Santa Marija Novela

Prethodni, ujedno i prvi, boravak u Firenci, iskoristili smo da posetimo dve po meni najznačajnije crkve u gradu: San Lorenco i Santa Kroče. Sada je na red došla treća velika crkva ili ih je možda sve tri bolje zvati crkveni kompleks pošto prateći objekti često ne zaostaju za samom crkvom ni po lepoti ni po značaju. 

Gradnja crkve Santa Marija Novela (Santa Maria Novella) započela je 1276. godine na temeljima male kapele iz IX veka. Nova u odnosu na tu kapelu, crkvi je taj epitet ostao ugrađen u samo ime (novella). Vremenom on je postao apsurdan jer je to danas najstarija velika bazilika u Firenci. Projektanti crkve bili su fratri Sisto Fiorentino i Ristoro da Campi mada italijanska Vikipedija kaže da je ovaj podatak prilično nepouzdan. U podatak da je gradnju 80 godina kasnije završio Jakopo Talenti izgradnjom zvonika nisam našao da se sumnja. Jakopo je takođe bio fratar ili redovnik ali i arhitekta. Izgleda da su u to vreme među fratarima bilo i onih kojima religija nije bila na prvom mestu već samo pokriće da se bave onim čime žele. Nešto kao SKJ u drugoj polovini XX veka...

 

Istočna fasada crkve

Od graditelja treba još pomenuti Leona Batistu Albertija, koji je zaslužan za glavnu fasadu, i Đorđa Vazarija koji je u XVI veku izvršio veću rekonstrukciju crkve. Građena je u gotskom stilu, dorađivana u renesansnom a ima i elemenata starije romanike (zvonik).

Nalazi se u neposrednoj blizini železničke stanice koja se zove isto kao i crkva. Između njih su važne tramvajske stanice tako da je vrlo verovatno da će vam kao i nama SMN biti prvo što ćete videti u Firenci. Ispred crkve je istoimeni trg na kome su dva obeliska iz XVI veka. Podignuti su da označe trasu za trke kočija koje su se nekada održavale na trgu. Četiri kočije su učestvovale u ovim trkama, svaka vučena parom konja i tako sve dok travajska šina nije prešla preko trga i označila početak novog doba. Oko trga su još neki zanimljivi objekti. Pre svega mislim na bolnicu Sveti Pavle iz XIII veka (slika dole). U njoj su sada muzej fotografije i muzej XX veka.

 

Glavna fasada i staro groblje

Crkva Santa Marija Novela izgleda potpuno drugačije kada se posmatra iz različitih pravaca. Njen najreprezentativniji izgled je sa istoimenog trga. Mermerna fasada iz XV veka jedan je od simbola firentinske renesanse. Ako uporedite fotografije te južne fasade i fotografije crkve sa severa, od železničke stanice, teško ćete prepoznati da se radi o istom objektu.

U prvo vreme južna fasada ličila je na ostale, izgrađena od istog materijala ničim nije odvajala. Onda je sredinom XIV veka njena donja polovina obložena mermerom. Na njoj su bila dvoja manja vrata i šest grobnica viđenijih građana, verovatno onih koji su dali pare za te radove. Sto godina je trebalo da se krene dalje, tačnije čekalo se da neko odreši kesu. Đovani di Paolo Ručelai je to učinio i doveo Leona Batistu Albertija, slikara, pesnika, filozofa, arhitektu i još ponešto - tada je to moglo da se nađe sve u jednom čoveku. Alberti mu je već isprojektovao palatu Ručelai i investitor je očigledno bio njome zadovoljan.

Alberti je bio ograničen tim vratima i grobnicama koje nije mogao da menja. Dodao je četiri stuba i velika, glavna vrata i to sve savršeno spojio sa novim, gornjim delom fasade, koristeći istu kombinaciju belog i zelenog mermera. Njegovo umeće ogleda se upravo u ovom uklapanju i u korišćenju dve prevrnute volute kojima je maskirao veliku razliku u visini glavnog i bočnih brodova. Ovo je (valjda) on prvi smislio a kasnije se dosta koristilo. 

Sve ovo naravno nisu moje misli već sam pročitao na italijanskoj Vikipediji i zvaničnom sajtu crkve. Tamo su date i neke zanimljivosti vezane za proporcije elemenata fasade, odraz ponovnog interesovanja za geometriju i matematiku. Na njoj su i dva astronomska instrumenta (armilarna sfera i astronomski sat) koje je dodao fra Ignjacio Danti, kasnije profesor matematike u Bolonji (i ovaj član SK...), što sve zajedno fasadu čini renesansnom u svakom pogledu. 

Desno od mermerne fasade je dvorište, na planu crkve označeno kao Vecchio cimitero ili staro groblje. U njemu se nalazi biletarnica pa ćete ga svakako posetiti ako planirate da uđete u crkvu. Karta je u jesen 2022. koštala tričavih 7,5 evra. Staro groblje se, sudeći po natpisima na pločama poređanim pored staze koja ga okružuje, koristilo do kraja XIX veka. Na istočnoj fasadi crkve su arkadne grobnice. Treća od ulaza, prepoznatljiva po sličici viteza na konju, je grob slikara Domenika Girlandaja čije ćemo radove videti kada uđemo.

 

Unutrašnjost crkve

Prvi deo crkve podeljen je na široki centralni i dva uža bočna broda koji se napred spajaju u jedinstven prostor okružen sa tri strane kapelama. Prava na te kapele bogati Firentinci su kupovali i prodavali, sahranjivali se u njima i što je najvažnije plaćali nekim umetnicima da ih ukrase. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da je sama arhitektura crkve manje značajna od nekih umetničkih dela koji se nalaze u njoj. Evo šta sam izdvojio.

Prvo što vam pada u oči kada uđete je Đotovo Raspeće, ogromna slika na drvetu u obliku krsta okačena na sredini centralnog broda. Naslikana krajem XIII veka, značajna je po tome što je Đoto prekinuo idealističko predstavljanje Hrista, karakteristično za gotsku umetnost, i uneo mnogo više realizma. Telo na slici je jasno podložno zakonu gravitacije što se vidi po položaju glave, kolena i celog gornjeg dela tela. Ono što tamo nisam primetio a posle sam pročitao i video jeste grob na dnu slike. Po predanju prvi čovek Adam sahranjen je na Golgoti. Hristova krv pada na njegov grob što simbolizuje iskupljenje od grehova.

Piše da je Bruneleski kada je pravio svoje raspeće gledao baš ovo Đotovo. Jedina sačuvana drvena skulptura poznatog arhitekte i vajara nalazi se u kapeli Gondi. Vazari je zabeležio interesantnu priču da je ovo delo nastalo kao kritika Donatelovog drvenog raspeća koje sam pominjao u priči o crkvi Santa Kroče. Navodno je Bruneleski zamerio prijatelju da je prikazao Hrista kao seljaka a ovaj mu odgovorio pa napravi ti boljeg. I napravio je, ako ne boljeg ono svakako soficistiranijeg. Da li je priča tačna i da li je Donatelo zaista ispustio ručak kada je video Bruneleskijevu statuu nije sigurno ali se zna da ovo delo nije rađeno po narudžbini već je bilo u vlasništvu autora koji ga je nešto malo pred kraj života poklonio crkvi. Pre nekoliko godina bila je interesnatna izložba, pored ova dva izloženo je i Mikelanđelovo drveno raspeće koje se takođe nalazi u Firenci, u crkvi Santo Spirito.

