Sada već prilično davne 1962. godine, grupa od jedanaest mladića odlučuje da državni praznik provede na Bjelašnici. Devetorica su iz Zemuna, dvojica iz Sarajeva u koje su se nešto pre tog događaja doselili (dal neko reče iz Zemuna, tek bili su ekipa sa ostalima). Mladi su, najstariji ima 31 godinu, zatim 21 i 20, ostali su tinejdžeri. Kako i gde su proveli prva dva dana praznika nije dovoljno poznato ili pre će biti nije bilo dovoljno interesatno javnosti. Tek, u subotu 1.decembra, u ranim popodnevnim satima kreću iz doma na Sitniku ka vrhu planine.
Gore ih je dočekalo žestoko nevreme. Izuzetno jak vetar, sneg, magla koja je vidljivost spustila na par metara i temperatura koja je išla do -25c. Nisu uspeli da pronađu metereološku opservatoriju, koja se nalazi na samom vrhu Bjelašnice, pa su noć proveli u skloništu koje su improvizovali u zaklonu jedne omanje stene. Kao na lošem filmu, bili su svega 300m udaljeni od zgrade. Ujutru se vreme nije popravilo ali nisu imali šta da čekaju. Kreću zajedno ali uskoro se razdvajaju. Četvorica uspevaju da dokopaju sela Milišići, sedmorica su stradali u bezuspešnim pokušajima da se dokopaju opservatorije. Svi su pronađeni u krugu od 300m oko zgrade. Mi koji nismo iskusili takvo nevreme, verovatno ne možemo da zamislimo kako je to izgledalo.
O akciji spašavanja preživelih i pronalaženja stradalih svedoči sarajevski planinar i spasilac Uzeir Beširović. Iz njegovog dnevnika (link je na kraju ovog dela teksta) saznajemo da su i spasioci imali problema sa lošom opremom, ishranom, smeštajem a pre svega saznajemo koliki napor su uložili. Ako pažljivije čitate, videćete jednu ne baš malu grešku koju je napravio. Uzeir kaže da su u ponedeljak, u vojnom kamionu koji ih je vozio ka Babinom Dolu, slušajući tranzistor saznali da su pronađena četvorica stradalih. Iz daljeg teksta a i iz drugih tekstova jasno je da je Uzeir bio u prvoj grupi spasilaca koja je tek narednog dana pronašla prvu četvoricu nesrećnih mladića. Jasno je da iza ove nepreciznosti, zabeležene i objavljene najviše par meseci posle događaja, ne stoji nikakva namera i navodim je samo da pokažem koliko je sećanje kvarljiva roba.
Puno je rasprave, žuči i teških reči bilo u godinama iza najveće planinarske tragedije na prostoru nekadašnje zajedničke države. Najstarijem učesniku i vodiču se sudilo, bio je godinu dana u pritvoru. Oslobođen je pošto je sudija izašao na lice mesta gde je u junu mesecu doživeo slično izdanje Bjelašnice.
Tragajući za informacijama, pronašao sam arhivu planinarskog časopisa Naše planine (sada Hrvatki planinar...).
Ovogodišnji memorijal bio je 28. po redu. Prvi je održan 1972. godine i trajao je do 1990. kada su ga neki mnogo tragičniji događaji prekinuli. Obnovljen je 2008. na inicijativu PK Železničar, koji je i pre rata organizovao akciju sa beogradske strane, i vodiča Nadice Stojkov koja ga od tada sa puno entuzijazma vodi svakog poslednjeg vikenda u novembru. Od samog početka u organizaciji i posebno u vođenju akcije pomažu joj planinari kluba HPD "Bjelašnica 1923" iz Sarajeva.
U našoj grupi koja je krenula iz Beogada u petak oko 17:30, bilo je i četvoro učesnika iz Sombora i Subotice. Tamo su nam se pridružili planinari sa svih strana Sarajeva. Prethodne godine bilo je mnogo više učesnika, ove se memorijal skoro poklopio sa njihovim državnim praznikom. Po slobodnoj proceni nešto više od 60 učesnika.
