Ознаке

четвртак, 21. мај 2015.

1.maj na Staroj planini

Ako bi se tražio kraj sveta u Srbiji, Stara planina bi sigurno ušla u uži izbor. Sklonjena u stranu, ne toliko udaljena koliko nepovezana sa glavnim putevima, sa očajnom infrastrukturom. Uglavnom se pominjala kada se govorilo o nečemu čega je bilo a čega slabo još uvek ima, kada bi se obično dodalo osim možda na Staroj planini. Od biljnih i životinjskih vrsta pa do zaboravljenih običaja. U poslednje vreme malo se više spominje, što zbog ovog skijališta a što zbog nešto povećanog interesovanja za etno i ruralna područja. Lično mislim da će u vremenu koje dolazi zbog nečeg drugog imati još veći značaj ali o tome kasnije.

Drugo ime Stare planine je Balkan i tim imenom je krstila celo poluostrvo. Prostire se od Crnog mora na istoku do Vrške čuke na zapadu u dužini od čitavih 530 km. Najveći deo nalazi se u Bugarskoj gde je i najviši vrh Botev (2376). Srbija zauzima samo mali, zapadni deo planine. Srpsko-bugarska granica velikim delom ide po grebenu Stare planine. Najviši vrh Srbije Midžor (2169) takođe se nalazi na tom graničnom grebenu. 


Od Midžora ka Babinom zubu, foto iz 2009

Do Stare planine dolazite iz dva pravca. Sa severa, preko Knjaževca ili Svrljiga ili sa juga, preko Pirota. Do sada sam samo jednom bio na ovoj planini, daleke 2009. godine, sa lokaliteta Babin zub popeli smo Midžor. Standardna i uhodana varijanta, ne mnogo zahtevna ali sa prelepim, blagim padinama i fantastičnim vidicima. Znao sam da dole, južnije, ima još lepših predela, znao sam da ima puno velikih vodopada ali sam skoro nesvesno formirao u sebi branu - nisam želeo da slušam ili čitam o tome na suvo, dok ne odem dole. Onda ću od onoga što vidim početi da pravim sliku koju ću dopuniti onim što tek treba videti. Vladina najava Stare planine za 1.maj savršeno se uklopila u ovaj plan. Iako nije odmah objavio plan akcije, prijavio sam se na neviđeno: nigde nisam bio, svejedno mi je gde ćemo da idemo.

Krenuli smo u četvrtak, oko ponoći. Autoputem do Niša, onda prema Pirotu u koji smo stigli u cik zore. Ništa nije radilo pa nije imalo svrhe zadržavati se. Od Pirota je put počeo da se penje čega se ne sećam jer sam i ovaj deo prespavao. Probudio sam se iza sela Slavinje kada je prestao asfalt i kada je smo i pored nećkanja vozača odlučili da izađemo i jedan deo pređemo peške, kako bi sačuvali vozilo. Put je tu prilično izlokan ali je na sreću prav i ravan. Popeo se na nekih 800m i sada drži tu visinu od Slavinje do sela Donji Krivodol gde naglo menja pravac, beži od granice i spušta se u Dimitrovgrad. Pre nego što stigne do Donjeg Krivodola, od njega se odvaja sporedni put na levo koji ide pravo na istok i preko sela Kamenica stiže do Senokosa. Selo Senokos je naša baza za ovu trodnevnu avanturu.




Senokos i Kamenica


Selo Senokos nije najistočnije naselje u Srbiji ali je najbliže njenoj najistočnijoj tački, vrhu Srebrna glava na koji smo se namerili. Prema popisu iz 2002. u selu živi 44 stanovnika čija je prosečna starost preko 69 godina. Jedno od onih mesta koje se nalaze pred gašenjem. Pred polazak stekli smo utisak da se njegovi stanovnici neće lako predati. Uz pomoć neke (nisam siguran koje) strane banke renoviran je i opremljen planinarski dom i asfaltiran je put na ulazu u selo. Postoji i sajt koji vas upoznaje sa selom i onim što ono nudi. 
Ipak, ono što smo videli ne uliva neku nadu. Put jeste asfaltiran ali samo nekih 3-4 km pred ulazak u selo. Pre toga je u takvom stanju da smo uvek deo puta išli peške. Nije problem što je toliko udaljen od Pirota koliko što između njih nema ustanova i objekata koji bi zadovoljili osnovne potrebe, zdravstvene, potrošačke a o kulturnim i da ne govorim. U selu nema prodavnice, nema je ni u selima Slavinja i Kamenica preko kojih se stiže do Senokosa. Možda bi se to dalo prevazići u nekoj boljoj ekonomskoj situaciji ali u današnjoj teško.



Planinarski dom u Senokosu

Ni entuzijazam lokalnog stanovništva nije naročito visok. Niko se nije pojavio sa ponudom lokalnih specijaliteta koje inače reklamiraju na sajtu. Planinarski dom je potpuno opremljen i može da ponudi više nego udoban boravak ali nedostaje posuđe, ćebad, čišćenje...


Ispred Senokosa leži selo Kamenica koje je u još lošijem stanju. Skoro da nikoga u selu nismo videli a prošli smo četiri puta. U onome što bi trebalo da bude centar sela polovina kuća je napuštena i urušena što pruža vrlo sumornu sliku. Ne verujem da išta može da spase ova sela od gašenja i funkcionisanja u dosadašnjem vidu. Treba videti šta posle, na koji način da ovaj prelepi kraj nastavi da živi. Tu već država mora da se umeša i iskoristi iskustva drugih, što je lekcija koju nikako da naučimo. Nadam se samo da neće krenuti u razvoj nekog novog ski centra od koga će nam ostati betonski stubovi i zarđale korpe...



Srebrna glava


Smestili smo se, ko u dom, ko u privatni smeštaj, i oko 8h krenuli na turu. Prelazimo most preko Vodeničke reke i napuštamo Senokos. Uskoro nailazimo na najtežu prepreku za taj dan. Potok ili reka za koji sam kasnije saznao da se zove Gradeščica, dovoljno široka i duboka da je ne možemo preskočiti. Premošćena je velikim balvanom. Balvan je postavljen visoko, posebno sa nizvodne strane gde reka ima pad i gde ima puno krupnog kamenja. Organizujemo se i jedno po jedno prelazimo na drugu stranu. Sada kada razmislim možda je bolje bilo da smo se izuvali, sigurnije u svakom slučaju.

Idemo dalje, sledi uspon uz greben, širokom stazom oivičenom četinarima. Dugačak i monoton uspon završava se na ravnoj čistini sa širokim vidicima gde pravimo malu pauzu. Onda se ponovo penjemo vrhom grebena. Puno je breza oko nas, one i četinari preovlađuju toga dana.


Stižemo na samu bugarsku granicu. Pratićemo je do samog vrha. Ispred nas je srušena karaula i pored njen nov granični kamen. Trek ne vodi tamo ali nas nekoliko odlazi da fotografiše. Planinske granične linije obično idu vrhovima grebena tako da je pogled sa njih odličan. U Bugarskoj se izdvaja vrh Kom, jedini u okolini koji prelazi 2000m. Vraćamo se na trek i nastavljamo dalje. Dolazimo na izvor Grlin kladenac. Odlična voda i malo jezero ispod izvora.

Staza dalje vodi malo ispod grebena kojim ide granica. Vrh grebena je desno od nas a levo je dolina iza koje se ističe Crni vrh (1831). Nije posebno atraktivan pa ga nismo peli. Već smo zagazili u sneg koga je još dosta ostalo. Mokar je, cipele se teško bore. Ispred Srebrne glave nalazi se interesantna stena. Kada nju prođemo vidimo vrh.


