Nea Iraklica

Izbor letovališta za ovu godinu pao je na Nea Iraklicu (Nea Iraklitsa, Νέα Ηρακλίτσα), mesto za koje niko od nas nije čuo par meseci ranije. Tražili smo nešto gde do sada nismo bili, ne previše skupo, bez velike gužve ali ni previše pusto, sa solidnom plažom i nekoliko lepih plaža na pristojnoj udaljenosti, da u blizini ima nešto interesantno da se vidi. Manje-više sve smo to pronašli u okolini Kavale.

Za Nea Iraklicu saznali smo preko foruma. Informacije smo proveravali fotografijama sa Google Earth a na forumu smo pronašli i kontakt za lokalnu agenciju preko koje smo rezervisali smeštaj. U početku neobavezno raspitivanje pretvorilo se u ozbiljnu ali i pomalo konfuznu komunikaciju koja se jednog trenutka pomalo zaoštrila kada sam im ukazao na sve nedoslednosti u odgovorima. Mešali su dva apartmana čiji su vlasnici isti. Ne samo što su ih oni mešali nego ni njihov sajt nije baš uvek bio siguran... Ipak smo nekako isplivali iz cele priče i prihvatili njihovu ponudu uplativši 30% iznosa na račun koji su nam poslali. Ali naša banka u kojoj smo uplatu izvršili ne daje nikakvu potvrdu da je uplata izvršena! Može ali mora da se piše zahtev i da se malo podmaže. Na sreću Grci nisu pravili pitanje, svaljivanje krivice na banku pogodilo ih je u živac, odmah su nam poverovali. Sačekali smo par dana da pare legnu i poželeli su nam dobrodošlicu. 

Nea Iraklica

Uglavnom kada je došlo vreme, mi smo se spakovali, stavili malo više para u novčanik ako bi nas dole samo belo pogledali kada pomenemo avans, i u nedelju 24. jula u 6:05 isplovili sa Vidikovca u već dobro poznatom pravcu. Imam utisak da bi Megan i sam, bez mene stigao dole. Kao vremešno kljuse kome više ne trebaju dizgine, znao bi kuda da ide. Čim oseti kofere u prtljažniku, odmah vozi na Bubanj potok, autoput i posle tri sata skreće u motel Predejane. Tačan kao japanski voz. I pauze smo već standardizovali. Posle Predejana staje se u Belovu 113, zato što u Grčkoj nismo pronašli lepo mesto za odmor i zato što volimo da pijemo kafu u debelom hladu platana dok posmatramo Vardar ispod nas. Od Belova nismo pravili pauzu do Nea Iraklice.

Putovanje kroz Srbiju prilično je olakšano od kada je završen autoput pored Vranja. Najnapornija deonica je premošćena. Zato je problem kroz Makedoniju gde naši susedi pokušavaju da isprave ono što se grbo rodilo. U oba pravca. Kroz Grčku naravno nema problema, nije bilo ni gužve, posebno kada smo se odvojili na A2 ka Kavali. Tamo je pravo uživanje voziti, put je odličan a i predeli, jezera i more sa desne i planine sa leve strane. Autoput prolazi iznad same Nea Iraklice, malo ranije se isključujete, i kada se sve sabere možda i najlakše putovanje od kada letujemo dole.

Put do Nea Iraklice

Nea Iraklica

Kada se Egnatia Odos, autoput koji ide poprečno po severu Grčke i spaja granicu sa Turskom na istoku sa Igumenicom na zapadu, odvoji od Ring Road-a koji kruži oko Soluna, prolazi iznad jezera Koronija i Volvi. Od njih može da vam se učini more, posebno od ovog drugog koje je duže i bliže putu. Neposredno iza Volvija put stiže do Orfanskog zaliva u kome leže Asprovalta, Vrasna i Stavros. Zatim beži od mora pa mu se vraća kod zaliva Kavala (Kolpos Kavalas). Istoimeni grad leži u sredini zaliva a na samom njegovom zapadnom početku nalaze se tri manja zaliva u zalivu, nastavljajući se jedan na drugi. Tri mesta su nikla na njihovim obalama: Nea Peramos, Nea Iraklica i Palio.