Krenuli smo ispred kafane preko puta hotela Maršal oko 8:20. Zaustavljamo se posle jednog kilometra na mestu gde prestaje asfalt. Tu su nas pozdravili, predstavili vodiče i odatle smo zvanično krenuli. Do Štinjeg Dola uspon je lagan. Iznad Dola smo napravili pauzu i manji deo ekipe se odvojio i uputio ka Kući spasa, bazi spasilaca te 1962. godine. Ostale je čekao jak i uporan uspon do samog vrha. Pratila nas je povremena lagana kiša a u maglu ili oblak ušli smo negde na polovini puta. Poznajući ćudi planine, domaćini su se maksimalno trudili da zadrže kompaktnost grupe. Ipak vidljivost nije bila značajno smanjena, bez problema smo izašli do opservatorije.
Postoji jedna lepa izreka da nikada ne osvajaš planinu već ti ona dopušta ili ne dopušta da se na nju popenješ. Njen autor je očigledno mislio na neke više planine (Rajac se ne pita mnogo da li će da nam dozvoli da se popenjemo mada zna da se žestoko koprca) ali ona se savršeno može primeniti na Bjelašnicu. Bez tehnički zahtevnih detalja, sa više nego pristojnih 800m uspona od Babinog Dola, ne predstavlja veći problem ako su vremenski uslovi dobri. Ako nisu zna da bude veoma čupavo, na kraju zato i jesmo tu.
Opservatoriju (levo na slici) je carstvo izgradilo 1894. godine. Iako joj se i spoljni i unutrašnji izgled promenio, i dalje je to ista zgrada na kojoj se brzina vetra još uvek meri ručno jer ne može drugačije. Naš vodič Davor nam priča da su skoro Austrijanci pokušali da postave uređaj i da je vrlo kratko izdržao. Opet Austrijanci... Prvi njen službenik bio je Austrijanac, Bečlija Anton Obermiler. Jedna priča koju sam čuo kaže da se spanđao sa nekom groficom pa ga je njen uticajni muž poslao najdalje što je mogao. Druga priča opet kaže da je on bio oženjen prelepom ženom koja se viđala sa nekim visokim oficirom sa kojim je pokušao ili uspeo da se obračuna. Kako god, Anton je po kazni završio daleko od lepog, plavog Dunava. Bez nade da će se vratiti i biti sa voljenom ženom, izdržao je tri godine a onda se ubio za vreme jednog nevremena koje je suviše dugo trajalo. Grob mu je nedaleko od opservatorije, skoro je sređen, nisam ga video.
Pored opservatorije nalazi se drugi, viši objekat. U razgovoru sa jednim od domaćina saznajem da je izgrađen za potrebe olimpijskih igara 1984. Staza za spust nije imala dovoljnu razliku u visini, morali su start da podignu. Ne znam da li danas čemu služi.
Posle malo duže pauze u opservatoriji, nastavljamo dalje putem. Vrlo brzo stižemo do spomenika, sedmostrane piramide na mestu gde su nesrećni mladići proveli noć. Još jedna priča i podesćanje i polaganje venca, donetog iz Beograda. I upravo na tom mestu ceo događaj je prestao da bude samo priča. Mislim da me je porazila blizina, pristupačnost, banalnost tog mesta. Zamišljao sam neku stenu na padini, udaljenu od puta, usku stazu koja vodi do nje. Zapravo to mesto je bukvalno na sred širokog puta, probijenog pre tragičnog dođaja, na istoj visini i rekao bih u sklopu kompleksa opservatorije. Mladost često pravi gluposti. Ne volim ni da se setim nekih stvari koje smo mi radili. Gluposti uglavnom ostaju nekažnjene ali neko ipak plati, žestoko. Svrha memorijala, kako Nadica voli da kaže, je da ih se sećamo i da se tako nešto više nikada ne ponovi. Nisam siguran u ovo drugo što naravno ne znači da treba da prestanemo da pričamo i upozoravamo.
Odatle odlazimo još malo dalje ka severu. Još jedno slično obeležje, još jedna tragedija ali mnogo svežija, samim tim i mnogo bolnija, iz februara ove godine. Sarajevski planinar Dragi Novaković stradao je pokušavajući da pomogne devojci koja se okliznula pored njega. Među nama je dosta njegovih prijatelja, neki su i bili prisutni kada se to desilo. Nije bilo baš mnogo veselo tog dana na planini. Ne može uvek da bude.