Vrh Srebrna glava (1932) nalazi se na samoj granici i predstavlja najistočniju tačku Srbije. Jedan pored drugog su granični kamen i kamen za obeležje vrha. Ne štrči mnogo, uspon do njega je lagan ali kada stignete gore shvatite da ipak dominira okolinom. Na samom vrhu nije bilo snega tako da smo iskoristili priliku da poležemo a neki su i odremali. Pogled sa vrha je lep na sve strane, najlepši je na istok, u susednu Bugarsku, gde predelom dominira kupasti vrh Kom ali ne zaostaje ni pogled na sever ka Midžoru, Koprenu i drugim graničnim vrhovima.

Idemo dalje, put sa vrha potpuno je prekriven snegom. Obilazimo Crni vrh sada sa severne strane. Jednog trenutka čujemo potok mada ga ne vidimo i shvatamo da teče ispod snežnog pokrivača. Nedaleko odatle izvire ispod snega da bi se na svom putu još nekoliko puta podvukao. Potok pruža prelepu sliku na popodnevnom suncu pa se udaljavamo sa treka, silazimo dosta niže nego što je trebalo prateći ga. Što naravno malo kasnije moramo da nadoknadimo. Cena uživanja.


Potok ispod Crnog vrha

Vraćamo se na trek i spuštamo grebenom paralelnim onim kojim smo se popeli. Nailazimo na dugačak red stena o kome bi voleo nešto više da saznam. Još neko vreme idemo čistinom pa zalazimo u šumu. U šumi nam je gps već bio neophodan. Bar dok nismo izašli na put. A onda njime polako do Senokosa u koji ulazimo sa druge strane, pored Vodeničke reke.  

Taj dan prešli smo 24.6 km i napravili 1250m uspona. Predeo od Senokosa do Srebrne glave ne može se nazvati očaravajućim ali je neosporno lep. Sam položaj vrha dovoljno je zanimljiv da za njega odvojite jedan dan.



Rosomačko ili Slavinjsko grlo


Subota, prognoza je bila loša (ispostavilo se sa razlogom) pa smo ambiciozni plan obilaska vrhova Tri čuke i Kopren zamenili mnogo umerenijom varijantom. To nam je omogućilo da obiđemo vrlo interesantan kanjončić Rosomačke reke. Obično ga nazivaju Rosomačko grlo ili Rosomački lonci ali stanovnici sela Slavinja zovu ga Slavinjsko grlo. To grlo se nalazi negde na sredini između sela Slavinja i Rosomač, svi do njega dolaze iz Slavinje pa verovatno smatraju da su zaslužniji od suseda. Dakle dođete do Slavinje i skrenete u centru sela, obeleženo je uredno, ne možete da promašite. Do tamo ima 1,5 km lagane šetnje, uglavnom je ravno tako da svako može odpešači.



Kanjon nije dugačak ali je veoma atraktivan, nadam se da se to vidi na fotografijama. Možete ga posmatrati sa tri nivoa: najniži na mestu gde reka napušta kanjon, najviši iznad ili na vrhu kanjona a možete se i delimično spustiti na sredini i stići na nekih 1,5m od vode. Nije loše isprobati sve tri varijante. Već pomenuta Rosomačka reka krivuda kroz slojevite stene praveći svojevrsne lonce u kojima sve kuva, bar u ovo doba godine. Negde sam pročitao da je moguće proći kroz kanjon u letnjim mesecima, u proleće zaboravite na takvu avanturu.



Dojkinci i okolina


Nastavljamo dalje i stižemo u selo Dojkinci. Ne zaustavljamo se, izlazimo iz sela na suprotnoj strani i kod planinarskog doma napuštamo vozilo. Kiša već počinje da kaplje. Idemo putem pored Dojkinačke reke. Loše vreme smanjuje uživanje i skoro potpuno onemogućava fotografisanje. Prvi cilj je obližnji vodopad Tupavica.


Dojkinačka reka

Prelazimo most preko reke. Predeli postaju lepši, desna obala reke obrasla je šumom. Sa te strane je i interesantna Lilina česma. GPS pokazuje da smo u blizini vodopada. Malo zatim vidim da se čelo grupe zaustavilo, nešto traže i gledaju na drugu stranu reke. Saznajem da je most srušen i da ne možemo na drugu stranu. Vodopad se samo naslućuje kroz grane drveća. Na 100m je od nas ali ga nećemo videti. Ok, doći ću drugi put.

Kiša već odavno pada. Nastavljamo dalje prema Arbinju. Nemamo neki određeni cilj. Što bi Peljevin rekao, spojili smo prostor i vreme tako što idemo od Dojkinaca do 15:30. Mali deo grupe se vraća, razmišljam ali nastavljam dalje. Onda sledi nova ponuda koju prihvatam i nas šestoro (2 x 3) vraćamo se u selo.

Postoje stvari koje ni sebi ne mogu da objasnim. Dok idemo nazad razmišljam da bi reka mogla da se pređe na nekom drugom mestu, pokušavam da razmestim u glavi reku, put i vodopad ali iz nekog razloga brzo odustajem. Previđam prostu činjenicu da se kada ponovo pređemo kolski most nalazimo sa iste strane reke kao vodopad i da se samo treba vratiti do njega. Goksi se toga setio i pronašao obeleženu stazu, obavestio je glavni deo grupe tako da su svi bili na Tupavici osim nas šestoro. Razlog više da ponovo dođem.


Selo Dojkinci

Vraćamo se u Dojkince. Za razliku od ostalih sela kroz koja smo prošli, Dojkinci imaju prodavnicu. Kupujemo sir, pivo i još neke sitnice. Pored prodavnice je neki objekat koji pamti bolje dane, sa tremom ispod koga su veliki sto i klupe. Sedimo sklonjeni od kiše. Pusto je, skoro da niko ne prolazi. Uskoro počinje da bude hladno pa odlučimo da prošetamo do kraja sela. 
Dojkinci su veći od Senokosa. Oseća se slična, sumorna atmosfera dodatno pojačana tmurnim nebom i kišom. Ušoreno selo, sa malim dvorištima i uglavnom starim i trošnim kućama. Dugačko a vrlo usko naselje koje prati tok Dojkinačke reke i pruža se pravcem severozapad-jugoistok. Idemo na donji kraj sela, onda gore do doma gde čekamo glavnu grupu i sa njima se vraćamo u Senokos. Kiša prestaje i olakšava nam pešačenje iza mini busa kada prestane asfalt...



Finale: Topli Do i vodopadi



Za nedelju su nam metereolozi obećali lepo vreme i nisu nas slagali. Krenuli smo u 6h iz Senokosa. Valjalo se spustiti do Pirota pa se opet popeti do Toplog Dola. Drugog puta nema, bar za mini bus. Za Topli Do skreće se direktno sa carigradskog druma, pre Pirota. U početku je put normalan, kasnije se sužava, puni rupama, ispod njega se otvaraju provalije a iznad zlokobno naginju stene odakle se povremeno skotrlja manji ili veći kamen. Ne biste voleli svakodnevno ovuda da idete. Tih 25km od glavnog puta do Toplog Dola prešli smo za 50 minuta.



Selo Topli Do i Javorska reka koja teče kroz selo

Vlada je planirao da penje Midžor iz sela ali ga je na tom usponu pratila samo trećina grupe. Dve trećine se uz njegov blagoslov uputilo ka obližnjim vodopadima. Glavni ciljevi bili su donji Piljski vodopad i Čunguljski skok. Nisam mnogo razmišljao kojoj grupi da se pridružim. Lep prolećni dan i velika količina vode koja se u to doba valja Starom planinom jasno su mi poručili da je sada trenutak kada treba videti te vodopade. Midžor može da sačeka.


