Ne žurimo, zastajemo u glavnom dvorištu da napravimo još nekoliko fotografija južnog zida crkve i kapele Paci. Izlazmo na trg, prelazimo preko njega a zatim silazimo do reke, prelazimo preko mosta Ponte Alle Grazie i se penjemo na uzvišenje Piazzale Michelangelo sa koga se pruža najlepši pogled na grad. Prepuni smo utisaka i nema šanse da još negde ulazimo. Jedino možemo da sedimo na stepenicama i uživamo u pogledu na grad obasjan popodnevnim suncem. Nisam prepoznao Santa Kroče u prvom trenutku, otuda onaj komentar o novoj fasadi. Crkva inače dominira panoramom Firence zajedno sa katedralom i palatom Vekio.
Fotografije
Linkovi / literatura:
http://www.santacroceopera.it/en/default.aspx
https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Croce,_Florence
https://www.visitflorence.com/florence-churches/santa-croce.html
https://santacroceinflorence.wordpress.com/
http://www.museumsinflorence.com/foto/opera%20s.croce/thumbnails/santacroceplan.html
