Ознаке

четвртак, 27. април 2017.

Trasom Ćire od Ugrinovaca do Milanovca

Početkom '70-tih, u vreme kada sam počeo da upoznajem svet izvan dvorišta kuće u kojoj sam rođen, Gornji Milanovac je imao železničku stanicu, prugu i mostove. Nedostajao je samo voz. Nije ga bilo od 31. decembra 1969. kada je Ćira odvezao svoju poslednju vožnju od Čačka do Lajkovca. I dok je Lajkovac još godinu dana ranije obezbedio mesto na pruzi Beograd - Bar a Čačak se uglavnom preko šinobusa i dalje održava na železničkoj mapi Srbije, za Milanovac je ovo zaista bio poslednji voz koji je ušao u stanicu (bar za sada...). 


Stanica i voz u Gornjem Milanovcu

Nije mali spisak ustanova i drugih javnih objekata koji su nedostajali a i dalje nedostaju Gornjem Milanovcu. Ali u to, sada već davno vreme, kada su život i standard samo napredovali, železnica je bila jedina važna stvar koju je grad imao pa izgubio. Zato se valjda tako sporo rastajao od svih tih njenih objekata. Puno godina je prošlo dok svi nasipi nisu pretvoreni u ulice, mostovi razmontirani ili premeštani a pruga postala stara pruga. Danas, koliko mi je poznato, jedini vidljivi tragovi su železnička stanica i Plavi most. Stanica sve manje liči na stanicu a Plavi most niti je most niti je plav. Od nekadašnjeg mosta (verovatno plave boje...) kojim je pruga prelazila preko glavnog drumskog ulaska u Milanovac sa rudničke strane, ostalo je samo ime i potporni zid sa jedne strane ulice.

Plavi most

Kao klincu bilo mi je pomalo krivo što je voz otišao. Ne toliko zbog dečačke sujete - svi gradovi okolo imaju prugu osim Milanovca, niti mi je autobus bio neudoban. Prosto, železnica i vozovi uvek su mi bili simbol putovanja. Brod simbol avanture, avion napretka i moći a voz putovanja. Sama pruga predstavlja vidljivu vezu sa drugim mestima i predelima, obećanje da će se voz pojaviti i možda nas odneti negde gde nismo bili ili gde bi voleli ponovo da odemo.


Kako je sve počelo i kako se završilo


Krajem XIX veka, posle burne skupštinske rasprave, stigla je pruga i u Srbiju. Gvozdeni konj je krenuo 23. avgusta 1884. od Beograda ka Nišu. Mreža pruga se širila i 1908. god. na red je došla i linija Čačak - Gornji Milanovac - Lajkovac. Trasiranje je izvršeno 1911. a gradnja započeta već sledeće godine, kada i balkanski ratovi. Iza balkanskih došli su još veći ratovi, gradnja je normalno kasnila pa stala, onda su Austrijanci prvo nastavili da grade a zatim u povlačenju da ruše, tek 1919. godine krenulo se skoro iz početka. 

Mnogo toga je trebalo rasčistiti, sanirati ili ponovo izgraditi. Prvo je u saobraćaj puštena najduža od tri deonice. Od Lajkovca do Ugrinovaca moglo se putovati već od 2. decembra 1919. Deonica Čačak - Gornji Milanovac krenula je 7. juna 1920. a čitave dve godine kasnije (videćemo zašto) i poslednja deonica od G.Milanovca do Ugrinovaca. Od 1. juna 1922. moglo se putovati vozom od Beograda do Čačka a kasnije i do Sarajeva. Lajkovac je bio važan čvor pa je i pruga dobila nadimak Lajkovačka pruga a voz nadimak Ćira.


Železničari u G.Milanovcu, 1937. godina

Trajalo je to do kraja 60-tih godina kada je uski kolosek počeo da se gasi, jedna po jedna deonica. Razumljivo je što se odustalo od uske pruge. Po redu vožnje iz 1968., voz je od Lajkovca do Sarajeva putovao preko 12 sati. Bez kašnjenja. Zašto neke deonice nisu zamenjane širokim kolosekom nego su potpuno ukinute, to prelazi moja znanja i granice ovog bloga. 


Odakle ideja


Na pešačenjima u poslednje vreme počeo sam da se sudaram sa trasom bivšeg uskog koloseka. Ideju da pređem celu deonicu od Ugrinovaca do Milanovca dobio sam posle ture Ostrvica - Rajac (blog) kada sam shvatio da smo jednim dobrim delom išli trasom pruge. Do tada sam vrlo malo znao kuda je prolazila i osim Ljutovnice, nisam znao u kojim selima su bile stanice. Sve to mi je bilo interesatno i na neki način novo.

