Prag 2018 II - Pruhonice, park i zamak

Pruhonice su selo ili pre malo mesto u jugoistočnom predgrađu Praga. U selu se nalazi zamak i pored njega park koji sačinjavaju jedinstvenu celinu, prepoznatu i zaštićenu od strane Uneska. Ne samo zaštićenu već i objavljenu i reklamiranu jer smo baš preko sajta ove organizacije saznali za kompleks. A odlučili smo da ga posetimo jer smo želeli da se malo pomerimo iz grada, uz što manje vožnje koja nas je samo taj dan poštedela.

Subota jutro, doručak i krakta poseta Dekatlonu a onda šetnja do metroa i vožnja samo jednu stanicu. Udaljavamo se od centra i silazimo na stanici Opatov (linija C). Iznad nje staju autobusi 363 ili 385 koji vode do Pruhonica. Ne idu baš često pa žurimo da nam ne pobegne onaj koji polazi za koji minut. Ali vozač lagano propušta putnike na prednja i jedina otvorena vrata, naplaćuje karte, nadgleda validaciju i ne uzbuđuje se što kasni čitavih 10 minuta u polasku. Sa užasom shvatam da sam nervozniji od njega - ja sam na mini-odmoru a on je na radnom mestu. Imamo dnevne karte ali to važi za Prag, Pruhonice su van grada. Naplaćuje nam po 12 czk što je izgleda samo dopuna praškoj dnevnoj karti. Autobus je bio pun ali do našeg cilja vrlo malo ljudi je ulazilo na usputnim stanicama.

Udaljavamo se od grada. Zgrade zamenjuju privatne prizemne ili jednospratne kuće a onda se i one proređuju. Liči na Srbiju, ima i poveće rupe na asfaltu, ali je mnogo uređenije. Nema šuta, nema neomalterisanih kuća, divljih deponija. Silazimo na stanici koja se zove prosto: Pruhonice (pre nje bilo je 2-3 stanice Pruhonice ovo, Pruhonice ono...). Od glavne ulice do zamka idete kraćom alejom lipa. Ispred ulaza nalazi se improvizovani kafe i prodavnica suvenira i ulaznica. Ulaz je 80 czk. 

Zamak je dosta star ali je toliko puta renoviran da je malo toga zadržao od prvobitnog izgleda. Pominje se još 1270. godine a istorija onoga što vidite započinje 1885. godine. Tada se izvesna grofica Marija Antonija, jedina naslednica i vlasnica zamka, udaje za portugalskog grofa Arnošta Emanuela Silva-Taroucu. E taj grof je ogranizovao da se zamak potpuno preuredi a što je još važnije oformio je park ispod zamka, u dolini potoka Botič i njegove dve pritoke. Pored grofa za izgled kompleksa zaslužan je arhitekta Jirži Stibral koji je realizovao grofove zamisli.

Kada prođete ulaznu kapiju, stižete do dvorišta  iz kojeg se vidi severno krilo zamka i stara romanička crkva, najstariji deo kompleksa. Tu je i jedna manje-više obična, ćutljiva fontana. Staza obilazi zamak sa desne strane i odmah kreće da se spušta prema parku. Park je sa suprotne, južne strane zamka i dosta je niži od njega tako da se sa terase pruža prelep pogled. 

Pogled ispod terase zamka (terasa bila nedostupna)

Ovim prvim delom parka dominira jezero čije se ime (Podzámecký) lako prevodi sa češkog. Od njega započinju pešačke staze. Nisu betonirane niti popločane ali su uređene i odlične za šetnju. Vode pored tri jezera i nekoliko potoka, uredno regulisanih tokova. I pored puno cveća, naročito rododendrona. Na mapi koju dobijete na ulazu vidite tri glavne rute: najkraća 2,5km, srednja 5km i najduža 10km. Pored toga postoji puno prečica i sporednih staza. Sve se lako prati na mapi ali i na terenu, sve raskrsnice su brojevima označene a rute različitim bojama. Mi smo odabrali srednju rutu. Ako ste došli samo turistički, da vidite park a ne da provedete dan u njemu, nema potrebe birati najdužu jer se ništa bitno ne menja u krajoliku a potrošićete previše vremena.

U okviru parka postoji botanička bašta pored koje nismo prošli. Pored toga, tu su i table sa informacijama o drveću, cveću i drugim biljkama. Nisam neki poznavalac i ljubitelj botanike, ko jeste mislim da bi mu bilo interesantno. 

Nisam ni preveliki ljubitelj parkova. Između divljine i uređene površine uvek ću se opredeliti za divljinu. Ali ovo je zaista lepo i što je najvažnije urađeno i uređeno sa merom, bez preterivanja. Ljudi dolaze ovde da šetaju, trče, sede i odmaraju u tišini. Postoji poseban deo rezervisan za piknike. Dolaze i da se venčaju što je deo posebne ponude zamka. U tu svrhu je preuređena terasa a samo mi smo videli tri venčanja.

Park Pruhonice nije nešto što obavezno morate videti ako dolazite u Prag. Ali ako ostajete duže pronađite neko lepo jutro ili popodne, nećete se razočarati. Ako se odlukčite, na zvaničnom sajtu imate više teksta i neke praktične informacije. Ovo nije tema o kojoj može mnogo da se priča, najbolje da odmah pređete na fotografije.

Prag 2018
I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid
II - Pruhonice, park i zamak
III - Praški zamak

Prag 2018 I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

Barokna crkva u Reselovoj ulici (ona koja povezuje Dancing House sa Karlovim trgom) ima interesantnu istoriju. Građena je sredinom XVIII veka kao katolička crkva ali je već krajem veka zatvorena u reformama cara Jozefa II. Koristila se u sasvim druge stvrhe sve do 1921. kada je obnovljenoj Češkoj pravoslavnoj crkvi zatrebao hram. Osveštenje je obavljeno septembra 1935. godine. Trebalo je da bude oktobra 1934. ali je odloženo zbog atentata u Marseju. Posvećena je Sv. Ćirilu i Metodiju. Klasičan, teški barokni objekat koji je 1883. spuštanjem Reselove ulice (kako god to da su izveli) dobio na visini tako da je ulaz u kriptu sa ulice a do glavnog ulaza u crkvu penjete se stepenicama.

Za crkvu je vezana najpoznatija i najsurovija epizoda iz drugog svetskog rata na teritoriji nekadašnje Čehoslovačke. U njoj se odvijao poslednji čin drame atentatora na Rajnharda Hajdriha, visokog SS oficira i protektora Čehoslovačke. Krili su se kod jataka u praškim stanovima ali su se pretresi pojačavali pa su prešli u crkvu. Najava represije i obećana novčana nagrada slomili jednog od saradnika (obešen je 1947. godine) pa je otkrio stan porodice Moravec. Marija Moravec je prilikom hapšenja izvršila samoubistvo a policija se dokopala njenog zbunjenog muža, koji ništa nije znao o celoj priči, i sina Vlastimila koga su slomili neshvatljivo surovim mučenjem. Pokušaj da atentatore pohvataju žive nije uspeo. Posle žestokog otpora sva sedmorica članova pokreta otpora izvršili su samoubistvo. Druga verzija kaže da je Jan Kubiš, čovek koji je ubio Hajdriha, umro po prijemu u bolnicu.

