U pohode Homolju - Tilva Roš

Kada planinarim uglavnom idem na jednodnevne akcije. Još uvek sam potreban u kući tako da teško dobijam ceo vikend slobodan. A kada idete na jednodnevne akcije onda ste ograničeni na planine do kojih je moguće za jedan dan stići, prepešačiti i vratiti se. Beogradski krug je ograničen Gvozdačkim stenama na zapadu, planinama ispod Kraljeva (Stolovi, Studena...) na jugu, Beljanicom i Rtnjem na jugoistoku te Južnim Kučajem i Miročem na istoku. Na severu krug nije zatvoren... Naravno, granica nije stroga ali sve preko ovoga mora da se plati ili (mnogo) ranim ustajanjem ili kraćom turom ili jakim tempom. 

Homoljske planine su pored valjevskih najčešće na programu. Relativno blizu Beograda,  pristupačne, raznovrsni ambijent i pre svega velika površina što znači puno staza što dalje znači da možete idete novim putevima ili ono što ja najviše volim - da spajam već istražene i nove staze. Nisu puno visoke, najviši vrh Štubej ima svega 940m. Ipak, nemojte to da vas zavara, ako tražite đavola lako ćete ga naći na Vranju ili ako probate da popenjete Vukan preko stena. Da ne pričam o spajanju dva i više vrhova i vrlo dugim šetnjama.

I pored svega ne bih mogao da kažem da sam veliki ljubitelj Homoljskih planina. Pre svega zbog karakteristične vegetacije koja preovlađuje u znatnom delu Homolja a ogleda se u sasušenoj travi i niskom rastinju, više nego bogatom trnjem. Od Homolja stradaju cipele, majice a znao sam i da se vratim sa potpuno izgrebanim rukama. Ipak, gledajući fotografije sa ove akcije izgleda da sam se navikao i na neki način srodio sa takvim ambijentom. Sve fotografije sa naslovom Homolje prikazuju ono o čemu pričam.


Ovoga puta išao sam istočnije i severnije nego obično. Kučevo, selo Neresnica, vrh Tilva Roš, reka Komša, sve je za mene bilo potpuno novo. Republičku akciju pod nazivom U pohode Homolju organizovalo je planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. U pitanju je društvo prepoznatljivo po dobroj organizovanosti, entuzijazmu, jakim i dobro smišljenim akcijama i odličnom raspoloženju koje stvaraju oko sebe. Takve stvari ne prolaze nezapaženo pa se i ovoga puta skupio veliki broj planinara iz raznih krajeva Srbije. Cilj Vukana je da nas upozna sa krajevima Homolja u koje se ređe ide, cilj vredan pažnje i za svaku pohvalu. Ekipu Železničara iz Beograda vodio je Vlada Radivojević.

Krenuli smo u 6h iz Beograda, valjalo je stići na početak akcije. Vožnja autoputem, skretanje ka Požarevcu, ređaju se sela Salakovac, Velika Bresnica, Rabrovo, Turija, onda pauza u Kučevu taman za kafu ako konobar bude dovoljno brz i cilj u Neresnici. Selo Neresnica nalazi pored ušća reke Komše u Pek. Tu je fabrika za preradu i pakovanje mineralne vode Duboka. Tu je i letnjikovac kralja Aleksandra, kažu da je u lošem stanju i da planiraju da ga renoviraju. U centru sela organizuje se mali kulturno-umetnički program, pozdravljaju nas iz sela i iz kluba Vukan i onda krećemo na pešačenje.

Zaostajemo namerno na početku, kada je velika grupa onda kretanje na kraju daje nešto više slobode. Ima puno dece. Prolazimo kroz selo a onda se lagano penjemo šumskim putem. Puno je pečuraka a mislim da nikada nisam video toliko crvenih muhara. Što sam i dokumentovao. Kada izađemo iz šume pući će pogled na desnu stranu, na Zvišku kotlinu i gradić Kučevo. 

Pogled na Zvišku kotlinu i Kučevo

Stižemo na Ziman. Ne bih ga baš nazvao vrhom, više kao neka visoravan, livada pod blagim nagibom i sa lepim pogledom. Tu je odmor i tek sad vidim koliko nas ima. Ziman je i najviši cilj za one koji su odabrali najkraću stazu. Oni će odmah iza Zimana skrenuti desno.

Idemo dalje i uživamo u prelepom jesenjem danu. Krećemo se svo vreme grebenom, pogled je uglavnom otvoren na obe strane mada ne mogu da kažem da je baš spektakularan, uglavnom gleda na okolna brda koja su pod šumom i jako liče jedno na drugo. Ne očekujete mnogo i lepo vam je. Posle nekih 5km nailazimo na kuću ispred koje se nalazi česma. Kratka pauza i nastavljamo dalje. 

Dolazimo do raskrsnice gde se odvaja put za ribnjak. Deo grupe se odmah spušta ka njemu a veći deo nastavlja ka vrhu. U blizini raskrsnice je kuća gde takođe ima vode. Idemo kroz tipičnu homoljsku vegetaciju, nisko drveće, visoka trava i grmlje šipka na svakom koraku. Bez većih problema stižemo na vrh koji je potpuno pokriven šumom. Tilva Roš je visok 814m i na vlaškom znači Crveno brdo. Verovatno je povezano sa rudom bakra ali ne znam puno o tome.

Vrh Tilva Roš, desni

Vraćamo se odmah i pauzu pravimo na livadi, negde ispod vrha. Odatle se vidi kop rudnika Majdanpek. Uživamo na suncu, ne žurimo,  imamo dovoljno vremena do početka ručka i polaska autobusa. Onda se spuštamo do one iste raskrsnice, tu skrećemo levo i onda kreće lagani spust sve do reke Komše. Reka je lepa, čista i bogata vodom. Put ide pored nje, sve do ribnjaka gde je cilj pešačenja.

Program je u toku u trenutku kada stižem. Dečija grupa izvodi splet vlaških igara. Nisam neki poznavalac i ljubitelj folklora ali ne mogu da ne primetim koliko su uigrani i kako dobro izgledaju. Domaćini su obezbedili besplatan ručak, pasulj sa kazana, a obezbedili su nam i hladno pivo da kupimo. Rajko je već stigao biciklom i zauzeo separe. Dva sata druženja, onda lagana šetnja do autobusa koji nije mogao da priđe bliže, do ribnjaka vodi samo zemljani put. Spora i dosadna vožnja pored Komše do Neresnice a onda izlazimo na asfalt i lagano tonem u san...

Na kraju oko 22km (sa šetnjom od ribnjaka do busa) i nešto malo ispod 1000m uspona. Prelep dan, odlična atmosfera, sjajni domaćini. Dovoljno da se odlično osećam.


Fotografije

P.S. Ono da pogled nije spektakularan uzmite sa rezervom, pre dve nedelje bio sam na Besnoj kobili i Dukatu, podigao sam prilično kriterijum...