Glavna ili centralna kapela nalazi se naravno na centralnom mestu crkve, najveća je i najraskošnije ukrašena. Najkoloritnija, da ne kažem najšarenija. Naziva se još i kapela Tornabuoni pošto je Đovani Tornabuoni, blizak saradnik Medičija, stekao pravo nad njom. Angažovao je Domenika Girlandaja da je oslika a ovaj je napravio dva izuzetno živopisna ciklusa: jedan o životu Bogorodice i drugi o životu Jovana Krstitelja. 

Domeniko Garlendajo: Život Svetog Jovana Krstitelja

Interesantna je istorija kapele. Tornabuoni je pravo nad njom kupio od porodice Saseti koji su želeli na zidu slike iz života Franje Asiškog a kako je crkva bila i ostala dominikanska, zahtev je odbijen. Oni nisu hteli da odustanu od svoje ideje, promenili su crkvu i kapelu Saseti uredili u crkvi Svete Trojice (u blizini istoimenog mosta). Girlandajo je autor i ovog ciklusa fresaka. Ulaz u crkvu je besplatan ali kapela Saseti je u mraku i tek kada ubacite 2 puta po 2 evra osvetli se na nekoliko minuta. Kreativnosti Italijanima ne nedostaje ni u XXI veku...

Domeniko Girlandajo nije sam radio, imao je svoju radionicu, ekipu manje ili više dobrih slikara, između ostalih svoja dva brata. Zato je i mogao da preuzima velike poslove kao ovaj. Ja to baš i ne primećujem ali stručnjaci kažu da je kvalitet fresaka vrlo neujednačen u zavisnosti od toga da li je majstor sam radio ili neko od kalfa i šegrta. A jedan od učenika bio je i mladi Buonaroti. Nije poznato (još uvek...) da li je samo mešao boje i dodavao palete ili je ostavio malo većeg traga. Girlandajo je bio poznat po portretima a i po tome što je biblijske scene smeštao u ambijent tadašnje Firence. Spojio je to dvoje tako što je kao sporedne likove slikao svoje savremenike a i sebe je znao da ubaci u priču. Naravno, investitori su imali posebno mesto, u ovom slučaju u osnovnom redu na srednjem zidu Đovani Tornabuoni i njegova u tom trenutku već preminula supruga. Tu se ništa nije promenilo do danas...

I za kraj najpoznatije delo koje je i na mene ostavilo najjači utisak, Mazačova freska Sveta Trojica, rađena 1425-1428. godine. Ponovo raspeće kao motiv - i ovde je u pitanju rana renesansa, još uvek nisu mogli da pobegnu daleko od religijskih motiva. Ipak Mazačo je sve uradio drugačije nego što se do tada radilo. Humanistički pristup vidi se u realističkom prikazu Hrista (već pominjao kod Đota i Bruneleskija) ali i Boga Oca koji, kako sam pročitao, prvi put ima ljudski lik sa sve bradom i nogama. Pozadina nije nebo već neka imaginarna kapela, znači ljudskih ruku delo. 

Ono što je možda najznačajnije jeste primena linearne perespektive koju je neposredno pre toga otkrio Bruneleski i pretpostavlja se da mu je ovaj pomagao tokom rada. Zbog toga imate jak osećaj dubine i treće dimenzije, nešto zaista revolucionarno u XV veku. Ispod raspeća, kao posmatrače ponovo vidimo Bogorodicu i apostola Jovana a u prvom planu, u položaju molitve su donator i njegova žena.

Mazačo je umro vrlo mlad, neposredno pošto je završio fresku koja je njegovo poslednje delo. Malo je nedostajalo da bude uništena tokom velikog renoviranja crkve u XVI veku. Vazari je prepoznao njenu vrednost i bukvalno je sakrio iza novog oltara. Otkrivena je 300 godina kasnije i premeštena (sa sve zidom...) na drugo mesto. Vraćena je 100 godina kasnije kada je otkriven donji deo freske, sarkofag sa skeletom na njemu. Čitava tri veka ljudi su mislili da je jedno od prvih i najvažnijih dela renesanse zauvek izgubljeno a onda, srećni što su ga pronašli, sledećih 100 godina nisu shvatali da gledaju tek njegov gornji deo. Relativno skoro sam shvatio da je ono što vidimo tek sadašnja slika istorije, života ili umetnosti, koju naredna istraživanja i otkrića mogu dobro da promene. Dok ovo pišem čekam vesti iz Egipta da li je zaista otkrivena Kleopatrina grobnica. Egiptolozi iz XIX veka znali su tako puno a nikada nisu videli bistu Nefertiti. Pomalo depresivno...

Šta još treba videti u samoj crkvi? Kapelu Stroci koju je oslikao Filipino Lipi, jedna vrata pored ulaza u sakristiju (imate u albumu) i jednu vazu u blizini tih vrata čije se postolje na neki način dovodi u vezu sa Mikelanđelom. Tu je i grob vaseljenskog patrijarha Josifa II Carigradskog. On je učestvovao na saboru u Ferari i Firenci koji je trebalo da dovede do ujedinjenja pravoslavne i katoličke crkve sa papom kao vrhovnim komandantom, cena koju su Vizantinci bili spremni da plate da bi se nekako odbranili od Turaka. Umro je 10. juna 1439., nekoliko dana pošto je potpisao taj dokument koji ipak nije bio prihvaćen. Četrnaest godina kasnije više nije bio aktuelan...

Prostor bivšeg manastira

Sve zapadno od crkve, levo od nje ako posmatrate sa trga, bio je dominikanski manastir koji je postojao do sredine XIX veka. Kada je ukinut, većina njegovih zgrada i dvorišta prešle su u ruke Muzeja crkve Santa Marija Novela pod upravom grada Firence. Crkva je, za razliku od manastira, i dalje aktivna i njena uprava se stara da omogući pristup i vernicima i turistima.

Manastirski kompleks obišli smo uglavnom uživajući u ambijentu i trudeći se da napravimo što bolje fotografije. Nismo se previše upuštali u sadržaj ne želeći da izgubimo previše vremena tim pre što tragajući na Netu pre i posle odlaska nisam našao nešto što bi trebalo posebno izdvojiti. Bar za nas laike...

 

Zeleni klauster (Chiostro Verde)

Iz crkve se izlazi direktno u Zeleni klauster. Ovo unutrašnje dvorište zauzima centralno mesto u kompleksu SMN. Izgrađen je sredinom XIV veka po nacrtu Jakopa Talentija. Naziv je dobio jer su freske u njemu originalno rađene od neke zemljane zelene boje. Prilično je oštećen u poplavi 1966. godine, kao i druga dva klaustera. Restauracija fresaka i dalje traje.