Rajnhard Hajdrih je bio jedan od najvećih nacističkih zločinaca i najpouzdanijih Hitlerovih saradnika, čovek sa nekoliko nadimaka koji su asocirali na njegovu svirepost. Postavljen je septembra '41 na mesto protektora Čehoslovačke da uguši rastuće antinemačko raspoloženje. Čehoslovačka vlada u egzilu odgovorila je planom i pripremama za njegovo ubistvo, da bi trgli uspavane sunarodnike iz učmalosti ali i da bi pokazali nacistima da nisu nedodirljivi. Za izvršioce su odabrani Slovak Jozef Gabčik i Čeh Jan Kubiš. Oni su već bili članovi čehoslovačkih oružanih snaga koje su se borile zajedno sa Britancima i prošli su dodatnu obuku za povereni zadatak. Krajem decembra iskočili su iz aviona i uskoro se pridružili pokretu otpora u Pragu. Cela grupa zbog toga je poznata kao padobranci.

Hajdrih je svakog dana putovao u otvorenim kolima čime je želeo da stavi do znanja koliko se smatra sigurnim. Sačekali su ga na jednoj krivini gde je vozač morao da uspori. Gabčik je izašao ispred kola ali mu se automat zaglavio i kada je Hajdrih ustao i krenuo na njega, Kubiš je bacio modifikovanu tenkovsku minu od koje su ranjeni i on i SS-ovac. Ovaj drugi ispostaviće se smrtonosno.

Reakcija nacista bila je žestoka i surova. Oko 5 hiljada ljudi je pobijeno, među njima skoro svi učesnici u atentatu, posredni ili neposredni. Sela Lidice i Ležaki, pogrešno dovedeni u vezu sa organizacijom, potpuno su uništena. Episkop Gorazd, glavni sveštenik crkve, pokušao je da na sebe preuzme odgovornost ali nije uspeo da zaustavi pogrom. Ubijen je kao i ostali sveštenici a Češka pravoslavna crkva slavi ga kao mučenika.

Ali da se ne bavim više istorijom, wikipedia ima iscpne tekstove o Hajdrihu i o samom atentatu, uz puno drugih tekstova, fotografija i filmova na Internetu.

Crkvu smo posetili u subotu popodne. U toku je bila liturgija pa se nismo zadržavali. Ispod crkve je muzejska postavka ali radi do 17h pa smo morali da se vratimo sutradan. Opčinjeni onim što smo dole videli, nismo se setili da ponovo uđemo u samu crkvu.

Ulaz u kriptu je direktno sa ulice. Ne postoji fikna cena karte već svako daje onoliko koliko misli da treba. U prvoj prostoriji je hronološki prikaz događaja od početka rata, kroz niz fotografija i tekstova. U vitrinama su prikazani predmeti iz tog perioda, neki od njih su pripadali direktno padobrancima. Tu je dežurni službenik i prodavnica knjiga i suvenira. 

Iz te prostorije ulazi se u pravu kriptu, deo koji je zadržao izgled od onog 18.juna 1942. Unutra su biste svih sedmorice padobranaca ali i detalji prepoznatljivi iz filma, stepenice koje vode do oltara i prozor ka ulici kroz koji su pokušali da ih isteraju vodom. Igrom slučaja taj dan je bio godišnjica atentata (27.maj 1942.) pa je bilo cveća, venaca ali i poruka ostavljenih u nišama zida kripte. Davidova zvezda pored krstova. Venac i cveće su bili položeni i na spomen ploču na spoljnem zidu crkve.

Na video prezentaciji išao je snimak sahrane ubijenog monstruma. Gledali smo ista ona mesta koja smo to jutro obilazili, samo sada u jednom potpuno drugačijem ambijentu. Praški zamak iz koga smo stigli bio je Hajdrihova rezidencija ali i mesto odakle su ga u sanduku odvezli natrag u Berlin. Prelazak pogrebne povorka preko Karlovog mosta. Par sati ranije videli smo ga okupanog suncem, ispunjenog turistima iz celog sveta. Dva lica Praga, isto mesto ali u dva potpuno različita vremenska i istorijska trenutka. U potpuno različitim ambijentima. 

Prošlo je već neko vreme i događaji iz drugog svetskog rata polako blede i sve manje se o njima priča. Što je greška, posebno danas kada je fašizam u porastu i kada njegove granice nemaju nikakve veze sa nacionalnim, ako su ikada i imale. Apsurdno veličanje nacističkih vođa među pripadnicima naroda koje su ovi želeli da istrebe ili potpuno potčine. Posebno se ambivalentno oseća pripadnik nacije koja je dala daleko više boraca protiv nacizma nego što je to slučaj sa Česima i Slovacima i koju je pre trebalo umirivati nego podsticati na borbu, a koja i danas ne može da se odredi prema tim događajima. I ako niste primetili, Kubiš je bio Čeh a Gabčik Slovak.

Za priču o atentatorima zainteresovao me je film Antropoid, režisera Šona Elisa. Koliko sam uspeo da vidim, prilično čvrsto se drži istorijskih činjenica ali se ne zadržava na tome već pravi izvanredne psihološke analize svih učesnika u atentatu, od glavnih izvršioca, saradnika iz pokreta otpora i vlasnika stanova koji su im pružali utočište. Poseban akcenat na večitu dilemu da li se isplati s obzirom na očekivanu odmazdu. Odsustvo plana za izvlačenje samo pojačava njihove dileme... ali najbolje da sami pogledate film, nećete zažaliti, obećavam.

Sledeći put ćemo verovatno posetiti mesto na kome je atentat izvršen. Malo je dalje od centra ali lako dostupno tramvajima. Preko puta crkve je pivnica U Parašutistů ili Kod Padobranaca. Posvećena je događaju, na zidovima su fotografije padobranaca. Pored toga ambijent je lep, gulaš je odličan, nije skupo. Ako već dolazite do crkve, a trebalo bi, možete bar na pivo da svratite.

Fotografije na zidu pivnice U Parašutistů

U međuvremenu pogledajte fotografije.

