Sopotnica, Jadovnik

Jadovnik je planina u jugozapadnoj Srbiji. Posle Golije najviša u ovom delu naše države. Katunić, koji je najviši vrh planine, dostiže 1.734 metara iznad mora. Okolina Jadovnika je impresivna. Zapadno od njega teče reka Lim koja ga deli od Kamene gore, na severu ga Mileševka deli od Zlatara dok se na jugu nastavlja na planinu Ozren. Istočno, ili da budem precizniji jugoistično, leži Pešterska visoravan i Jadovnik je jedna od planina koje je okružuju. Tu negde u blizini je i reka Uvac sa svojim jezerima i meandrima pa se ceo kraj sa razlogom smatra jednim od lepših u Srbiji.

Najbliži grad Jadovniku je Prijepolje dok je nešto dalja Sjenica. Oba smo videli sa vrhova planine.

Poznatije od Jadovnika je selo Sopotnica koje leži na njegovom zapadnom delu a samo selo je poznato pre svega po vodopadu. S razlogom. Na taj način Jadovnik deli sudbinu Beljanice za koju mnogi nisu čuli ali većina jeste za Lisine i vodopad Veliki buk. Obe planine su zapravo daleko više od tobogana za reke koje na njima izviru. 

Na Jadovniku i u Sopotnici bio sam sada već daleke 2008. godine i to je bila moja prva višednevna akcija. Nismo išli do Katunića, samo do Savinog krša. Naravno da sam rekao da ću se brzo vratiti, kao i mnogo puta do sada kada su planine i neki gradovi u pitanju, ali lepih planina je puno a vikenda u godini malo. Prošle godine bili smo na Zlataru i sa vrha gledali Jadovnik koji dominira njegovom južnom panoramom. Nisam mogao više da čekam...

Pogled sa vrha Zlatara, ravni Jadovnik skroz u daljini

Bez ambicije da pravim celokupnu sliku planine, podeliću priču u četiri dela opisujući ono što smo videli za vikend 15-16. maja 2021. godine.

Selo Sopotnica

Sopotnica leži na zapadnim padinama Jadovnika. Do nje možete iz dva pravca. Prvi je pravo iz Prijepolja, preko sela Ivanje i Divci. Kažu da je put tuda loš pa smo odabrali drugi pravac. Prođete Prijepolje i nastavite ka Brodarevu a onda se posle nekih 6-7 km isključite na levo, pređete Lim preko drvenog mosta (izdržao je naš kombi sa sve putnicima i stvarima...) i počinjete penjanje asfaltnim ali uskim i vrlo eksponiranim putem, bez ograde ili sličnog obezbeđenja. Pažljivo vozite ako krenete tuda!

Selo je malo, trenutno po Vikipediji ima 113 stanovnika, i kao i većina sela u Srbiji znalo je za bolje dane. Sve više se okreće turizmu što je i logično, ne samo zbog vodopada već i činjenice da leži na 1000m n.v., ima čist vazduh i odličnu vodu i u blizini je svih onih mesta koja sam već pobrojao. Smeštaj nećete imati problema da nađete a lako ćete se dogovoriti i oko ishrane sa domaćinima. Pitu od heljdinog brašna nemojte propustiti...

Centar sela verovatno predstavlja uzvišenje na kome se jedno pored drugog nalaze planinarski dom i škola. Ispred doma je česma a iznad česme spomen obeležje stradalima u prošlim ratovima. Prodavnicu ili kafanu nećete naći. Kao što i sami vidite, noćni život nije posebno razvijen u Sopotnici. Ali ako želite odmor, manje ili više aktivan, onda je ovo mesto za vas.