Istorija Nea Iraklice nije posebno bogata a ni dugačka. Kao i gotovo sva mesta severne Grčke koja imaju ono Nea ispred imena, nastala je kao posledica velike razmene stanovništva početkom '20-tih godina XX veka. Izbeglice iz istočne Trakije ostavili su neku Iraklicu za sobom i 1924. osnovali Novu Iraklicu. Kasnije je došlo do buma turizma pa su ta nea mesta dobila i na značaju i na lepoti. Uglavnom, unuci i praunuci tih izbeglica i nisu tako loše prošli...

Zaliv Nea Iraklice

Zaliv je više dugačak nego dubok i pruža se pravcem sever - jug. Naseljen je duž cele svoje obale. Sve se to smatra Nea Iraklicom ali pravo mesto, village kako reče jedan meštanin, nalazi se na južnom kraju. Ništa posebno nema u njemu ali osvojilo nas je na prvi pogled. U sredini mesta je naravno crkva. Iza nje se nalazi neka administrativna zgrada a ispod crkve je agencija preko koje smo rezervisali smeštaj. Tu ima malo više prostora ali nije trg u pitanju, pravog trga u Nea Iraklici nema. Samo ulice koje se sa brda spuštaju do mora.

Pored mora postoji lepo i široko šetalište koje se prilično širi u donjem delu gde je velika marina za čamce i jahte. Ispred marine je uređen prostor sa palmama, klupama i svetiljkama. Sa dokova koji zatvaraju marinu pruža se lep pogled na mesto. U produžetku, iza marine, nalazi se manje brdo a iza njega je plaža u zaleđu mesta o kojoj ću kasnije malo više. Pored šetališta nalaze se sve one taverne, picerije, kafići, poslastičarnice... Cene su prosečne za ono što smo do sada videli u Grčkoj. Gužva na šetalištu uveče nije velika. 

U taj village se ulazi sa velikog kružnog toka na koji sa juga stiže put iz Nea Peramosa i odakle dalje vodi na sever, pored zaliva, prema Paliju i Kavali. Ispod kružnog toka nalazi se auto kamp a iznad je druga crkva, groblje pored nje i supermarket Mazutis iznad crkve. Vrlo bitno mesto za sve turiste ali i lokalne stanovnike pošto u Nea Iraklici skoro da nema prodavnice. Moguće da smo nešto propustili ali videli smo samo dva mala prodajna objekta, vrlo siromašno opremljena, koja bi sa krajnjim naporom nazvao prodavnicama. Dva velika supermarketa rešavaju kupovinu, već pomenuti Mazutis i Lidl u nastavku puta ka Kavali. 

Osim Lidla uz put ka Kavali smešteni su hoteli, vile i privatne kuće. Taj gornji deo zaliva naziva se Saranta. Tu je bio i naš apartman. Pored samog puta, uz benzinsku pumpu, iznad mini stovarišta građevinskog materijala (vidi sliku). Malo karikiram, ni radnja ispod ni pumpa nisu bili problem ali put jeste. Kada smo rezervisali smeštaj nismo znali da je to put, mislili smo da je ulica. Buka je bila konstantna, preko cele noći, nisam se navikao i bilo je malo problema sa spavanjem. Drugi problem sam već pomenuo, to je nabavka. Nije bilo ni pekare, ni prodavnice, išao sam kolima ujutru za hleb u Lidl. Sam apartman je bio sasvim solidan, dvosoban, sa dve terase i klima uređajem u svakoj sobi. Blizu mora ali udaljen od village. Ako opet budemo išli dole gledao bih da budemo u samom mestu.

Nea Iraklica, snimljeno sa doka

Nea Iraklica je nije srpsko mesto kao Pefki ili mesta na Kasandri. Od stranaca preovlađuju Bugari. Jelovnici su pored grčkog i engleskog dostupni na bugarskom jeziku pa ih nije teško razumeti. Grka naravno ima najviše. Čuli smo da ima i Rusa ali nismo ih skoro uopšte videli. Bilo je i naših ali vrlo malo. Nismo slušali srpski jezik na plaži, nismo delili tuđe probleme, brige, strahove i nedoumice. Tih desetak dana godišnje može Zemlja i bez nas da se okreće...