Prag 2018

I - Crkva Ćirila i Metodija - Operacija Antropoid

II - Pruhonice, park i zamak

III - Praški zamak

Povratak na Durmitor

Sada već daleke 2009. godine bio sam po stažu mlad planinar. Durmitor je bio prva ozbiljna planina na koju sam krenuo. Kiša nas je dočekala ali i pored toga bio sam fascirniran masivom koji se poput kakvog monumentalnog spomenika uzdizao nad Žabljakom. Prvi dan smo zbog vremena otkazali uspon i prošetali do Zminjeg i oko Crnog jezera. Drugog dana ponovo kiša u najavi i pada naredba da svi idemo na Prutaš, da se neće ići na Bobotov kuk, najviši vrh planine. To izaziva negodovanje planinara i kada se na Sedlu nebo malo razvedri vodič saopštava da ko hoće na Bobotov kuk izađe iz autobusa. Sa današnjom pameću i opremom koju sam tada imao, sigurno bih ostao da sedim. Na sreću čovek nije uvek pametan, iskusan, informisan ili kako već hoćete i to mu donese mnoge lepe stvari u životu. Iako je ceo dan bio oblačan i sa vrha se ništa nije videlo, kiša nije pala i ja sam uspešno napravio prvi visokogorski uspon. Oduševljen onim što sam video odlučio sam da na Durmitor dolazim svake godine, da mi postane stalna destinacija. Devet godina mi je trebalo da ponovo dođem.

Prvi susret sa Durmitorom 2009. godine

Kaže moj drug da je što se tiče crnogorskih planina Durmitor na jednoj a sve ostale planine na drugoj strani. Misli na uređenost, posećenost, pristupačnost. Zaparkovljenost. Može to i da vam smeta ako ste navikli na divlje i netaktune predele. Na sreću čovek ne mora trajno da se odluči. I sam bih glasao za divljinu ali nemam ništa protiv ni da se istuširam i legnem u čist krevet posle ture. Da ne pričam o točenom pivu na terasi u Žabljaku.

Durmitor je nacionalni park. I Prokletije su ali Durmitor je mnogo pristupačniji pa je samim tim mnogo posećeniji. Registracije iz raznih evropskih zemalja mogu se videti na ulasku u park a tu su i autobusi sa hrvatskog primorja, organizuju izlete svojim gostima. Nije najviša planina u Crnoj Gori a njeni žitelji bi voleli da jeste. Jer Durmitor je potpuno crnogorski a malo više Prokletije dele sa susedima.

Ulaz u nacionalni park i staza ka Crnom jezeru

Akciju na Durmitor vodili su zajedno Dobrica Dabović iz Jelenka iz Pančeva i Vlada Radivojević iz Azimuta. Skupili su pun autobus i to onaj turistički, dugački, što je bilo super sve do jedne lakat krivine ispod Sedla. Krenuli smo u četvrtak veče i na Žabljak stigli u petak ujutru, nešto pre sedam. Trebalo je da se smestimo u sobe i osvežimo pre akcije ali je plan promenjen zbog kiše, očekivane oko podneva. Ovoga vikenda su norveški metereolozi bili vrlo precizni što im je u poslednje vreme izašlo iz navike.

Petak - Crvena greda

Dve grupe i dva različita pravca. Teži vodi uskim grebenom Međeda i dalje na Terzin bogaz. Pored jakog uspona do grebena i prelaska vrlo eksponiranih delova staze, uključuje i trku sa vremenom jer valjalo bi sve završiti pre predviđene kiše. Lakši ide na Crvenu gredu. Vodiči pokušavaju da odgovore planinare od težeg pravca a ljudi ko ljudi, samo se još više primaju. Priča o opasnostima težeg pravca više je uticala na neke članove naše grupe da ovaj lakši pravac shvate kao laganu i pomalo nedostojnu šetnju. Brzo su se uverili da su pogrešili. Tek dvadesetak planinara je krenulo ka Međedima a mi ostali ka Crvenoj gredi.

Crno jezero i Crvena greda u daljini

Krećemo od ulaza u nacionalni park i brzo stižemo do Crnog jezera. Najveće, najpoznatije, najdublje i najposećenije jezero na Durmitoru. Centralno mesto nacionalnog parka za sve rekreativce ali i polazna tačka za ozbiljne uspone. Okruženo šumom, možda i lepše izgleda gledano sa okolnih vrhova nego kada ste pored njega. U nedelju ćemo ponovo proći pored njega ali vreme ni tada neće biti naklonjeno fotoaparatima.

Idemo dalje, nastavljamo šumskom stazom koja se lagano penje, sečemo asfaltni put i stižemo do Bosače, kraja u kome prolazimo pored nekoliko kuća. Ne znam kuda ide granica nacionalnog parka ali pretpostavljam da smo sada van njega. U Bosači srećemo planinare iz Sombora i nailazimo na jedini izvor toga dana. Kaptiran i uređen sa izuzetno hladnom i osvežavajućom vodom. Od izvora kreće malo jači uspon, i dalje kroz šumu, a onda izlazimo na otvoreno. 

Šumu zamenjuju zelene livade ukrašene stenovitim uzvišenjima i ne baš brojnim ali impozantnim četinarima. Crvena greda je na severozapadnom kraju Durmitora i da bi je dostigli sve vreme idemo severnim obodom masiva. Pri tom nam se pogled otvara na južnu stranu gde ostali vrhovi formiraju fanstastične pejzaže.

Dolazimo do meste gde se na levo odvaja staza do Jablan jezera. Zovu ga još i Malo jezero. Smešten je ispod same Crvene grede na 1791.m visine. Trebalo je da ga obiđemo u povratku ali kiša će nas sprečiti. Ostavićemo ga za drugi put a za sada ćemo se zadovoljiti pogledom na njega.

Jablan jezero

Kao što su livade zamenile šume, sada stene zamenjuju livade. Ima i malo penjanja ali ništa strašno. Nema jakih uspona, postepeno savladate tih 900m od Crnog jezera. Zašto se vrh zove greda, jasno vam je čim ga pogledate. Dugačka, horizontalna stena koja se nadvija nad dolinom i dominira ovim delom planine. Zašto crvena to već ne znam. Cilj našeg pešačenja nalazi se na samoj ivici grede. Tu nije najveća nadmorska visina ali je pogled najlepši. Najviši vrh nalazi se nedaleko odatle, prekriven planinskim rastinjem. Razlika je nekoliko metara a ako ne grešim ni markacije ne vode do vrha već se spuštaju na drugu stranu grede. Malo duža pauza, prilika za neke dogovore i naravno za fotografisanje. Tog dana pogled je posebno bio dobar na Crno jezero u sred šume i na dolinu u kojoj leži Žabljak.

Pogled sa Crvene grede na Zminje (bliže) i Crno (dalje) jezero, levo je Žabljak

U povratku počinje kiša. Prvo lagano, pa malo jače, pa stane, pa opet krene. Stižemo do izvora u Bosači. Neposredno ispod izvora u jednom dvorištu nalazi se improvizovana kafana. Četiri drvena stola sa klupama, prekriveni nadstrešnicom. I pivo koji se hladi u kamenom koritu. Nikšićko, naravno. Odlučujemo da tu sačekamo ostatak grupe i nek što smo se seli sruči se žestok pljusak. I videsmo da smo dobro uradili...