 

Vodopadi

U svom toku ili survavanju niz zapadne obronke Jadovnika, reka Sopotnica se na jednom mestu podeli u nekoliko krakova da bi oni zatim formirali neverovatan niz vodopada i kaskada, ponovo se spojili i otekli zajedno u Lim. Ne znam da li sam nešto propustio ali van Stare planine ovo je najbolje što Srbija na ovom planu može da ponudi. Jedini koji staroplaninskim vodopadima može da izađe na crtu. Staroplaninski su moćniji, veći i viši ali Sopotnički su elegantniji i svakako pristupačniji. 

Pristup kolima do ispod samih vodopada je lagan, mada put nije do kraja asfaltiran i nadam se da neće biti. Moja preporuka je ipak da kola ostavite ispred planinarskog doma. Zatim nastavite peške putem i posle nekoliko stotina metara nailazite na tablu koja vas upućuje levo i uzbrdo, na kružnu stazu. Lagani uspon dovodi vas tačno do Gornjeg vodopada. Neposredno iznad njega počinje taj niz slapova čiji su Gornji i Donji najreprezentativniji predstavnici.

Piše na Vikipediji da se pre tih vodopada na Sopotnici nalazi više stalnih i povremenih karstnih izvora i vrela. Taj deo nismo upoznali što ne znači da nećemo jednog dana. Uživali smo na platou ispred Gornjeg vodopada a zatim smo krenuli da se spuštamo stazama koje vas uz pomoć ponekog balvana ili mostića vode između krakova Sopotnice. Centralna tačka i verovatno najlepše mesto je drvena platforma ispod Donjeg vodpada. Ovo je ujedno i najviši od Sopotničkih vodopada. Imali smo sreće da se duga pojavi u njegovom podnožju. 

Nema mnogo smisla opisivati ih, bolje je samo postaviti fotografije. Nisam profi fotograf ali teško je mnogo promašiti kada ste na ovakvom mestu. 

 

Ispod Donjeg vodopada leži nekoliko starih vodenica, obnovljenog spoljnog izgleda ali ne i funkcionalnosti. Na kraju, pored jezerceta u kome se stiču svi ti vodeni tokovi, napravljeno je nekoliko drvenih klupa sa senicima, sa merom, bez preterivanja.

Čelina

Čelina je stena, vrh i pre svega vidikovac u blizini Sopotnice. Stižete do nje tako što nastavite makadamskim putem ispod vodopada i pratite ga nekih 3 km. Držite desni pravac kada pred kraj dođete na par raskrsnica i stići ćete do prevoja ispod same stene. Prevoj je zapravo livada sa odličnim pogledom na sve strane. Od nje kreće tek malo ozbiljniji uspon koji vas brzo dovodi na vrh stene. Time ste stigli do kraja planine Jadovnik.

Prilaz Čelini, livada ispod nje

Sa druge strane stene je provalija. Vrlo strmi zapadni obronci Jadovnika omogućavaju izuzetan pogled na reku Lim koja protiče dole, duboko ispod vas. Dolinom reke idu glavni put i pruga za Crnu Goru. Sa druge strane reke su malo manje strme padine Kamene gore. Sve to vidite ne baš kao na dlanu jer ste previše visoko, pre bih rekao iz ptičije perspektive, orlovske recimo.

Pogled sa Čeline na dolinu reke Lim

Lim negde baš ispod Čeline pravi lakat krivinu i potom teče pravo sve do Prijepolja. To čini da pogled ka severu daleko seže, do samog grada. Naravno, po lepoti ne zaostaje ni pogled na drugu stranu. Jedan od boljih vidikovaca u zemlji Srbiji.

Pored Čeline nalazi se Gradina, sličnog oblika, visine i takođe sa odličnim pogledom. Obišli bi je ali kiša je počela baš kada smo se vratili na livadu. Nešto treba ostaviti i za sledeći put...

Gradina (levo) i Čelina (desno)

Katunić

U nedelju smo imali klasičnu planinarsku akciju, od Sopotnice do Katunića, najvišeg vrha Jadovnika, i nazad. Napravili smo krug (matematičari bi me ispravili - pravougaonik) kojim smo opisali skoro celu planinu. Krenuli smo ispred planinarskog doma gde je u rane jutarnje sate bilo zborno mesto za obe grupe. Sišli smo do prvih kuća i tu skrenuli desno. Ta staza ili put je dosta široka, na početku je putokaz koji vas usmerava na nju ali ne sećam se više da li je i koliko dobro markirana.