Ono što smo toga dana videli ostavilo je zaista jak utisak na mene. Volim reke, posebno one brze, planinske, volim da slušam njihov huk, posmatram kaskade, brzake a o vodopadima da ne pričam. Svega je bilo u zaista neverovatnim količinama. Pratili smo nekoliko reka i potoka, videli dva impozantna i nekoliko "običnih" vodopada, pregazili jednu reku. Neverovatan je osećaj kada satima idete pored reke i kada svaki detalj zaslužuje da bude fotografisan. Mnoštvo manjih i bezimenih vodopada koje smo videli na Javorskoj reci i njenim pritokama u svakom drugom kraju Srbije postali bi turistička atrakcija. Na Staroj planini su no name.

Krenuli smo sa mosta u Toplom Dolu, širokim zemljanim putem pored Javorske reke. Posle nekih 3,5 km postoji skretanje za Piljski vodopadImali smo trek ali snašli bi se i bez njega, skretanje je obeleženo tablom a dalje pratite potok. Potok se zove Lisevski Do. Pravi planinski potok, u najlepšem smislu reči. Kasnim za grupom jer ne mogu da prestanem da fotografišem. 

Ime vodopadu dao je vrh Pilj ispod koga se nalazi. Stižemo do njega, vidim samo onaj njegov donji deo (donji deo donjeg Piljskog vodopada...) i konstatujem: dobro, to je to. A onda se pojavljuje prava grdosija i potpuno sam fasciniran. Gledamo da mu priđemo što bliže, što nije baš lako. Kamenje je mokro i klizavo, ne postoji uređena staza do samog podnožja. Fotografišemo se i povlačimo malo dalje gde pravimo pauzu za doručak. Doručak sa pogledom na Piljski vodopad, neprocenjivo!


Piljski vodopad

Piljski vodopad visok je 64m i drugi je po visini u Srbiji, iza Koprenskog koji je takođe na Staroj planini i koga zbog kiše prethodnog dana nismo videli. Pretpostavljam da se tih 64m odnosi na ovaj koji smo videli, donji vodopad. Ima i gornji i sudeći po fotografijama dovoljno je interesantan ali da smo otišli do njega ne bi smo stigli na Čunguljski skok. Po povratku kući bio sam fasciniran podatkom (sa wikipedie) da je vodopad otkriven 2002. godine. Do tada za njega je znalo lokalno stanovništvo ali valjda mu nisu pridavali veći značaj. Tek 2002. godine! Čitav vek i po ranije Livingston se probijao kroz afričke prašume da bi pronašao Dim koji grmi


Vraćamo se niz potok, istom stazom, dok ne izađemo na glavni put a onda nastavljamo dalje. Neposredno iza raskrsnice naš potok Lisevski Do preseca put i teče dalje ka Javorskoj reci. Potoka ima dosta a para malo, mostovi nisu pravljeni, svaki takav potok morali smo da prelazimo preko kamenja. Idemo dalje, put se uskoro spušta do same Javorske reke. Fascinira crvena boja stane u rečnom koritu. Ne samo u ovoj reci nego i u njenim pritokama što možete videti na fotografijama. 

Javorsku reku nismo ni jednom prelazili ali problem nam je napravila njena pritoka Studenička reka. Neposredno ispred ušća u Javorsku trebalo ju je preći a mosta nigde. Trek i markacija jasno pokazuju pravac preko reke. U dilemi smo, ne možemo da ocenimo dubinu, da li možemo uopšte da je gazimo. A onda se najodvažnija planinarka izuva i prelazi i dileme više nema, moramo za njom. Grupa se deli, polovina ostaje na obali a mi nastavljamo dalje. Ubrzo srećemo neke ljude koji se vraćaju sa Čunguljskog skoka i oni nam kažu da postoji most 600m dalje. Trebalo je samo produžiti putem (desno), ne silaziti ka reci i došli bi do mosta. Što smo uradili u povratku.

I dalje idemo uz reku koja kao počinje da pravi predstavu, rešena da nam pokaže sve šta je sposobna da izvede. Slapovi i brzaci nižu se jedan za drugim. Od prelaska reke više ne idemo putem. Staza je negde udobna a negde silazi u rečno korito. Očito je trasirana u neko drugo godišnje doba, kada je vodostaj manji. 
Slapovi na Javorskoj reci

Stižemo do Malog Čunguljskog skoka. Izdubio je stenu u kojoj je za sebe napravio žljeb. Lep je, posebno zbog bordo stene u pozadini. Ima samo jedan problem, iza njega nalazi se Veliki Čunguljski skok koji mu preotima obožavaoce. Veliki Čunguljski skok (ili samo Čunguljski skok) nema visinu i razuzdanost Piljskog vodopada ali ima neke druge prednosti. Pristupačniji je i lako možete doći ispod njega gde će vas raspršene kapi dobro okupati. Drugo, elegantniji je, survava se niz stenu koja na tom mestu ima oblik ploče, već pomenute bordo boje, deluje kao da je sastavni deo nekog uređenog parka. Provodimo neko vreme ispod njega pa žurimo nazad da stignemo u predviđeno vreme.


Vodopad Čunguljski skok

Naravno, ne žurimo baš toliko da ne obiđemo još jedan vodopad, Krmoljski skok. Nalazi se neposredno uz stazu kojom smo otišli i kojom se sada vraćamo sa velikog vodopada. Postoje dva slapa, jedan za drugim na istom potoku, na nekih 100m rastojanja. Ne znam koji od njih je Krmoljski skok. Onaj nizvodno, do koga smo prvo došli je lepši, onaj drugi deluje veći. Imate ih na fotografijama.

Stižemo na vreme u Topli Do. Ovo selo mi je mnogo življe delovalo od prethodnih. Ili je bilo lepo vreme, ne znam. Osvežavamo se i polako postižem ono stanje potpune ispunjenosti dok se smeštamo u mini bus i krećemo ka Beogradu.



Stara planina neosporno predstavlja pravo blago koje Srbija mora da sačuva. Od neodgovornih turista, divljeg naseljavanja, ski centara i svega što bi moglo da je napadne. Bar jedan deo prirode možemo ostaviti onakav kakav je i na smenu odlaziti tamo da punimo baterije. Još jedan detalj u vezi Stare planine čini mi se važan. Ogromna količina vode koja je tekla sa svih strana, u svim pravcima, dovoljno čista da smo je pili iz potoka. Ako ne grešim, a stručnjaci će to bolje znati, Stara planina može da predstavlja rezervat vode što će biti itekako značajno u vremenima koja dolaze.

Sve što sam napisao pokriveno je fotografijama u četiri albuma. Naravno, ne može sve da se prenese, posebno ne ono nedeljno popodne u dolini Javorske reke, sa hukom reke i zvonima stada kao jedinom zvučnom podlogom. To morate sami da vidite i osetite.


Fotografije:

Srebrna glava

Rosomački lonci

Sela Stare planine

Vodopadi, reke, potoci















среда, 13. мај 2015.

Beljanica, pre kiše

Kada sam počeo sa planinarenjem sada već daleke 2007. godine, Internet nije bio toliko razvijen pa su vodiči svoje akcije objavljivali uglavnom samo na oglasnoj tabli. Zurio sam gomilu papira i u imena planina od kojih sam za neke znao samo iz ukrštenih reči. Od onih za koje baš nikada nisam čuo verovatno se najčešće pojavljivala Beljanica. Kasnije sam shvatio da u tome nisam bio izuzetak, da je van planinarskog sveta tek poneko čuo za ovu planinu. Zato su skoro svi čuli za Resavsku pećinu. Pa sam na pitanje: gde ti je to? počeo da odgovaram: Resavska pećina je u podnožju Beljanice. Aha, što ne kažeš tako!

