Od naše zgrade do centra Šida, kako aplikacija Google Maps kaže, ima tačno 116 km. Potpuno isto kao do centra Gornjeg Milanovca do koga idem bar jednom mesečno. Za Šid nam je trebalo više od deset godina od ideje da ga posetimo do realizacije. Pošto smo ceo prvomajski praznik proveli u zavičaju organizovali smo se sa prijateljima i u nedelju 7. maja napravili mali izlet. Naša je bila inicijativa ali oni su imali već razrađen plan šta sve treba obići. Ispalo je odlično.
Opština Šid je najzapadnija u Sremu. Sa severne i južne strane zapljuskuju je Dunav i Sava dok kroz nju mirno i dostojanstveno teku Bosut i Studva tako da su reke definitivno ono što ovaj kraj geografski obeležava. Tu su i zapadni obronci Fruške gore, tek da se predeo blago zatalasa. Autoput, koji se nekada zvao Bratstvo i jedinstvo, malo posle skretanja za Šid izlazi iz Srbije tako da morate biti vrlo pažljivi - lako može da vam se desi da zabasate u Evropsku uniju i eto nevolje! Granica EU stigla je do samih Batrovaca i ako je pređete niko vas više ne zaustavi do Atlanskog okeana...
Spomen kompleks Sremski front
Ako ipak ne skrenete ka Šidu i nastavite dalje autoputem, naići ćete na naplatnu stanicu a odmah iza nje na benzinsku pumpu. Skretanje za pumpu ujedno je i skretanje za spomen kompleks. Ako ga promašite, odoste do same granice. Znači isključenje sa autoputa, prođete pumpu pa vrlo brzo skrenete desno i onda još jednom desno da dođete do parkiga ispred restorana. Prostor ispred kompleksa nije baš najpregledniji, zato dajem ovako detaljna uputstva.
Mlađe generacije uglavnom nemaju predstavu šta je Sremski front pa evo kratkog objašnjenja. Krajem 1944. godine Nemci su bili u povlačenju na svim frontovima pa i sa Balkna. Trebalo je obezbediti povlačenje velikim i brojnim jedinicama pa su na području Srema formirali nekoliko utvrđenih linija koje su skoro šest meseci manje ili više uspešno branili. Sve do 13. aprila 1945. kada je front probijen i vojska Jugoslavije prošla i stigla sve do Trsta. Da li je trebalo ulaziti u klasičan frontalni sukob, i dalje je premet diskusija i osuda. Žrtava je bilo mnogo, uglavnom mladih i neiskusnih boraca, bez odgovarajuće vojne obuke, mobilisanih neposredno pre toga.
Spomen kompleks podignut je 1988. godine. Autor je arhitekta Miroslav Krstonošić dok je predsednik konkursne komisije bio Bogdan Bogdanović. Nije dugo potrajao, teško je oštećen u poslednjem ratu i onda obnovljen početkom ovog veka. U prilično je dobrom stanju mada bi trava mogla da se pokosi.
Prvi deo kompleksa je kružnog oblika i zove se Sabiralište. U sredini su na niskom postolju tri reljefa na kojima je prikazan raspored jedinica dok su okolo ploče sa nazivima jedinica, jugoslovenskih, sovjetskih ali i bugarskih i italijanskih. Iz ovog dela se prelazi u Aleju časti, niz niskih zidova na kojima su zalepljene pločice sa imenima 15 hiljada stradalih boraca. Zidovi jasno asociraju na rovove. Na kraju je muzej koji na žalost nije radio. Malo je neobično da muzej ne radi nedeljom ali verovatno je i to opravdano zbog malog broja posetilaca.
Nekako sam uvek imao najviše saosećanja za ratnike i civile stradale na kraju rata, kada je ishod bio vrlo izvestan. Bitka za Berlin odnela je preko pola miliona života. Neke druge bitke odnele su mnogo više ali one su odlučivale ishod rata, ovde je bilo samo pitanje vremena kada će se završiti. Slično je bilo i sa Sremskim frontom.
Sava Šumanović
Galeriju smo prvo posetili. Osim nekoliko slika koje je doneo sa sobom iz Pariza, sve ostale potiču iz poslednjeg perioda slikarevog rada, nažalost i života, od povratka iz Pariza 1930. pa do smrti 1942. Uz veliku podršku roditelja, bio je veoma produktivan slikajući uglavnom sremske pejzaže i ženske aktove. Kustoskinja u galeriji posvećena je svom poslu i ima vrlo zanimljivu priču. Posebno je interesantan detalj da je za ceo ciklus Šidijanke (Šiđanke su žene iz Šida, Šidijanke su fikcija) Sava Šumanović imao samo jedan model. Predstavljao ju je po više puta na istoj slici, u različitim pozama, ne trudeći se da prikrije da je ista osoba u pitanju. Ta devojka bila je konobarica ili pevačica, kasnije se udala u Beograd i kako kustoskinja reče jasno je što se nikada nije vratila u Šid...