Prvi deo akcije bio je prilično dosadan i pomalo naporan. Konstantan, ne previše jak uspon ali sa puno blata i kroz predeo koji ni po čemu nije impresivan, bez sunca koje se još nije probilo. Ništa se ne događa prvih sat i po ali to je ono što morate da prođete, skoro svaka akcija ima bar jedan ovakav deo. Onda izlazite na zaravan i tu se situacija prilično popravlja. Šuma se propređuje, otvaraju se pogledi, put postaje ravan i blato nestaje. Tu ćemo neko vreme imati sunca ali dan je uglavnom bio oblačan, na sreću bez kiše. Ubrzo stižemo do usamljene kolibe, tu su drveni sto i klupe, koristimo ih za doručak.

Ne znam da li je Ravni Jadovnik ime za taj deo planine ili je ono ravni samo pridev koji savršeno pristaje ovom delu planine. Visoravan, široka, skoro savršeno ravna, prekrivena niskom travom, sa vrlo blagim usponom gde za desetak km neosetno popenjete tih preostalih 300m. Na krajevima tog platoa su blaga uzvišenja tako da nemate pogled na susedne planine ali to ni malo ne smeta. Jadovnik vam je na ovoj stazi sasvim dovoljan. A na stazi je trava zelena dok je okolo žuta. Zašto je zelena to ne znam ali olakšava kretanje, ništa ne mislite, samo uživate.

Pred kraj počinju brda i tu imate 2-3 varijante do samog vrha. Koliko sam shvatio, sve su vrlo slične. Katunić ne vidite iz daljine ili ga ne prepoznajete, nije mnogo upadljiv. Sam vrh je zauzela vojska, ograđen je i ne možete doći do njega. Nekoliko stotina metara dalje, na ivici severnog grebena, nalazi se uzvišenje koje je nezvanični vrh planine. Tu je onaj stub, tu je i pogled, ne stižete do 1.734m ali ne smeta. Gledam sada Zlatar sa Jadovnika i prepoznajemo još neke planine zapadno od Zlatara. Vidimo i Sjenicu u dolini a Goliju je teško promašiti, najviša je.

 

Katunić

Odmaramo neko vreme pa idemo dalje. Vraćamo se drugim putem koji nas vodi na južnu stranu Jadovnika. Sve isto kao u dolasku, ravno i prepoznatljiv put po sredini. Jednog trenutka naglo skrećemo desno, hvatamo malo užu ali jasno vidljivu stazu. Odatle počinjemo da se spuštamo, negde lagano a negde naglo. Ubrzo stižemo do Vranića stena.

Vranića stene su odličan vidikovac koji gleda na sela Gornji i Donji Stranjani i dalje dokle vas pogled nosi. Sa ove strane Jadovnika vide se već neke ozbiljnije planine, pokrivene snegom. Pre svega najbliža Bjelasica a desno od nje Sinjajevina, Durmitor i ko zna šta još. Ne morate gledati toliko daleko, i same Vranića stene su atraktivne kao i padine Jadovnika. Odatle možete neko vreme ići grebenom a možete se i vratiti na put što je sigurnija i brža opcija.

Malo kasnije uključujemo se u Stazu zdravlja, kružnu stazu dužine 9,1 km. Ne znam ni gde smo joj se pridružili ni gde smo je napustili ali iskoristili smo klupe i senike postavljene na par vidikovaca. 

Idemo dalje putem i mašimo skretanje na levo gde se ulazi u šumu. Iz nekog dosadašnjeg iskustva najlakše je promašiti skretanje kad vas uhvati jak put, udoban za hodanje. Vraćamo se, skrećemo, idemo kroz šumu a onda nizbrdo preko nekog kamenjara dok ponovo ne uhvatimo put. Malo gunđanja i sumnji da baš ovuda mora da se ide ali i to je sastavni deo akcije.