Beljanica je krečnjačka planina što znači da ima puno zanimljivih oblika reljefa: vrtača, uvala, pećina, pa i reka ponornica. Ono čega nema je voda, posebno u višim predelima i na to treba ozbiljno računati, posebno u letnjim mesecima. Nalazi se u centralnom delu istočne Srbije. Pravac pružanja istok-zapad obezbeđuju doline dve pritoke Velike Morave, Mlave sa severa i Resave sa juga. Na istoku se na Beljanicu nadovezuje planina Južni Kučaj dok je najpristupačnija sa zapadne strane gde postepeno prelazi u dolinu Velike Morave i odakle put dolazi kroz dva grada, kroz Svilajnac i Despotovac. Upravo odavde i mi stižemo, u rano nedeljno jutro 10.maja 2015. godine.

Sada je red da objasnim naslov posta. Već danima se za nedelju najavljuje jaka kiša, negde u poslepodnevnim satima a negde celodnevna. Krenuo sam sa idejom da pokisnem. Da pređem tih 20 i kusur km pod kabanicom a sve što uhvatimo pre kiše računao sam kao dobitak. Na kraju se to pre kiše produžilo skoro na celu akciju iako su nas oblaci pratili skoro sve vreme a u pojedinim trenucima izgledalo je da je samo pitanje minuta kada će početi da lije.


Beljanica iz Lisina

Beljanicu smo popeli sa južne strane, iz Lisina, a spustili smo se zapadnom stranom, do Krupajskog vrela. Mainstream varijanta koju sam već prešao 2011. ali u suprotnom pravcu. Uspon je dug nepunih 9km dok ostalih 18 otpada na silazak što dovoljno govori o prirodi akcije - zapnete i brzo se popenjete a onda uživate u zasluženom, laganom spustu.

Krećemo iz Lisina. Lisine su spomenik prirode, kompleks koji čine izvor i vodopad rečice Vrelo kao i mnogo restorana i kućica gde možete pojesti pastrmku i prenoćiti.

Veći deo uspona savlađujemo idući putem a onda kreće završni deo, prilično strma šumska staza koja nas dovodi do pod sam vrh i koju na sreću prelazimo bez kiše. Inače staza od Lisina od vrha nije posebno interesantna. Ima jedno zanimljivo mesto, to je vidikovac negde na sredini puta. Da bi se došlo do njega morate proći kroz privatno imanje. Sa vidikovca se odlično vidi gornji deo kanjona Resave. Desnu stranu kanjona drži Beljanica dok levu drži greben Vita bukva - Ostreč. Ovim grebenom sam prošao u martu prethodne godine i o tome sam pisao ovde. Sa vidikovca gledamo livadu na Vitoj Bukvi sa koje smo tada gledali na Beljanicu i konstatujemo da je otuda mnogo lepši pogled nego odavde (link ka fotografijama imate na kraju posta o Vitoj Bukvi).


Najviši deo Beljanice (sam vrh je iza mojih leđa)

Vrh Beljanice nosi naziv kao i sama planina i visok je 1339m. Nalazi se na prostranoj i dugačkoj visoravni, predstavlja tek jedno uzvišenje za koje ne biste bili sigurni da je najviše da nije tako označeno. Visoravan se na južnoj strani završava stenovitim grebenom, u većem delu je samo pod travom ali ima i dosta niskih četinara tako da pruža zaista lep prizor. Gore se malo zadržavamo jer kiša samo što nije počela.  


Neposredno posle vrha prolazimo kroz najlepše predele toga dana. Široki put prolazi prvo kroz četinarsku a zatim i kroz listopadnu šumu. Nekada je očito bio nasut a sada se redak makadam stopio sa tlom i napravio izuzetno lepu i prijatnu stazu za koju niste sigurni da li je veštačka ili prirodna. Proleće je konačno stignlo i Beljanica je dobila onu jaku, zelenu boju. Ima puno sitnog, livadskog cveća, ima puno stoletnih bukvi oko staze i naravno najviše fotografija u albumu pripada ovom delu, od vrha do doline Rečke.

Dolina Rečke ili dolina Rečka (nisam siguran...) pokrivena je travnatim tepihom, sa puno četinara i sa Rečićkim vrhom koji dominira njenom severnom stranom. Ima nekoliko rečica i potoka koji nestaju u kraškom zemljištu a najpoznatiji je ponor Rečke. Sada ga nismo posetili ali 2011. godine napravio sam ovu fotografiju. Kiša još nije počela, oblaci su se razišli, što koristimo da se odmorimo i poležemo po travi.


Dolina Rečke i Rečićki vrh

Dugački i blagi spust savršeno odgovara nogama ali javlja se drugi problem - počinje da vam bude pomalo dosadno. Da poslednjih desetak kilometara ne budu toliko monotoni pobrinula se kiša koja je konačno pala i naterala nas da obučemo kabanice. Daleko od toga da smo nezadovoljni, super smo prošli!


Stižemo na Krupajsko vrelo. U pitanju je sigurno jedno od lepših mesta zemlje Srbije. Kraško vrelo, sakriveno u samom podnožju zapadnih obronaka Beljanice, iz koga ističe potok koji se zatim uliva u Krupajsku reku. Jezero ispred pećine ima prelepu boju pri svim vremenskim uslovima. Iz njega voda otiče, nailazi na branu i pravi interesantan slap. Istu vodu vlasnici objekata u neposrednoj blizini vrela koriste za uzgoj pastrmki. Kako vrelo izgleda možete videti na fotografijama, ne toliko iz novog albuma koliko iz onog iz 2011. 

Na večeru odlazimo u obližnji restoran Zov Homolja koji se nalazi u neposrednoj blizini, 400m od skretanja sa glavnog puta ka vrelu. Juna 2009. prešao sam Beljanicu od Žagubičkog buka, preko vrha pa do Krupajskog vrela. Akcija koja je u to vreme prevazilazila moju snagu i do kraja me iscrpela. Pamtim prelepo veče pored vrela. Hladili smo umorne noge u bazenu i pili pivo koje smo vadili iz vode i nosili kod domaćina da nam otvori i naplati. Onda smo otišli u isti Zov Homolja. Bilo nas je preko 60, konobari nisu mogli sve da postignu pa sam ostao bez naručenog vlaškog kačamaka. Završilo bi se na tome da se žene koje su sedele oko mene nisu požalile vodiču a ovaj gazdi. Nisam se malo iznenadio kada se vodič pojavio u busu sa porcijom kačamaka, uredno upakovanim i sa plastičnim priborom za jelo. Naravno, fraj. Takve stvari se ne zaboravljaju pa kada sam u septembru iste godine doveo porodicu u ovaj kraj nije bilo dileme gde ćemo svratiti na ručak. Na roštilj ali uz obavezu da prvo probaju vlaški kačamak. Sada sam bio, ponovo sam ga jeo, i dalje je odličan.

Na kraju 27km, nešto preko 1100m uspona i 100m više silaska.

Malo sam sredio neke prethodne albume (kada sam kačio više fotografija nego što bi trebalo) pa možete da ih pogledate. Posebno onaj iz 2011, piše zašto.