 

Klauster mrtvih (Chiostro dei Morti)

Iz Zelenog klaustera direktno se ulazi u Špansku kapelu a odmah pored njenih vrata je prolaz koji vodi u Klauster mrtvih. U pitanju je poluotvorni prostor natkriven gotskim svodovima i potpuno ispunjen nadgrobnim pločama i po zemlji i po zidovima. Između kojih su staze kojima se krećete. Stariji je od same crkve ali je sadašnji izgled dobio posle njene izgradnje, tačnije posle poplave 1333. godine i za njega je zaslužan naravno Jakopo Talenti. Veliki deo klaustera uništen je zbog izgradnje železničke stanice, trebalo im je prostora.

 

Veliki klauster (Il Chiostro Grande)

Odatle se vraćate u Zeleni pa iz njega prolazite u Veliki klauster. Osim što je najveći, i u kompleksu SMN i u Firenci, ovaj klauster je i zeleniji od susednog zahvaljujući jednostavnom ali lepo osmišljenom i održavanom vrtu u sredini. Između Zelenog i Velikog klaustera su vrata koja vode u bivšu manastirsku trpezariju, sada muzejsku kolekciju uglavnom renesansnih umetničkih dela. Preko puta je wc, što može da bude vrlo bitna informacija. Tu su još stara biblioteka, ostaci papskog apartmana ali ne bih da širim priču nečim što nisam video.

Kraj priče i neki linkovi

Osim što je prva, Santa Marija Novela je i poslednja stvar koju vidite u obilasku Firence. Suncem obasjanu mermernu fasadu iz prepodnevnih sati zamene čvrste, srednjevekovne zidine. Svakako vam ostaje u sećanju. Da li ćete je posetiti, zavisi i od toga koliko vremena imate. Nemojte je pretpostaviti kapeli Mediči i Novoj sakristiji crkve San Lorenco. Ali nemojte ni propustiti da prođete oko nje do trga i vidite njen najlepši deo, Albertijevu fasadu. Imaju i klupe da odmorite a uvek se nađe i neko da vas fotografiše...

I kad sam kod fotografija, osim albuma crkve tu su još dva iz ove godine ali i album iz 2018. I u njemu ima nekoliko fotografija SMN.

 

Fotografije:

Santa Marija Novela

Firenca 2022

Palata Piti i vrt Boboli

Firenca 2018

 

Prethodni postovi iz Firence:

Bazilika Santa Kroče

 

Literatura:

https://it.wikipedia.org/wiki/Basilica_di_Santa_Maria_Novella

https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Maria_Novella

https://www.smn.it/en/

https://it.wikipedia.org/wiki/Cappella_Tornabuoni

http://www.travelingintuscany.com/art/giotto/crucifix.htm

https://courses.lumenlearning.com/suny-arthistory2/chapter/masaccios-holy-trinity/

https://www.artble.com/artists/tommaso_cassai_masaccio/paintings/trinity/more_information/analysis

https://it.wikipedia.org/wiki/Trinit%C3%A0_(Masaccio)

https://it.wikipedia.org/wiki/Crocifisso_di_Brunelleschi

Mali post o velikom Pirinu

Nemam volje, želje, pre svega vremena ali ni snage da pišem o svakoj planinarskoj akciji ili putovanju na kom sam bio. Možda da nisam nametnuo sebi ovako zahtevan i dugačak format, za koji znam da je potpuno retro ali ga se ipak držim, možda bi i uspeo sve da smestim u blog. Neke akcije sam svesno preskočio, neke započeo da ostavio (Zakintos, Krf) a za Berlin ne mogu da objasnim sebi zašto ga ovde nema.

Nisam mislio da pišem o Pirinu ali onda sam shvatio da prosto ne mogu da ga ignorišem. Posle tekstova o raznim homoljskim i suvoborskim brdima ili periferiji Beograda, neozbiljno bi bilo da izostavim treću planinu po visini na Balkanu sa tri vrha preko 2900m i četiri među prvih deset, ako je verovati Vikipediji. Uzmite ovu listu sa priličnom rezervom ali ono što je sigurno jeste da je Pirin treći na Balkanu, da malo zaostaje za Rilom i Olimpom i da smo popeli četiri njegova najviša vrha, plus Todorku. I onda to mora da se nađe u blogu.

Pokušaću da u priči budem kraći i koncizniji (sa Berlinom to nije moglo pa ga eto nema u blogu...). Kao što sve oko nas postaje kraće i konciznije, za jednokratnu upotrebu. Ko zna, možda mi se i dopadne...

 

Vihren (levo) i Kutelo (desno), pogled sa Todorke

Pirin je planina i nacionalni park u jugozapadnoj Bugarskoj. Piše na Vikipediji da se pravcem severozapad - jugoistok pruža čitavih 80km dok je njegova širina 40km. Vrhovi Vihren i Kutelo nisu samo najviši već i nama najpristupačniji i najbliži. Nalaze se na severnom kraju masiva. Todorka je odmah pored njih i to je mainsteam planinarskih akcija iz Srbije. Kada sa Todorke pogledate južno, shvatite da ste tek načeli priču zvanu Pirin. Gomila ozbiljnih i atraktivnih vrhova čija imena i raspored još uvek ne znam tačno. Ali učim polako...

 

Pogled sa Todorke ka jugu

 

Petak: Todorka

Krenuli smo u četvrtak veče, klasični produženi vikend. Posle ne baš udobne vožnje i pomalo traumatičnog prelaska granice stižemo do Banskog i odmah nastavljamo dalje do kampa Banderica. Pored kampa je restoran, rano je pa još uvek ne radi. Tek sutradan sam shvatio da ovo nije planinarski dom Banderica. Do doma dolazite ako produžite asfaltnim putem do sledeće krivine, nekih 300m dalje. Ovu zavrzlamu morao sam da rešavam sledećeg dana kada sam se po žestokom pljusku spustio i nisam naišao na odgovarajuće okruženje.

Asfalt dalje vodi do sledećeg planinarskog doma ili hiže kako Bugari kažu. Taj se zove Vihren i leži u dolini Banderiške reke, između vrhova Todorka sa jedne i Virhena i Kutela sa druge strane. Biće nam polazna tačka oba dana. Prvog dana nas je manji od dva kombija iz više tura prebacivao od kampa do doma Vihren dok je drugog dana bio vikend a samim tim i veća gužva pa smo morali peške.

 

Banderiška reka

Todorka je sa 2746m po visini tek 11. vrh Pirina. Odmah je iznad planinarskog doma ali sa te strane je jako strmo pa moramo da napravimo polukrug i priđemo joj sa južne strane. To i nije tako loše jer se svašta lepo vidi na tom putu. Staza u početku vodi pored Banderiške reke, prave planinske, čiste i brze, i u avgustu bogate vodom. Reka očito ističe iz nekog od jezera kojih u ovom delu Pirina ima puno. Proći ćemo pored Žabljeg jezera (Жабешкото езеро) dok ćemo Ribno, Dugo i još neka manja jezera videti iz daljine. Sasvim je ok doći i obići ova jezera ukoliko niste u kondiciji da se penjete na neki od vrhova.