Put bi nas doveo do mesta gde smo prethodni dan sišli sa Čeline. Odatle može i kolima do sela. Ipak trek pokazuje drugačije, skrećemo desno i idemo paralelnim putem, ispostaviće se sa mnogo više blata. Na kraju kao finale prelazak Sopotnice koja je drsko presekla put malo iznad vodopada. Neko se izuo, neko pretrčao, stiplčez na 26-tom kilometru...

Ručak nas je čekao, gulaš sa salatom uz puno sira i kiselog mleka. Mlečnih proizvoda tamo ne nedostaje i mnogo su ukusni. Polako se pakujemo i idemo do planinarskog doma gde nas čeka kombi, pakujemo se i krećemo, čeka nas duga vožnja do Beograda...

Fotografije:

Sopotnica, selo i vodopadi

Jadovnik, planina i visoravan

Stara planina: Red vodopada, red stena

Posle dugih šest godina ponovo sam na Staroj planini. Nemam ništa da kažem u svoju odbranu. Ponovo u proleće što znači ponovo reke i vodopadi bogati vodom. Na Staroj sam bio za 1. maj 2015. godine o čemu sam ovde pisao. Uvodnu priču o planini neću ponavljati, možete je tamo pročitati. Zapravo ništa neću ponavljati, pisaću o nekim drugim mestima (na radost mojih mnogobrojnih redovnih čitalaca). Jer prvi dan sam video nešto sasvim novo a drugi dan smo prešli ono što smo 2015. morali zbog kiše da preskočimo. Baš kako treba. Akciju je vodio Vlada, isto kao i onda.

Puno toga se promenilo za ovih šest godina. Pre svega poraslo je interesovanje za Staru planinu ali i za planine uopšte. Pandemija i covid 19 puno su tome doprineli. Od bekstva iz gradova zbog policijskog časa, zatvaranja tržnih centara pa do nemogućnosti da se ode negde dalje. Možda nije toliko banalno, čini mi se da su se ljudi okrenuli prirodi i šetanju ne bi li savladali neko osećanje stešnjenosti i teskobe. Uglavnom, sada u planini možete sresti mnogo više parova i manjih, neformalnih grupa.

Dojkinačka reka pored vodopada Tupavica

Popularnost Stare planine porasla je i pre covida 19. A popularnost vam ne donosi uvek dobro. Kada sam pisao pre šest godina, na kraju sam konstatovao da će Srbija morati da zaštiti Staru planinu od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Ni na kraj pameti mi nije bilo šta sve može da se umetne u ovu poslednju kategoriju i kakva će pošast navaliti na Staru i njene žitelje. Teško je pretpostaviti šta sve bolesnom umu može da padne na pamet. Jer kada odete tamo i vidite kako i gde ti ljudi žive i da su te reke ono što čini, ispunjava i zaokružuje njihov život i kada ih uporedite sa onima koji su materijalno u neuporedivo boljem položaju i čije su mogućnosti življenja svake vrste neuporedivo veće, i kada su ti drugi spremni da zarad povećanja te razlike onim prvima upropaste život i oduzmu im to malo što imaju, čak i ne odlazeći tamo nego iz neke fotelje, onda shvatite da je to bolest. Bolesno poremećeni sistem vrednosti.

Tumba, Bukovački Do i manastir Temska

Krenuli smo iz Beograda u subotu 29.maja u 6 ujutru. Prvi cilj je bilo selo Temska, desetak kilometeara severno od Pirota. Zapravo ne selo, kroz njega smo samo prošli. Cilj su bili stena i manastir a između se uglavio jedan vodopad. 