Vraćamo se do opservatorije, pravimo par fotografija pored stuba koji označava vrh planine i krećemo sa spuštanjem. Vreme je bilo dobro za hodanje ali ne i za fotografisanje. U povratku se situacija malo poboljšava, otvara nam se pogled na Babin Do i predeo iza njega, delimično prekriven maglom. Silazimo još strmijom stazom od one kojom smo se popeli. Mislim da pratimo ski stazu. Kada dođemo do puta olakšanje je veće nego kada smo se popeli na vrh.
U istoj onoj kafani odakle smo krenuli, koju drži izvesni Suljo, poješćemo pasulj i popiti po neko Sarajevsko pivo. Onda vožnja i dremka do Sarajeva. Na kraju i ponajmanje bitno, oko 800m uspona i oko 10 km pređeno. Ono što je bitnije, overio sam 2000m prvi put u 2016. i to na kraju novembra. Ne baš mnogo pohvalno...
Neće biti priče o Sarajevu, samo detalji, neka kratka zapažanja, subjektivna kao i sve ostalo što pišem. Ne mogu o Sarajevu da pišem kao što sam pisao o nekim drugim gradovima: evo ovo sam video a ovo sam pročitao. Bio sam turista u Kavali ili Oradei i tako sam i pisao a u Sarajevu ne mogu da budem i nisam samo turista. A da počnem da pišem nešto više, ne mogu i neću.
Pustiću fotografije da govore umesto teksta. Jedna od prvih stvari koju sam shvatio kada sam počeo da fotografišem bila je da sam svoje foto albume uvek doživljavao snažnije i bliže od tuđih, nevezano za kvalitet fotografije. Dosta kasnije shvatio sam da fotografije manje ili više jasno govore o načinu na koji je njihov autor video i doživeo neki predeo, objekat ili grad. Nadam se da isto važi i za moj foto album Sarajeva, link će kao i uvek biti na kraju teksta.
U Sarajevu smo spavali dve noći, proveli subotnje veče i nedeljno prepodne. Maksimalno sam iskoristio vreme. U rano nedeljno jutro napravio sam širok krug od hotela, pored Avazovog tornja i železničke stanice, Zemaljskog muzeja i hotela Holiday, do centra i nazad. Prepodne, kada su nas izbacili iz busa na Bembaši, šetnja pored Miljacke, onda kratak ali srdačan susret sa rodbinom, ručak na Baščaršiji i kraj na Bembaši.
Dva jaka utiska nosim iz ove posete i dalje od njih neću ići, obećao sam. Prvi utisak su tragovi koje je XX vek ovde ostavio. Te tragove Sarajevo ne ističe ali ih i ne krije, prosto ih prikazuje i vi ako znate šta se sve ovde dešavalo, vidite ih na svakom koraku. Što je najvažnije, ne sklanja tragove jednih na račun tragova drugih događaja, svi imaju svoje mesto.
Drugi utisak je vezan za vrlo indikativnu fotografiju Avazovog tornja (Twist Tower) u jutarnjoj magli. Savremena i spektakularna građevina (2006-2008) pokazuje ono čemu Sarajevo danas stremi i šta želi da postane, dok istovremeno ne može da reši neke mnogo prizemnije probleme u neposrednoj okolini. Osećao sam se kao kod kuće...
Najlepša slika koju sam video: rano jutro preko puta zgrade parlamenta, jedna mlada devojka čeka autobus u planinarskoj opremi i sa rancem na leđima. Setio sam se cimera sa Durmitora i bivšeg Sarajlije, rekao mi je da ako živiš u Sarajevu najnormalnije je da se baviš planinarenjem.
U povratku sam stao da kupim magnet Sarajeva ali sam se predomislio, ima vremena...
Fotografije:
Bjelašnica
Sarajevo
Gore ih je dočekalo žestoko nevreme. Izuzetno jak vetar, sneg, magla koja je vidljivost spustila na par metara i temperatura koja je išla do -25c. Nisu uspeli da pronađu metereološku opservatoriju, koja se nalazi na samom vrhu Bjelašnice, pa su noć proveli u skloništu koje su improvizovali u zaklonu jedne omanje stene. Kao na lošem filmu, bili su svega 300m udaljeni od zgrade. Ujutru se vreme nije popravilo ali nisu imali šta da čekaju. Kreću zajedno ali uskoro se razdvajaju. Četvorica uspevaju da dokopaju sela Milišići, sedmorica su stradali u bezuspešnim pokušajima da se dokopaju opservatorije. Svi su pronađeni u krugu od 300m oko zgrade. Mi koji nismo iskusili takvo nevreme, verovatno ne možemo da zamislimo kako je to izgledalo.