Gde smo se kupali

Široka, peščana plaža pruža se duž celog zaliva, od rta prema Paliju do marine u Nea Iraklici. To znači da svako ima svoj deo mora, blizu vam je i nema velike gužve. Istina od cele te plaže mi smo se kupali samo ispred našeg apartmana ali koliko sam iz daljine video, nema nekih velikih odstupanja.

Ako smeštajem nismo bili najzadovoljniji, plaža je bila pun pogodak. Pesak, ne onaj najsitniji ali prijatan i što je važno dovoljno dubok da nema letećih suncobrana. Voda je skoro sve vreme bila mirna i čista. Dubina nastupa postepeno ali sigurno, postoji plićak ali ne na 200m od obale. Plaža je dovoljno široka tako da svako ima dovoljno prostora za sebe a ta širina omogućila je i igralište za odbojku na pesku. U pozadini je brdo iza koga sunce rano zalazi što vam naravno ne smeta da i dalje uživate. More je bilo puno školjki a pokupio sam i par morskih zvezda. 

Ono što mi je postalo veoma bitno je razuđenost obale. Da plaža bude u nekom zalivu, pored rta, da bude neko ostrvo ispred i neka druga veća obala u daljini. I na tom polju je Nea Iraklica položila ispit. Ispred zaliva, na nekih 2,5 km udaljenosti, leži malo ostrvo Fidonisi koje upada u svaki pogled upućen ka moru i čije su obale veoma lepe, tako bar kažu ovi što imaju čamce. Iza Fidonisija vidi se ili se nazire severoistočna obala Tasosa. Složili smo se da nikada nismo imali bolju našu plažu, onu ispred apartmana. 

Na glavnoj plaži u Nea Iraklici nismo bili ali smo se kupali na plaži iza rta (na karti istočno od mesta). Zvali smo je narandžasta plaža po boji suncobrana. Dugačka je i ne previše široka. Iznad nje prolazi ulica na koju se nastavlja neasfaltirani put ka vrhu rta. Prelaz iz ulice u put je tačka gde prestaje urbano naselje pa se i plaža toga pridržava - dotle su ležaljke i suncobrani a odatle je slobodni program. Voda je bila čista, imalo je malo ježeva, na sreću bez posledica. Ništa spektakularno ali i nikakvih zamerki.

Amolofi

Plaža Amolofi je glavni adut za turističke agencije kada nude ovu oblast. Nalazi se ispod Nea Peramosa, pred sam ulazak u zaliv Kavala. Ima plavu zastavicu, ima sitan pesak i kristalno čistu vodu prelepe boje, tako piše u prospektima i to je uglavnom tačno.

Amolofi, najistočniji deo je u prvom planu

U pitanju je jedna od onih plaža na koje dolazite da provedete ceo dan, što smo i mi uradili. Istovremeno to je plaža sa uputstvom za upotrebu pa pročitajte par saveta ako planirate da idete. Stiže se preko Nea Peramosa, prođete mesto, nastavite pravo pored tvrđave i onda put sam skrene desno a vi birate jedan od 3-4 dela na koliko je plaža podeljena rtovima. Problem je što sa puta ništa nećete uspeti da sagledate. Obeležena skretanja ka barovima zvučnih naziva upućuju vas na neočekivano velike i uređene parkinge, u debelom, prirodnom hladu. Tu ostavite kola i odete do mora ali i tada nije sigurno da ćete znati na kom delu plaže se nalazite, delimično zbog konfiguracije terena delimično zbog silnih ležaljki i suncobrana. Uglavnom, ako ste navikli da odete na plažu i na licu mesta snimite gde bi vam bilo najbolje da se smestite, onda ste u problemu. Svaka promena nasumično izabrane lokacije zahteva i vreme i napor. Najbolje prolaze (kao i u životu uostalom...) oni koji stanu na prvom mestu i kažu: ovde je najbolje. Prevedeno na Amolofi plažu: svejedno je.