Stena Tumba nalazi se neposredno pored puta koji od Temske vodi ka Toplom Dolu i koji mi zbog lošeg asfalta i krivina nije ostao u najprijatnijoj uspomeni. Na sreću pratimo ga samo nekih 5 km i parkiramo na proširenju odakle na levo silazi uzak, u početku asfaltni putić. Spušta se do bivše HE Temac. Na Vikipediji postoji opširan članak o ovoj hidroelektrani koja je prestala sa radom formiranjem Zavojskog jezera koje je, kako kažu, šest puta smanjilo protok vode kroz Temšticu na kojoj je Temac izgrađen. Temštica je inače reka koja teče kroz Temsku i odvodi svu vodu iz ovog kraja Stare planine u Nišavu.

Ne stižemo do hidroelektrane, skrećemo levo i prelazimo most. Zatim hvatamo odlično markiranu stazu, u početku sa sasvim solidnim usponom. Jednog trenutka izlazimo na jaču stazu (koja ko zna odakle dolazi...), skrećemo desno i stižemo pravo ispod Tumbe.

Tumba je vrlo atraktivna stena, bilo da je gledate odozdo, bilo da sa nje posmatrate okolinu. Sastoji se od nekoliko celina, markirana staza vas vodi na najvišu što uvek bude i najsigurnija i najatraktivnija varijanta. Kao i većina stena na Staroj planini, sastavljena je od... pa recimo od kamenih ploča naslaganih jedna na drugu... potpuni sam laik u toj oblasti. I to mnogo lepo izgleda ali koliko je stabilno to već ne znam. Staza vas dovodi u podnožje te najviše stene i odatle morate da se verete ako hoćete da se popenjente na vrh. Možete i da nastavite stazom, ona kruži oko stene i dovodi vas do vidikovca - pored vrha druge značajne tačke odakle smo posmatrali i fotografisali okolinu. Malo je sakriven ali nije problem pronaći ga. Uz znatno manje adrenalina dobićete možda i lepši pogled nego sa vrha (slika ispod).

Pogled odozgo je odličan. Ispod sebe imate već pomenutu HE Temac oko koje meandri Temštice prave skoro pun krug. Dalje pogled ide ka Temskoj ali nema nekih karakterističnih detalja ili ih ja ne prepoznajem. Između pogleda na Tumbu i sa Tumbe biram ovaj prvi.

U povratku stajemo da vidimo vodopad Bukovački Do na istoimenoj (?) rečici. Postoje table sa oznakom pored puta, ne možete ga promašiti. Nalazi se sa suprotne strane i reke i puta od Tumbe. Rečica je probila široku klisuru u brdu tako da je prilaz vodopadu vrlo lak. Vodopad se sastoji od dva nivoa približno iste visine. Prvi nivo sadrži manju količinu vode nego drugi tako da mi se čini da voda dolazi u dva nivoa ali ovo uzmite sa rezervom. Ne samo vodopad, i sam tok rečice od njega do puta je vrlo interesantan pa sam uspeo da napravim nekoliko baš dobrih snimaka.

 

Ispred Temske svraćamo u istoimeni manastir. Crkva posvećena Svetom Đorđu potiče iz XIV veka. Podigli su je braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Vrlo lepo izgleda uprkos tome što je od pogleda zaklanja drveni trem izgrađen ispred glavnog ulaza. I crkva i manastir imaju bogatu istoriju koja prerasta veličinu ovog posta. Svakako ga treba posetiti a možda mu sledeći put posvetim i više prostora u blogu.

Rsovci i Vladikine ploče

Od Pirota putevi idu u nekoliko pravaca na Staru planinu. Gore poprečnih puteva nema pa je povratak u grad uglavnom obavezna opcija ako hoćete više mesta da posetite. Posle pauze za ručak krećemo ka selu Rsovci do koga imamo nešto više od 20 km. Klasično staroplaninsko selo, ušoreno, usamljeno, sa samo 106 stanovnika prema popisu iz 2011. Ima prodavnicu, što u tom kraju nije zanemarljivo. Kada smo stigli, u centru sela je bila veća grupa devojka i mladića, neka organizovana akcija.

