Vita Bukva - Ostreč, od Lisina do Vrtačelja i nazad

Reka Resava nastaje od Zlotske i Bobovačke reke koje izviru u Kučajskim planinama. Protiče kroz dva grada, Despotovac i Svilajnac, i pored manastira Manasija gde je dala ime čuvenoj školi. Uliva se u Veliku Moravu neposredno po izlasku iz Svilajnca. U delu svog gornjeg toka Resava teče ispod planine Beljanice i predstavlja njenu južnu granicu. Upravo tu, ispod Beljanice a u dolini Resave, nalazi se jedan od najlepših krajeva Srbije sa dve poznate atrakcije: Resavskom pećinom i vodopadom Veliki buk. Lepotu ovog kraja upotpunjuju kanjoni dve reke, veće Resave i manje Kločanice koja se uliva u Resavu. 

Pravaci tokove obe reke su slični, sa istoka na zapad, s tim što se Kločanica pred kraj okrene ka severu i sastavi sa Resavom. Između njih izdiže se uski greben Vita bukva. Njene vertikalne stene zajedno sa naspramnom i već pomenutom Beljanicom, čine kanjon Resave. U produžetku Vite bukve, još istočnije, nalazi se Ostreč. I upravo tu smo se uputili, da pređemo ovaj greben. Problem je što ne znam šta Vita bukva i Ostreč predstavljaju. Da li su zasebna planina, naziv grebena, da li pripadaju Beljanici i predstavljaju njene vrhove... Tražio sam na Internetu ali bezusešno. Kada saznam, napisaću.

Resava u Lisinama

Nedelja 23.mart, rano jutro, šestoro nas kreće sa dvoja kola. Idemo autoputem, skrećemo za Svilajenac, doručkujemo u Despotovcu, prolazimo kroz selo Strmosten, skrećemo ka Lisinama, idemo sve do kraja asfalta, stajemo ispred planinarskog doma Lisine (info: Prođete skretanje za vodopad, nastavite pravo i dolazite do kraja puta. Treba obratiti pažnju na drveni most preko Resavice, može da bude poguban za točkove). 

Krećemo sa samog ušća Kločanice u Resavu. Dve reke i dva puta pored njih, u sredini Vita Bukva. Kločanica je ponornica, zato joj je korito potpuno suvo. Pratimo ga neko vreme a onda skrećemo levo i penjemo se putem, takođe dovoljnim širokim za traktor ili terensko vozilo. Kasnije se put sužava i prelazi u stazu koja vodi preko vrha Vite Bukve. Mi ćemo je malo ranije napustiti i skrenuti levo da bi se približili ivici grebena i vidikovcu iznad kanjona Resave. Prelazimo preko livade čiji blag nagib omogućava odličan pogled na susednu Beljanicu. Sa stena se ne vidi Resava, moguće da nismo odabrali pravo mesto.

Pogled na Beljanicu

Vraćamo se na put i prolazimo pored jedine kuće koju smo videli na Vitoj Bukvi. Kraj je prilično nenastanjen, kao i veći deo istočne Srbije. Nedostatak vode svakako je jedan od razloga, duž cele staze nismo videli ni jedan izvor ili česmu.

Penjemo se ka vrhu Vite Bukve. Odatle pa sve do silaska u dolinu Resave nižu se vrhovi ili uzvišenja, i prevoji između njih. Redom idu Vita Bukva, Ostreč, Šiljata Đula, Jelovačka Aršica. Vrh Vite Bukve je pod šumom, prilično bezličan, prelazimo preko njega bez zaustavljanja. Ostreč je već druga priča, pogled se otvara na tri strane, osim Beljanice vidimo Stražu i još neke vrhove Južnog Kučaja. Tu pravimo malo dužu pauzu. Šiljata Đula ima kupasti oblik i ima lep vidikovac na kome se fotografišemo. Iza nje postoji staza koja silazi ka Resavi ali mi idemo još dalje, prelazimo i Jelovačku Aršicu pa tek onda skrećemo na sever i spuštamo se prema Resavi čijom dolinom se vraćamo do kola. Sa grebena je moguće spustiti se i na južnu stranu i vratiti se kanjonom Kločanice ali ovaj put smo odabrali Resavu.

Ali pre nego što siđemo do reke izlazimo na vidikovac Vrtačelje koji predstavlja kulminaciju cele akcije. Uska staza vodi do stene sa koje pogled puca u pravcu toka Resave, obuhvatajući reku i put pored nje sve do ulaska u kanjon, Beljanicu sa desne i greben kojim smo hodali ceo dan sa leve strane. Najbolje da pogledate fotografije. Izležavamo se na steni neko vreme a onda idemo dalje.

Spuštamo se kroz prvo travnatim putem a onda kroz šumu. Izbijamo na Stanojev potok. Voda je čista i hladna. Idemo putem pored potoka. Jednog trenutka primetimo da vode više nema. Krečnjački teren je progutao potok, nekim podzemnim putevima će stići do Resave. Delimo se u dve grupe. Jedna se odvaja od reke i hvata stazu koja vodi obroncima Beljanica. Nas dvoje nastavljamo utabanim putem i pratimo Resavu sve do Lisina. Široka dolina se vrlo brzo sužava, strane postaju vertikalne i ulazimo u kanjon reke. Voda je brza i na nekoliko mesta pruža zaista prelepe prizore. Problem je svetlo mada sam uspeo da napravim nekoliko dobrih fotografija. Prija nam promena ambijenta u odnosu na današnju šetnju.

Iz kanjona Resave

Kada stignemo do kola veče već počinje da se hvata. Skidamo rančeve, menjamo obuću. Dok druga grupa stigne, potpuno se smrklo. Nema vremena za svraćanje u kafanu, Beograd je daleko. Zaustavljamo se u Strmostenu ispred prodavnice, kupujemo neki sok i slatkiš da povratimo snagu pa idemo dalje.

Na kraju skoro 27km i oko 1150m uspona. Preporuka staze za sve planinare. Ostalima preporuka da posete kraj ako nisu, osim Resavske pećine i vodopada mogu da prošetaju kanjonom Resave. Ima i puno restorana sa odličnom pastrmkom.

Fotografije

Golijska transverzala

Golijska transverala je do sada najduža i sigurno jedna od najinteresantnijih akcija na kojima sam učestvovao. Pet dana pešačenja, pređene 4 planine i skoro 130km. Od Žiče do Duge Poljane na Goliji. 

Ne verujem da ću ovaj put još jednom preći. Pre svega zbog onog osećaja da nešto možete samo da pokvarite ako ponovite. Jer vreme je bilo idealno, sunčano i toplo, bez ijednog oblaka za svih pet dana. Izuzev prvog dana sve ostalo je bilo novo za mene, prvi put sam tuda prolazio. Društvo je bilo ok a cela priča je prošla bez ijednog većeg problema.

Postoji još jedan razlog zašto više neću ići. Već u leto iste godine veliki deo puta kojim smo išli je asfaltiran čime se nastavlja i ubrzava nasilna i neplanska urbanizacija ovog dela Srbije. Moguće je da će trasa transverzale morati da se menja.

Stazu je kao Golijsku transverzalu definisao kraljevački planinar Branislav Binić Bine a više o njoj možete saznati ovde, na sajtu Železničara iz Kraljeva. Akciju je vodio Vlada Radivojević. Osim ekipe iz Beograda koju je on poveo, krenulo je i nekoliko planinara iz Kraljeva. Imali smo vozilo koje nas je pratilo i nosilo višak stvari što je prilično olakšalo kretanje. Ujutru bi se prepakovali, uzeli šta nam treba za taj dan a ostatak ubacili u prikolicu minibusa. Popodne bi nas čekali na cilju. Krenuli smo u zoru, u sredu 28. aprila, leta gospodnjeg 2012...


I dan

Prvi dan je ličio na običnu jednodnevnu akciju, tek kasnije je stigao osećaj da smo na jednom dužem putu. Krenuli rano ujutru, stigli do Žiče, tamo se našli sa prijateljima iz Kraljeva. Upisali se u knjigu transverzale i pošli na put. Trebalo je da nas snimi ekipa kraljevačke televizije ali imali su neki politički događaj, ako se dobro sećam. 

Stolovi, planina na koju sam često išao ali nikada od Žiče. Dovoljno da se doživi nešto novo, da bude interesantno. Sa vidikovca Oštra glavica gledamo celu dolinu Kraljeva. Dan je sunčan i topao, takvo vreme će potrajati do kraja akcije. Na sreću izvora je bilo dovoljno a veliki sneg koji je pao te godine učinio je da budu bogati vodom. Posebno onaj ispod Čikera u čijoj blizini se nalazi nadstrešnica sa stolom i klupama, idealno za pauzu. Sunčano vreme i izvori sa hladnom vodom obeležili su celu transverzalu.

Stižemo do platoa ispod Čikera. Kolona se prilično razvukla, na žalost nisu svi bili spremni za ovakvu akciju. Penjemo se na Čiker (1300), drugi po visini vrh Stolova. Što se više penjemo, pogled je sve atraktivniji, na plato odakle smo krenuli ali i na najviši vrh Usovicu (1375) i greben koji spaja ova dva vrha (na slici). Bez suviše zadržavanja nastavljamo ovim grebenom prema Usovici. Nailazimo na ostatke snega. Odmor na vrhu i povratak istom stazom do ispod Čikera. Duža pauza da se grupa skupi, uspeo sam malo i da odremam. Očigledno je da svi neće moći da pređu transverzalu.

Silazimo zapadnom stranom planine, prema dolini Ibra. Staza je strma i ima puno kamenja. Morate biti oprezni, nogu je vrlo lako izvrnuti. A ima i puno gmizavaca. Spuštamo se do rečice Maglešnice i pratimo je sve do njenog ušća u Ibar, ispod srednjevekovne tvrđave Maglič. Maglič je jedan od bisera ovog dela Srbije. Nalazi se na strmom brdu koje je Ibar sa tri strane opkolio. Ne zna se tačno ko ga je podigao ali je jasno da je služio za kontrolu jedinog puta koji je povezivao Moravsku dolinu i Kosovo polje. U poslednje vreme je dosta urađeno na njegovoj obnovi tako da je sada bezbedno posetiti ga i popeti se na ostatke njegovih zidina.

Popeli smo se do Magliča a zatim prešli na drugu stranu Ibra. Time smo završili prvu etapu. Završetak dana bio je izuzetno prijatan. Toplo, prolećno veče pored reke, hladno pivo i pasulj koji se krčkao ceo dan, u režiji domaćina iz Kraljeva. Jedna od najlepših reka koja teče Srbijom na ovom mestu je široka i brza idealna za kajakaše, one na divljim vodama. Klub iz Kraljeva je tu sagradio dom i u njemu provodimo noć.


II dan

Četvrtak jutro. Napuštamo dom kajakaša i prelazimo Ibarsku magistralu. Tu je kafana Jerinin grad i tu nas čeka minibus da ostavimo višak stvari. Pokupiće i neke koji su se precenili pa će preskočiti drugu etapu. Pozdravljamo se sa Draganom koja mora da se vrati za Beograd. Ostavlja mi šator, biće mi neophodan naredne dve noći.

Pred nama je najduži dan. Treba preći celu planinu Čemerno, od Ibra do reke Studenice. Preko 35km pešačenja. Čemerno je okruženo rekama. Ibar ga na istoku deli od Stolova, Studenica na jugu od Radočela a na severu su mu granica Dubočica i Borošnica. Bogato je i izvorima vode koji napajaju ove reke.

Solidan uspon na samom početku. Što se više penjemo pogled na Stolove koji ostaju iza nas sve je bolji. Onda se staza blago spušta i stižemo do reke Dubočice. Njeni brzaci deluju osvežavajuće. Pratimo je neko vreme a onda se odvajamo i krećemo da se penjemo.

Brzaci Dubočice

Uspon do vrha je dug i uporan ali ne posebno strm. Zato se i nismo mnogo umorili uprkos solidnoj visinskoj razlici koju smo savladali. Staza ide kroz šumu a onda izbija na čistinu, visoravan prekrivenu starom i sasušenom travom. Odatle do najvišeg vrha Smrdljuča (1581) ima preko 2km ali je teren skoro ravan, vrh Čemernog je prostran i zaravnjen. Sa njega se odlično vide okolne planine, Troglav na severu i Radočelo na jugu. Tokom povlačenja srpske vojske 1915. godine, ovo mesto je bilo poprište žestokih sukoba. Navodno i sam vrh od tada vuče svoj naziv, smrad mnogobrojnih leševa se dugo i daleko osećao. Nedaleko od vrha podignut je Krst spasiocima Srbije. I danas se jedan leš nalazi na samom Smrdljuču - leš kamiona. Neko ga je ostavio, on truli i ruži ovo prelepo mesto.

Na Srmdljuču

Odmaramo se i uživamo na vrhu neko vreme a onda idemo dalje. Spuštamo se južnom stranom planine. Pri vrhu još uvek ima snega. Staza vodi uglavnom ivicama četinarskih šuma. Ispred nas je Radočelo, koji ćemo sutradan preći i upravo ova vizuelna povezanost planina čini Golijsku transverzalu posebnom.

Na padinama planine Čemerno, tačnije na jednoj skoro vertikalnoj steni, smeštena je isposnica Svetog Save, istureni deo manastira Studenica. Obično se do nje stiže penjući se, mi smo se spustili. Fantastično uklopljena u atraktivan prirodni ambijent, isposnica odiše jednim vanvremenskim mirom i spokojem. Za njenu obnovu i dogradnju jedan od najzaslužnijih je shijeromonah Gavrilo koji je 43 godine tu proveo, radio i skončao. Mesto koje svakako treba posetiti.

Idemo dalje, spuštamo se i stižemo do donje isposnice. Ona se nalazi u mnogo pitomijem okruženju, tu je kuća u kojoj živi neko od monaha a tu je i česma. Kratko se zadržavamo i silazimo na put koji od Ušća, pored manastira Studenica, vodi ka Ivanjici. Asfaltom idemo do sela Savošnica gde treba da prenoćimo. Ispod nas huči hladna Studenica. 

Stižemo na cilj - kafana Kod Žike. Ima piva, ima pastrmka za večeru i ima prostor za šatore u dvorištu. Dva dana su za nama i već je drugačije nego sinoć, osećamo da smo na jednom dužem putu. Atmosfera je potpuno neformalna. Tuširamo se u kupatilu za koje nisam siguran da li pripada delu za izadavanje ili lično domaćinima. Večeramo i uvlačimo se svako u svoj šator. 

Šatori u dvorištu kod Žike

Je li to kraj današnje avanture? Nije. Na terasi se okuplja dobro raspoloženo lokalno društvo pojačano sa nekim našim članovima. Vika, cika, pesma... Ako je neko i uspeo da zaspi, probudio se kada je društvo počelo da se razilazi i kada su počeli da okreću kola po dvorištu, pod punim gasom. Na sreću izgleda da su bili dovoljno daleko od nas što mi iz šatora nismo mogli da vidimo...

III dan

Budimo se sušimo šatore, doručkujemo i krećemo ka Studenici. Imamo dovoljno vremena da obiđemo manastir. Posle 22 godine ponovo sam ovde. Prilaz, dvorište i zgrade, sve je čisto i uređeno, blista na jutarnjem suncu. Priča o Studenici pojela bi priču o GT. Zadržaću se zato na fotografijama koje sam snimio.

Savina trpezarija, manastir Studenica

Planina Radočelo nalazi se južno od Čemernog, deli ih reka Studenica. Ista reka obilazi obilazi oko Radočela sa njegove jugozapadne, zapadne i severne strane, sve dok se ne ulije u Ibar u mestu koje se po tome zove Ušće. Sa istočne strane granica mu je reka Ibar dok se na jugu dodiruje sa Golijom. To nam je pravac kretanja. 

Završavamo posetu manastiru i idemo dalje stazom koja vodi iza konaka. Prvi deo trećeg dana predstavlja najteži deo transverzale. Uspon na Radočelo je najžešći plus što iza nas imamo dan sa pređenih 35km. Istovremeno to je i najlepši dan. Videćemo dva lica Radočela. Severna strana, kojim se penjemo, je naseljenija, bliža je Ibarskoj dolini i samim tim ostatku civilizacije. Južna strana iako pitomija skoro je potpuno nenaseljena.

Pravimo pauzu na jednoj livadi. Iznad nas je mali zaseok, 2-3 domaćinstva. Pored jednog od njih prolazimo i svraćamo da natočimo vode. Ograde nema, dvorište je relativan pojam. Drveni sto sa klupama udaljen od kuće, četvorica sede, jedva da su nešto promrmljali na moje dobar dan. U redu, nisu svi ljudi ljubazni. Kažem da hoćemo da natočimo vode, jedan od njih pokretom glave pokaza na česmu. Istovremeno sa nama česmi prilazi žena noseći neku vanglu u rukama. I ona je odćutala naše dobar dan, čeka da mi natočimo vodu. Dok čekam na red pogled mi preleće sa nje na kuću i u trenutku se smrznem - na zidu pored vrata crni se sveža umrlica. Baš smo odabrali trenutak! Pravim se da ništa nisam video, sipam vodu i brzo se udaljavam.

Ispod vrha nailazimo na nesvakidašnji prizor. Na jednom proplanku vrlo jak višestruki izvor sam formira potok koji se obrušava niz planinu. Idealno mesto za odmor posebno što tu mogu ranci da se ostave jer staza sada ide do vrha i vraća se na ovo mesto. Vrh Krivača (1643) označava polovinu transverzale i to onu težu polovinu. Sa vrha gledamo na Čemerno i stazu kojom smo se juče spuštali. Tu je i baraka napravljena od odstataka bele tehnike. Iako slabo naseljene, i Čemerno i Radočelo imaju vrhove unakažene ostacima civilizacije.

Kada stignete na Krivaču znate da ste završili posao. Dalje je samo uživanje. Spuštamo se, idemo kroz šumu i suvim, zemljanim putevima, prolazimo pored par katuna, sve dok ne dođemo do rečice koja verovatno deli Radočelo od Golije. Postoje trenuci u životu koje pamtite ne po događajima već po tome kako ste se osećali u tom trenutku, kako su vreme i okolina uticali na vas. Jedan od takvih trenutaka je bio taj kada smo prešli tu rečicu, uspeli se uz jedan brežuljak i izašli na Golijsku visoravan. Već na prvi pogled shvatite da ste na nekom drugačijem mestu, da ste negde stigli. Svežina vazduha jasno vam govori da ste na solidnoj visini (preko 1100) a opet oko vas sve je ravno dokle god pogled doseže. Kraj je pitom, u daljini vidite oranice i retke kuće. Ipak sve je to dovoljno daleko od vas da ga možete posmatrati kao na fotografiji, ništa vam ne remeti tišinu i osećaj savršenog spokoja. Vreme je pratilo celu priču, prijatno i toplo prolećno popodne. Najlepši trenutak u celoj priči.

Stižemo u selo Bzovik. Asfalta u tragovima, samo na glavnom putu koji vodi ka mestu Rudno. Cilj današnje etape je u ugostiteljskom objektu Nebo. Kršten kao pansion, bio bi motel da je pored puta. Ali nije, nalazi se pored šume, na proplanku. Tako da je i pansion i restoran i kafana. Jedan glavni objekat u kome je restoran i prostorije domaćina, kao i 2-3 manja za spavanje. U njima nema dovoljno mesta pa nas nekoliko razapinjemo šatore. Treći dan je poseban jer smo najdalje otišli od civilizacije. Žiča, odakle smo krenuli, sada deluje strašno daleko. Imamo dovoljno vremena da uživamo u ambijentu pre nego što noć padne. Sutra je 1.maj i priprema se logorska vatra. Retka zanimacija za decu u ovim krajevima. Kada se vatra gasi i mi se povlačimo na spavanje.

IV dan


Budim se rano. Odšniram šator i provirim napolje. Jako jutarnje sunce udara me u oči. Potpuno sam naspavan i odmoran. Kafa se već služi. Za doručak vruće lepinje sa kajmakom. Malo je reći da su odlične. Uživamo u jutru na planini. Nigde ne žurimo, danas nema uspona, samo treba preći od Bzovika do Odvraćenice.

Pansion Nebo na jutarnjem suncu

Ubacujemo stvari u minibus i krećemo. Svo vreme idemo zemljanim putem. Prizori su prelepi, isti kao oni od prethodnog dana. Kasnije ih smenjuju sumorne slike kamiona koji odvoze ogromna, odsečena stabla. Voleo bih da grešim ali imam utisak da je seča šume stihijska i nekontrolisana. U svakom slučaju, izgleda mi da se suviše drveća odvozi.

Najlepše mesto na kome smo bili tog četvrtog dana je Šeremetovica, uzvišenje na kome se nalazi raskrsnica puteva. Odatle vodi put do Raške. Drveni sto sa klupama oko njega pokriven je nadstrešnicom. Ne žurimo pa dajemo sebi duži odmor. Oseća se mnogo opuštenija atmosfera nego prethodnih dana. U blizini je izvor Studenice, to sam tek kasnije saznao.

Idemo dalje. Nailazimo na ostatke snega od zime. Pravi snežni tunel. Možemo samo da zamislimo kako je bio u februaru. Negde od polovine puta počinje da se oseća civilizacija. Seoske kuće i domaćinstva zamenjuju vikendice. Sve ih je više. Na jednom mestu zastali smo da odmorimo. Dižući prašinu iza sebe, nailazi taxi, pravi pravcati. Staje i pita da li smo ga mi zvali. Jesmo ali u Kraljevu, sad nema veze.

Prilazimo Odvraćenici. Izletište za žitelje Novog Pazara. Danas je 1.maj i mesto je puno ljudi. Standardno, roštilj i pivo... Završavamo pešačenje nešto ranije nego prethodnih dana, nije bilo uspona a ni etapa nije bila dugačka. Sedamo ispred jednog restorana, pijemo pivo. Čekamo smeštaj. Nas šestorica dobijamo neku vikendicu. Prilika da se istuširamo i spremimo nešto za jelo.

Popodne odlazimo da prošetamo do centra Odvraćenice. Na žalost, ništa posebno ne nalazimo. Gomila vikendica obojenih u najrazličitije boje, većinu ne biste želeli da imate u susedstvu. Dosta nezavršenih. Iako u neobaveznoj šetnji, po inerciji se vrlo brzo pregrupišemo u kolonu i uredno pratimo vodiča. Četiri dana pešačenja su iza nas...


V dan


Krećemo vrlo rano, u 6h. Vlada hoće da što pre završimo i pođemo za Beograd. Skupljamo se i još jednom ubacujemo stvari u minibus. Prolazimo kroz celu Odvraćenicu pre nego što uhvatimo stazu iza spomenika i uputimo se ka vrhu Golije, Jankovom kamenu.

Peti dan je finale transverzale i upravo tako i izgleda: atraktivno i ne previše naporno. Zapravo napora skoro da i nema. Trek kojim idemo ima oblik potkovice. Hvatamo severozapadni pravac sve dok Jankovog kamena a zatim idemo jugozapadno i završavamo u mestu Duga Poljana. Svo vreme pratimo greben čiji je oblik pružanja potkovičast i u čijoj sredini je dolina na koju svo vreme imamo odličan pogled. Pogled se pruža i mnogo dalje, u beskrajna prostranstva Golije i Peštera.


Odmah pošto napustimo Odvraćenicu nestaje onaj otužni miris civilizacije. Ponovo smo u divljini. Do Jankovog kamena nema kuća, tek će se u silasku pojaviti. Zato ispod vrha ima snega i to prilično. Iako uspon na Jankov kamen nije ni blizu naporan kao na Smrdljuč ili Krivaču, ipak se nalazi na najvišoj visini od polaska - 1833m. A na vrhu je i relej i obavezna kućica pored njega. Sa druge strane je put koji dolazi sa severa, iz Ivanjice. Prilično zaravnjeno, ne liči da smo toliko visoko.

Jankov kamen, najviši vrh Golije

Ležimo na travi dok se ne skupi cela grupa. Onda krećemo dalje. Idemo svo vreme putem kojim terenska vozila izlaze na vrh. Nema šume, nema drveća, sve je golo i ništa ne zaklanja pogled. Sa naše leve strane je dolina, ispred nas se put lagano spušta u beskrajnu ravnicu. Jedinstveni prizor koji bi voleo ponovo da doživim.

Putevi počinju da se račvaju, ponovo prilazimo civilizaciji. Počinje da me boli zglob na jednoj nozi, do tada nisam imao nikakvih problema. Kolona se prilično razvukla. Nas trojica, koji smo se zadesili zajedno u grupi, pravimo još jednu pauzu, bez posebnog razloga. Sedimo na travi, gledamo u dolinu i ćutimo. Tišina svuda oko nas. Neverovatan osećaj smirenosti i sjedinjenosti sa okolinom.

Ne pešačimo do same Duge Poljane. Stižemo do asfalta i tu nas čeka minibus. Izuvamo cokule, presvlačimo se. Atmosfera nije euforična, sedimo na travi i čekamo da se skupi cela grupa.

U Dugu Poljanu stižemo nešto iza podneva. Dan je vreo, na ulicama nema mnogo ljudi. Jagnjetina je ovde čuvena, od početka se računalo da moramo da probamo. Iskreno, nisam bio oduševljen. Sada kada gledam fotografije čudno mi je da nemam ni jednu iz Duge Poljane. Verovatno sam bio prepun utisaka pa nisam imao volje da istražujem mesto.



Kraj priče

Od Duge Poljane i autobusom ima puno da se ide. Pauzu pravimo u restoranu Jerinin grad, pored Ibra, preko puta kajakaškog doma u kome smo proveli prvu noć. Onda stajemo kod Žiče, odakle smo krenuli. Tu se pozdravljamo sa Kraljevčanima i žurimo ka Beogradu. Naravno pre toga se fotografišemo.

Malo tehničkih podataka. Ako je verovati Garminu prešli smo 128,3km (po danima 26,5 + 35,3 + 21,5 + 23 + 22) i popeli oko 5.800m (mislim da nema toliko, ne verujem mu toliko kada je visina u pitanju).

Naravno, ono najvažnije ne može se brojkama izraziti. Osećaj koji sam imao po završetku akcije zaista je jedinstven (i još uvek traje...). Od sportskog rezultata, unutrašnjeg mira koji postižete višednevnim hodanjem do neposrednog upoznavanja jednog prelepog predela i njegovog povezivanja u celinu za šta bolji način od pešačenja ne postoji.

Ekipa koja je prešla celu Golijsku transverzalu, sa vozačem

Fotografije

Pizzeria u Nei Poriju

Sada već davne 1995. godine krajem avgusta prvi put smo išli baš sami na more. Tri meseca pre toga smo se venčali pa je ovo bila neka vrsta svadbenog putovanja. Izbor je pao na Nei Pori, novo naselje koje je tada bilo popularno i u ekspanziji. Ja sam okolinu pamtio iz detinjstva a Saška nikada nije bila dole na moru. U blizini plaže gde smo se kupali bila je pizzeria sa baštom u kojoj se služilo Levenbrau pivo. Prvi put sam video da krigle drže u zamrzivaču. Pivo je bilo hladno do kraja, koliko god da sam ga gustirao. Svakodnevno smo svraćali da se osvežimo kada je sunce najjače peklo. Gazda je radio sam, sam je služio piće a sam je i pravio pizze. Imao je peć na drva a imao je i svoj stil razvijanja testa koje je bacao uvis, valjda da bi se bolje razvilo ili šta već. Bilo nam je interesantno, probali smo pizzu i bila je odlična. Gazda nas je fotografisao a i javljao nam se kad nas sretne u šetnji.

1995 - Löwenbräu

1995 - Gazda nas fotografisao

Osam godina kasnije izašao sam na pauzu na poslu i u agenciji u prizemlju zgrade video ponudu za letovanje, opet Nei Pori. Upravo smo bili doveli u red i život i finansijsku situaciju. Shvatili smo da nam je Grčka ponovo dostupna, nismo želeli da gledamo ništa drugo, brzo smo odlučili radujući se odlasku na mesto gde nam je bilo lepo. Poveli smo starije dete sa nama dok je Sofija morala da ostane kod kuće. Naravno, odmah smo otišli da vidimo da li je pizzeria na istom mestu. Isti gazda je bio tamo ali sada su neki dečaci služili, pretpostavili smo njegovi sinovi. On je stajao na izlasku iz šanka i upravljao poslom. Ne sećam se da li je zadržao pečenje pizze za sebe. Pizzeria je bila renovirana, odlično je izgledala i naravno pizze su bili ukusne.

2003 - Ivana i ja

2003 - Saška i Ivana

U Nei Poriju više nismo letovali, tražili smo neka nova mesta. Ove godine (2013) bili smo na Peloponezu. Dug put je zahtevao da se podeli na dva dana. Nismo mnogo razmišljali gde ćemo spavati u povratku. Idemo u Nei Pori, koji nam je usput, i idemo na večeru u pizzeriu. Deset godina kasnije ponovo smo tamo. Pizzeria je i dalje na istom mestu, modernizovana, i dalje izgleda bolje od svih okolnih lokala. Jedna vrlo mlada i simpatična devojka prima narudžbine sa onim pda uređajem. Dvojica momaka iznose pizze i piće. Isti gazda je i dalje tu i suvereno drži svoje mesto ispred šanka. Vidi se da sve drži pod kontrolom. Pizze se i dalje peku u peći na drva, i dalje su odlične. Kada smo platili ista ona devojka dolazi da nas pita da li smo zadovoljni. Pričamo joj da smo bili tu pre 18 godina i pre 10 godina. Ona nam zahvaljuje i kaže da gazda već 30 godina drži taj objekat, da je počeo sa 23 godine i da sada ima 53.

2013 - Večera

Pizzeria se inače zove Vergina. Nalazi se do same plaže pored praznog prostora sa crkvom, lako ćete je pronaći. Na žalost, Nei Pori ne mogu da vam preporučim za letovanje ali ako ipak odete ili se zadesite dole, posetite je obavezno. Makar samo prođite pored nje. Mi ćemo sigurno ponovo svratiti, makar i za deset godina.

2013 - Vergina

2013 - Vergina

Fotografije

Suva planina, avgust '13 (II)

(nastavak prethodnog posta)

Nedelja je osvanula i odmah je bilo jasno da će dan biti mnogo lepši nego prethodni. Tako smo i očekivali, na osnovu vremenske prognoze. Pakujemo se, doručkujemo i napuštamo smeštaj. Penjemo se do kola, pakujemo stvari i krećemo istim putem nazad. Izlazimo na glavni put i idemo ka Pirotu. U Beloj Palanci skrećemo ka selu Mokra odakle planiramo da pođemo na današnju turu. 

Istočni greben Suve planine pruža se u pravcu sever-jug. Počinje negde od sela Vrgudinac koje se nalazi pored puta Niš - Bela Palanka. Prvi vrh sa te severne strane je Divna Gorica (1389m). Onda nailazi prevoj Preslap pa greben Rženac a posle njega se nalazi vrh Pasarelo (1523m). Od Pasarela možete skrenuti na zapad i stići na Trem (trasa Niške transverzale) a možete ići i na još neke vrhove južno koji nisu tema ove priče. Da smo mogli da biramo verovato bi krenuli od Vrgudinca i prešli greben do Pasarela. Ali kada idete kolima morate se vratiti na tačku polaska. Ideja je bila da se od Mokre ispenjemo na Preslap, odemo na Divnu Goricu, vratimo se i produžimo do Pasarela a odatle okolnim putem se spustimo nazad u Mokru.

Selo Mokra ne bih mogao da izdvojim po nečemu posebno interesantnom. Ima puno starih i oronulih kuća što deluje istovremeno i egzotično ali i depresivno. Klasična prodavnica (na slici) u kojoj po povratku sa ture ništa nismo našli a nije da smo baš izbirljivi. Niko od nas nije bio na ovoj lokaciji, nabavili smo gps trekove i to je to. Od Mokre do Preslapa našao sam dve staze i naravno odabrao sam onu pogrešnu. Trek nas je vodio jednim usekom između dva brda, kuda se sliva potok kada ima vode, naravno u avgustu nije bilo ni tragova. Staza uopšte ne postoji i morali smo često da se probijamo kroz rastinje i preskačemo kamenje. Najveći problem je bila zapara i vrućina. Vlažnost je bila povećana, vreme izuzetno toplo a u tom koritu kojim smo se kretali nije bilo ni daška vetra. Osećao sam umor kakav odavno nisam, pauze smo sve češće pravili. Do Preslapa sam se jedva dovukao.

Staza od Mokre do Preslapa

Brzo sam shvatio da mi je potreban duži odmor ako ne želim da pokvarim dan i odmah sam odustao od Divne Gorice. Podelili smo se, ovi u boljoj kondiciji otišli su na DG dok smo nas dvoje odmarali i uživali u pogledu koji se otvorio na greben kojim smo juče hodali i dolinu ispod Suve planine. 

Sa Preslapa idemo dalje i penjemo se na greben Rženac, poslednji veći uspon za taj dan. Greben je oivičen stenama u najrazličitijim oblicima i formacijama. Svako približavanje staze ivici, svaki vidikovac na koji se ispenjemo, donose drugačije i prekrasne prizore. Da nije fotoaparata davno bi smo stigli do Pasarela...

Kada već postaje pomalo dosadno, udaljavamo se od ivice, idemo kroz šumu i uskoro stižemo na čistinu na kojoj se nalazi planinarski dom Čika Dane, još uvek u izgradnji. Očekujemo da tu nađemo vodu ali ništa, ne zove se džabe Suva planina. Odatle do Pasarela nema mnogo. Prolazimo pored jednog katuna, pozdravljamo vlasnike, Lada Niva je tu ali vode nema. Nije nam još uvek kritično ali nije nam ni jasno kako ovce preživljavaju  bez vode. Pasarelo se nalazi na prevoju, prelasku sa jednog na drugi greben. Oba možemo da sagledamo od početka do kraja što i simbolički stavlja tačku na ovu dvodnevnu avanturu. 

Vrh Pasarelo (ova gomila kamenja), u daljini Rženac i još dalje Divna Gorica

Malo se zadržavamo i žurimo nazad, valja putovati do Beograda. Put kojim se vraćamo je prilično lakši za hodanje, idemo šumskim stazama i putevima. Nailazimo na krdo divljih konja. Istureni stražari na ivici krda, ždrebad sa majkama u sredini. Navikli su na ljude pa nam ne prave problem da prođemo pored njih. 

Uskoro stižemo u civilizaciju. Prolazimo pored sportskih terena prepunih dece koja se bave različitim sportovima. Letnje popodne, pravo vreme za trening. Zatim dolazimo i do odmarališta gde su deca smeštena, u naselju Divljana. Do Mokre idemo po asfaltu. Stižemo do kola, presvlačimo se, mrak već uveliko pada. Pauza za osveženje u Beloj Palanci i pravac Beograd.

Na kraju 22.5km i oko 1300m uspona. Ne na kraju, na početku. Jer ovo je moj prvi susret sa Suvom planinom a nadam se da će ih biti još puno. Ostala mi je Divna Gorica, ostali su vrhovi južno od Pasarela, ostalo je da pređem od Trema do Pasarela i još puno toga. A ne bih imao ništa protiv da ponovim ovo što smo prešli. Izuzev onog uspona od Mokre do Preslapa.

Fotografije

Suva planina, avgust '13 (I)

Kada sam počeo da pišem blog negde krajem prošle godine, imao sam u planu da ispričam dve akcije iz 2013. Podstaknut republičkom akcijom Zimski uspon na Trem (na koju ponovo nisam uspeo da odem) počinjem priču o našem letnjem usponu na Trem i još neke vrhove Suve planine, kako jedan moj drugar reče jedine prave planine u Srbiji, u crnogorskom smislu. Pored toga što sam prvi put bio na Suvoj, ova akcija je značajna kao moja prva višednevna a privatno organizovana.

Ideju o odlasku na Suvu planinu Dragana i ja raspredali smo dosta dugo i pravili neke okvirne planove koristeći uglavnom ono neodređeno buduće vreme - jakom ćemo. Onda smo pokušali da konkretizujemo priču ali su se vikendi izmicali jedan za drugim. Konačno, na samom kraju leta, uspeli smo da se organizujemo za vikend 23-25. avgust. Ja sam bio zadužen za prevoz i trekove dok se Dragana pobrinula za rezervaciju smeštaja. Ekspediciji su se pridružili Zorica Polimac i Sloba Božić i priča je mogla da počne. 

Petak jutro, spakovao sam sve stvari u kola i otišao na posao. Svi radimo taj dan, nalazimo se posle posla i krećemo ka Nišu. Skrećemo ka Pirotu i posle nekih 20km odvajamo se na desno. Prolazimo kroz sela Jelašnica, Donja i Gornja Studena. Predeo je interesantan ali moram da budem oprezan, put je uzak a dan je prilično okraćao tako da smo odavno ušli u mrak. Na sreću osim nas skoro nikog nema. Cilj su Bojanine vode gde se nalazi ski kuća u kojoj smo rezervisali smeštaj. 

Imali smo informaciju da kolima možemo prići kući na 200-300m, što je uticalo da se prilično opustim i ponesem sve i svašta. Ispostavilo se da je moj Megan suviše fini da priđe toliko blizu, morali smo da ga ostavimo ispred doma Studenac. Osvetljeno ali potpuno pusto. Shvatili smo da od dolaska do kola po potrebi nema ni govora, uprtili skoro sve stvari i krenuli peške. Stižemo na jednu čistinu a onda se ispod nas ukazuje prelep i zastrašujući prizor. Osvetljena kuća u divnom, planinskom, noćnom ambijentu ali na dnu strme ski staze. Morali smo savladati nizbrdicu sa svim tim stvarima, neadekvatno obuveni. Neki potpuno neadevkatno... 

Ski kuća u kojoj smo boravili prevazišla je sva naša očekivanja. Ne baš reprezentativne spoljašnjosti ali potpuno funkcionalna, u svakom svom detalju. Spolja se ulazi u široko predvorje koji bi trebalo da primi prvi udar i omogući raspremanje i odlaganje opreme. Iz njega vode troja vrata. Skroz desno je prostrani mokri čvor, wc i tuš kabine. U sredini se ulazi u potpuno opremljenu kuhinju. Levo su prostorije za boravak i spavanje. Soba za dnevni boravak opremljena je šankom i sa nekoliko stolova sa klupama i stolicama. Iz nje se ulazi u najveću spavaću sobu, koja opet ima svoj wc. Na spratu su još dve sobe za spavanje. Ispred kuće nalaze se dva drvena stola sa klupama a nedaleko odatle je Orlova česma sa pijaćom vodom, nazvana tako zbog skulpture orla na vrhu stuba. Pored kuće, potpuno odvojen od nje, nalazi se mali apartman u kome je boravio naš domaćin. Prvi utisak je bio da smo imali sve što nam treba, mnogo više nego što smo mi planinari navikli. Drugi utisak je da nema luksuza, sve je tačno u onoj meri koliko nam je potrebno, ni gram više.

Kuća inače pripada ski klubu iz Niša. Naš domaćin je bio Zoran Zoza Marjanović, novinar i skijaš, aktivista u onom starom, pozitivnom značenju te reči. Proveli smo prijatno vreme sa njim, pričao nam je dosta o aktivnostima u svom klubu, o izgradnji ove kuće ali najjača priča je bila o venčanju koje se odigralo na Tremu tačno godinu dana pre našeg dolaska (ne smem da načnem ovu temu, poješće mi ceo post, evo linka ko ne zna o kakvoj svadbi se radi). Zoza je bio u epicentru ovog živopisnog događaja i njegova priča je neprocenjiva.

Subota. Stigli smo po mraku i tek jutro donosi pravu sliku mesta na kome se nalazimo. Budimo se uz fantastičan pogled na Sokolov kamen i čini nam se da je samo to dovoljno da isplati sav uloženi trud. Doručkujemo i krećemo. Za danas je predviđen zapadni greben Suve planine kojim dominira Trem (1810m) kao najviši vrh. Pored njega planiramo da popnemo Sokolov kamen (1523m), onda Mosor (985m) i povratak na Bojanine vode.

Prvi deo treka predstavlja obavezan program, ono što morate odraditi da bi ste stigli tamo gde počinje uživanje. Staza u početku vodi ravno, ispod Sokolovog kamena a onda počinje da se penje. Većim delom ide kroz rastinje i ne baš gustu šumu koji nekad zaklanjaju a nekad propuštaju pogled na dolinu severno od Trema i dalje na Svrljiške planine. Siromašno u odnosu na ono šta ćemo imati sa grebena. 

Zapadni greben Suve planine

Na greben izlazimo na prevoju zvanom Devojački grob. Prvi put vidimo i drugu stranu Suve planine. Devojački grob se nalazi između vrhova Trem i Sokolov kamen. Idemo prvo na Trem. Da li se zove Trem zato što se nadneo nad dolinom ispod njega, ne znam. Uglavnom sa severne strane predstavlja skoro vertikalno odsečenu stenu dok mu je sa ostalih strana mnogo lakše prići. Celim putem do vrha krećemo se u blizini ove odsečene ivice. Nema drveća niti bilo čega što bi nam zaklanjalo pogled koji se pruža bukvalno na sve strane. Da ne prepričavam, fotografije mnogo lepše govore. 

Početak uspona na Trem, Sokolov kamen u daljini

Na vrhu ostajemo skoro ceo sat. Prednost leta - možete da se izvrnete na zemlju, prednost višednenih akcija - krenete oko 7h i imate dovoljno vremena. Osećaj kada posmatrate svet odozgo je neopisiv, mora da se doživi. Nestaju sve one sitne i ružne stvari koje vam zagorčavaju život i zbog kojih ste se popeli toliko visoko. Sat tišine na Tremu smiruje bolje od table bensedina.

Vraćamo se istim putem do Devojačkog groba a onda produžavamo dalje grebenom na Sokolov kamen. Sa njega se odlično vide Bojanine vode i kuća u kojoj smo odseli. Za razliku od Trema gde je vrh jedan i neosporan, ovde ima više stena koje predstavljaju najviše tačke. Nismo baš bili sigurni da je oznaka za vrh na najvišoj od njih. Na žalost vreme se menja, odavno se naoblačilo a sada počinje i da grmi. Zato žurimo da se spustimo što ne možete brzo uraditi jer staza vodi kroz stene i morate biti vrlo oprezni. I dalje držimo isti pravac, idemo do Mosora. Uskoro počinje ozbiljna kiša pa moramo i kabanice da aktiviramo. Na sreću nije dugo trajala.

Silazak sa Sokolovog kamena, Mosor ispred

Mosor je znatno niži od prethodna dva vrha. Interesantan je jer sa ove strane sa koje mu prolazimo predstavlja skoro vertikalnu stenu. Opet o pogledu, sa njega se vidi ceo greben koji smo danas savladali a vidi se i onaj istočni gde sledeći dan planiramo da idemo. Zvuci svadbe iz doline remete tišinu, ovde smo bliže civilizaciji nego na Tremu. Kiša je prošla i razvedrilo se, uživamo još malo i krećemo nazad.

Ostala je još lagani povratak do kuće, širokom i udobnom šumskom stazom. Zoza nas čeka na još jednu čašicu razgovora a onda nas ostavlja i odlazi u Niš. Kiša i munje na Sokolovom kamenu, koji su pretili da se pretvore u pravu oluju, vrlo brzo su zamrli. Tuširanje, onda ručak, uživanje u letnjem planinskom sumraku i odlazak rano na spavanje. Bez televizora i kompjutera. Bar jedan vikend u godini svako bi trebalo da proba...

Na kraju 21.8km i oko 1500m uspona. U sledećem postu pričaću kako smo proveli nedelju i kuda smo išli.

Fotografije (zajedničke, i subota i nedelja)

Proleće u februaru - Kozomor

U subotu 15. februara bio je Dan državnosti. Naravno, ni po čemu dan nije ličio na prazinik, oni koji rade vikendom radili su i taj dan, sve prodavnice su radile, apoteke da i ne spominjem. Ipak vlada je smatrala da smo oštećeni time što je neradni dan pao u subotu pa nas je častila i ponedeljkom. A poklonu se u zube ne gleda, posebno ako je vreme bilo takvo da bi mu se i 1.maj obradovao.

Vlada je objavio da tog 17.februara vodi grupu na Kozomor. Ideja mi se dopala, nisam bio tamo od septembra 2010. Ima još jedan jak razlog zašto volim Valjevske planine. Mogu da priključim grupi na magistrali kod OMV-a što u prevodu znači sat više spavanja. 

Nisam geograf i nije mi baš najjasnije na koji način je Kozomor posebna planina a ne deo Maljena. Nalazi se u produžetku ove poznatije planine, na njenoj zapadnoj strani. Sa svojim jedinim pravim vrhom Velikim Kozomorom (1007m) uspeva nekako da prebaci granicu i upiše se u srednje visoke planine. Nije mnogo velika ni po površini. Istočno od nje je već pomenuti Maljen a sa njene zapadne strane nalazi se dolina kojom ide put Valjevo - Kosjerić ali i čuvena pruga Beograd - Bar. Severno od Kozomora je put kojim se sa Divčibara stiže do Kaone i do ukrštanja sa već pomenutim putem Valjevo - Kosjerić. Dakle ako sa Divčibara krenete ka Kosjeriću i dalje ka Požegi, obići ćete oko Kozomora.  

Južno od Kozomora nalazi se prelepa dolina, ograničena planinama Kozomorom (levo na slici) i Maljenom (desno) na severu i Subjelom na jugu. Nadmorska visina se kreće između 500-600m, vazduh je prijatan i čist, a okolne planine obezbeđuju puno staza za šetnju. O pogledu da i ne govorim. Sve to sela Skakavci, Rosići, Kosjerićka Mionica i druga koriste za razvoj turizma koji je ovde zastupljeniji nego u drugim krajevima Srbije. Od adaptiranih starih porodičnih kuća do kompleksa bungalova sa bazenima. Putokazi sa prezimenima domaćinstava svuda su postavljeni, ne možete da zalutate. Preporuka za sve koji žele odmor, udobnost ali i rekreaciju.

Kao što sam već napomenuo, dan je bio predivan, sunčan i topao. Ni traga od zime. Idemo skoro do Valjeva, ispred grada je skretanje za Kosjerić, penjemo se sve do Kaone a onda se spuštamo do sela Ražana. Selo je među planinarima poznato i popularno, od njega polaze i u njemu se završavaju mnoge akcije. Pored toga Ražana je rodno mesto Svetomira Đukića, osnivača Olimpijskog komiteta Srbije. Staza do vrha Kozomora polazi iz samog sela, sa puta. Ipak nas sedmoro ima drugačiji plan. Koristeći trek Miroslava Ostića hoćemo da se popnemo na Kozomor sa južne strane. Vlada nam odobrava da se odvojimo i krećemo dužim ali interesantnijim putem.

Ispod Ražane skrećemo levo i paralelno sa putem idemo ka selu Skakavci. Na bregu ispred sela nailazimo na vajat sa uređenim prostorom oko njega. Tu je i krajputaš, drvenom nadstrešnicom zaštićen od kiše i snega. Spuštamo se u centar sela, prolazimo pored škole i nastavljamo ka jednom na lepših i poznatijih detalja ovog kraja - vodopadu Skakavac. U pitanju je stena koju je rečica izdubila i napravila svojevrstan bazen. Nekoliko puta sam dolazio ali nisam baš imao sreće sa količinom vode tako da ne treba gajiti prevelika očekivanja ali ga svakako ne treba propustiti ako ste u ovom kraju. Ne samo vodopad već i njegova okolina predstavljaju vrlo prijatno i uređeno mesto za izlet.

Vodopad Skakavac

Malo se zadržavamo pored vodopada i idemo dalje. Od vodopada do podnožja Kozomora prolazimo prvo pored njiva a zatim izlazimo na uski asfaltni put koji vodi negde prema Maljenu. Sa njega se odvaja široka staza koja vodi do ispod Kozomora. Uspon do vrha Veliki Kozomor je monoton i manje-više dosadan ali i to je deo posla. Povremeno izađemo na neki vidikovac i zastanemo da fotografišemo ili da se prosto divimo pejzažima. Na vrhu pravimo malo dužu pauzu. Sedimo i gledamo ka Maljenu. Leđa u leđa sa vrhom je vidikovac koji gleda na drugu stranu, ka Taorskoj steni i Povlenu.

Od Velikog Kozomora do Maljena ne gubimo mnogo na visini što mi dodatno unosi sumnju u nezavisnost planine Kozomor. Izlazimo na asfalt negde ispod Paljbe, vidikovca i vrha Maljena. Da je vidikovac jasno je jer pogled obuhvata celu onu dolinu o kojoj sam pričao, do Subjela. Da je vrh... neka bude. Tabanamo asfaltom do Divčibara. Nedovoljna kilometraža tera nas na dodatno pešačenje. Forsiramo ski stazu i izlazimo na Crni vrh. Zalazak sunca na Crnom vrhu dovoljna je nagrada za uloženi trud. Ostajem na vrhu nešto duže, sedim i posmatram predeo ispod Maljena. Ima još vremena do polaska i lepše ga je gore provesti. Naravno, stižem na vreme da popijem pivo pre polaska.

Pogled sa Crnog vrha

Na kraju 21km i oko 1000m uspona. Poklon ponedeljak iskorišćen na pravi način.

Fotografije