Vrh Bjelašnice, opservatorija i spomenik na mestu gde su prenoćili, Google Earth
O akciji spašavanja preživelih i pronalaženja stradalih svedoči sarajevski planinar i spasilac Uzeir Beširović. Iz njegovog dnevnika (link je na kraju ovog dela teksta) saznajemo da su i spasioci imali problema sa lošom opremom, ishranom, smeštajem a pre svega saznajemo koliki napor su uložili. Ako pažljivije čitate, videćete jednu ne baš malu grešku koju je napravio. Uzeir kaže da su u ponedeljak, u vojnom kamionu koji ih je vozio ka Babinom Dolu, slušajući tranzistor saznali da su pronađena četvorica stradalih. Iz daljeg teksta a i iz drugih tekstova jasno je da je Uzeir bio u prvoj grupi spasilaca koja je tek narednog dana pronašla prvu četvoricu nesrećnih mladića. Jasno je da iza ove nepreciznosti, zabeležene i objavljene najviše par meseci posle događaja, ne stoji nikakva namera i navodim je samo da pokažem koliko je sećanje kvarljiva roba.
Puno je rasprave, žuči i teških reči bilo u godinama iza najveće planinarske tragedije na prostoru nekadašnje zajedničke države. Najstarijem učesniku i vodiču se sudilo, bio je godinu dana u pritvoru. Oslobođen je pošto je sudija izašao na lice mesta gde je u junu mesecu doživeo slično izdanje Bjelašnice.
Tragajući za informacijama, pronašao sam arhivu planinarskog časopisa Naše planine (sada Hrvatki planinar...).
- Svi brojevi časopisa Naše planine / Hrvatski planinar, link
- Spisak tekstova o Bjelašnici u časopisu Naše planine, link
- Dnevnik Uzeira Beširovića, jednog od spasilaca, i saopštenje PS Jugoslavije, link
- Josip Filić, Rekapitulacija događaja sa udaljenosti od 10 godina, link
Memorijal
U našoj grupi koja je krenula iz Beogada u petak oko 17:30, bilo je i četvoro učesnika iz Sombora i Subotice. Tamo su nam se pridružili planinari sa svih strana Sarajeva. Prethodne godine bilo je mnogo više učesnika, ove se memorijal skoro poklopio sa njihovim državnim praznikom. Po slobodnoj proceni nešto više od 60 učesnika.
Postoji jedna lepa izreka da nikada ne osvajaš planinu već ti ona dopušta ili ne dopušta da se na nju popenješ. Njen autor je očigledno mislio na neke više planine (Rajac se ne pita mnogo da li će da nam dozvoli da se popenjemo mada zna da se žestoko koprca) ali ona se savršeno može primeniti na Bjelašnicu. Bez tehnički zahtevnih detalja, sa više nego pristojnih 800m uspona od Babinog Dola, ne predstavlja veći problem ako su vremenski uslovi dobri. Ako nisu zna da bude veoma čupavo, na kraju zato i jesmo tu.
Pored opservatorije nalazi se drugi, viši objekat. U razgovoru sa jednim od domaćina saznajem da je izgrađen za potrebe olimpijskih igara 1984. Staza za spust nije imala dovoljnu razliku u visini, morali su start da podignu. Ne znam da li danas čemu služi.
Vraćamo se do opservatorije, pravimo par fotografija pored stuba koji označava vrh planine i krećemo sa spuštanjem. Vreme je bilo dobro za hodanje ali ne i za fotografisanje. U povratku se situacija malo poboljšava, otvara nam se pogled na Babin Do i predeo iza njega, delimično prekriven maglom. Silazimo još strmijom stazom od one kojom smo se popeli. Mislim da pratimo ski stazu. Kada dođemo do puta olakšanje je veće nego kada smo se popeli na vrh.
U istoj onoj kafani odakle smo krenuli, koju drži izvesni Suljo, poješćemo pasulj i popiti po neko Sarajevsko pivo. Onda vožnja i dremka do Sarajeva. Na kraju i ponajmanje bitno, oko 800m uspona i oko 10 km pređeno. Ono što je bitnije, overio sam 2000m prvi put u 2016. i to na kraju novembra. Ne baš mnogo pohvalno...