Pešačenje završavamo gde smo ga i započeli, na glavnom ulazu u NP. Dok čekamo autobus kiša prestaje i polako ulazimo u sasvim lep, letnji dan. Vozimo se do kuće u kojoj ćemo biti smešteni.

Smeštaj u Atletskom kampu Ašković

Naselje Kovačka dolina nalazi se malo dalje od centra Žabljaka. Kada prilazite putem iz Pljevalja pre grada skrenete desno. Autobus se parkira pored asfalta a mi imamo nekih 200m do Atletskog kampa Ašković. Sastoji se od velike drvene kuće i 2-3 takođe drvena bungalova ispred nje. Prva prostorija u koju ulazite služi za ostavljanje obuće i drugih stvari koje vam u kući nisu neophodne. Iz nje se ulazi u prostranu trpezariju i dalje u dnevnu sobu. Sve je vrlo ukusno namešteno, posebno dnevna soba sa puno garnitura za sedenje i velikim televizorom. Dalje se iz nje izlazi na terasu koja je posebna priča. Garniture za sedenje i uživanje u pogledu na masive Durmitora. Sa terase drvene stepenice vode na sprat gde takođe postoji malo manja terasa sa koje se ulazi u sobe gde sam ja boravio.

Jutarnji pogled sa terase

Ne sećam se smeštaja gde su se domaćini više trudili da vam bude lepo i udobno. Čisto, udobni kreveti, peškiri, wi-fi, dobra hrana i kafa, čak je i piva bilo. Bez luksuza ali sve što vam je potrebno tako da sam to popodne preskočio odlazak u Žabljak. Sve preporuke.

Subota - Bobotov kuk

Ustajemo rano i krećemo nešto pre 6h. Autobus nas vozi putem ka Šavniku sa koga vrlo brzo skreće desno i zaustavlja se na prevoju Sedlo. Jedno od lepših mesta na Durmitoru, dostupnih širokim narodnim masama. Prevoj je jer se do njega put lagano penje a onda spušta ka Plužinama. Odatle se ide na Bobotov kuk i još neke vrhove južnog dela masiva. Autobus ostavljamo na improvizovanom parkingu.

Sa Sedla kada pogledate u pravcu kretanja, pejzažom dominira vrh Uvita greda (slika). Jeste uvita i po tome je odmah prepoznajete. Vrlo je strma a prema Sedlu prikazuje se kao skroz vetikalna stena. Levo od nje je druga stena a između njih prolaz zvani Uvito ždrijelo (levo na slici). Do prolaza se valja popeti a na poslednjem delu uspona i verati. Postavljena sajla bila je korisna jer je teren bio vrlo klizav od kiša koje su gotovo svakodnevno padale prethodnih mesec dana. Taj klizav teren bio je najveći problem i najjači utisak ove akcije.

Uvita greda, pogled sa druge strane

Pošto savladamo ovaj uspon imamo jednu dužu deonicu bez većih uspona i silazaka. Vreme je prelepo i krećemo se kroz dolinu koju sa svih strana okružuju poznati vrhovi Durmitora. Dominiraju Zubci sa svojim atraktivnim oblicima. Prolazimo ispod njih, ostaju nam sa desne strane, i stižemo do prevoja iznad Zelenog vira. Stenu Bobotovog kuka vidimo već odavno i sa tog prevoja ne izlgeda da imamo još mnogo penjanja. Ali sada nas čeka silazak, više od 100m gubimo, pa tek odozdo krećemo na tih poslednjih 500m uspona.

Zeleni vir je malo jezero u samom podnožju Bobotovog kuka, sa njegove južne strane. Voda je izuzetno čista. Piše na jednom kamenu Izvor, ne znam da li celo jezero izvor tek poneli smo dovoljno vode. Pravimo jedinu dužu pauzu i idemo dalje.

Pređemo jedan sipar i onda samo uzbrdo, malo cik-cak, malo pravo. Sve do Velike previje, prevoja gde se sastaju severni i južni pravac uspona na vrh. Stajemo da se osvežimo i prikupimo. Iznad nas se uzdiže moćna i veličanstvena stena Bobotovog kuka. Njene vertikalne litice deluju obeshrabrujuće ali nećemo tuda, penjemo je sa suprotne strane. Ono što jeste problem su oblaci u kojima se stena brzo gubi i koji počinju da nas zasipaju sitnom kišom. Čekamo dok se malo razvedri i stane kiša. Par njih odustaje a mi krećemo, hodamo do Škrčkog pogleda gde ostavljamo štapove.

Bobotov kuk sa Velike previje

Mesto se zove Škrčki pogled zato što sa njega prvi put ugledate Škrčka jezera i dolinu u kojoj leže. Magla je (ili oblak...), pogled je prilično skraćen, ne vide se jezera. Kada sam prvi put bio tu bukvalno se ništa nije videlo, samo belina iznad provalije. Imam žestok problem sa visinom na građevinama, ivici ploče bukvalno ne smem da priđem a nekada ne smem ni kroz prozor da pogledam. Na planinama je srećom potpuno drugačije, zašto - nisam pametan.

Staza je kamena, uska i iznad svega vrlo klizava. Krećemo da se penjemo. Upozoravaju nas sa početka grupe da vodimo računa. Ponovo počinje kiša. Par žena odlučuje da se vrati, sabijamo se da prođu pored nas. I onda Vlada odluči da vrati drugi deo grupe čime je praktično omogućio prvom delu da izađe na vrh. Jer mnogo nas je bilo i za lepši dan od ovog. 

Dilema ići do kraja ili vratiti se. Potpuno sam bio svestan opasnosti ali i svojih mogućnosti. Ako bih sledeće godine bio u sličnoj situaciji, verovatno bih odustao. Kao što sam godinu i po dana ranije odustao od Ostrvice. Ali sada je iza mene bilo tri godine apstinencije od visokogorstva i devet godina čežnje da se vratim na Bobotov kuk. Znam i da nema još mnogo  Idemo dalje, polako, korak po korak. Dobrica i Đera su ispred, imam puno poverenje da će preseći ako bude trebalo. I sajla je postavljena na jednom delu.

Stižemo na vrh i kao 2009. ništa se ne vidi. Radimo ono što se obično radi na vrhu ali ubrzano, valja bežati što pre. Onda oblaci počinju da se razilaze i pogled na okolne vrhove i doline ispod nas počinje da se otvara (fotografija desno). Ispostavljamo račun za uloženi napor. Dobrica predlaže da sačekamo malo, možda se i potpuno razvedri. Ali kao da ga je neko čuo, istog trenutka počinje da grmi i kiša se pretvara u sitan grad. Samo jedna fotografija i grabimo nazad.