 

Žablje jezero

Posle Žabljeg jezera skrećemo levo i napuštamo dolinu kojom smo se do tada kretali. Ovo dolinu uslovno shvatite, samo u jednom delu staza je ravna i laka za hodanje. Od doma do Žabljeg popeli smo se 350m i teren nije lak za hodanje. Izlazimo na greben koji spaja Todorku i vrh Vazela. Onda se njim dalje penjemo i stižemo na glavni greben Todorke. Greben je blago srpastog oblika. Prelazimo ga lagano od Male Todorke do Velike Todorke ili samo Todorke. Posle sam pročitao da se prepoznaje i Srednja Todorka što je manje-više nebitno.

Vrh (slika desno) je sjajan i ne znate na koju stranu pre da gledate. Svakako je najatraktivniji pogled na twin peaks Vihren i Kutelo (slika na početku posta). Severno od vas vidi se Bansko kao na dlanu ali i ski centar koja počinje nešto malo ispod vrha. Neposredno ispod vas su dva jezera zvana Todorkine oči. Greben ih okružuje i imate dovoljno njihovih fotografija u albumu. U daljini se vide neki vrhovi kojima ću nadam se baviti se u skorijoj budućnosti...

 

Pogled sa Todorke na ski centar i Bansko u dolini

U povratku ne idemo grebenom već prolazimo pored jezera Todorkine oči a zatim se uključujemo na stazu kojojm smo došli. Svraćamo u dom Vihren na kasni ručak. Nemaju Pirinsko pivo pa pijemo Kamenicu. Pirinsko se inače proizvodi u obližnjem Blagoevgradu i skroz je dobro. Uglavnom sam njega trošio ali poslednjeg dana u Sofiji popio sam Starobrno što je Pirinsko spustilo na drugo mesto.

 

Subota: Vihren i Kutelo

Drugi dan bio je atraktivniji, zahtevniji, naporniji i vremenski lošiji od prvog. Od doma Vihren odmah smo napali istoimeni vrh. Samo 3,3 km do vrha i čitavih 1000m uspona, skoro kao da stepenicama idete. Najteži su po običaju početni i završni deo. U sredini staza malo beži levo i imate par ravnih deonica. Ako ste prethodnog dana bili na Todorci kao mi, nećete skoro ništa novo videti tokom uspona na Vihren. To vam daje mogućnost da se koncentrišete samo na hodanje. Nema nikakvih tehničkih detalja, samo je potrebna snaga u nogama i vazduh u plućima. I gore ste za tri sata ne previše brzog hoda.

Vrh Vihrena (slika desno) je od neke bele stene tako da iz daljine deluje kao da je pod snegom. Gore ima puno prostora za sve koji su se peli te subote. A bilo nas je puno. Još jedna veća grupa bila je iz Srbije, uvek ima poznatih lica. Vreme nije bilo baš sjajno, oblaci su se navlačili i razilazili, ali to omogućava dinamičnije fotografije. Duža pauza na vrhu i idemo dalje.

Spuštamo se stranom koja gleda na susedni Kutelo. Strmije je dosta nego pri usponu, postoji i lanac koji je ako ne neophodan ono svakako koristan. Između dva vrha nalazi se prevoj Premkata. Deli dve doline i od njega vodi staza ka domu na koju ćemo se uključiti pri povratku.

 

Pogled sa Premkate na Kutelo

Kada pređemo najnižu tačku prevoja, zvanično smo na Kutelu. Penjemo se neko vreme pa onda skrećemo levo i idemo paralelno gornjem grebenu. Staza je u početku laka, kasnije ima nekih komplikovanijih detalja, neki od njih su osigurani sajlama. Tom stazom izlazimo na Končeto.

Končeto je greben, od onih što ih zovu nož. Sa jedne strane (one kojom mu prilazimo) je prilično strm, sa druge je praktično ambis. To je ono što sam ranije viđao i zapamtio sa fotografija drugih planinara. Definitivno najatraktivinije mesto koje smo prošli na Pirinu. Po vrhu je osiguran sajlom ali ona se na momente prekida, gromovi ili šta već je uništilo stubove i ne bi joj falio generalni remont. Povremeno prelazite sa jedne na drugu stranu te sajle ali osim na par mesta niste kritično blizu ambisa. Nije problem preći ga ali morate da budete maksimalno koncentrisani i oprezni. 

 

Greben Končeto

Greben vodi do vrha Banski Suhodol. Visinski nije mnogo iznad Končeta ali je opet četvrti po visini na Pirinu sa 2884m. Tu pravimo pauzu ali ne predugu jer se vreme već potpuno pokvarilo i valjalo bi se vratiti preko grebena pre kiše. Usporava nas susret sa bugarskim parom planinara. On ide dobro ali za nju nisam siguran gde je pošla. Nesigurna, uplašena, sa štapovima u rukama (!?), razmimoilazila se po nekoliko minuta sa svakim od nas. Skupio sam se dok je prošla a zatim se trudio da gledam samo pravo. Ništa nisam čuo iza sebe...

Na drugoj strani Končeta je već mnogo puta pominjani Kutelo. Ne vraćamo se stazom kojom smo stigli već produžimo grebenom i lagano se penjemo. Kutelo ima dva vrha, na dva kraja grebena: Kutelo 1 i Kutelo 2. Oba su preko 2900m i oba su maaaalo niža od Vihrena: 2908m i 2907m. Geografski su to možda dva vrha ali praktično ih posmatrate kao jedan pošto između njih skoro i ne gubite na visini. Hod po tom dugačkom grebenu trebalo je da bude vrhunac cele akcije ali kiša je pokvarila doživljaj tako da sam samo jednu fotografiju napravio i to na početku. Kada smo stigli do kraja kiša je već dobro sipala i krenuli smo odmah sa spuštanjem... da ne kažem evakuacijom.

Kada sve to prođete, da je kosmičke pravde, trebalo bi da sednete ispred neke planinske kafane i da vam natoče čašu hladnog piva. Ovako tek vam predstoji maltretiranje, silazak tih 1000m do planinarskog doma. Kiša je prvo stala a onda ponovo počela još jače i počelo je i da grmi. Pred samim domom prešla je u pravi pljusak ali to sam već pričao...

 

Pogled sa Končeta, Bansko u dolini

Akciju je odlično organizovao i vodio Jovan Jarić. Na početku sam malo koga poznavao, do kraja se taj broj prilično povećao. Pirin mi nije baš legao kako sam očekivao, zato valjda prvo i nisam hteo da pišem o njemu. Ali kada su utisci malo odležali, značajno su se popravili. Čitajući svašta po Netu i pišući ovaj tekst, dobio sam neke ideje i mislim da ću vrlo brzo krenuti dalje, južnije od Todorke...

 

Fotografije

 

Tara, vrh Janjač

Nedelju dana godišnjeg odmora odvojili smo za boravak na planini. Imali smo malo veće planove, na kraju je u dramatičnom finišu Tara odnela pobedu. Kao oni trkači na koje niko ozbiljno ne računa a onda se niodakle pojave pred kraj trke i oduvaju sve konkurente. Bukvalno... Ne želim ponovo kroz to da prolazim, samo ću reći da smo ponovili akciju od pre dve godine: isto mesto, isti termin i skoro isti broj noćenja (vidi post). Najveća razlika bila je u broju gostiju na Tari. Bilo ih je znatno manje nego koronom obeležene 2020. kada su granice bile zatvorene. To u prevodu znači da je bilo dovoljno mesta u restoranima i da nije bilo gužve na putu za Mitrovac. Ni jedno ni drugo nije beznačajno.