Rsovci se nalazi u podnožju planine Vidlič. Pored sela teče reka Visočica a sa druge strane reke je Stara planina. U centru sela su putokazi ka najznačajnijim objektima u okolini. Na jednoj strani je pećinska crkva Sv. Petra i Palva i to nismo videli a na drugoj strani su kanjon i pećina Vladikine ploče i to jesmo videli.

Nisam znao pre polaska šta su Vladikine ploče. Ime me je upućivalo na neke interesantne formacije stena ali sam potpuno promašio. Reka Visočica od Rsovaca ide prelepom dolinom između već pomenutih Vidliča i Stare planine. Onda se ta dolina sužava, brda se približavaju i Visočica je morala da izdubi kanjon ili klisuru kako bi prošla. Negde na liticama na levoj obali reke, nepunih 100m iznad nje, nalazi se pećina. Ona i kanjon dele ime Vladikine ploče. Na Vikipediji saznajem da im je kumovao izvesni speleolog koji je negde u dubinama pećine uslikao stenu koja neverovatno podseća na ljudsku glavu iz profila. Po nečemu mu je zaličila na vladiku...

Put od Rsovaca do pećine podeljen je na dva dela. Prvi deo je lagana staza kroz već pomenutu dolinu, duga 4,5 km, sa blagim usponom. Ona vas dovede do iznad pećine i onda počinje drugi deo, silazak skoro vertikalnom stranom, po stenama a ponegde i siparu, na dva mesta postoji sajla kao obezbeđenje. Povratak je istim putem, naravno. Tek da znate, pre nego što krenete... Sve je markirano, od Rsovaca do pećine. Problem smo imali na ovom vertikalnom delu, jednog trenutka smo stigli u nivo pećine koja je bila desno od nas i tu nismo uspeli odmah da pronađemo markaciju. Vodila je na suprotnu, levu stranu, spuštanje niz usek obezbeđen sajlom, onda povratak desno i penjanje do ulaza.

Tri su otvora u steni. Osim najvećeg tu su još dva levo od njega. Kažu da su to potkapine, ne znam koliko su pristupačne. Pećina ima ulaz visok 18m i tu visinu zadržava u ulaznoj dvorani. Na Vikidepiji piše da je dugačka 660m, bar ono što je do sada istraženo. Nema onih pećinskih ukrasa, pomalo siromašno deluje unutra. 

Ispod pećine huči u ovo doba godine moćna Visočica. Srušeni most na sred kanjona liči na onaj čuveni na Neretvi. Ne znam da li je njegovo rušenje jedini razlog što smo se vratili istim putem a ne desnom obalom reke. Bilo bi zanimljivo videti pećinu iz druge perspektive, plus što ta staza prolazi pored već pomenute pećinske crkve. Dobro je nešto ostaviti i za sledeći put...

Tri čuke, Kopren

Nedelja je bila sledeći put one akcije iz 2015. godine. Tada nas je kiša posle 5-6 km vratila u Dojkince. Sada smo stigli na ova dva vrha.

Spavali smo u Dojkincima. Privatni smeštaj, sve je veća ponuda kako interesovanje za Staru raste. Nas četvoro bilo je u smeštaju Pejčić. Sasvim solidno, čisto, sa toplom vodom i peškirima, kuhinjom, sve ono što vam je potrebno za ovakvu priliku.

Krenuli smo već u 5h. Problem sa vrhovima Tri čuke i Kopren je što su dosta daleko od sela koje je najbliža polazna tačka. Trekovi koji smo imali bili su dugi oko 32km i svaki od njih išao je samo do jednog od dva vrha. Ako bi hteli da ih oba popenjete, to bi kilometražu podiglo iznad granice koja je omogućavala povratak u Beograd isto veče. Spas je stigao u vidu kamiona koji nas je prevezao prvih 12 km makadamskim putem, manje ili više prohodnim. 