Prolazimo najeksponiraniji deo i kada to vidi kiša odustaje. Prilično se razvedrilo i sve fotografije koje sam napravio su sa silaska, sa uspona imam samo jednu. Otvara se pogled i na Škrčka jezera - sve ono što nisam video prvi put kada sam dolazio. Polako se i sunce probija, dan je ponovo lep.

Pogled na Škrčka jezera

Kod Zelenog vira čeka nas drugi deo grupe. Plan je bio da deo grupe pokuša da popenje Bandijernu ali oblaci se ponovo navlače. Đera predlaže da probamo Uvitu gredu i nas osmoro mu se pridružuje. Vraćamo se istim putem dok glavni deo grupe silazi u Dobri Do. Dobro napredujemo ali oblaci su sve tamniji, počinje i sve jače da grmi. Kada počne i kiša da pada jasno je da nema ništa od Uvite grede.

Usput se srećemo sa porodicom, roditelji i dve ćerke, starija tinejdžerka, mlađa nešto više od 10 godina. Stranci naravno. Idu tamo odakle mi dolazimo, gde su oblaci sva svetla pogasili. Vidim da od opreme za kišu skoro ništa nemaju. Nešto kasnije, na silasku ka Sedlu, srešćemo dva mlada para u što neko reče startas patikama. Oduševljava me njihov entuzijazam ali neka pravila ipak moraju da se ispoštuju.

Nedelja - Zminje jezero

Nedelja je bila dan za opuštanje. Mogućnost da malo duže odspavam uništio je moj pametni telefon. Nisa mu rekao da to jutro ne treba da me budi u 4:50. Ali uživao sam na terasi u jutarnjem pogledu na Durmitor. I u Beogradu mogu da spavam, tamo nemam takav pogled.

Ostavljamo stvari u autobus i peške odlazimo do Žabljaka. Doručkujemo pitu za zeljem i domaće kiselo mleko. Žabljak je interesantan gradić. Leži na 1.456m nadmorske visine i najviši je grad u Crnoj Gori a verovatno i šire. Atmosfera je vrlo dimanična i pozitivna, ima puno turista, razne jezike možete čuti. Dosta se gradi, skoro potpuno su okrenuti turizmu. Problem je jako veliki broj napuštenih i nezavršenih objekata što je i inače uža specijalnost prostora regiona. 

Crno jezero, u daljini Međed i Savin kuk

Kada završimo doručak nastavljamo ka Crnom jezeru. Prolazimo pored njega i idemo dalje, do Zminjeg jezera. Skoro sve vreme idemo kroz šumu. Staza je široka, laka za hodanje. Zminje jezero je na malo većoj nadmorskoj visini pa dok idete lagano se penjete ali to je skoro zanemarljivo pa bih ovu stazu preporučio svima koji posete durmitorski nacionalni park, ne samo planinarima.

Za razliku od Crnog, Zminje jezero je potpuno divlje, neurbanizovano. Nema uređenih staza, nema objekata, šuma je gušća i bliža jezeru. Postoji staza oko celog jezera ali nije baš za svakoga, šetnja do jezera jeste. Prelep je pogled na Crvenu gredu ali sa suprotne strane onoj gde stižete. Da ne pričam dalje, pogledajte fotografije.

Zminje jezero

I to bi bilo to. Kiše nije bilo poslednji dan. Vraćamo se do Žabljaka gde nas čeka autobus. Presvlačimo se i onda forsirana vožnja do Beograda i dalje do Pančeva. Jedna duža pauza na Zlatiboru. Ne za pešačenje nego za ručak...


Fotografije:

Crvena greda i jezera
Bobotov kuk

Kanjon Crne reke - oaza netaknute prirode u sred Srbije

Svašta sam saznao i otkrio baveći se planinarenjem ovih desetak godina. Između ostalog da neposredno pored nas, u krajevima Srbije koji se smatraju skoro urbanim, postoje očuvane male oaze netaknute divljine. Možete godinama da odlazite na Divčibare i šetate uhodanim i utabanim stazama a da ne znate kakvo korito je sebi napravila malena i nejaka Crna reka. Takva mesta predstavlju neku vrstu mini nacionalnih parkova, oslobođena svakog uticaja čoveka, ne zato što su zaštićena već zato što su neposećena. Nepristupačnost je stožer odbrane ovih predela a uz nepristupačnost ide i anonimnost koja ih je sačuvala do sada. 

Treba li uopšte pričati o Crnoj reci ili je ostaviti da uživa u svom svetu koji je hiljadama godina stvarala? Dok ovo pišem vodi se žestoka borba za spas reka Stare planine koja će izgleda skupo platiti trenutnu popularnost i otkrivanje svojih lepota. Jer za planinarima i drugim ljubiteljima prirode dolaze bezobzirni i nezaježljivi, sposobni da zarad male lične dobiti upropaste mnogo veće vrednosti. Ne radi se samo o prirodnim lepotama već i o resursima neophodnim za život ove i sledećih generacija (Interesantno je da takvi nikada neće dobiti epitete nacionalnih izdajnika i stranih plaćenika koje su nama naširoko prišivani ali to je neka druga priča...). Naravno da treba pričati jer sve više planinara prolazi kroz ovaj kanjon i samim tim ova oaza postaje sve popularnija i poznatija. Treba pisati i pozivati da se to što postoji očuva. Ako ovde uopšte ima dovoljno onih da to čuju...

Vlada akciju vodi već godinama, prvog vikenda u avgustu. Lično mi termin nije najpodesniji pa sam bio samo jednom, već davne 2011. godine. Sada je u najavi napisao da vodi još ove godine pa nije imalo smisla propustiti. Posebno što mi je ovo prva prava letnja akcija ove godine.

Crna reka teče severozapadnim padinama Maljena, između vrhova Golubac i Ljuti krš. Izvire ispod Ljutog kršta, tačnije nastaje od dva potoka a da ne znam koji je od njih stariji i ima pravo da se zove Crna reka. Uliva se u Bukovsku reku ili je to već Gradac (imena reka u ovom kraju teško je razlučiti...) nedaleko od puta Valjevo - Kosijerić, kod zaseoka Podbukovi. Upravo ovim putem stižemo, spratnim autobusom nenaviknutim na planinare kao ni oni na njega.

Kafana ispred koje izlazimo iz busa nalazi se pored asfaltnog puta. Vrlo blizu je skretanje na makadam kojim idemo nepuna dva kilometra gde prelazimo Bukovsku reku i dolazimo do njene desne pritoke - Crne reke. Ušće ostaje iza nas, nismo ga videli. Neko vreme idemo pored reke a onda ulazimo u korito. I to je cela priča. Ušli smo u korito i samo na mometne, gde nam teren bude dozvoljavao, izlazićemo iz njega da odmorimo noge hodajući travom pokrivnom obalom.