Fotografije 2015 - novi album koji prati priču

Fotografije, decembar '12 - iz Lisina, zimski uslovi

Fotografije 2011 - obavezno pogledajte početak albuma zbog fotografija Krupajskog vrela

Krupajsko vrelo '09 - mali album vrela u septembru, da vidite zašto je bolje ići u proleće

Fotografije 2009 - od Žagubice, preko Beljanice, do Krupajskog vrela - ovaj baš i ne morate da gledate...

субота, 09. мај 2015.

Lefkada, 7 dana i 6 noći

Trudim se da pre svega pišem o svežim događajima. Dva letovanja ipak zaslužuju da ih se prisetim: Lefkada i Peloponez. Biram za početak Lefkadu, može da stane u jedan post.  

Septembra 2012. godine izborili smo se za sedam dana odmora od roditeljstva i pobegli hiljadu kilometara od kuće. Sačekali smo da prođe prva školska sedmica, rešili tekuće probleme, dočekali baku koja će da ostane sa decom a onda u petak veče, posle posla, krenuli put Grčke.

Jedan od glavnih uslova bio je potrošiti što manje novca i ne opteretiti suviše kućni budžet, prilično ispražnjen junskim zajedničkim letovanjem. Spakovali smo suncobrane, ležaljke, frižider u kome ćemo nositi pivo, sokove i voće na plažu, sve ono što će omogućiti udoban odmor uz minimalne troškove. Jedino gde nije moglo biti kompromisa jeste lokacija. Lefkada je odabrana iz više razloga. Fotografije i putopisi koje smo pregledali nisu ostavljali ni malo sumnje da tamo treba otići. A kada već moramo da odemo, septembar u dvoje je definitivno bolji izbor od juna u četvoro. Hladno Jonsko more je prijatnije u septembru kada su mora inače topla, Lefkada nije idealno mesto za letovanje sa decom i na kraju, u junu smo svi premoreni, što od posla, što od škole, a Lefkada traži malo aktivniji odmor od izležavanja na Halkidikiju.


Priča je podeljena po danima, ne morate sve da čitate, samo ono što vam se učini interesantno. 


Dan nulti - Polazak i spavanje u Vranjskoj Banji


Krećemo u petak, oko 19h. Prethodno smo rezervisali smeštaj u Vranjskoj Banji. Ideja se pokazala odlična. Tih 350km vožnje nije predstavljalo problem a kada je umor počeo da se javlja već smo bili ispred Banje. Stižemo nešto pre 23h, žena nam otvara kapiju i pušta nas u dvorište. Klasičan banjski smeštaj, vrlo skromna ali i čista i udobna soba, više nam i ne treba. Plaćamo odmah jer ujutru se nećemo ni videti. Pritisak usled pakovanja i pred putovanje obično mi pokvari san. Sada je potpuno drugačije. Stvari su u kolima, kola su bezbedna u dvorištu, jedino što ujutru treba da uradim jeste da se obučem i umijem. Tenzija je na minimumu, čvrsto zaspim nekoliko trenutaka pošto dodirnem jastuk. Ovo putovanje nam je definitivno promenilo način odlaska na more.



Dan prvi - Putovanje na Lefkadu, Vasiliki


U 6h već smo u kolima. Prelazimo granicu i ulazimo u Makedoniju. Pauza za kafu u restoranu Belov 113. Restoran pored samog puta, u dolini Vardara, na samom izlasku iz Demir Kapije. Ogromno drvo koje daje hlad celoj bašti ispred restorana, udobne stolice, pogled na Vardar i odlična kafa. Zadržavamo se malo duže na grčkoj granici a onda žurimo da nadoknadimo izgubljeno vreme. Izlazimo na glavni autoput Atina - Solun ali ga brzo napuštamo, skrećemo desno i uključujemo se na Egnatia Odos.

Egnatia Odos je autoput koji povezuje jonsku luku Igumenicu na zapadu sa grčko-turskom granicom na istoku. Već sam vozio ovim putem dve godine ranije kada smo išli na Tasos. Ali ta istočna deonica je skroz obična u odnosu na ovu od Soluna do Jonskog mora gde je savladana planinska oblast centralne Grčke i gde je izgrađena većina od 76 tunela i 1.650 mostova i vijadukata. Pravo je uživanje bilo voziti, prelaziti iz tunela na mostove ne smanjujući brzinu i pri tom imati fenomenalne poglede na vrhove Pindskih planina. Ako ste vozač Egnatia Odos je dovoljan razlog da bar jednom odete na Jonsko more.



Na žalost tako je samo do Janjine, onda se isključujemo na lokalni put koji nije toliko loš ali prolazi kroz naseljena mesta i svuda je ograničenje i one kamere koje vam kažu koliko brzo vozite. Policije nije bilo, svejedno kazne su visoke. Prolazimo kroz tunel ispod mora, kod grada Preveza. Ništa posebno, siđete u tunel i izađete iz njega. Nadomak smo cilja. 

Ostrvo Lefkada je na svom severnom delu sasvim blizu kopna tako da je sa njim povezano pokretnim mostom. Most je uglavnom u položaju da možete kolima preći preko njega a povremeno se zarotira i omogući prolaz brodovima i drugim plovnim objektima. Kada ga pređete dospevate na nasip koji vas vodi pravo do Lefkasa, glavnog grada Lefkade. Ovaj nasip deo je sistema koji na krajnjem severu ostrva odvaja deo mora i pravi neku vrstu veštačkog jezera. Nisam saznao čemu služi. Svraćamo u Lidl a onda produžavamo za Vasiliki. Glavna džada po Lefkadi ide u krug, uglavnom prateći obalu. Vasiliki je na suprotnom kraju od Lefkasa tako da možete ići i istočnom i zapadnom obalom. Biramo istočnu koja je pitomija, što znači 30km i 40 minuta vožnje. Možete misliti kakva je zapadna... Kada stignemo u Vasiliki merač pokazuje 1035km od Beograda.

Zašto Vasiliki

Vasiliki je malo mesto koje obuhvata celu severnu obalu najvećeg zaliva na Lefkadi. Ima crkvu, gimnaziju, gomilu kuća, taverni i liči na većinu grčkih, primorskih gradića. Vetar tu stalno duva tako da ima puno jedriličara koji ionako lepu sliku čine još živopisnijom. Mesta pored mora nema puno, brda odmah počinju da se dižu, tako da su kuće poređane u tri, najviše četiri reda. 


Glavni i najstariji deo mesta nalazi se na istočnom kraju zaliva. Tu im je administracija, crkva, škola. Između mesta i mora nalazi se prilično velika marina za tako malo mesto, ozidana sa tri i po strane. Nju sam dosta fotografisao, pogledajte album. Niže od marine je pristanište za trajekte koji odatle idu do Fiskarda i predstavljaju najbližu vezu susedne Kefalonije sa kopnom.

Mesto se ka zapadu sužava i prelazi u jedan put, oivičen po jednim redom kuća a posle nekih kilometar se opet širi i taj deo se zove Ponti. Ne znam da li je Ponti deo Vasilikija ili posebno mesto, tek mi smo tu našli smeštaj, po prilično razumnijoj ceni nego što su nam tražili u starom delu. Kuća u kojoj smo bili nalazi se tačno na mestu gde se taj put račva i izlazi na oba kraka. Naša terasa je gledala na glavnu ulicu. Ispred nas bio je hotel Grand Nefeli. Nismo baš imali potpuno otvoren pogled na more ali svejedno uživali smo na terasi, uglavnom u jutarnjim satima. Soba je bila čista i pristojna, vlasnici nenametljivi.


Jedan od apartmana na spratu je naš

Ono što Vasilikiju nedostaje da bi bio idealno mesto za odmor jeste bolja plaža. Nije da baš nemate gde da se okupate, ja jesam to popodne kad smo stigli, ali plažu u Vasilikiju ne treba ozbiljno razmatrati, čak ni za jedan dan. 




