Od Velikog Mokrog Luga do Vinče - VI deo transverzale Bata Rade Petrović

Vodiči PK Železničar iz Beograda Bojan Ivetić i Jarmilo Sobotka (izjašnjava se kao Bojanov pomoćnik i stručni savetnik) pokušavaju da obnove beogradsku transverzalu Bata Rade Petrović. Za sada su to odvojene, jednodnevne akcije u okolini glavnog grada a kada se transverzala ponovo ustanovi, odrede nove kontrolne tačke i odštampa knjižica, neko će već poželeti da je pređe u jednom potezu. Entuzijazam vredan pažnje koji ponovo moram da istaknem. Bojan i Jare svaku deonicu prvo sami pređu pre nego što istom provedu grupu. Akcije budu dobro organizovane a atmosfera na njima dobra i prilično opuštena. Verovatno i kao posledica činjenice da staze prolaze pored ili u blizni stajališta javnog prevoza pa je skraćivanje pune deonice vrlo lako izvodljivo. Što i vodičima i pojedinim učesnicima prilično olakšava život. Dužine tura su negde oko 25 km što takođe daje na ozbiljnosti celoj priči.

U tu priču uključio sam se početkom decembra 2015. kada smo išli IV deo od Stojnika do Ripnja. Pisao sam o tome u postu Tri jesenje šetnje... Pre tačno mesec dana, 13.marta pridružio sam im se i u V delu od Ripnja do Dubokog. Nisam to pominjao na blogu ali sam na Facebooku objavio album koji je na žalost bio odraz moje iritiranosti velikom količinom đubreta na poslednjem delu ture. Cela Srbija se ubrzano i nerazumno zatrpava đubretom i to je problem koji u javnosti dobija vrlo malo prostora. A trebalo bi da bude jedan od glavnih. Količina đubreta zavisi od blizine civilizacije, čisti su samo oni predeli koji su skoro ili potpuno nenastanjeni. Okolina Beograda je prilično pogođena ovom pošasti pa morate da značajno podignete prag tolerancije pre polaska. A nije da predeli kroz koje smo prošli nisu bili lepi, naprotiv, popodnevni pogled na Savu i Obrenovac sa brda iznad Bariča nešto je što se ne zaboravlja tako lako.

Barič levo i Sava desno, Obrenovac u daljini

Prvih pet delova pripadaju originalnoj transverzali iz 1979. godine dok je ovaj VI deo novi i trebalo bi da se doda na postojeće. Moram da primetim da je ova deonica mnogo lepša od prethodne dve i da može da konkuriše nekim krajevima zbog kojih se vozimo po 100 i više kilometara.

Krenuli smo iz Velikog Mokrog Luga, ispred Maksija. Skupljanje u 8h. VML je trenutno ivično naselje Beograda, izlazeći iz njega napuštamo grad u širem smislu. A na ivici prestonice standardna slika, nedovršene kuće, par koza i mnogo papira i kesa. Prolazimo ispod autoputa, onde gde počinje spust ka Bubanj potoku, i spuštamo se niz brdo u Leštane. Kačimo samo ivicu ovog naselja, prelazimo preko kružnog puta i onda imamo jedino maaalo ozbiljnije penjanje, na brdo sa južne strane Leštana. Pogledi su nešto najlepše na ovoj trasi. U ovom delu imamo fenomenalan pogled na Avalu i podavalska sela. I na autoput koji leži između nas i Avale.

Avala, ispod nje sela Zuce i Beli Potok

Tu negde imamo prvu pauzu, pored jede kućice, iznad PKB plantaža voća, pored Boleča. Tačnije iznad onoga što je ostalo od nekadašnjih plantaža jer dok prolazimo pored, vidimo da je sve prilično zaraslo. Jare nam priča kako je to nekada izgledalo. Njegove priče, pored toga što su uvek interesantne, znaju da budu pomalo sumorne jer uglavnom prikazuju neko bolje vreme koje je iza nas. Onda nam pokazuje mesto gde je Vasa Čarapić postavio zasedu Turcima i oteo im plen koji su oni prethodno opljačkali. U grupi ima i pravih istoričara pa saznajemo još interesantnih podataka iz života Zmaja od Avale. 

Nastavljamo pored voćnjaka. Nailazimo i na uređena stabla, uglavnom jabuka, posuta belim beharom. Taj deo iznad Boleča bio je i najteži, zbog zaraslih staza, i najdosadniji jer smo išli često kaljavim putem a vidik je bio ograničen okolnim stablima i rastinjem.

U daljini Smederevski put i brdo iznad Ritopeka

Stvari se menjaju kada priđemo Smederevskom putu. Put i Dunav deli uzvišenje koje nam zaklanja pogled na reku i selo Ritopek. Ispred nas je široka padina do vrha tog uzvišenja. Smederevski put je negde na sredini. Penjemo se njome i stižemo na greben odakle prvi put tog dana vidimo Dunav. Ne samo reku, vidimo i Banat preko reke, sela Ivanovo, Omoljicu, Starčevo pa i samo Pančevo. A kada se okrenemo nazad, ponovo vidimo Avalu i južne krajeve Beograda. Vreme je prelepo mada laki oblaci na momente zaklanjaju sunce i kvare fotografije. Silazimo sa grebena u Ritopek.