Korito Crne reke je potpuno nesrazmerno veličini reke. Širinom ali i ogrnomnim kamenjem koga u njemu ima u izobilju. Reka većim delom svoga toka zauzima jedva trećinu širine korita mada ga na nekim mestima potpuno okupira i onda se morate snalaziti veranjem po stenama. Travnate obale ima ili je nema, kanjon je u pitanju tako da je dobrim delom reka oivičena stenama. Doduše, uglavnom prohodnim.

Voda je prilično čista i bistra. Na nekoliko mesta postoje dosta duboki i široki bazeni koje na bržim rekama obično nazivamo virovi. Oni su međutim toliko veliki za u ovo doba godine sporu i vodom siromašnu Crnu reku, da se tok vode u njima skoro i ne oseća. Jednom rečju idealni su za kupanje i to su neki članovi naše grupe dobro iskoristili. Pravili smo tri veće i nekoliko manjih pauza. Neko je noge rashladio a neko se ceo bućnuo. Moglo je i da se skače sa stene. Čist hedonizam...

Sve vreme idemo uzvodno pa postepeno dobijamo na visini. Ipak glavni napor moraćemo da uložimo na kraju, da se izvučemo iz kanjona na visoravan Divčibara. Pre toga dolazimo na mesto gde se dva potoka spajaju, mi biramo desni. Onda vodopad pored koga se veremo, pa opet neko vreme kroz korito, pa onda dva-tri nova vodopada. Tu je teren pod žestokim nagibom, lepo izgleda ali valja sve to savladati. Možda je i bolje što idemo uzbrdo, sigurnije u svakom slučaju.

Kada napustimo reku sačekuje nas markacija i vodi ka Ljutom kršu. Ljuti krš je pre kraj grebena nego vrh. To shvatite kada krenete ka njemu, staza se uglavnom spušta i tek na kraju imate mali uspon. Sa kraja grebena vidimo naspramni Golubac ali i trasu Crne reke kojom smo se kretali. Naravno, reka se ne vidi već samo četinarska šuma. Reka je negde dole duboko. Zadržavamo se neko vreme, pravimo zajedničku fotografiju i žurimo na pivo. Do naselja ima nešto više od 3km. Taman da malo poboljšamo kilometražu jer idući kroz kanjon prešli smo tek oko 8km.

Nije lako kretati se koritom reke. Ide se sa kamena na kamen, svaki korak je rizik i priča za sebe. Ako je kamenje mokro onda je veoma klizavo i veoma opasno (što mogu da potvrdim, posadio sam se već na samom početku priče, na sreću bez ikakvih posledica). Uz to nekoliko puta smo morali da rešavamo probleme, penjemo se uz stene ili uz obalu reke. Da ne pominjem drveće koje je palo preko reke. Neko vreme je interesantno a onda postaje pomalo i dosadno, može da bude i klaustrofobično. Na to dodajte izuzetnu sparinu, dole nema ni daška vetra i svi smo bili mokri od znoja. Česte pauze uz osvežavanje u velikoj meri su ublažile težinu svega ovoga o čemu pričam.

Sve u svemu bilo je lepo, grupa je bila bez slabih mesta, svi su dobro izgurali pa je Vlada ostavio mogućnost da promeni mišljenje i povede nas i sledeće godine. Posebno što neki ovu akciju doživljavaju kao kultnu i ne propuštaju je. A ima i onih koji kanjon Crne reke doživljavaju kao Golgotu ili u najmanju ruku teško iskušenje ali to je neka druga priča...

Na Ljutom kršu

Fotografije od ove i od 2011. godine, malo šta se promenilo: 

2018

2011

Severna Evija (II)

Ponovo smo letovali na severnoj Eviji, tri godine pošto sam na blogu napisao da ćemo možda ponovo doći tek pošto vidimo južnu Eviju i još neka druga mesta. Očigledno je da čovek ne treba mnogo da obećava i priča šta hoće i šta neće uraditi, ako već ne mora. Za utehu, nismo ponovo letovali u Pefkiju. Odabrali smo Neos Pirgos.

Otkud ponovo na ovom ostrvu? Kasnili smo prilično sa rezervacijom smeštaja i kada smo konačno odredili termin, nije puno toga bilo na raspolaganju. Snimili smo ovaj smeštaj na Bookingu kao dobro ocenjen i sa pristojnom cenom. Nismo planirali puno da skitamo, više da se odmorimo. Eviju smo već upoznali, znali smo šta smo propustili prethodni put i šta bi bilo dobro ponoviti. Pirgos je mnogo bliži tim lokacijama nego Pefki. Nekako se sve uklopilo i obećavalo ne odmor iz snova ali prijatno provedenih desetak dana. Što se na kraju i ostvarilo.

Tekst koji pišem je nastavak onog koji sam pisao pre tri godine (link). Neću se ponavljati pa predlažem da ako vas zanima pročitate delove prethodnog posta gde ima malo više priče o Eviji. Ovaj post će biti kraći ali biće nekih zanimljivih i novih detalja.

Jutro u Neos Pirgosu

Putovanje

Putovanje smo ponovo podelili na dva dana. Ovoga puta umesto Dojrana za spavanje smo odabrali Đevđeliju. Malo zbog promene a više zbog završenog autoputa od Demir Kapije do granice. Iako Makedonci još uvek nisu spojili ceo pravac E75 kroz svoju državu, ispred Demir Kapije popravljaju one neravnine, mnogo brže i lakše stignete od Tabanovaca do Grčke pa skretanje na Dojran sada više nije tako dobra ideja.

Vilu Jovan rezervisali smo takođe preko Bookinga. Čist i prostran apartman, udobni kreveti i dvorište za automobil. Više vam i ne treba za jednu noć. Šetnja do grada i poseta piceriji Bakardi koju takođe možemo da preporučimo. Odavno već želim da svratim u Đevđeliju, jedno od kultnih mesta stare Juge kao njen najjužniji deo. Ali stigli smo iza 20h pa nisam nešto posebno mogao da vidim za tako kratko vreme. 

Rano ustajemo i brzo prelazimo granicu. Do Glife imamo nešto malo više od 300km. Vozim ih bez pauze i stižemo na trajekt u 10h (po grčkom...). Do 11 ćemo već biti u apartmanu tako da taj dan računamo kao prvi na moru. Grci su konačno završili dva tunela kojim su premostili dolinu Tempe i klisuru reke Pinej, čime su kompletirali autoput Solun-Atina. Prvi tunel dugačak je nešto preko 6km, drugi je dosta kraći. Značajno povećavaju brzinu i udobnost putovanja.

Ono što vas usporava i iritira su česte naplatne stanice. Za tih 300km uzeli su nam 17,5 evra. Pri tom su namestili rampe na izlascima sa autoputa tako da su onemogućili omiljeni (srpski) sport: isključenje kod Leptokarije radi izbegavanja putarine. Da stvar bude još gora, ako svratite u Leptokariju (do Mazutisa - da kupite maslinovo ulje, kao što smo mi uradili), ponovno uključenje na autoput koštaće vas 1,8e. Iako ste prethodno platili 3,2 neposredno pre isključenja. Kada znate da noviji grčki autoput Egnatia Odos (A2), koji premošćava planine i većinom se sastoji od tunela i vijadukata, ima znatno manje naplatnih mesta, harač na autoputu Solun-Atina samo vas još više iritira.