S druge strane, lutajući Interntom često sam nailazio na članke i fotografije o staroj pruzi. Veliki broj tih tekstova bavio se njenim ukidanjem i nestajanjem. Svi do jednog isticali su jake, skoro potresne reakcije ljudi. Ne znam za sličan primer, za događaj koji se ne može nazvati tragičnim a da je izazvao takve emocije. Neko ko je ceo svoj vek radio na železnici i kome je železnica opisivala i zaokruživala život, sada je gledao kako se to sve bukvalno rastura i odlazi u vetar. Uvek se setim filma o Petriji koja razne tragedije doživi i preživi a opet najtužnija scena mi je bila kada ispraćaju voz. Ispraćaj voza liči na ispraćaj pokojnika, ljudi su svesni da će voz odneti život iz sela, da će ono bez njega polako opusteti i upravo takva sudbina zadesila je i sela iz ove priče. Ne simbolizuje železnica samo putovanja već i prolaznost života. Ali da se vratim mojoj priči...

Poslednji voz kroz G.Milanovac

Pripremajući se za šetnju Lajkovačkom prugom i za pisanje ovog posta, veliku i glavnu pomoć imao sam od Foruma putnika i ljubitelja železnica (link). Neverovatna količina tekstova, starih fotografija, istorije, tehničkih detalja o prugama, stanicama, ljudima... Entuzijazmom ovih ljudi prikupljena je sa raznih mesta gomila činjenica i napravljena svojevrsna enciklopedija železnice sadašnje i bivše domovine (ljubitelji železnica obično su i nostalgičari...). Iz iskustva znam da je forum nestabilna forma a šteta bi bilo ovako nešto ne sačuvati. Većina podataka koje sam izneo i par starih fotografija potiču iz podforuma Pruga uskog koloseka Lajkovac - Gornji Milanovac - Čačak (link). Veoma sam im zahvalan, posebno najaktivnijim članovima. Ako vas tema interesuje, obavezno posetite forum.

Dan uoči Uskrsa izgledao mi je kao odlična prilika za ovu malu avanturu. Pozvao sam kuma i on je odmah pristao da me prati. Dugačka je Lajkovačka pruga...


Ugrinovci


Krenuli smo autobusom (voza nema...) iz Milanovca oko 15 do 7. Pola sata kasnije bili smo u Ugrinovcima. Hladno aprilsko jutro i vetar koji duva teraju nas da što pre počnemo pešačenje. Okrećem se oko sebe, pokušavam da u okolnim zgadama prepoznam ugrinovačku železničku stanicu. Godinama sam je viđao, stari trošni objekat, nisam ni primetio kada je nestala. Ne znam da li je srušena ili je prepravljena do neprepoznavanja.

Napuštamo Ugrinovce i napuštamo Ibarsku magistalu. Mi ćemo pravo ka Milanovcu a magistrala će malo da kruži, da se penje i spušta sa Rudnika i sve vreme će biti istočno od nas. Put kojim idemo vodi za selo Šilopaj. Širok je i ravan ali ne i asfaltiran. Poklapa se sa prugom samo nekih 2,5 km, do skretanja za Krivu Reku. Put tu nastavlja ravno a pruga se penje desno. 


Imali smo gps ali u prvoj polovini trase skoro da je nepotreban. Samo birate najravniji i najširi pravac na svakoj raskrsnici. Ovo je jedino mesto gde pruga nelogično skreće. Što bi rekao onaj iz patrole, obratite pažnju, na 2.6 kilometru od Ugrinovaca skrećemo desno i idemo ka selu Kriva Reka. Meni ovo skretanje deluje nelogično pošto vidim u međuvremenu izgrađeni put ali svojevremeno je izvesni Nikola Đurić, inspektor Direkcije za građenje, smatrao da je trasa pruge trebalo da ide baš tim putem, preko Šilopaja i Davidovice. On je bio u komisiji obrazovanoj 1.decembra 1920. koja je posle dugog ispitivanja zaključila da je greška napravljena na delu Ljutovnica - Kriva Reka još pri trasiranju. Da nije trebalo ići stranom sa puno vododelnica već praviti dolinsku prugu sa dugim tunelom. Predlagao je da se trasa promeni i sa postojećom spoji baš na ovoj raskrsnici o kojoj pričam (slika) ali ipak je odlučeno da se izvrši sanacija postojeće pruge. Utrošeno je mnogo i novca i vremena i truda. Radovi su završeni i voz krenuo godinu i po dana od formiranja komisije, pomenutog 1.juna 1922. godine. Prvobitno trasiranje izvršeno je za samo mesec dana...