Dan drugi - Egremni


Prvo jutro na Lefkadi. Sunčano. Odlučili smo da odmah gađamo pravo u centar. Plaža Egremni je jedan od simbola ostrva. Ako se sutradan bilo šta desi, vreme promeni ili kola odbiju da se spuštaju uskim i strmim putevima, bar smo bili na Egremniju. Doručkujemo, pakujemo se i krećemo.

Glavna prednost Vasilikija je blizina plaža na zapadnoj obali. Od Egremnija je udaljen svega 3,2 km vazdušnom linijom. Ali između njih se isprečilo brdo, dugo i visoko preko 500m (znači planina...) preko koga za automobile puta za sada nema. Zato je razdaljina čitavih 17 km. (Na fotografijama videćete da preko ovog brda ide trasa nekog puta. Ne znam da li je to planirano da se asfaltira i da li se za ove tri godine nešto uradilo.)

U Vasiliki smo stigli istočnim delom magistrale a sada se vraćamo na sever zapadnim. Uspon počinje iz samog Vasilikija (ili Pontea) i neprekidno traje dok ne izađete na preko 500m visine. Kod sela Komilio od glavne magistrale odvaja se krak koji ide zapadnom stranom već pomenutog brda, prolazi iznad najlepših plaža i stiže na sam kraj Lekfade. Ne morate ići skroz do ovog sela, pre toga postoji prečica kojom se uključujete na zapadni put.
 Prečica je asfaltirana ali vrlo uska, na sreću u to doba godine saobraćaj nije toliko živ, ne znam kako bi se razmimoišli sa drugim kolima. Kada izađemo na taj zapadni krak, vraćamo se ka jugu, prolazimo kroz selo Atani i malo iza sela skrećemo sa puta prema Egremniju. Neko vreme idemo južno a onda kreću serpentine sve do mesta gde se ostavljaju kola. Tu postoji parking ali ako stignete na vreme možete kola da ostavite iznad parkinga i izbegnete plaćanje, nije neki novac ali nije ni neka razlika u odnosu na parking. Za svih 17km par puta sam imao prilike da ubacim u četvrtu, vozi se uglavnom drugom i trećom. Megan je junački podneo najveći teret ove avanture.



Prvi pogled na Egremni je nešto što se ne zaboravlja lako. Od svih plaža na kojima smo bili, Egremni najviše liči na ono kako zamišljate Lefkadu. Peščana, dugačka, sa vrlo strimim liticama i onom neverovatnom, jonsko plavom bojom mora. Egremni je Lefkada sa razglednica, prospekata, brošura. Takvu jednu sliku, obasjanu suncem, videli smo dok smo stajali na početku niza od 350 stepenica kojima silazite na plažu.

Stepenice se spuštaju do beach bara koji se nalazi negde na sredini plaže. Desno i levo su suncobrani koji pripadaju baru. Pesak je sitan i dubok, plaža je dovoljno i široka i dugačka. Pruža se skoro pravilnim pravcem sever-jug a iza nje je vrlo strma litica koja u prvom delu dana pruža debelu hladovinu. Sunce postepeno osvaja plažu a mi smo stigli u zanimljivom trenutku kada su pojedini delovi u senci dok su drugi već obasjani suncem. Egremni ima onaj šmek divlje plaže kome doprinose ogromne stene kojih ima dovoljno za takav užitak ali ne i suviše da bi vam zasmetale. Došli smo dovoljno rano da obiđemo i fotografišemo plažu pre nego što se napunila kupačima.



Iako ima onu divnu, azurnu boju, more na Egremniju nije ni malo naivno. Talasi nisu visoki ali su vrlo dugački i snažni. U kombinaciji sa krupnim kamenjem na ulasku u more, mogu biti vrlo nezgodni tako da plićak treba što pre savladati. Dubina nastupa relativno brzo. I iz mora vidite tu jonsko plavu boju, kao da ste u velikom bazenu. Problem može biti što sve vreme osećate kretanje velike mase vode ispod vas, tolika snaga izaziva pomalo nelagodan osećaj. Iz priče sam saznao da talasi znaju da budu i veći tako da Egremni nije plaža na kojoj ćete se brčkati ali zbog toga se na nju i ne dolazi.


Ljudi su uglavnom koncentrisani oko beach bara. Ko voli da se osami, obučen ili go, beži nešto dalje. Prostora ima za sve. Egremni nije lako dostupan, zbog tih 350 stepenika i zbog činjenice da bez kola (ili nekog drugog prevoza) ne možete da stignete. Da li je to razlog, tek dece uopšte nije bilo a i gornja starosna granica kupača bila je prisutna. Logor smo podigli malo dalje od bara, između stena. Ne znam kako je u ostalim mesecima ali u septembru je bilo dovoljno prostora da ostanete na pristojnom rastojanju od drugih. Uživali smo ceo dan u huku talasa i ambijentu oko nas. Egremni ne bi dobio moj glas za najlepšu plažu koju smo videli na Lefkadi (mada ne bi bilo daleko od toga) ali definitivno je bila plaža na kojoj sam se najbolje osećao. Sada kada razmišljam ponovo da odem, uglavnom mi je Egremni pred očima.



Dan treći - Agiofili


Od plaža koje zaslužuju pažnju, Agiofili je najbliži Vasilikiju. Nalazi se južno od mesta, na istočnoj obali zaliva, udaljen nekih 3-4km. Svega par peščanih plaža nalazi se na ovom delu obale. Do Agiofilija možete stići na dva načina. Jedan je brodićem koji svakodnevno iz Vasilikija odvozi i dovozi kupače. Drugi je putem, zemljanim, kolima ili kako već izaberete. Mi smo odabrali drugu varijantu. Kolima smo prišli dokle smo mogli, ostavili ih i produžili još malo peške. Put je loš na pojedinim mestima ali pretpostavljam da Meganu ništa nije smetalo posle silaska do Egremnija.

Nakon jučerašnje avanture želeli smo neku mirniju varijantu. A Agiofili to definitivno može da vam pruži. Ušuškan u zalivu, ispod brda (sve lepše plaže na Lefkadi su ispod nekog brda...), sa mirnim i kristalno čistim morem, leči živce bolje od bensedina. Putem dolazite do malog rta a onda se spuštate stazom na plažu. Sa tog mesta pogled na Agiofili je prelep posebno u popodnevnim satima - kao i Egremni i Agiofili je okrenut ka zapadu.


Pogled na Agiofili sa rta odakle se spušta na plažu

Stižemo prvi na plažu. Pre nas stigao je čovek koji je valjda zadužen da namesti i naplati ležaljke (beach bar tada nije postojao, samo te ležaljke). I on je stigao ranije, ima dovoljno vremena, stoji u vodi i uživa u miru koji skoro može da se čuje. More se ne pomera i osećate da taj mir teško šta može da poremeti. 


Silazimo na plažu i biramo mesto na skroz suprotnom kraju. Podižemo logor u kome ručni frižider uvek ima počasno mesto. Čuva nam voće, vodu, pivo, sokove... Odmah uzimam fotoaparat i koristim praznu plažu da napravim što više snimaka. Verem se po stenama koje se nadovezuju na plažu na južnoj strani. Pošto sam se ispucao vraćam se, ostavljam fotoaparat i ulazim u more. Ovde već postoji normalan, peščani ulazak u more, postoji dugačak plićak, na ovu plažu možete i decu dovesti. Za razliku od Egremnija...