Glifa sa trajekta

Neos Pirgos

Neos Pirgos je malo, uglavnom turističko mesto na severnoj obali Evije. U prevodu ime znači Nova Kula ili Nova Tvrđava. Onaj prvi i originalni Pirgos ili Kemerburgaz nalazi se u blizini Istanbula, jugozapadno od Beogradske šume, između dva akvadukta. Turci su reč pirgos zamenili svojom burgaz a onda dodali kemer što znači akvadukt. Kada je 1923. godine došlo do nasilne razmene stanovništva, Kemerburgaz su naselili Turci iz Soluna dok su Grci odatle otišli u Edipsos a onda odlučili da se skupe na jednom mestu i formirali Neos Pirgos.

Naselje je počelo da se gradi 1925. po modernom urbanističkom planu, sa mrežom paralelnih ulica koje su ga delile u blokove. Sa razvojem turizma je verovatno došlo do većeg okretanja mesta ka moru. 

Dve stvari onemogućavaju  razvoj Pirgosa: mala luka i brdo iznad njega. Glavni put koji prolazi iznad grada prirodna je granica i jasno je da gradić nikada neće otići preko njega. Zato je gotovo sigurno da će se u budućnosti proširiti na istok i spojiti sa susednim Oreijem. Pošto smo bili smešteni na toj strani, bez problema sam jedno jutro prošetao do Oreija po hleb.

Glavna ulica u Pirgosu,  u jutarnjim satima

Iskreno, malo više smo očekivali. Ima lepih smeštajnih objekata ali nedostaje pekara, prodavnica pa i boljih restorana. Broj gostiju zaslužuje više ovakvih ustanova. To što ima stacionirano je na glavnoj ulici jer su sve druge suviše uske. Glavna ulica je na sreću dovoljno udaljena od plaže tako da vam automobili i motocikli ne prolaze iznad glave. 

Iznad plaže je šetalište a na plaži je sitniji šljunak. Voda nije uvek bila čista ali je bilo dana kada je bila fenomenalna. Od čega zavisi, nisam toliko pametan. U centru plaže su naravno poređane ležaljke i suncobrani. Mi smo se kupali ispred apartmana, skroz istočno ili desno kada se gleda ka moru. Iza tog dela plaže je mali parkić koji obezbeđuje nešto prirodnog hlada, dovoljno da ne širimo suncobran. Dubina prilično brzo počinje, kao i u Pefkiju. Podnošljiva gradska plaža ako se kombinuje sa nekim lepšim u okolini.

Pirgos nije baš skockano mesto. Ima puno kuća u izgradnji, ima nezavršenih objekata, ima objekata kojima nije mesto tu gde se nalaze. Ne želim da ga ocrnim, nije nam to pokvarilo odmor ali prosto, ako neko čita i hoće da ide tamo, treba da zna šta da očekuje.

Smeštaj je bio bolji deo priče. Aggeliki Studios udaljeni su nepunih 200m od plaže. Usko ali vrlo ukusno uređeno dvorište opkoljava celu zgradu. Imali smo apartman u prizemlju, terasa nam je gledala na vrt. Tačnije na zid od koga smo bili udaljeni 2-3m. U svakoj drugoj prilici to bi bio hendikep ali visoki četinari zasađeni pored zida i odlično održavani travnjak, uz odsustvo direktne sunčeve svetlosti, učinili su boravak vrlo prijatnim. Apartman je bio solidno opremljen, nov ili skoro renoviran, čistili su ga svaki dan. Jedina zamerka je veličina apartmana - originalno za dvoje, povećan mu je kapacitet ubacivanjem ležaja na rasklapanje. Ćera se nije žalila na udobnost mada odrastao čovek teško da bi mogao deset dana da spava na njemu. Vlasnica vrlo ljubazna ali potreban joj je prevodilac. Prvi put smo ceo iznos platili preko Bookinga i to je ispalo sasvim ok.

Gde smo još bili

Nismo baš mnogo skitali. U stvari jesmo ali nismo mnogo istraživali, držali smo se proverenih lokacija. Odmor je bio na prvom mestu. Obzirom na iskustvo od pre tri godine, odmah smo odbacili sve istočno od Pefkija i sve pravce preko južnih brda. Imao sam ideju da odem do Drimone i vidim vodopad ali nismo se uklopili, nisam želeo da forsiram. 

U Pefkiju smo bili dva puta: jedno prepodne na kupanju i dan kada smo išli na  Skijatos. Poređenje dva mesta skoro potpuno ide u koristi Pefkija. Veći je, uređeniji, lepši, bolja plaža, bolji restorani. Jedina prednost Pirgosa je položaj, blizina Lutre Edipsos i poluostrva Lihada, što smo znali da iskoristimo.


Izlet na Skijatos smo ponovili a ponovii smo i agenciju Fly Club. Vode prvo na plažu pa onda u grad što smatramo logičnom varijantom (ima i obrnuto). Cene izleta nisu onako male kao 2015. godine ali su pristojne. Došli smo kolima u Pefki gde smo se ukrcali na brod. Druga agencija organizuje prevoz iz Neos Pirgosa do Pefkija. Ovaj i drugi izleti organizuju se iz svakog većeg mesta severne Evije, na sve značajne destinacije. Brodom, autobusom ili brodom i autobusom. Ako ste kolima kombinujte i kalkulišite, ne samo novac već i kako ćete provesti vreme. 

Plaža Kukunarijes

Skijatos - déjà vu. Jedina novina bili su delfini u odlasku. Uvek je doživljaj videti ih. Naravno da sam ponovo doneo gomilu fotografija, nemoguće je držati aparat u futroli, ali nisam napravio veliki foto album jer nisam želeo da se ponavljam. Izlet preporučujem iz sve snage i više o njemu imate u prošlom blogu. Bolje je kada prvi put idete ali i repriza je ok. Postoji i izlet na Skopelos i Alonisos, program je vrlo sličan a i pravac kretanja. Bio sam za Skopelos, prosto tamo nismo bili, ali sam preglasan.

Za Orei sam već rekao da će se uskoro spojiti sa Pirgosom. Orei jeste ribarsko selo i nije toliko okrenut turizmu. Severno od mesta put vodi do dugačke peščane plaže. Na Google Maps vide se čak četiri beach bara i gomila vozila pored njih. Ali to jutro kada sam stigao kolima do nje, ničega nije bilo. Hteo sam da prošetam do rta koji smo gledali sa plaže ali more se isprečilo - preliva se u poveću depresiju tla i to jutro prelaz preko tog mini moreuza nije bio moguć. Opet, na Google Maps to sasvim drugačije i prohodno izgleda. Nije mi baš najjasnije ali svakako sam ovo mesto zabeležio ako i treći put dođem na Eviju.