Posle galerije otišli smo do spomen kuće. Uz male izmene ostala je potpuno ista kakvom ju je Persida Šumanović ostavila leta 1968. Nikad ne znate šta ćete iz nekog mesta poneti kao najjači utisak. Ovoga puta to je bila gospođa Persida, kako je još uvek oslovljavaju u Šidu. Zbog posvećenosti i podrške sinu, zato što je sačuvala njegove slike u skoro nemogućim uslovima a onda ih poklonila ih gradu zajedno sa kućom, zbog toga što je izdržala tolike godine bez muža i sina i zbog toga što je svojevremeno pokućstvo kupovala kataloški iz Beča. Ispod je izvod iz darodavnog ugovora kojim Persida Šumanović i Šida 1952. godine:
[...] Smatrajući životnu želju svog sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je on ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama. Posle nesrećne i nagle smrti mog sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i budućih naraštaja [...]
I u spomen kući imali smo vođenje i lepu priču. Ulaz je slobodan ukoliko ste platili kartu u galeriji što mislim da nije u redu i da bi neka bar simbolična karta morala da se kupi. I iz galerije nosim sličan utisak. Obično se bunim zbog visokih cena ulaznica, ovoga puta mi je 200 dinara izgledalo uvredljivo malo za ono što ima da se vidi.
Pravoslavna crkva u Šidu je klasična barokna građevina, doduše nešto veća nego slični objekti u Sremu (tako kaže wiki). Sagrađena je u drugoj polovini XVIII veka i posvećena prenosu moštiju svetog Nikole. Crkva se vidi sa prozora kuće u kojoj je Sava Šumanović živeo i on je govorio da je taj pogled uvek nosio sa sobom. Kada uđete u crkvu, osim lepog enterijera vidite po osnovu više detalja koliki trag je u Šidu ostavila ustaška racija iz avgusta '42. Jedan lokalac prepoznaje turistu u meni, pokazuje mi na veliku belu ploču sa imenima stradalih i kaže da zbog toga on nikad ne navija za komšije. Klimam mu glavnom i svoje mišljenje zadržavam za sebe. Prva stvar koja mi pada na pamet posle njegovog komentara je koliko su dalekosežni takvi zločini, osim onog neposrednog zlodela koliko otrova ostavljaju sledećim generacijama.
Ruska kuća i Privina glava
Na putu do manastira svraćamo da vidimo Ruski dvor. Ime je prilično čudno pošto niti je ruski niti je dvor. Zgrada je skoro pa vršnjak pravoslavne crkve, izgrađena krajem XVIII veka kao rezidencija biskupa unijatske crkve. Svašta je u njoj bilo za ova dva i po veka, od sirotišta i internata do partizanske bolnice. Danas ponovo pripada grkokatoličkoj crkvi i u njoj se nalazi manastir. Ušli smo samo u dvorište, zgrada je bila zaključana, lepo i treba videti ali nije nešto zbog čega biste zapucali 100km.
Manastir Privina glava nalazi se nedaleko od Šida, pored istoimenog sela. Najzapadniji je od svih fruškogorskih manastira. Osnovan je još u XII veku ali očito ništa nije ostalo iz tog vremena. Obnovili su ga Brankovići na prelazu iz XV u XVI vek ali je ponovo opusteo za vreme austrijsko-tuskih ratova. Monasi su se vratili posle Karlovačkog mira i nešto kasnije izgrađena je stara crkva, koja deluje starija nego što jeste. Krajem tog neimarskog XVIII veka crkvi je dodat barokni zvonik koji sa njom čini vrlo čudnu kombinaciju. Pored stare postoji i nova crkva izgrađena 2004. godine a na brdu preko puta manastirskog kompleksa sagrađena je i treća. Sa tog brda je odličan pogled na ceo manastirski kompleks. Stara crkva poseduje vrlo lep ikonostas.
Morović
Na kraju smo pomalo umorni i vrlo izgladneli otišli u Morović na ručak. Morović je naselje u šidskoj opštini, južno od autoputa. Leži na dve velike ravničarske reke, tačnije na ušću Studve u Bosut. Dva mosta, po jedan preko svake reke, nalaze se ispred samog ušća a nešto dalje je još jedan kolski most preko Bosuta. Prelepo mesto za koje na žalost više nismo imali snage a ne volje da ga malo više obiđemo. Nešto treba ostaviti i za sledeći put. Zato smo uživali u prelepoj bašti restorana Morovićka priča, pored samog Bosuta. Nisam plaćen za ovo što pišem pa možete da mi verujete da je hrana bila ukusna, osoblje vrlo ljubazno a i da nije bilo tako mesto je toliko lepo da bi samo zbog njega ponovo svratili.
Fotografije:
Literatura:
