Ознаке

четвртак, 26. децембар 2013.

2013. u nekoliko crtica

Stiže kraj godine pa nije loše da se napravi neki rezime. Sedma godina u kojoj planinarim. Iako sam samo jednom išao preko 2000m nikada do sada nisam bio redovniji. Jednom sam negde pročitao da čovek svake godine treba da ode negde gde do tada nije bio. Ispunio sam taj zahtev već 2.januara na Zagajičkim brdima (kako stoje stvari i 2014. ću overiti takođe 2.januara). Evo nekih interesantnih podataka:


  • 29 vikenda sam negde pešačio, od blic tura na Vujan do višednevnih akcija (možda zaokružim na 30 sledećeg vikenda)
  • skoro polovina bile su privatne akcije, sam ili sa društvom koje staje u jedna kola
  • prvi put napravio višednevnu privatnu akciju (Suva planina)
  • od vodiča najviše išao sa Vladom Radivojevićem
  • od planinara najviše zajedničkih akcija sa Draganom Zirojević
  • na 5 planina bio sam po prvi put: Subjel, Zlatibor, Suva planina, Bjelasica i Tornička Bobija
  • po prvi put odlazio na ista mesta u istoj kalendarskoj godini, doduše u različitim godišnjim dobima
  • svakog meseca napravio bar jednu akciju
  • popeo se na Ježevac i Vukan putem kojim se ređe ide
  • treći put išao sa Zokijem Nikolićem u kanjon Trešnjice a ići ću i dalje
  • najlepša akcija u 2013. - Bjelasica


Idemo dalje...

недеља, 22. децембар 2013.

Fruška gora u decembru

Svake godine početkom decembra Steva Muškinja, planinar iz Novog Sada, organizuje akciju na Fruškoj gori. Krenu njegovi Novosađani, Vlada povede pun bus iz Beograda a bude i poneki planinar iz drugih gradova. Ovo svake godine što se mene tiče znači treća godina, ne znam pre toga dal' se nešto događalo. Bio sam 2011. i ove godine, prethodnu sam propustio.
Volim da idem na ovu akciju. Prvi razlog je što u to doba godine nema mnogo dužih tura. Drugi je što cenim Stevin trud i ono što radi. Sve je protiv njega, i najlošije vreme u godini za šetanje i ne baš posebno atraktivna planina. On se trudi da iz nje izvuče maksimum i svake godine vodi nekom novom stazom.




2011
Pre dve godine krenuli smo iz samog Beočina. Prolazimo pored vile (ili dvorca, kako ga još nazivaju) porodice Špicer. Podignuta je 1898. za nemačku porodicu koja je bila jedan od vlasnika cementare. Arhitekta Imre Štajndl poznat je po zgradi parlamenta u Budimpešti. Korišćena je kao scenografija u nekim filmovima a danas je u očajnom stanju, prepuštena vremenu, iako je još davne 1997. proglašena za spomenik kulture (ako se nešto nije promenilo za ove dve godine). Ne bih da se bavim nagađanjem ali pare definitivno nisu problem pošto sam viđao neke druge objekte koji prosto blistaju. Ovakvih vila nema u bližoj okolini. Ako oplemenjivanje prostora i života stanovnika Beočina i okoline nije dovoljno jak razlog, poboljšanje turističke ponude svakako bi trebalo da bude. Možda bi još neko kao stari Klint došao da snimi film.



Idemo dalje, penjemo se obroncima Fruške gore preko kojih se ona spušta na Dunav. Penjemo je uslovna reč pošto je nagib prilično blag što omogućava da zemlja u početku bude prekirvena njivama. Kasnije se taj nagib malo poveća i omogući izuzetan pogled na Beočin ali pre svega na Dunav i Novi Sad u daljini. Pogled ne zaklanjaju ni drveće ni kuće kojih tu skoro da i nema pa je osećaj širine i neke vanvremenske dimenzije zaista jak. Od ono Fruške gore što sam video do sada ovo parče bih izdvojio kao najlepši utisak.




Odatle do Šakotinačkog vodopada koji je u to doba bio potpuno presušio (treba doći u martu, akcija Potoci i vodopadi Fruške gore), pa do Martinove pećine koja i nije neka pećina, onda na Orlovac gde su valjda jedine stene FG, savijamo pre Crvenog čota i vraćamo se pored ugostiteljskog objekta Osovlje (nije u funkciji), pored manastira Beočin (jeste u funkciji) i dalje ka Beočinu gde zatvaramo krug. Malo više asfalta u povratku ali to je cena onoga što smo prošli i videli na početku ture.


2013
Ove godine autobus nas je odvezao nešto dalje Od Beočina skrenuli smo levo, ka Fruškog gori i došli do Beočin sela. Kao što samo ime kaže to je selo za razliku od grada Beočina, nastalog uglavnom oko fabrike cementa. Izgled sela uslovljava geografski položaj, ušoreno je ali i na obroncima FG. Uglavnom je okupljeno oko glavne ulice koja iz Beočina vodi dalje ka manastiru i FG. Prolazimo skoro celo selo i napuštamo autobus ispred restorana Beli čin gde je početna i krajnja tačka. 

Posle kafe pauze produžavamo do manastira gde Steva u par reči objašnjava današnju turu. Pomoćnik mu je Katarina Durman. Idemo pravo ka Crvenom čotu i kod jednog rasadnika odvajamo se od standardne staze Osovlje - manastir Beočin kojom ćemo se vratiti. Za razliku od pre dve godine, sada je sve oko nas pod snegom, onda smo imali uglavnom blato. Sunčano prepodne, najlepši deo ture. Pri vrhu se uključujemo u stazu koja od Brankovca vodi ka Crvenom čotu. Na vrhu pravimo kraću pauzu a zatim nastavljamo dalje ka jugu i spuštamo se u potok Kraljevac. Južna strana, sve manje snega, sve više blata. Ipak dolina Kraljevca prekrivena opalim lišćem i prošarana snegom, uz sunce koje se probija kroz ne baš tako gustu šumu, dopušta nekoliko vrlo interesantnih fotografija.



Iz potoka izlazimo na mesto gde se ravnica širi i gde su ostaci manastira Bešenovo. Manastir je srušena za vreme drugog svetskog rata a sada ga obnavljaju. Odmah iza tog lokaliteta je selo Bešenovački Prnjavor, malo i sa samo jednom ulicom koja dalje vodi ka Bešenovačkom jezeru. Prilično veliko ali i duboko jezero nastalo je vađenjem kamena za cementaru. Za sada evo linka sa koga ćete saznati više o jezeru koje će nadam se biti tema posebnog posta, negde na proleće ili na leto.



Tu se okrećemo i vraćamo ka Crvenom čotu. Penjemo se do asfaltnog puta koji od Čota vodi ka Maloj Remeti a onda silazimo u Srneći potok. Tu dolazimo do malog vodopada. Staza pored potoka vodi dalje ka Jazaku a mi se okrećemo i penjemo sve do one raskrsnice ispod Čota gde okrećemo ka Osovlju a od Osovlja ka manastiru Beočin. Čim smo zakoračili na severnu stranu FG teren je ponovo bio prekriven snegom - očistio nam je cipele od sremskog blata. 

Ispred restorana stižemo oko pola pet, dan je na izmaku. Svraćamo na večeru. U istom restoranu bio sam u martu, posle akcije Potoci i vodopadi FG. Nepunih godinu dana razmaka, isti restoran i totalno suprotni utisci. Onda sam bio oduvšeljen, sada prilično razočaran i kvalitetom i uslugom.

I to je to. Prva tura oko 19.5 km i nešto preko 900m uspona, druga oko 23.5 km i 1050m uspona. Videćemo šta će Steva da smisli za sledeću godinu.

Fotografije:

Picasa 2011

Picasa 2013



недеља, 15. децембар 2013.

Rudnik - Poslednja jesenja akcija

Počinjem blog Rudnikom u čemu svakako ima puno simbolike. Za svakog Milanovčanina Rudnik je prva asocijacija kada se kaže planina. Gornji Milanovac je okružen niskim planinama i jedino Rudnik prelazi 1000m. Ne samo visinom, Rudnik dominira površinom koju zauzima kao i planinskim ambijentom, jedina prava planina u okolini. 
Na to se nadovezuju neki lični razlozi, otac mi je rođen na Rudniku i kao klinac sam često odlazio gore. Išli smo na slave, na skijanje, na kafu u Šumsku kuću. Rudnik je uvek imao neko posebno mesto u našoj kući. I danas kada se čujem sa matorima, kada kažu da su bili na Rudniku znam da su lepo raspoloženi.

Vikend 23-24. novembar bio je poslednji jesenji vikend pre snega koji je najavljen za ponedeljak. Kasnije se ispostavilo da nije dugo trajao. Hteli smo negde kolima i odabran je Rudnik jer je blizu tako da i dužu turu možemo da završimo pre mraka. Četvoročlana ekipa se okuplja u rano nedeljno jutro. U selo Jarmenovce stižemo nešto pre 9h. Gazda kafane nas je zamolio da ne parkiramo ispred, danas mu je slava pa dolaze gosti. Predlaže nam izbetonirani parking preko puta, postoji kapija ali se nikad ne zaključava. Jarmenovci se nalaze na putu Topola - Rudnik i poslednje su veće selo pre nego što put počne da se penje. Nalaze se u samom podnožju planine i verovatno predstavljaju najnižu tačku sa koje ima smisla početi turu. Kroz selo protiče Jasenica koje je još pre Jarmenovaca sišla sa brda i svojim tokom trasirala put. U selu joj se pridružuje Jarmenovačka reka.



Upravo uz ovu reku krećemo na turu. Asfalta ima nekih 1.5km a završava se nekom stanicom za vodovod posle čega se nastavlja solidan nasut put, odličan za pešačenje i bicikle. Jutro je sunčano ali mi smo zaklonjeni grebenom rudničkih vrhova. Stižemo na raskrsnicu gde se razdvajaju staza kojom se penjemo i malo širi put kojom bi trebalo da se vratimo. Od Jarmenovaca do vrha Rudnika postoji put ili široka staza, uspon je konstantan ali blag, 800m visinske razlike popenje se bez žešćeg uspona. Planiramo po snegu da prođemo istom stazom. Ovoga puta malo smo istraživali, išli smo malo više levo pa smo morali da isforsiramo jedan žešći uspon koji nas je doveo na vrh Paljevine(1052), istočno od Velikog Šturca. Tu se nalazi spomen obeležje formiranju partizanske brigade. 



Glavni rudnički vrhovi nalaze se na istom grebenu koji je prilično ravan tako da od Paljevina preko Banetovog vrha (1089) do Velikog Šturca (1132) uspona skoro da nema. Dva najviša vrha, Veliki i Srednji Šturac, i prevoj koji ih spaja zvani Prevoje (kome nije uvek lako odrediti padež) čine jedinstvenu, lako prepoznatljivu celinu. Veliki je prepun antena i nekih objekata, nije za duže zadržavanje. Zato je Srednji (1113) mnogo atraktivniji, pre svega zbog pogleda na južnu stranu. Iako je sunce već odavno nepovratno zašlo za oblake, vidljivost je sasvim solidna pa identifikujemo Rtanj i Željin u daljini. Posebno su atraktivne susedne planine Vujan, Ovčar i Kablar koje vire iz magle i čekaju da budu uslikane, što im se i dogodilo.



Silazak na Prevoje i pauza za klopu na klupi a zatim usiljeni marš prema Jarmenovcima. Pratimo sada drugu stazu, slabo markiranu pošto na prvoj većoj raskrsnici nema oznake i skrećemo pogrešno. Nije veliki problem jer svi putevi sa te strane Rudnika vode ka Jarmenovcima. Kiša počinje da sipi, pravi teški, jesenji dan. U selo stižemo pre mraka. Kafana ne radi, slava je. Sedamo u kola i krećemo, pauza za večeru tek iza Mladenovca.

Na kraju 24.5 km i nešto preko 1000m uspona. Trek sa istorijom pogrešnih skretanja spreman za zimsku varijantu. Samo sneg da padne...


Fotografije