Amolofi jeste lepa plaža, pesak je sitan, voda ima lepu boju i čista je. Meni ipak nije legla. Previše dugačak plićak i skoro otvoreno more (samo se Tasos nazirao) nisu toliki problem koliko preterana uređenost plaže i revnosnost momaka iz beach bara. Skoro da su trčali da postave ležaljke i suncobrane novim gostima a ja mnogo više volim onu grčku prividnu lenjost gde imam utisak da su i konobari na odmoru, koja me opušta koliko i huk mora. O ukusima naravno nećemo raspravljati, drugima bi se verovatno plaža dopala, mlađima posebno. Jedno je ipak sigurno, bez kola je teško stići do nje.

Kada je sunce malo minulo, izašao sam na brdo iznad plaže. To je početak vrlo interesantnog rta koji drži južnu stranu zaliva Nea Peramosa. Prošetao malo po grebenu i vratio se sa nekoliko fotografija. Bilo bi interesantno da smo taj rt do kraja istražili ali nadam se da će biti još prilike.

Rt u produžetku plaže Amolofi, ispod Nea Peramosa

Psatha Beach

Naš izbor za ovu godinu. Verovatno se čita Psata. Leži u maloj uvali, na rtu istočno od Nea Iraklice. Ide se onim putem što prolazi iznad narandžaste plaže. Pre ove ima jedna druga uvala sa divljom plažom koju treba preskočiti. Vozite dalje, skrenete levo na račvanju. Na sledećoj raskrsnici stanete da izbacite ženu i decu iz kola a vi produžite desno prateći oznaku za parking. Tu postoji široka zaravan za parkiranje i privatna kuća iznad nje. Parkirate kola, pokupite šta vam treba i vratite se do one raskrsnice gde se ostavili svoje najmilije. Sada skrenete levo i vrlo brzo se sa tog puta odvaja staza i spušta na plažu. Jeste strmo ali ne previše, mada ko ima problema sa kretanjem ne bih je preporučio.

Psatha Beach

Kao što rekoh u pitanju je mala uvala koju je potpuno zauzeo bar logičnog naziva Psatha Beach Bar. Kada smo prvi put bili, sišli smo na potpuno praznu plažu. Iza nas je došao par sa bebom a tek kada su nas videli sišli su ovi iz bara. To je ono o čemu sam pričao, prenose na mene svoju opuštenost. Plus što je vlasnica bila u kupaćem kao iz Baywatch pa ko je voleo ovu seriju, bilo bi mu super na Psati...

More je bilo prelepo, mirno i potpuno bistro. Ježeva ima tek kada se približite stenama što naravno ne morate da radite. Ako malo dalje otplivate, na desnoj obali imate stene sa kojih možete da skačete, što takođe ne morate da radite. Ne morate ništa da radite, samo da se opustite i uživate, posebno što ni jednom nije bilo gužve. Da, ima i wi-fi...

Mesoropi

Mesoropi je selo na obroncima planine Pangeon. Nalazi se zapadno od Kavale i zapadno od Nea Iraklice od koje je udaljen oko 25km. Put kojim smo stigli do sela ide paralelno autoputu, bliže planini a dalje od mora. Ne leži na samom putu već postoji odvajanje. Malo je zavučeno što ga čini interesantnijim u odnosu na okolna sela. Od Mesoropija kreću planinarske ture ka Pangeonu čiji najviši vrh Koutra (1956m) dominira ovim krajem. Pored Koutre tu je još par nižih ali po svoj prilici interesantnijih i eksponiranijih vrhova. Istražujući na Google Earth, našao sam par vrlo lepih fotografija pa smo odlučili da posetimo selo. Očekivano reka Nidrios nije radila u avgustu ali šta se može, to je doba kada smo dole.

Mostić preko reke Nidrios

Selo nije na velikoj nadmorskoj visini ali jeste na mestu gde počinje planina tako da ima neke odlike grčkih planinskih sela. Pre svega uske i strme ulice. Kuće su uglavnom u dobrom stanju, neke malo starije, neke nove a neke renovirane. Sve ulice su čiste i uređene. Bili smo tamo u nedeljno jutro kada većina stanovnika svečano obučeni odlaze u crkvu. Tri crkve su sasvim dovoljno za ovoliko selo, dve su aktivne a ona najstarija i najinteresantnija nije pa sam mogao na miru da je fotografišem. 