Ritopek je naselje pored samog Dunava. Poznato je po trešnjama i po velikoj, možda i odlučujućoj bici oktobra 1944. Crvena armija je morala da osvoji izuzetno jako nemačko utvrđenje. Borbe su trajale 12 dana i stradao je ogroman broj vojnika na obe strane ali i meštana Ritopeka. Spomenik i spomen kosturnica podignuti su na jednom od dva brda iznad Dunava. Na drugom se nalazi groblje. Tu pored spomenika napravili smo malo dužu pauzu. Mesto gde bi čovek mogao ceo dan da provede. Pogled se pruža na donji deo Ritopeka, mesto i zgradu odakle skela kreće za Ivanovo, fudbalski teren, čamce pored obale, veliku reku i Banat sa već nabrojanim selima sa druge strane. Spomenik i podsećanje na istoriju mesta na kome sedimo prizivaju neku drugačiju sliku. Dve suprotstavljene grupe vojnika, obe daleko od svojih kuća, ubijaju se i otimaju oko tog parčeta Zemlje. Koliko bi život bio lepši da su ljudi malo normalniji. Videćemo i to malo kasnije.

Rekoh da je Ritopek poznat i po trešnjama. A pogodili smo pravi vikend, kada su one u punom cvatu. Te nedelje je bio potpuno beo od trešnjinog cveta. Stabla su bila svuda kuda smo prolazili i te slike predstavljaju najlepši vizuelni doživljaj sa akcije.

Penjemo se ponovo na greben iznad Ritopeka i nastavljamo ka Vinči. U početku iznad a zatim pored kuća. Sve vreme imamo pogled na Dunav i Banat preko Dunava. U Vinču ulazimo sa jugoistočne strane, negde na sredini između reke i glavne džade. Prvo svraćamo do prodavnice, usput ih nije bilo a ni izvora nije bilo pa smo pomalo dehidrirali. Ne zadržavamo se, odmah idemo do arheološkog nalazišta i muzeja.

Tamo nas dočekuje kustos čije ime nisam zapamtio ali čiju priču teško da ću zaboraviti. Jasno je bilo od prvog trenutka da ju je mnogo puta do sada ispričao a ipak je uživao u njoj bar koliko i mi. A kada neko sa takvim žarom i posvešćenošću prilazi svom poslu, rezultat ne može da izostane. Svašta nam je ispričao o onome što su iskopali i šta su saznali o životu na tom prostoru, pre svega u doba Neolita. A priča deluje pomalo fantastično kada se uzme u obzir naša predstava o životu u to vreme. Grad sa pravilnim i smišljeno okrenutim ulicama, zbijene kuće od kojih je svaka imala peć a ne ognjište, pribor za šivenje i dvodelna odela, obrada metala, keramičko posuđe koje je imalo ne samo upotrebnu već i ukrasnu vrednost... Na kraju nam je rekao da se tada uopšte nije ratovalo, da je to najduži poznati period bez (većih) ratova u istoriji. Zato i jesu imali vremena da se posvete lepim stvarima. Za razliku od onih u Ritopeku. Najjače mi je ipak to što se ne zna koji je narod u pitanju. Ne može niko da ih prisvoji. 

Izlazimo iz muzeja i dolazimo do vinčanskog keja. Toplo i prijatno popodne, puno dece, pouzdan znak da je proleće stiglo. Pravi način da se završi akcija.

Na kraju 27km i nešto preko 700m uspona.


Fotografije

Homoljski maraton '16

Jedina planinarska akcija prema kojoj prilagođavam druge obaveze i druge akcije je Homoljski maraton. Ne samo što sam ponovo išao već evo je i u blogu ponovo. Naravno, neću biti tako opširan kao u prošlogodišnjem postu, nastaviću se na njega, pa ko želi da sazna nešto o ovoj manifestaciji može ovde da pročita. 

Zašto Homoljski maraton? Zato što volim Homoljske planine, zato što se tamo lepo osećam i zato što su Vukanovci odlični domaćini, vredni, organizovani i nenametljivi. Sedmi put organizuju maraton, za sada sam na 3/7 i sledeće godine planiram da stignem na 50%.


Ove godine išao sam sa Radničkim. Svoju prvu akciju vodila je Bilja Lukić i prilično se potrudila da se lepo osećamo a i mi smo se trudili da joj ne pravimo mnogo problema. Krenuli smo u 6h, to je cena staze od 35km. Kratka pauza u Petrovcu zatim stižemo u Vitovnicu sređujemo opremu, prijavljujemo se za učešće i za ručak a onda krećemo. 


Nisam krenuo sam, sa mnom je krenuo i moj životni saputnik. Ako me već prati kroz život red je bio da počne da me prati i na planinama. Išli smo na mali maraton koji su organizatori dodali uz onaj pravi da bi omogućili svima koji to žele da učestvuju. Značaj masovnosti u planinarenju nije samo u tome što proizvodi kvalitet, masovnost je sama po sebi značajna, cilj je da što više ljudi izađe u prirodu.

