Suva planina, avgust '13 (I)

Kada sam počeo da pišem blog negde krajem prošle godine, imao sam u planu da ispričam dve akcije iz 2013. Podstaknut republičkom akcijom Zimski uspon na Trem (na koju ponovo nisam uspeo da odem) počinjem priču o našem letnjem usponu na Trem i još neke vrhove Suve planine, kako jedan moj drugar reče jedine prave planine u Srbiji, u crnogorskom smislu. Pored toga što sam prvi put bio na Suvoj, ova akcija je značajna kao moja prva višednevna a privatno organizovana.

Ideju o odlasku na Suvu planinu Dragana i ja raspredali smo dosta dugo i pravili neke okvirne planove koristeći uglavnom ono neodređeno buduće vreme - jakom ćemo. Onda smo pokušali da konkretizujemo priču ali su se vikendi izmicali jedan za drugim. Konačno, na samom kraju leta, uspeli smo da se organizujemo za vikend 23-25. avgust. Ja sam bio zadužen za prevoz i trekove dok se Dragana pobrinula za rezervaciju smeštaja. Ekspediciji su se pridružili Zorica Polimac i Sloba Božić i priča je mogla da počne. 

Petak jutro, spakovao sam sve stvari u kola i otišao na posao. Svi radimo taj dan, nalazimo se posle posla i krećemo ka Nišu. Skrećemo ka Pirotu i posle nekih 20km odvajamo se na desno. Prolazimo kroz sela Jelašnica, Donja i Gornja Studena. Predeo je interesantan ali moram da budem oprezan, put je uzak a dan je prilično okraćao tako da smo odavno ušli u mrak. Na sreću osim nas skoro nikog nema. Cilj su Bojanine vode gde se nalazi ski kuća u kojoj smo rezervisali smeštaj. 

Imali smo informaciju da kolima možemo prići kući na 200-300m, što je uticalo da se prilično opustim i ponesem sve i svašta. Ispostavilo se da je moj Megan suviše fini da priđe toliko blizu, morali smo da ga ostavimo ispred doma Studenac. Osvetljeno ali potpuno pusto. Shvatili smo da od dolaska do kola po potrebi nema ni govora, uprtili skoro sve stvari i krenuli peške. Stižemo na jednu čistinu a onda se ispod nas ukazuje prelep i zastrašujući prizor. Osvetljena kuća u divnom, planinskom, noćnom ambijentu ali na dnu strme ski staze. Morali smo savladati nizbrdicu sa svim tim stvarima, neadekvatno obuveni. Neki potpuno neadevkatno... 

Ski kuća u kojoj smo boravili prevazišla je sva naša očekivanja. Ne baš reprezentativne spoljašnjosti ali potpuno funkcionalna, u svakom svom detalju. Spolja se ulazi u široko predvorje koji bi trebalo da primi prvi udar i omogući raspremanje i odlaganje opreme. Iz njega vode troja vrata. Skroz desno je prostrani mokri čvor, wc i tuš kabine. U sredini se ulazi u potpuno opremljenu kuhinju. Levo su prostorije za boravak i spavanje. Soba za dnevni boravak opremljena je šankom i sa nekoliko stolova sa klupama i stolicama. Iz nje se ulazi u najveću spavaću sobu, koja opet ima svoj wc. Na spratu su još dve sobe za spavanje. Ispred kuće nalaze se dva drvena stola sa klupama a nedaleko odatle je Orlova česma sa pijaćom vodom, nazvana tako zbog skulpture orla na vrhu stuba. Pored kuće, potpuno odvojen od nje, nalazi se mali apartman u kome je boravio naš domaćin. Prvi utisak je bio da smo imali sve što nam treba, mnogo više nego što smo mi planinari navikli. Drugi utisak je da nema luksuza, sve je tačno u onoj meri koliko nam je potrebno, ni gram više.

Kuća inače pripada ski klubu iz Niša. Naš domaćin je bio Zoran Zoza Marjanović, novinar i skijaš, aktivista u onom starom, pozitivnom značenju te reči. Proveli smo prijatno vreme sa njim, pričao nam je dosta o aktivnostima u svom klubu, o izgradnji ove kuće ali najjača priča je bila o venčanju koje se odigralo na Tremu tačno godinu dana pre našeg dolaska (ne smem da načnem ovu temu, poješće mi ceo post, evo linka ko ne zna o kakvoj svadbi se radi). Zoza je bio u epicentru ovog živopisnog događaja i njegova priča je neprocenjiva.