Zašto ponovo Tara pored toliko lepih planina? Prelepa priroda, blizu je Beograda i G.Milanovca, blage staze nam u ovom trenutku savršeno odgovaraju i pre svega smeštaj. Kućica u Račanskoj Šljivovici oduševila nas je prethodni put i to pre svega položajem i tremom ispred ulaza. Nekih dvadesetak metara iznad puta, na čistini, sa samo jednim objektom u blizini a i on je na pristojnom rastojanju. Ispod puta je šuma ali ne odmah uz put - i ona je na pristojnom rastojanju. Ujutru bi sedeli na tremu, pili kafu i uživali u ambijentu i tišini koju bi samo povremeno narušio neki automobil, tek da nas podseti da nismo sami na svetu. Tako ujutru, tako i popodne kada se vratimo iz šetnje i sa ručka.

Ni staze za šetnju nije bilo teško odabrati. Samo smo pokupili ono što smo preskočili pre dve godine. Nešto smo i ponovili a nešto je ostalo za sledeći put. Ipak, ovaj ravni i pitomiji deo pomalo smo iscrpeli i vreme je da krenemo na zapad. Onda ću možda možda imati pravo na neku sveobuhvatniju priču. Sada ću se fokusirati na dve najinteresantnije ture, onu iz naslova i onu koju svi znaju. Na Taru smo išli nas dvoje a dan kasnije su nam se pridružili prijatelji pa smo većinu šetnji zajedno napravili.

 

Pogled na Šljivovicu sa obližnjeg brda

 

Vrh Janjač

Nema baš mnogo planinarski interesantnih vrhova na turistički najrazvijenijem delu Tare. Zato se i zove Ravna Tara. Pored Zborišta, koje više liči na brdo ali je najviše na ovom delu planine, jedino još Gavran (možda) može da zasluži taj atribut. Kada kažem turistički najrazvijeniji deo Tare, mislim na deo od Kaluđerskih bara na istoku pa dokle možete asfaltom na zapad, plus peške od asfalta i nazad u istom cugu. Ne znam da li se ovo geografski poklapa sa Ravnom Tarom ali to je ono sa čim računate ako idete na turističko-planinarski odmor.

Janjač (slika desno) leži zapadno od Zaovinskog jezera, na samoj granici sa Bosnom koja u tom delu prati njegov greben. Visok je 1.473m i zaista jeste planinski vrh, za razliku od prethodno pomenutih. Dominira okolinom i ima nešto što bi mogli da nazovemo završni uspon. Pogled sa njega je fenomenalan pa ako ste malo aktivniji i odete na Taru, ozbiljno ga stavite u planove.

Nama je ovo bio najdalji i najlepši izlet za ovih 5-6 dana. Krenuli smo kolima iz Šljivovice, prošli kroz Mitrovac i ispod Zaovinskog jezera, prešli branu posle koje smo se malo zaustavili na mestu gde je Pančić uočio omoriku, produžili dalje na zapad i parkirali se kod skretanja za Karaklije. Moglo je i dalje kolima ali nisam hteo da habam gume po makadamu a na kraju došli smo da šetamo. Posle smo videli da je makadam išao samo nekoliko stotina metara i da je opet krenuo asfalt kojim možete prilično da se približite vrhu. Malo mi je bilo nelogično što su sa asfaltiranjem krenuli od sela a ne od glavnog puta ali pretpostavljam da su uradili deo puta koji je bio više sklon eroziji. Šteta što ne bi još malo para da se zatvori kapitalna investicija...

 

Janjač sa glavnog puta

Janjač vidite čim izađete iz kola i sve vreme vam je glavni orijentir. Ispod njega su sela Donje Karaklije i Gornje Karaklije, raspoređena baš kako im i imena kažu. Sela na Tari sve više prelaze u vikend naselja i neka su tu transformaciju u potpunosti završila. Karaklije nisu još uvek ali nisu ni daleko, posebno Donje kroz koje prvo prolazimo. Kuće pored puta ne liče mnogo na seoska domaćinstva. Asfaltni put se penje ka Gornjim Karaklijama ali mi ga napuštamo i nastavljamo pravo makadamom.

I ovaj put uskoro počinje blago da se penje. Na mestu gde sa njega skrećemo levo na sporedni, nalazi se prelepa livada (slika gore) sa retkim četinarskim drvećem u čijem hladu pravimo pauzu. Put nas dalje vodi iznad usamljene kuće i tu negde se i završava. Malo dalje od kuće je izvor koji ima ime (Studenac... za promenu), ima u blizini klupe i sto sa nadstrešnicom, jedino što nije imao vode.

Dovde smo pratili crveno-žutu markaciju Evropskog pešačkog koridora - E7. Od izvora smo se razdvojili, mi smo išli malo više levo, da bi se na Dikavi ponovo spojili. Verovatno treba ispratiti markaciju, posebno ako ste bez gps uređaja. Ako ne grešim Dikava je visoravan i livada između Janjača sa južne i Kozjeg rida sa severne strane. Veoma lepo izgleda i pogled je odličan. Preko nje prelazi jak makadamski put koji vodi iz Gornjih Karaklija. Pored samog puta, neposredno pre nego što izađe iz šume na Dikavu, nalazi se Kasovića izvor (slika desno). Od skoro je uređen, izdubljeno deblo još ima svetlu boju. Tu je i nekoliko panjeva za sedenje a pored toga što je voda hladna, na tom mestu je pirkao hladan vetrić tako da se ekipa prilično okrepila i bez problema odradila poslednji deo uspona.

Staza od Dikave do Janjača je markirana, označena kao staza br. 28. E7 ne prati ovu stazu, on je otišao negde ispod Kozjeg rida. Tih poslednjih 200m uspona je ono što Janjač izdvaja iz okoline i čini atraktivnim. Ono što mi se posebno dopada jeste što vam šuma zaklanja pogled skoro do pred sam vrh a onda izađete iz nje i sve se otvara ispred vas. 

 

Pogled sa Janjača na bosanske planine

Ako volite da se igrate pogađanja vrhova (kao ja), Janjač je pravo mesto za vas. Šta se sve vidi sa vrha? Obližnji Veliki Stolac i Kozji rid (ili Velika Pivnica, ovo mi baš nije jasno...) na severu, Zborište i Gavran preko Zaovinskog jezera, Bobija, Medvednik, Gvozdačke stene i Mali Povlen, vrhovi Zlatibora i oni oko Priboja, onda u Bosni Romanija i preko nje planine oko Sarajeva. Na info tabli piše da se vide Maglić, Bioč, Durmitor... možda kad je lepše vreme... Naravno, ne morate sve ovo da znate da biste uživali. Ne samo planine, vidi se i Višegrad sa starim mostom. Ne mogu baš da kažem kao na dlanu pošto je vidljivost u avgustu retko kad dobra ali zato imate teleskop koji odičino radi. A ništa manje lepa slika nije na selo Gornje Karaklije koje leži ispod samog vrha...