Smeštaj
Da biste razumeli moje oduševljenje smeštajem, morate prethodno da razumete planinarski standard. Nije vam hladno, imate jastuk, nema vas 20 u sobi, postoji tuš sa toplom vodom, ne prokišnjava... sve to može da bude izvor zadovoljstva. Nekada, ne uvek. Umemo i mi da se razbaškarimo a posebno umemo da cenimo kada dobijemo dobre uslove.
Hotel ili hostel Ferijalac nalazi se u neposrednoj blizini centra Sarajeva, u (ili odmah iznad) naselju Marijin Dvor. U blizini je Zemaljskog muzeja, hotela Holiday (bez Inn), Avazovog uvrnutog tornja, tržnog centra SCC i još nekih interesantnih objekata. Od njega možete peške do centra, što smo znali da iskoristimo.
Ferijalac ima udobnost hotela i gostoprimljivost i ljubaznost osoblja hostela. Dvokrevetne i trokrevetne sobe imaju kupatila, tv, čistoća se podrazumeva. Imaju i gramofon sa pločom Indexa (photo), istu takvu imao sam pre mnogo godina. Bez ijedne primedbe.
Hotel ili hostel Ferijalac nalazi se u neposrednoj blizini centra Sarajeva, u (ili odmah iznad) naselju Marijin Dvor. U blizini je Zemaljskog muzeja, hotela Holiday (bez Inn), Avazovog uvrnutog tornja, tržnog centra SCC i još nekih interesantnih objekata. Od njega možete peške do centra, što smo znali da iskoristimo.
Ferijalac ima udobnost hotela i gostoprimljivost i ljubaznost osoblja hostela. Dvokrevetne i trokrevetne sobe imaju kupatila, tv, čistoća se podrazumeva. Imaju i gramofon sa pločom Indexa (photo), istu takvu imao sam pre mnogo godina. Bez ijedne primedbe.
Sarajevo
Neće biti priče o Sarajevu, samo detalji, neka kratka zapažanja, subjektivna kao i sve ostalo što pišem. Ne mogu o Sarajevu da pišem kao što sam pisao o nekim drugim gradovima: evo ovo sam video a ovo sam pročitao. Bio sam turista u Kavali ili Oradei i tako sam i pisao a u Sarajevu ne mogu da budem i nisam samo turista. A da počnem da pišem nešto više, ne mogu i neću.
Pustiću fotografije da govore umesto teksta. Jedna od prvih stvari koju sam shvatio kada sam počeo da fotografišem bila je da sam svoje foto albume uvek doživljavao snažnije i bliže od tuđih, nevezano za kvalitet fotografije. Dosta kasnije shvatio sam da fotografije manje ili više jasno govore o načinu na koji je njihov autor video i doživeo neki predeo, objekat ili grad. Nadam se da isto važi i za moj foto album Sarajeva, link će kao i uvek biti na kraju teksta.
Vijećnica
U Sarajevu smo spavali dve noći, proveli subotnje veče i nedeljno prepodne. Maksimalno sam iskoristio vreme. U rano nedeljno jutro napravio sam širok krug od hotela, pored Avazovog tornja i železničke stanice, Zemaljskog muzeja i hotela Holiday, do centra i nazad. Prepodne, kada su nas izbacili iz busa na Bembaši, šetnja pored Miljacke, onda kratak ali srdačan susret sa rodbinom, ručak na Baščaršiji i kraj na Bembaši.
Latinska ćuprija
Dva jaka utiska nosim iz ove posete i dalje od njih neću ići, obećao sam. Prvi utisak su tragovi koje je XX vek ovde ostavio. Te tragove Sarajevo ne ističe ali ih i ne krije, prosto ih prikazuje i vi ako znate šta se sve ovde dešavalo, vidite ih na svakom koraku. Što je najvažnije, ne sklanja tragove jednih na račun tragova drugih događaja, svi imaju svoje mesto.
Najlepša slika koju sam video: rano jutro preko puta zgrade parlamenta, jedna mlada devojka čeka autobus u planinarskoj opremi i sa rancem na leđima. Setio sam se cimera sa Durmitora i bivšeg Sarajlije, rekao mi je da ako živiš u Sarajevu najnormalnije je da se baviš planinarenjem.
U povratku sam stao da kupim magnet Sarajeva ali sam se predomislio, ima vremena...
Fotografije:
Bjelašnica
Sarajevo