Subota. Stigli smo po mraku i tek jutro donosi pravu sliku mesta na kome se nalazimo. Budimo se uz fantastičan pogled na Sokolov kamen i čini nam se da je samo to dovoljno da isplati sav uloženi trud. Doručkujemo i krećemo. Za danas je predviđen zapadni greben Suve planine kojim dominira Trem (1810m) kao najviši vrh. Pored njega planiramo da popnemo Sokolov kamen (1523m), onda Mosor (985m) i povratak na Bojanine vode.

Prvi deo treka predstavlja obavezan program, ono što morate odraditi da bi ste stigli tamo gde počinje uživanje. Staza u početku vodi ravno, ispod Sokolovog kamena a onda počinje da se penje. Većim delom ide kroz rastinje i ne baš gustu šumu koji nekad zaklanjaju a nekad propuštaju pogled na dolinu severno od Trema i dalje na Svrljiške planine. Siromašno u odnosu na ono šta ćemo imati sa grebena. 

Zapadni greben Suve planine

Na greben izlazimo na prevoju zvanom Devojački grob. Prvi put vidimo i drugu stranu Suve planine. Devojački grob se nalazi između vrhova Trem i Sokolov kamen. Idemo prvo na Trem. Da li se zove Trem zato što se nadneo nad dolinom ispod njega, ne znam. Uglavnom sa severne strane predstavlja skoro vertikalno odsečenu stenu dok mu je sa ostalih strana mnogo lakše prići. Celim putem do vrha krećemo se u blizini ove odsečene ivice. Nema drveća niti bilo čega što bi nam zaklanjalo pogled koji se pruža bukvalno na sve strane. Da ne prepričavam, fotografije mnogo lepše govore. 

Početak uspona na Trem, Sokolov kamen u daljini

Na vrhu ostajemo skoro ceo sat. Prednost leta - možete da se izvrnete na zemlju, prednost višednenih akcija - krenete oko 7h i imate dovoljno vremena. Osećaj kada posmatrate svet odozgo je neopisiv, mora da se doživi. Nestaju sve one sitne i ružne stvari koje vam zagorčavaju život i zbog kojih ste se popeli toliko visoko. Sat tišine na Tremu smiruje bolje od table bensedina.

Vraćamo se istim putem do Devojačkog groba a onda produžavamo dalje grebenom na Sokolov kamen. Sa njega se odlično vide Bojanine vode i kuća u kojoj smo odseli. Za razliku od Trema gde je vrh jedan i neosporan, ovde ima više stena koje predstavljaju najviše tačke. Nismo baš bili sigurni da je oznaka za vrh na najvišoj od njih. Na žalost vreme se menja, odavno se naoblačilo a sada počinje i da grmi. Zato žurimo da se spustimo što ne možete brzo uraditi jer staza vodi kroz stene i morate biti vrlo oprezni. I dalje držimo isti pravac, idemo do Mosora. Uskoro počinje ozbiljna kiša pa moramo i kabanice da aktiviramo. Na sreću nije dugo trajala.

Silazak sa Sokolovog kamena, Mosor ispred

Mosor je znatno niži od prethodna dva vrha. Interesantan je jer sa ove strane sa koje mu prolazimo predstavlja skoro vertikalnu stenu. Opet o pogledu, sa njega se vidi ceo greben koji smo danas savladali a vidi se i onaj istočni gde sledeći dan planiramo da idemo. Zvuci svadbe iz doline remete tišinu, ovde smo bliže civilizaciji nego na Tremu. Kiša je prošla i razvedrilo se, uživamo još malo i krećemo nazad.

Ostala je još lagani povratak do kuće, širokom i udobnom šumskom stazom. Zoza nas čeka na još jednu čašicu razgovora a onda nas ostavlja i odlazi u Niš. Kiša i munje na Sokolovom kamenu, koji su pretili da se pretvore u pravu oluju, vrlo brzo su zamrli. Tuširanje, onda ručak, uživanje u letnjem planinskom sumraku i odlazak rano na spavanje. Bez televizora i kompjutera. Bar jedan vikend u godini svako bi trebalo da proba...

Na kraju 21.8km i oko 1500m uspona. U sledećem postu pričaću kako smo proveli nedelju i kuda smo išli.

Fotografije (zajedničke, i subota i nedelja)