Uskoro stiže brodić i sa njim prva ekipa kupača. Agiofili se polako puni ali u granicama pristojnosti. More je takođe pristojno, ni traga talasima. Ostajemo ceo dan i u kasnim popodnevnim satima skupljamo stvari i vraćamo se u Vasiliki. Dan sličan jučerašnjem, ceo proveden na plaži.




Dan četvrti - Katizma, Agios Nikitas, Faneromenis i Lefkas


Četvrti dan smo se namerili da napravimo krug oko ostrva. Za kupanje je odabrana plaža Katizma. Krenuli smo posle doručka, zapadnom obalom, kao dva dana ranije. Svratili smo u selo Agios Petros koje se nalazi nekih 6km od Vasilikija. Selo leži na glavnom putu pa smo računali da je šteta bar jednom ne stati i obići ga. Ispostavilo se da ništa posebno nema da se vidi. Leži na unutrašnjoj padini već pomenutog brda koje razdvaja Vasiliki od zapadnih plaža. Ima lep pogled na zaliv i to je sve. Napravio sam nekoliko prosečnih fotografija od kojih sam jedva odabrao jednu da se potpišem na Panoramio.


Česma u selu Agios Petros

Idemo dalje glavnom džadom. Prolazimo kroz selo Hortata a onda se odvajamo levo i idemo putem koji vodi kroz selo Kalamici. Od Kalamicija se silazi na istoimenu plažu i koliko sam čuo to je najstrmiji put na Lefkadi. Mi idemo dalje na sever, polako se spuštamo i posle par serpentina stižemo na Katizmu.

Katizma pripada zapadnim plažama ali je daleko pristupačnija od onih koje leže ispod nje. I do nje se spuštate kolima ali taj silazak ni blizu nije tako strm. Iza plaže postoji veliki, uređni parking i nekoliko turističkih objekata. U odnosu na Egremni ovo je teška civilizacija. I da ne bi tog Egremnija verovatno bi nam se i dopala. Dugačka, peščana, čisto i mirno more presečeno sa nekoliko stena tek da razbiju monotoniju. Ali posle prethodne dve plaže ova nam je bila suviše obična.


Stene i čista voda Katizme

Na plaži nije bilo gužve, prilično smo bili usamljeni mada moram da priznam da je mnogo veća od prethodne dve. U punoj sezoni verovatno predstavlja glavno odredište turista sa severa Lefkade. Par godina kasnije jedan prijatelj mi je sa oduševljenjem pričao o velikim talasima na Katizmi. Nama je more bilo mirno kao čaša. Kako se kome zalomi...

Na plaži nismo ostali dugo, krenuli smo dalje ka glavnom gradu. Pre toga smo svratili u Agios Nikitas. U pitanju je mesto koje je u našem izboru stiglo do samog finala pa smo bili radoznali da li smo doneli pravu odluku. Agios Nikitas je malo i skockano mesto, jedino na ostrvu sa pristojnom plažom. Ima jednu glavnu ulicu koja od puta vodi do plaže i nekoliko sporednih do kojih se uglavnom penje iz te glavne. Glavna ulica je popločana, ima lepih taverni, sve je sređeno ali... Ono što mi se dopalo gledajući na Google Earth sada se ispostavilo kao nedostatak - izgledalo mi je nekako malo i klaustrofobično. Plaža jeste bolja nego u drugim mestima ali nedovoljno dobra i velika da bi ste ostajali na njoj, kada ste već zapucali do Lefkade. Ukusi su različiti i pitanje kako bi nam AN izgledao da smo proveli malo više vremena ali ovoga puta smo bili zadovoljni svojom odlukom da odemo u Vasiliki.



Na putu do Lefkasa svraćamo do manastira Faneromenis. Manastir leži u blizini glavnog grada, na samom rubu uzvišenja koje se izdiže iz ravnice na severnom kraju ostrva. Vrlo lepo je uređen i beskprekorno održavan. Ima lep pogled sa sporednog ulaza na pomenutu dolinu i grad Lefkas. Nisam se potrudio da saznam nešto više o njemu, možda sledeći put kada odemo na Lefkadu.

Najlepši deo dana tek sledi. Dolazimo u glavni i najveći grad Lefkade, neki bi rekli i jedini grad. Zovu ga Lefkada ili Lefkas, koristim drugo ime da bi ga razlikovao od ostrva. Centralni, najstariji i najgušće naseljeni deo Lefkasa nalazi se bukvalno na samom vrhu ostrva, gde se završava ili počinje već pomenuti nasip kojim put vodi ka kopnu. Odatle se širi na sve strane i prelazi u klasična predgrađa sa velikim, dvorišnim kućama. 

U blizini marine je veliki parking i tu ostavljamo kola. Zatim prolazimo onim uskim, mediteranskim uličicama do centra grada. Te ulice Lefas verovatno duguje mletačkoj upravi tokom skoro celog XVIII veka. Stižemo do trga Ethnikis Antistaseos. Pored njega prolazi glavna ulica, sa puno prodavnica i restorana, kojom stižemo do obale. Tu je jedan veliki hotel i velika palma ispred hotela, onda jedan drveni, lučni most i sve to je mnogo lepo izgledalo na kasnom popodnevnom suncu. Zatim se vraćamo tom ulicom, prolazimo kroz grad, fotografišemo neke interesantne objekte, idemo na giros a zatim do kola i laganom vožnjom nazad u Vasiliki. Prethodno svraćamo u Lidl da obnovimo zalihe...



Lefkas nije grad koji morate videti. U Lefkasu nema nekih značajnih objekata koje ne smete propustiti ako ste već tamo. Ima nekoliko starih zgrada i crkava, odlično uklopljenih u novogradnju. Dosta toga je porušeno u jakim zemljotresima koji često udaraju na jonsku obalu Grčke. Ali Lefkas je sređen, umiven, sa prisutnom ali nenapadnom istorijom, sa lepim fasadama i čistim ulicama. Prijatno smo se osećali u njemu i svakako je jedan od razloga zašto želimo ponovo da odemo na Lefkadu.



Dan peti - Porto Katsiki


Metereolozi su počeli da upozoravaju na promenu vremena pa smo požurili da što pre odemo na po mnogima najlepšu plažu Lefkade - Porto Katsiki. Nalazi se na zapadnoj obali ostrva, južnije od Egremnija. Moguće da je Porto Katsiki najjužnija plaža na ovoj obali. Bila je to prilika i da odemo do rta na samom kraju Lefkade.


Putujemo slično kao do Egremnija s tim što sada ne napuštamo glavnu džadu. Ako me sećanje dobro služi put je solidnog kvaliteta ali sa puno krivina. Idemo njime do samog kraja, ispod svetionika koji označava najjužniju tačku ostrva. Tu postoji parking, ostavljamo kola i penjemo se do svetionika. Rt Lefkade predstavlja niz strmih litica povezanih uskim pojasevima. Pogled je lep i vredi doći. Vidi se Kefalonija i manja, susedna ostrva. Nismo bili jedini koji smo posetu rtu povezali sa Porto Katsikijem.


Iznad plaže Porto Katsiki postoji sređeni i asfaltirani parking, kolima možete stići pristojno blizu plaže. Spuštate se stepenicama napravljenim u velikoj steni koja severnom delu od plaže odvaja mali, najgušće naseljeni deo. Prava plaža počinje ispod te stene. Kao i Egremni nalazi se ispod veoma strme, vertikalne litice koja daje hlad i posle podneva. Na plaži je lep, sitan i dubok pesak. Nema mnogo stena ali na jednom mestu ih ima baš dosta pa dele plažu na dva dela. More je bilo prilično pitomije nego na Egremniju.