Sivo mali a ljubičasto veliki maraton. Mali ide prvo ovim levim krakom.

Staza malog maratona duga je 16km ali sa 800m uspona što nije baš zanemarljivo. Dodatno je otežava činjenica da uspon odmah počinje dok za veliki maraton imate solidnu deonicu za zagrevanje. Na raskrsnici iza sela levo se skreće za manastir, veliki maraton nastavlja pravo putem a mi se penjemo desno, širokom šumskom stazom. Sunce se tek stidljivo pomalja kroz oblake i hladnije je nego prethodnog dana ali uspon je tu da nas zagreje.

Nema puno toga zanimljivog na prvom delu staze. Uspon, zatim malo ravnije da predahnemo pa opet uspon. Kroz šumu ili ivicom šume. Staza je široka i očišćena od rastinja. Odlično je markirana plavo-žutim oznakama tako da ne možete zalutati. Nije nebitno jer smo razbijeni u manje grupe a ima dosta onih koji ne prolaze ovuda toliko često. 

Posle tog početnog uspona staza prelazi u ravniji ali i mnogo lepši predeo. Umesto šume oko nas su livade prošarane pojedinačnim, niskim drvećem i čuvenim homoljskim grmovima. Otvara se pogled na sve strane pa vidimo okolne vrhove: Štubej istočno, Sumorovce i Vukane južno i Kobilju glavu odmah pored nas. Pravimo kraću pauzu, zemlja nije mokra a sunce već dobro greje.

Pogled na Štubej i Vranj sa vidikovca ispod Vrata

Prvi vrh na koji se penjemo su Vrata (815m). Malo jači završni uspon ali ništa strašno. Vrata sam često znao da nazovem najružnijim vrhom na kome sam bio. Gomila trnja i ništa više. Utisak se ovoga puta prilično popravio, uživali smo izležavajući se i mogli smo da biramo pogled: ka Štubeju i Vranju ili ka Sumorovcu. Inače na ova Vrata sam dolazio uglavnom u novembru, moguće da je to razlog za prethodni utisak.

Idemo dalje, od Vrata se uključujemo na završni deo staze velikog maratona. Za njega je ovaj vrh šesta kontrolna tačka. Spuštamo se neznatno i idemo ka drugom i poslednjem vrhu za danas, Kobiljoj glavi. Šumska staza, u početku strma kasnije uglavnom ravna. Od jednog do drugog vrha ne gubimo mnogo na visini. Ispred Kobilje glave je vidikovac koji gleda istočno, ka potezu Štubej-Vranj. Lep je pogled sa njega a i vidikovac je lep sam po sebi. Vrh Kobilja glava (778m) je samo obeležena tačka u šumi pored koje zastanete tek da je zabeležite foto aparatom. Ništa više od toga. To je i sedma, poslednja KT maratona.

Uspon se za danas na vrhu definitivno završava ali onda počinje jak spust, ništa lakši za noge od uspona, posebno za kolena. Ipak staza je dovoljno široka a šuma je mnogo lepa tako da ima u čemu da se uživa. Vidimo nekoliko zanimljivih stabala, vidimo jamu koju je verovatno lisica iskopala. Kada siđemo do potoka nagib se prilično umiri i dalje je lako i lepo hodati. Voda u potoku je bistra i čista. Potok se uliva u rečicu Vitovnicu. I ona je prilično čista. Pored nje već idemo pravim kolskim putem. Stižemo ispred sela i svraćamo u manastir.

Manastir Vitovnica je prilično star, ne zna se od kada potiče a ne zna se ni prava starost crkve. Od prvobitne bogomolje ostali su samo temelji i oltar, ostalo je rezultat obnova. Poslednja je ne tako davno i ne tako srećno urađena, što se vidi na par fotografija. Crkva se vezuje za kralja Milutina ali sudeći po tekstu čiji je link u nastavku, on nije osnovao manastir, samo je platio ili naredio obnovu crkve. Kolica sigurno nije gurao... Više o samom manastiru možete saznati ovde. 

Crkva je inače rađena u moravskom stilu. Ispred nje nalazi se prelepa terasa gde su sto i dve klupe a na stolu bokal sa vodom i šećer u činiji. Voda je izvorska, tri izvora nalaze se ispod manastira. Uživamo u prolećnom popodnevu neko vreme a onda idemo ka selu.

Tamo su stolovi postavljeni i pasulj je već skuvan. Stižu učesnici malog maratona a trkači su davno stigli. Oni su pretrčali 35km, prvi nas je stigao već na silasku sa Vrata. Svaka čast! Zaboravili smo pribor za jelo ali domaćini su računali na našu rasejanost pa su spremili plastične tanjire. Pasulj je ukusan, kao i uvek. Ima i piva, sokova, ima i vlaških specijaliteta, ima i vlaškog kola sa ozvučenja. Dok se spušta veče, pristižu i poslednji učesnici. Sačekaćemo da i oni večeraju a onda krećemo prema Beogradu. Do sledeće godine i osmog Homoljskog maratona.


Fotografije