 

Pogled sa Janjača na Gornje Karaklije i dalje na Taru

Malo duža pauza i krećemo nazad. Vraćamo se suprotnom stranom grebena, takođe markiranom stazom. Neko vreme pratimo granicu, zatim malo zađemo u Bosnu pa se vratimo u Srbiju i naglo spuštamo šumskom stazom. Ova staza deluje uređenija od one kojom smo se popeli. Visinska razlika je svakako ista. 

Izbijamo iz šume na čistinu koju smo gledali sa vrha. Tu odmah možete da uhvatite put ali mi idemo livadom, ivicom šume, da bi stigli do izvora označenog kao Voda - Luke. Izvor se nalazi na sredini livade i nije sa gornje strane lako uočljiv. Najjači je od onih koje smo videli na Tari ovih dana. Dan je vreo i hladna voda nam jako prija.

 

Pogled iz Gornjih na Donje Karaklije

Od izvora izlazimo na put i više ga ne napuštamo sve dok ne stignemo do kola. Prolazimo kroz Gornje pa opet kroz Donje Karaklije. Asfalt počinje već negde kod prvih kuća gornjeg sela tako da za obilazak Janjača ne morate utrošiti pola dana kao mi. A opet, šta bi drugo radili da nismo šetali i uživali u pejzažima?

Prešli smo nešto više od 12km i popeli nešto više od 500m. Wikiloc

 

Banjska stena i Velika stena

Treći put smo na Tari i više nije bilo šanse da ignorišemo najpoznatiji od niza fenomenalnih vidikovaca. Prethodni put smo ga ostavili kao zalog da ćemo ponovo da dođemo. Plašio sam se blagog razočarenja - ono kao kada gledate film za koji su vam svi rekli da je dobar. Posebno što sam idući sa planinarima video i neke manje poznate i manje pristupačne a odlične vidikovce. Strahu ipak nije bilo mesta. Banjska stena potpuno opravdava svoj status. Fenomenalan pogled na jezero i brda koja ga okružuju. Super su i vidikovci Osluša i Crnjeskovo ali tamo nekako morate da bacite pogled, da ga usmerite ga malo dalje. Na Banjskoj steni ste u prvom redu, magični prizor je tačno ispred vas.

Dilema je bila ići kolima ili peške. Krenuli smo kolima ali kada je asfalt prešao u makadam put je postao jako loš pa smo kola vrlo brzo ostavili. Ispostavilo se da je loš samo do raskrsnice Borova glavica gde se pravo ide ka Predovom krstu a desno ka Banjskoj steni. Odatle je makadam prilično ravan, bolji nego mnogi asfaltni putevi zemlje Srbije. 

Nepun kilometar ispred Banjske stene je parking i odatle svakako morate peške, istim pravcem. Odatle desno vodi još jedan put koji će se posle nekoliko stotina metara podeliti. Desni krak vodi ka Mitrovcu i to je staza br. 9a, verovatno bolja opcija od ove naše ako idete peške. Levi krak vodi ka nekoj vili čije ime sam zaboravio (a i ne bih da je za dž. reklamiram...). Neposredno ispred te vile je skretanje za  još jedan vidikovac - Veliku stenu. 

Ovaj vidikovac je iz nekog razloga skoro potpuno ignorisan. Staza do njega nije standardno markirana a skretanje sa puta označeno je malom, drvenom tablom koju nije lako uočiti u sred šume. Dalje vas vode neke bele markacije ali generalno ako ne znate za vidikovac nećete ga pronaći. U pitanju je stena koja leži skoro iznad same brane, malo nizvodno od nje. Neobezbeđena je pa budite pažljivi. Pogled na branu i početak jezera glavna je atrakcija ali dobar je i pogled na desno koji ide tokom Drine sve do Bajine Bašte pa i dalje, sličan onom sa Osluše. Do Velike stene došli smo tako što se sa Banjske nismo vraćali istim putem do parkinga već smo produžili grebenom, jasno prepoznatljivom i markiranom stazom koja izbija na već pomenuti desni put sa parkinga. 

 

Gde smo još bili...

Prvi dan smo imali samo popodne za šetnju pa smo otišli do Borovog brda. Staza do njega vodi od jezera Jarevac. Na njemu je spomenik koji označava da je tu formirana Prva račanska partizanska četa. Njen komandant bio je Dušan Jerković, stradao na Kadinjači, jedan od dvojice braće Jerkovića. Brdo samo po sebi nije ništa posebno. Od Borovog brda otišli smo makadamskim putem skoro do Manastirskih stanova da bi nešto ispred njih skrenuli desno i spustili se do Jarevca, zatvorivši krug. Nekoliko kraćih staza je obeleženo u ovom delu Tare. Imate ih na sajtu i možete iskombinovati neku kraću kružnu varijantu kao mi tog dana. 

Napravili smo krug od hotela Omorika. Glavnim putem do Andračke kose, tu levo pa do česme Bulibanovac. Česma se nalazi malo ispod puta, lako možete da je promašite ako ne gledate oko sebe. Već sam pisao o tome da je česma najbolje spomen obeležje. Ovu je podigao Stanimir Vračarić iz Kremana u spomen na oca, strica i brata koji su stradali 1944. godine. Onda preko Dobrog polja (slika dole) i Tarabića brda pa se spustili u Šljivovicu i ponovo do Jarevca. Od jezera do Kaluđerskih bara vratili smo se poznatom stazom koja se takođe zove Jarevac. Duga je nepuna 4km i uglavnom ide pored potoka koji se, pogađate, zove Jarevac. Najbolje je bilo u sredini ture. Na početku puno asfalta a na kraju staza pored potoka koje mi lično ne prijaju mnogo.

 

Dobro polje

Najveći nedostatak na Tari je nepostojanje javnog prevoza između Kaluđerskih bara i Mitrovca. Da ne kažem Zaovinskog jezera. Sa usputnim stanicama Šljivovica, Sokolina, Osluša. Ako niste došli kolima prilično ste ograničeni u izboru pešačkih staza. Čak i ako imate automobil bilo bi interesantno napraviti akciju gde bi u jednom pravcu išli prevozom a u drugom pešačili. To bi omogućilo neke interesante ture koje ovako nije moguće izvesti. Ne mora polazak da bude na svakih 4 minuta kao kod beogradskog metroa, dovoljno bi bilo par u jutarnjim i par u popodnevnim satima. Za početak...

Bili smo i u selu Solotuša. To smo išli kolima, putem ka Bajinoj Bašti pa onda desno. Put ka selu i kroz selo je asfaltiran ali je širine jednih kola i na nekim mestima je potpuno nepregledan. Stresno za vožnju pošto ne zavisite samo od sebe. Posle 4km stižete do kraja a tamo je nova crkva i iza nje jak izvor vode i stena (slika levo) kojom je moguće popeti se do ostataka srednjevekovnog utvrđenja Solotnik i zatim se vratiti na Kaluđerske bare... ali neka priča ostane za neki drugi put, za sada imate nekoliko fotografija.

Na povratku sa Banjske stene otišli smo do rezervata Crveni potok koje je jedno od staništa Pančićeve omorike i u kome se nalazi meko tlo zvano Tepih livada. Nismo bili raspoloženi za botanička istraživanja pa smo samo protrčali. U rezervat se ulazi iz Mitrovca, blizu dečijeg odmarališta.