Usput je stao da obiđemo Tupavicu, jedan od lepših staroplaninskih vodopada. Nalazi se vrlo blizu puta pošto pređete most na Dojkinačkoj reci, nekih 5 km od sela. Voda pada u nekoliko uzastopnih slapova. Put inače sve vreme prati Dojkinačku reku. Tupavica nije jedini interensantan detalj na reci (tačnije vodopad se nalazi na njenoj pritoci) ali za druge nismo imali vremena. Dolina reke poznata je pod imenom Arbinje i predstavlja strogi rezervat prirode. Tim putem mogu i rekreativci, krenete od Dojkinaca pa dokle možete. Naravno, morate i da se vratite...

Tu gde nas je kamion ostavio počinje pravi uspon. Nije težak, prvo uz reku a kasnije se odvajamo i bežimo levo od nje. Pauzu za doručak pravimo na livadi odmah ispod vrha Tri čuke. Mnogo dobro mesto, ravno uzvišenje sa koga se vide svi okolni vrhovi. Onda nastavljamo i uskoro stižemo na greben Stare planine. Grebenom u ovom kraju ide srpsko-bugarska granica i veliki broj vrhova uključujući najviši Midžor i naša dva cilja toga dana nalaze se na njoj. Na fotografijama imate puno graničnih kamenova.

 

Pauza za doručak, iza su Tri čuke

Tri čuke je svakako najzanimljiviji vrh Stare planine na kome sam do sada bio. Gledano sa one livade, izgleda kao da ima četiri čuke. Četvrta je valjda produžetak grebena dok se tri izdvajaju kao zasebne... čuke (ovo je moje slobodno tumačenje). Sve tri su stenovite i te stene su istog onog složenog oblika koji sam pokušavao da opišem na Tumbi. Treća ili sa sprske strane gledano desna čuka je najviša sa 1938m.

 

Idemo dalje ka Koprenu koji je sledeći vrh na grebenu. Od Tri čuke do Koprena ne gubite mnogo na visini. Ispred Koprena nalazi se Koprenski plato tako da je uspon do ovog vrha vrlo blag i lagan. Plato je široka površine, travnata i gola, bez drveća. U kasno proleće bila je natopljena vodom od skorašnjeg snega, osećali smo je pod nogama sa svakim korakom. Nekoliko jezerca se zadržalo, tu zapravo počinje Dojkinačka reka. Vrh je na 1964m.

Na bugarskoj strani panoramom dominira jezero Ogosta. Vidimo i selo Kopilovci. Mnogo je bliže grebenu od Dojkinaca. Zato je uspon sa bugarske strane mnogo jači i njihovi planinari imaju teži posao. 

Povratak je bio stazom ispod Malog Koprena pa onda utabanom trasom u travi kojom očito prolaze terenska vozila. Lagano spuštanje beskrajnim, zelenim prostranstvom. Preko 10km skoro da ne vidite tragove civilizacije. Zato smo videli Ponor, nesvakidašnji prirodni fenomen. U sred tog zelenila, u podnožju jednog brda pojavljuje se stena u kojoj je izdubljena pozorišna scena, vrlo pravilnog oblika. Na toj sceni pojavljuje se potok, izvire iz stene, pravi mali vodopad i ponovo ponire u zemlju. Kasnije su nam meštani rekli da se taj potok ponovo pojavljuje negde blizu Dojkinaca. 

I to bi bilo sve što smo videli ovog vikenda. Pobegli smo na vreme od kiše koja je počela malo pošto smo se razmileli po kućama da se presvučemo i pokupimo stvari. Onda na po pivo ispred prodavnice, vožnja do Pirota, kratka pauza i pravac Beograd. Stižemo nešto iza 22h. Megan me je uredno čekao ispred Merkatora...

Fotografije:

Temska (sve tri lokacije)

Vladikine ploče

Tri čuke, Kopren