Sa donje strane ograničena je stenama ali ako ih prođete, preko mora, dolazite na minijaturnu šljunkovitu plažu, okruženu liticama sa svih strana. Dalje nisam istraživao ali bilo bi zanimljivo proći čamcem pored litica ispod Porto Katsikija.


Porto Katsiki na popodnevnom suncu

Nema mnogo toga da se kaže o plaži osim zaista divno izgleda. Bolje je pogledati fotografije. Zaista smo uživali u svakom trenutku provedenom na njoj. Plaža je najlepša u kasno popodne kada zalazeće sunce bukvalno zapali stene iznad nje. Severno od plaže postoji mali rt i do njega vodi pešačka staza. Odatle je najlepši pogled, obuhvata ceo Porto Katsiki ali i obalu severno od njega. Čekamo da fotografišemo ulazak sunca u more. Provodimo poslednji lep dan na Lefkadi te godine.



Dan šesti - poluostrvo Geni, plaža Desimi, mesto Sivota


Budimo se i odmah shvatamo da se vreme promenilo. Nije još počela kiša ali su se navukli oni lagani oblaci, nema sunca kao prethodnih dana. Sparina je, teško vreme. Kupanje je neizvesno pa smo odlučili da obiđemo jugoistočni deo ostrva.


Poluostrvo Geni sam pre polaska označio kao tačku koju svakako treba posetiti. Nalazi se na istočnom delu Lefkade, izduženo je pravcem sever-jug i sa glavnim delom ostrva je na samom južnom kraju spojeno pojasem ne širim od 600m. Na severu stiže do Nidrija, glavnog odredišta naših agencija na Lefkadi, sa kojim se gleda preko mora. Između Genija i glavnog dela ostrva nalazi se poveći zaliv u kome se nalazi puno ukotvljenih jedrilica. Glavni put vodi unutrašnjom stranom poluostrva, dobar je ali prilično uzak - na sreću nije opterećen. Skoro svi objekti nalaze se sa te strane. Na spoljnoj strani Genija ima nekoliko plaža ali ne znam kakav im je prilaz (video ih samo na GE).


Ako ste na Geniju prirodno je da odete do kraja poluostrva i posetite crkvu Agia Kiriaki. Grci imaju običaj da grade crkve i kapele na isturenim tačkma ali uglavnom su to mali objekti koji ne narušavaju lepotu predela. Tako je i ovde. Crkva je niska i ne nadvisuje stenu ispred koje se nalazi. U samoj steni improvizovana je minijaturna kapela. Ispred crkve izbetoniran je dok. Pogled je otvoren, na Nidri ili istočno na ostrvo Maduri. Pored Madurija istočno od Genija nalazi se još nekoliko manjih ostrva a svakako je najinteresantnije ostrvo Skorpios. Privatno ostrvo, trenutno je u vlasništvu unuke Aristotela Onazisa. Čuveni brodovlasnik i Žaklina Kenedi venčali su se na njemu 20.oktobra 1968. a on je tu i sahranjen.

Do crkve ne možete kolima već uređenom pešačkom stazom koja vodi takođe ide pored unutrašnje obale. Kola ostavljate nekih 500m ispred cilja, znaćete da ste promašili ako stignete do kapije privatnog poseda. Najteži deo priče je ubosti početak staze, mada ako znate da staza postoji (mi nismo znali...) možda ne bude problem. Idući stazom, pre nego što stignete do crkve, naići ćete na grob Vilhema Dorpfelda (photo). U pitanju je nemački arhitekta i arheolog, nastavljač rada čuvenijeg zemljaka Hajnriha Šlimana. Dorpfeld je poslednji deo života proveo na Lefkadi, verujući da je zaliv kod Nidrija istorijska Itaka.

Završavamo obilazak Genija. Vreme je i dalje oblačno, nešto hladnije ali kiše nema još uvek i nema razloga da ne odemo na plažu. Desimi je jedna od najpopularnijih plaža u ovom delu Lefkade. Nalazi se tačno na pojasu gde počinje poluostrvo Geni, ne ka zalivu već južno. Ispred plaže je mali zaliv, skoro pravilnog kvadratnog oblika, što naravno daje mirnije more. Iza plaže nalazi se par taverni i još neki objekti, mislim da je i kamp tu. Plaža nije mnogo široka ali je dugačka oko pola kilometra. Šljunkovita je. Nedaleko od plaže, na jednoj od strana koje čine zaliv, nalazi se pećina do koje možete otplivati. Pećina se vidi sa plaže a dovoljno je široka i visoka da ulazak u nju bude zanimljiv. Na samoj plaži ima par vrba ili nečeg sličnog čije grane padaju i prave prirodni hlad. Ako uspete da zauzmete mesto...


Plaža Desimi

O Desimiju sam čitao dosta pohvala, nas nije nešto oduševio, korektan je i ništa više od toga. Ipak, u okolini nema boljih i pristupačnijih plaža. Vetar počinje da duva, kiša se sprema pa se ne zadržavamo dugo. Sedamo u kola i idemo ka Vasilikiju glavnim drumom. Posle nekog vremena skrećemo levo i stižemo u Sivotu.


Obala Lefkade je razuđena i ima puno malih zaliva na čijim krajevima su nicala sela. Sivota je jedno od njih. Njen zaliv je još zatvoreniji i zaklonjeniji od otvorenog mora. Zbog toga Sivota predstavlja glavno odredište za jahte u južnom delu ostrva. Mesto praktično predstavlja jednu ogromnu marinu, načičkanu jahtama iz raznih krajeva Evrope. Oko marine postoji jedan ili dva reda objekata, najčešće taverni i prodavnica suvenira. Prošetali smo oko marine. Mesto je vrlo lepo sređeno, ima puno cveća. Na kraju su poređani domaći, ribarski čamci.

Stižemo u Ponti ranije nego što smo navikli. Vreme se još drži, nema kiše. Popodne idemo u šetnju po Vasilikiju. Napravio sam nekoliko dobrih fotografija, vreme pred kišu zna da stvori odlične uslove. Gledamo kako se oblaci navlače sa zapada. Svraćamo na kafu i žurimo u apartman. Istovremeno kiša počinje da pada.



Dan sedmi - odlazak sa Lefkade


Prethodno veče je počela kiša i počelo je da grmi. Ubrzo je i nestalo struje. Struja je stigla u toku noći ali zato grmljavina nije prestajala. Slaba, udaljena ali neprekidna. Celu noć. To još nikada nisam doživeo. 

Sedimo u sobi, kiša pada sve jače, terasa je slabo pokrivena, čak ni vrata ne možemo da otvorimo. I tako ceo dan treba provesti. A onda mi pada na pamet spasonosna ideja: zašto bi čekali još jedan dan, zašto odmah ne bi krenuli?! Planirano spavanje u Janjini je otpalo da bi u subotu stigli kući, ako bi danas (petak) krenuli mogli bi i Janjinu da ubacimo. Bacam se na laptop, booking.com i za 10 minuta pronalazim smeštaj u Janjini. Pakujemo brzo stvari, uvek je lakše pakovati se tamo negde, ne razmišljaš nego sve nosiš.

Vraćamo se naravno istočnom obalom. Kiša sve više pojačava, brisači jedva stižu da odrade posao, pravi potop ostavljamo za sobom. Napuštamo Lefkadu i idemo u Janjinu ali to je druga priča...



I savet za kraj...


Kola su vam neophodna. Lična ili rent-a-car. Ili motocikl. Za bicikl zavisi u kakvoj ste kondiciji. Ono zbog čega se ide na Lefkadu jesu plaže i to plaže na zapadnoj obali koje su udaljene i do kojih ne možete stići na drugi način. 


Fotografije