 

Par saveta za kraj

Idite na Taru ako do sada niste bili. A i ako jeste, ne verujem da ste baš sve obišli. Požurite dok je ne upropaste. Mi ćemo ponovo, verovatno u neko drugo godišnje doba. A kada odete na Taru, nemojte da propustite da probate pitu od borovnica. Na terasi hotela Omorika ili još bolje u bašti hotela Javor...  

 

Pogled sa vidikovca Crnjeskovo

Foto album

Planinarske staze na Tari

Škofja Loka

Škofja Loka je manji grad u Sloveniji, svega nekih dvadesetak km severozapadno od Ljubljane. Autobusi idu na svakih pola sata a toliko i traje više nego udobna i prijatna vožnja. Škofja Loka ima najočuvanije staro gradsko jezgro od svih slovenačkih gradova i proglašena je za kulturni spomenik 1987. godine. Sve to čini je idealnom za poludnevni izlet iz Ljubljane.

Grad nije baš u prvom redu kada se spominju slovenačke znamenitosti ali je prisutan u turističkoj ponudi i vidim da su ga neke domaće agencije ubacile u program obilaska. Mi smo mu posvetili jedno prepodne od četiri dana koliko smo proveli u Sloveniji, stacionirani u Ljubljani. Imali smo vremena da detaljno obiđemo stari deo grada, ručamo i stignemo na popodnevnu šetnju do Ljubljanskog zamka. Ako imate samo par sati, dovoljno je da puno toga zanimljivog vidite. Ako imate ceo dan i posebno ako ste kolima, sigurno se nećete dosađivati. Okolina grada je izgleda podjednako interesantna, mi smo je ostavili za neki drugi put.

Neke opšte činjenice o gradu...

... koje sam pronašao i prepisao

Škofja Loka se prvi put pominje 973. godine kada je car Oton II oblast poklonio frajsinškim biskupima kao feudalni posed. Oni su sagradili zamak ispod koga je niklo naselje zanatlija i trgovaca. Biskupi su sa manje ili više veselja držali grad i okolinu sve do 1803. godine kada je ušao u sastav Vojvodine Kranjske. Uprkos crkvenoj upravi mir božiji nije vladao sve vreme. Grad su potresale seljačke bune, požari a najveći haos je napravio Idrijski zemljotres 1515. godine.

Drugi svetski rat njeni stanovnici proveli su pod nemačkom okupacijom, osim onih porodica koje su internirane u Srbiju. Oslobođenje je došlo 9. maja 1945. Tada je zamak pretvoren u zatvor za vojne i političke protivnike a u njegovoj okolini su izgleda neke masovne grobnice o čemu piše engleska wikipedia dok srpska i slovenačka to ne spominju a neću ni ja više...

Stari deo grada je u velikoj meri obeležen rekama između kojih se nalazi. Selška Sora i Poljanska Sora se ispod njega sjedinjuju u Soru. Ova dalje teče Sorskim poljem i uliva se u Savu. 

Neposredno pored grada nalaze se dve planine ili planinske oblasti. Zapadno i serverozapadno pruža se Škofjeloško hribovje dok je južno od grada Polhograjsko hribovje (hribovje = brda). Ipak, iako nešto dalji, Kamniško-savinjski Alpi sa svojim oštrim i u proleće još uvek snegom pokrivenim vrhovima, dominiraju gradskom panoramom (slika ispod). Brda, planine, žešće planine, za svakog ima ponešto i jasno je zbog čega je planinarenje toliko razvijeno u Sloveniji.

 

... i ono što smo videli

Ako ste na autobuskoj stanici, onda ste na pravom mestu za početak obilaska starog dela grada. Sa perona pravo idete na pešački most preko Selške Sore i eto vas u njemu. Ali pre nego što ga pređete zastanite malo jer sa njega imate najbolji pogled (slika desno) na najstariji i najpoznatiji most u gradu. Kameni ili Kapucinski most potiče iz sredine XIV veka i Slovenci se hvale da je jedan od najstarijih u srednjoj Evropi. Izgrađen je od klesanog kamena u polukružnom obliku. Na sredini mosta nalazi se statua Jana Nepomuka a ispod nje grb Škofje Loke. Sam most nije mi delovao spektakularno (možda i zbog drvene oplate i nekog platna na ogradi, ne znam čemu...) ali uklopljen u ambijent reke i starih zgrada pored nje izgleda interesantno. Odmah smo skrenuli desno i uskom ulicom došli do njega. Ako ga pređete i vratite se na levu obalu reke, dolazite do kapucinske crkve i manastira, otuda naziv Kapucinski most. Interesantna je fasada zgrade pored mosta kroz koju se ulazi u stari grad (vidite foto album).

Od starog mosta vraćamo se na početnu tačku, do Cankarjevog trga. Tu je info centar gde nam je vrlo ljubazna i srdačna devojka dala brošuru sa mapom grada i označenim glavnim znamenitostima. Svaka je propraćena fotografijom i kratkim opisom. Brošura sadrži i mapu cele oblasti i slobodno mogu da kažem da korisniju i efikasniju nisam sreo do sada.

Glavni objekat na Cankarjevom trgu je crkva Sv. Jakova. Izgrađena je 1471. godine u gotskom stilu na temeljima stare crkve koja je tu stajala prethodna dva veka. Ne odvaja se veličinom od okolnih objekata, što nije tako čest slučaj kada su gotske crkve u pitanju. Ispred nje je otvoren prostor i terasasto uzvišenje gde možete popiti kafu ili doručkovati. Mi smo nastavili dalje i stigli na Gradski ili kako Slovenci kažu Mestni trg.

Gradski trg je centralno mesto starog grada. Izdužen je u pravcu iz koga dolazite tako da više predstavlja široku ulicu. Sa obe strane njene strane nalaze se stare kuće, spojene međusobno. Kuće su ili uredno okrečene ili sa osveženim freskama i drugim detaljima fasade, otkrivenim pri restauraciji. Jedna od takvih je stara gradska kuća (Stari rotovž) iz XVI veka, sa baroknim freskama i stilizovanim ulazom. Nedaleko od nje, isto sa gornje strane trga, je Staro župnišče, obojeno svetložutom i belom bojom, sa kamenim ulazom i uklesanim grbom izvesnog Volbenka Švarca. Ni ostali objekti ne zaostaju mnogo iza ova dva pomenuta. Za nas sa ovog područja vrlo je zanimljivo to što trg predstavlja pešačku zonu gde kolima nije zabranjen ulaz. Uslađenost brzine, odsustvo potrebe da se na njega kolima ulazi bez pravog razloga i uredno parkiranje čine da automobile na njemu skoro i ne primećujete.