Prvo smo krenuli stazom koja izlazi iz sela i vodi na planinu. Uverili smo se da je reka presušila pa pošto nismo imali veće penjačke ambicije vratili smo se i seli u jednu od dve kafane na glavnom trgu. Dok smo pili jutarnju kafu služba u crkvi se završavala i kafana je počela da se puni lokalnim stanovništvom. Ne znam da li svako ima svoj sto ali bilo je očigledno da imaju taj mali nedeljni ritual koji nismo želeli da remetimo pa smo se ubrzo povukli. Obišli smo i drugu stranu sela i vratili se kući na doručak i prepodnevno kupanje. Link ka albumu sa fotografijama je na kraju teksta.

Nea Peramos, Palio, Kavala, Filipi...

U Nea Peramos smo svratili u povratku sa plaže Amolofi. Bili smo gladni pa smo iskoristili priliku da pojedemo giros i malo prošetamo. Peramos je pravi gradić, dosta je veći od Iraklice. Ima veoma lepo šetalište sa puno manjih i većih palmi. Uhvatili smo pravi trenutak pa su fotografije dobro ispale. Plaža je dosta uska, to bi verovatno bio problem. I giros je bio čitavih 3e...

Park pored mora u Nea Peramosu

Kroz Palio smo prolazili svaki put kada smo išli u Kavalu ali se nismo zaustavljali. U pitanju je dugački niz kuća i hotela pored tog puta. Ima još ulica sa suprotne strane od mora ali s obzirom da su neki glavni objekti (supermarket, crkva...) pored ovog puta, pretpostavljam da ništa nismo propustili. Nema nikakav trg ili nešto što bi predstavljalo centar mesta ali ono što smo videlo dopalo nam se. Ima puno visokog drveća i mesto deluje prilično urbano.

Kada smo birali Nea Iraklicu za letovanje, svakako smo mislili i na odlaske u Kavalu. Jedne godine smo svratili sa Tasosa, obišli tvrđavu i stari deo grada i rekli da moramo ponovo da dođemo. Sada smo se uverili koliko je grad lep i da zaslužuje poseban post koji će doći posle ovog.

Filipi je arheološko nalazište, rimski i vizantijski grad koji će takođe dobiti posebno mesto u blogu. Od ove godine uvršćen je u Unesco listu svetske kulturne baštine. Ne treba ga propustiti.

Povratak

Krećemo oko 8h, taman da stignemo na otvaranje Kosmosa u 10h. Za neupućene, Kosmos je tržni centar u blizini Soluna. Naš uobičajeni termin za letovanje (kraj juna, početak jula) ne upada u sezonske rasprodaje pa ovu priliku ne smemo da propustimo. Obećao sam još u polasku... Dva sata u Kosmosu i dva sata u Ikei. Malo za opušteno razgledanje, mnogo kada znamo da nas čeka preko 600km puta i dve granice. U Ikei ručamo, ne propuštamo one njihove meatballs. Krećemo oko 15:30. Vrelinu u kolima klima će tek nešto kasnije svesti na prihvatljiv nivo.

Par reči o putu. Uključujemo se na Ring Road oko Soluna na samom njegovom početku. Ono što ranije nisam primetio jeste da nema status autoputa sve dok se kod skretanja za Kavalu ne spoji sa Egnatia Odos (A2) i postane deo njega. Do tada je ograničenje 110 mada to dole skoro niko ne poštuje. Na vama je da odlučite da li ćete da im se pridružite. Skretanje za Evzoni je prva raskrsnica posle one za Kavalu. Ne piše na tabli Evzoni, piše Edesa. Mi smo znali za to ali Leskovčani ispred nas očito nisu, sudeći po naglom i prekasnom kočenju. Ja sam zato nešto kasnije promašio sledeće skretanje ka Evzoniju i produžio ka Edesi. Naviknut da se na grčkim autoputevima skretanje najavi 2000m unapred, nisam spustio brzinu kada je tabla rekla Evzoni desno za 200m. Posle smo se još jedan zemljak i ja okretali na prvoj raskrsnici. Tek da putovanje ne postane rutina...




Fotografije:

Nea Iraklica

Amolofi, Nea Peramos

Mesoropi