More ispred restorana Kyprianos

Restoran Kyprianos nalazi se na zapadnom kraju zaliva Edipsos, tačno preko puta Lutre Edipsos. Pored samog puta koji dalje vodi na zapadni kraj Evije. Isprod restorana je peščana plaža i ležaljke i sve to smo otkrili 2015. godine a sada smo ponovili i nismo se pokajali. Tih 20 km od Pirgosa nije bilo previše za prijatnu atmosferu koju smo tamo pronašli.

Na Lutru Edipsos računali smo dosta kada smo birali Neos Pirgos. Udaljena je samo 9km pa smo planirali kupanja u toploj vodi koja se meša sa morskom kao i večernje šetnje. Desilo se da smo samo dve večeri razgledali krpice i jeli lokumades (male krofne sa biranim prelivom, skoro obavezna stavka na večernjem izlasku starijih posetioca banje). Što se tiče kupanja tu smo još više podbacili, samo jedno prepodnevno brčkanje. Ne znam šta je razlog ali i dalje stojim iza onoga što sam pisao o Lutri Edipsos.

Lihadonisija - vulkanska ostrva

Najlepši dan i vrhunac ovogodišnjeg letovanja bio je odlazak na Lihadonisiju, grupu ostrva u neposrednoj bliziniji najzapadnije tačke Evije. Zovu ih još i Vulkanska ostrva mada je za njihovo formiranje zaslužan zemljotres 426. godine pre Hrista. Ime su dobila po Lihasu, Herkulovom slugi koji je pokušao da mu doda otrovnu košulju pa ga je ovaj bacio i formirao ovaj izuzetno zanimljiv arhipelag.

Kažu da ih ima sedam ali kada ih vidite morali bi i da vam objasne kojih sedam se računa. Jer čak i Monilija kao najveće ima svega nešto preko jednog km u prečniku a ima puno mini ostrva, stena, plićaka... teško ih je razdvojiti. Stena ima puno i podvodnih u šta su se uverili Nemci za vreme velikog rata kada im je tek konfiskovani brod potonuo i danas služi kao jedna od atrakcija. Možete ga videti kroz stakleno dno turističkog brodića. 

Druga atrakcija koju agencije ne propuštaju da pomenu je porodica foka (Monachus monachus) koja živi pored ostrva. Potopljeni brod turisti uvek vide a foke retko, mi smo imali sreće pa smo videli jednu koja je par puta izronila nedaleko od nas.

Sve agencije na Eviji imaju Lihadonisiju u svom programu. Program je svuda sličan: kruže malo oko ostrva, pokažu vam potopljeni brod i foke ako imate sreće. Onda vas iskrcaju na najveće ostrvo gde ima uređena plaža i odakle vas pokupe posle 3-4 sata. 

Mi smo iskoristili automobil pa smo njime prišli do Kavosa, tačno preko puta ostrva. Nije u pitanju mesto već plaža, divlji kamp i nešto kuća iza plaže. Odatle do Monilije ima oko kilometar vožnje čamcem (na slici čamac je u Kavosu, Monilija u daljini). Tura obuhvata sve što sam gore napisao ali košta samo 6e (iz Edipsosa 15 a sa severa još više). Pored cene prednost ture iz Kavosa je i što sami birate vreme povratka. Brodić saobraća na svakih 20 minuta u popodnevnim časovima, do 19h. Prvi polazak je u 10h.

Naravno, foke i potopljeni nemački brod nisu razlog da zapucate 40km do Kavosa. Plaža na Moniliji bi i za Sitoniju ili Tasos bila atrakcija a za Eviju je prosto raj na Zemlji. Peščana, ograničena crnim stenama, sa dugačkim plićakom i izuzetno čistom vodom zelenkaste boje. Ležaljke i suncobrani ispunjavaju skoro celu plažu i njihovo korišćenje je zamislite besplatno! Postoji beach bar ali sami idete po piće, niko vas ne uslovljava da ga uzmete. I jeftinije je nego na drugim mestima. Ako mi verujete...

Ostrvo je bilo naseljeno negde do 60-tih godina prošlog veka. Na fotografijama vidite napuštene kuće na njegovoj južnoj strani. Severno od plaže nalazi se druga uvala u kojoj je odmaralo ogromno jato galebova. Ne postoji staza do tamo, morate da improvizujete mada nije daleko. Ispod Monilije je drugo veće ostrvo na kome takođe postoji plaža. Najjužniji je Strogili na kome se nalazi svetionik.

Pogled sa južne obale Monilije, planina Knimis u daljini

Ispod Lihadonisije je grčko kopno i gradić Kamena Vurla. Ne bi bila toliko interesantna da se neposredno iznad nje ne uzdiže planina Knimis što gledano sa mora impresivno deluje. Istočno je čuveni Termopil ali to je neka druga priča...

U povratku smo stali u Agios Georgiosu. Simpatičan gradić na obali u koji smo stigli sat-dva prerano - još uvek je dremao na vrućini tako da ništa nije bilo od našeg ručka. Svejedno, napravio sam nekoliko fotografija. Onda Lutra Gialtra pa uzbrdo do Gialtre kroz koju vrlo oprezno treba voziti jer su ulice uske i krive. Onda pored već pomenutog Kyprianosa i tu već nema problema što se vožnje tiče...

Za kraj

Posle prvog boravka na Eviji rekao sam: bili smo, videli i to je to. Sada mi se već čini da bi mogli i treći put da dođemo. Da li se čovek navikava i zavoli ono gde je ili Evija ima nešto što vas privlači a što ne prepoznate na prvi pogled, ne znam. Ljudi su tamo opušteniji nego u turistički razvijenijim krajevima i to se oseća. Dopada mi se i položaj ostrva. Pređete desetak km i već preko mora gledate u potpuno drugi deo Grčke. Međutim plaže su generalno loše. Još dok smo bili dole, stiže fotografija od starije ćerke sa Kefalonije i ja kažem: šta mi tražimo ovde?! A opet, ne mogu da kažem da se nismo lepo proveli i posebno odmorili. Kada me neko pita da ili ne, ja ponovo nemam tačan odgovor, kao i pre tri godine. Pošaljem mu šta sam pisao i kažem: čitaj, pa vidi.

Zalazak sunca u Neos Pirgosu

Fotografije

Evija 2018 - sve osim Lihadonisije i Skijatosa

Lihadonisija

Skijatos 2015 - pošto je (skoro) sve bilo isto, bolje ovaj album pogledajte

Skijatos 2018

U povratku sa Evije svratili smo u Verginu. Stigli smo da obiđemo antički lokalitet i isto veče da budemo kući. O tome ću pisati nešto kasnije, evo linka.