Najlepši detalj na Gradskom trgu, i jedan od dva u celom gradu, je Homanova kuća. Nalazi se na samom početku, prema Cankarjevom trgu, odakle smo došli. U pitanju je građanska vila napravljena ili restaurirana neposredno posle već pomenutog zemljotresa 1511. godine u gotskom stilu sa elementima renesanse. Pri skorašnjoj restauraciji otkrivene su freske srednjevekovnog ratnika i Sv. Kristofera i još neki detalji koji su sada istaknuti na obnovljenoj fasadi. Piše da predstavlja spoj tri zgrade tako da je moguće da ceo kompleks ograničen trouglom ulica koji izlazi na dva pomenuta trga predstavlja Homanovu kuću. Ipak najlepša je fasada okrenuta ulici koja spaja trgove, što ćete bez problema prepoznati. Ispred kuće je bašta kafane sa 150 godišnjom tradicijom kojoj hlad pruža ogromna lipa. Tu smo u povratku svratili na kafu. Tek kasnije smo saznali da je to i poslastičarnica. Bitna informacija za sledeći dolazak...

Na suprotnoj strani Gradskog trga je Martinova kuća. Vrlo interesantna pošto je uklopljena u gradske zidine. Kada joj prilazite sa trga vidite normalnu gradsku fasadu a kada je prođete vidite da je sa suprotne strane odbrambeni zid i verovatno u nekom trenutku granica grada. Sa druge strane zida je širok otvoreni prostor kojim se penjete do zamka.

Zamak ili Škofjeloški grad kako se zove vekovima je bio sedište biskupske uprave. Originalni je izgrađen još 1202. godine ali je uništen u zemljotresu pa je posle obnovljen ili verovatnije napravljen novi. Nadvija se nad mestom kao onaj Kafkin i zbog takvog položaja lepši je kada se gleda iz daljine. Kada mu priđete, zamak k'o zamak. Doduše sređen, kao i sve u Sloveniji. Pre glavne kapije prolazite pored donje koja vas vodi ispod objekta, u donje dvorište. Tu je pomoćni ili donjeg ulaz, obezbeđen malim pokrentim mostom. Gornja kapija (slika gore) vodi vas pravo u dvorište između glavnih objekata. Otvoreno je sa jedne strane i sadrži klupe gde možete da se odmorite. U zamku je smešten muzej grada. Ostavili smo ga za povratak ako bude vremena, ne  znam da li smo nešto bitno propustili. 

Pored zamka je park u kome se nalazi Škopareva kuća (slika desno), doneta iz obližnjeg sela Puštal. Tradicionalna kuća verovatno je još interesantnija unutra ali nismo pokušali da uđemo. Dalje od kuće je uređeni, prirodni afmiteatar sa izbetoniranim platoom u sredini. Deluje kao letnja scena, kasnije sam našao da je ispod jedna od onih masovnih grobnica ali rekao sam da neću o tome... Iz tog parka je odličan pogled na Kamniško-savinjske Alpe (slika skroz gore).

Vratili smo se do raskrsnice pored Martinove kuće. Pravo je saobraćajnica koja vas vraća u sadašnjost. Ali ako skrenete u drugu ulicu desno (Kopališka) ostajete u prošlosti još neko vreme. Blago se spuštate do kraja ulice, skrenete levo, onda na prvoj raskrsnici desno i taj pravac vas vodi pravo na most Hudičeva brv ili Đavolji prelaz kako bi mi preveli. Kada sam rekao da je Homanova kuća jedan od dva najlepša mesta u gradu, ovo sam računao kao drugi.

Most prelazi preko druge Sore - Poljanske. Izgrađen je od drveta i ne ide pravo već na dva mesta ima žešća skretanja što mislim da do sada nisam video. Reka je ono što je ovde najlepše a most je vidikovac koji je odlično uklopljen u ambijent. Od reke je napravljeno malo veštačko jezero koje slapovima produžava tok s tim što ti slapovi idu uzduž reke a ne popreko, kako je to uobičajeno. Korito je prilično široko i reka je bila bogata vodom. Bolje da ipak pogledate fotografije, govore više od hiljadu reči...

Kada pređete most, nalazite se u Puštalu. Mesto ili nekada selo je praktično spojeno sa Škofja Lokom, deli ih Poljanska Sora. Malo uzvodno, pored reke, nalazi se kafić Paradise bar. Devojka iz info centra preporučila ga je za pauzu i osveženje ali jednoglasno je izgubio od Homana. Kada nastavite dalje ulicom dolazite do Nacetove kuće. Izgrađena je u XVI veku a renovirana sredinom XVIII veka. Piše da je jedina kuća u Škofja Loki čiji izgled spolja se nije promenio od XVIII veka i da je najbolje očuvana ruralna zgrada u celoj oblasti. Sa ulice je kapija zaključana i ostavljen je telefon koji možete pozvati ako hoćete da je obiđete. Zato joj možete prići sa zadnje strane, livadom čim prođete pomenuti kafić.

Ostajemo u Puštalu i idemo da vidimo zamak Puštalski grad. Ovde je zamak zaista prejaka reč mada treba imati poštovanja za starost objekta koji je izgrađen još 1220. godine. Dva jednospratna krila povezana ugaonom kulom, sa jasnim tragovima vekova na fasadi. Vrata su bila otključana pa smo ušli. U prostorijama zamka je između ostalog muzička škola. Dvorište je lepše od spoljne fasade, klausteri na oba krila, na jedom dvostruki (slika gore).

Vraćamo se na Gradski trg da popijemo kafu i napravimo predah. Onda ponovo na Cankarjev trg da fotografišem crkvu pošto se sunce malo pomerilo u međuvremenu. E ko je izdržao da čita dovde saznaće za još jedan vrlo lep objekat. Kada sa desne strane obiđete crkvu, dolazite do Stare škole. Ona nije navedena u brošuri ali je obeležena na Google Maps. Jednostavna jednospratna zgrada, ne znam iz kog perioda ali grb i freska na njenoj fasadi govore da nije u prvoj mladosti. Ispod desnog krila zgradenje je stepenišni prolaz kojim se spuštate na Donji ili Spodnji trg. 

Kao i gornji trg i ovaj više liči na ulicu s tom razlikom što je manje atraktivan i što njome već ozbiljno prolaze automobili. Ako silazite pomenutim prolazom, nailazite pravo na Kašču. Stara kamena zgrada, žitnica prevedeno na srpski, izgrađena je od rustičnog kamena i koristila se nekada za skladištenje poreza u naturi, koji su seljaci plaćali. Ako je verovati mnogo hvaljenoj brošuri, preživela je zemljotres 1511. godine. 

Sa druge strane Kašče, suprotne trgu, nalazi se restoran u kome smo ručali. Korektno ali ništa specijalno. Nedaleko odatle je ćevabdžinica vrlo indikativnog naziva Das Ist Valter ali nam se učinila daleko od autobuske stanice. Prevideli smo da bus za Ljubljanu staje kod svake bandere a jedna je u blizini ćevabdžinice...

 

I za kraj...

Ponoviću još jednom, svratite da vidite Škofja Loku ma koliko vremena možete da izdvojite. Vredi samo ući u stari grad i videti Gradski trg, Homanovu kuću na njemu i eventualno prošetati do zamka. Mi smo grad štiklirali ali otkrili smo okolinu i nadam se da ću jednom prošetati Škofjeloškim brdima. Trenutno mi naravno nisu pri vrhu liste želja ali nikad se ne zna. Na kraju, uvek je bolje imati više planova nego vremena da ih čovek ostvari...

Foto album