Ugrinovci sa 254 m n.v. najniža su tačka milanovačke opštine. Zato se u ovoj dolini stiče nekoliko reka čija imena sam pokupio sa topografske karte a svaka ispravka ili predlog su dobrodošli. Pruga još od Nakučana izdaleka prati Krivu reku u koju se u već pomenutoj dolini ulivaju prvo Drenovačka reka a zatim i Brezovica koja teče duž Ibarske magistrale. Ne znam gde Kriva reka prelazi u Dragobilj, tek ovaj nosi svu tu vodu iz Ugrinovaca i kod Kadine Luke se uliva u Ljig pa dalje u Kolubaru. Četiri gvozdena mosta i jedan mostić nalaze se blizu jedan drugog i jedini su koje ćemo danas preći. Ne znam da li su originalni ali kada je pruga počela da se pravi mostovi su naručivani kod firme Fanta i Ireš iz Praga.


Kriva Reka, Nakučani


Trasa je do Krive Reke i dalje do Nakučana široka, čista i dobra i za hodanje i za vožnju bicikla. Ispred sela je česma podignuta 1967. godine u spomen na železničare koji su stradali deset godina ranije prilikom iskliznuća i prevrtanja lokomotive. Česma na žalost nije u funkciji mada vode ima, mogla bi da se osposobi. O selu Kriva Reka već sam pisao u ovom postu, da je možda vezana za Đurđa Brankovića i da je broj stanovnika u stalnom opadanju, posebno od kada nema pruge. Prošli smo pored dva domaćinstva, par ljudi smo videli, ne znam gde su tih 71 žitelja iz 2011. koliko navodi wikipedia. Neverovatno izgledaju fotografije sa dočeka vladike Velimirovića u selu 1939. godine koje možete videti na forumu. Zgrada stanice Kriva Reka više ne postoji, na njenom mestu su zasađene lipe. U okviru staničnog kompleksa postoje dva objekta, jedan dosta solidno i lepo izgleda, drugi je ruina.


Mesto gde je bila stanica Kriva Reka

Idemo dalje, približavamo se Nakučanima. Približavamo se i novom autoputu, prolazimo na nekih 350m od njega. Viši je od nas, dolazimo do ispod nasipa kojim je očigledno put obezbeđen. Vidimo i kola koja prolaze autoputem. Odatle trasa pravi niz polukrugova, pokušavajući da se drži izohipse. Pojavljuju se i prvi potporni stubovi koji su nosili prugu i pomagali joj da premosti udoline. Neki su skoro simbolični ali ovi prvi su baš visoki. Prateći te duge i blage krivine, izbijamo iz jednog šumarka i stižemo do stanice Nakučani.


Stanica u Nakučanima

Nekadašnja stanica je sada zapuštena i oronula zgrada koja je još uvek sačuvala onu žutu boju i natpis, ćirilični i latinični. Pored nje je bela kuća, takođe napuštena. Prostor ispred stanice je pokriven niskom travom, zatvoren sa jedne strane zgradama a sa druge redom drveća i potpornim zidom koji više nego uspešno odoleva vremenu. Prijatno mesto ispunjeno tišinom gde smo napravili kraću pauzu. 


Neposredno iza stanice je put koji selo povezuje sa lokalnim putem GM - Boljkovci. Tu trasa pruge pravi širok, još malo pa pun krug i to mesto mi je bilo najčudnije kada sam pre polaska na GE gledao kuda treba da prođemo. Vrlo brzo sam shvatio da je to vijadukt u Nakučanima o kome sam čitao na forumu i čije slike sam video. Zašto je bio potreban, to inženjeri niskogradnje znaju. Može se skroz obići, staza jeste malo zarasla, nije baš za bicikl. Dok pravite krug, sa njegove unutrašnje strane su potporni stubovi koji su nosili vijadukt. Nije bio baš mnogo visok.


Ljutovnica


I tu prestaje idila što se tiče tiče prohodnosti i lakoće pešačenja. Do tada je staza zaista ličila na bivšu prugu. Sada sve više upadamo u trnje i saplićemo se o nisko rastinje. Sledećih 1,5 km je najgori deo. Olakšavajuća okolnost bila je što se trasa ipak prepoznaje a povremeni potporni stubovi govorili su nam da smo na pravom putu i na neki način nas bodrili da istrajemo. Najgore je bilo što nismo znali do kada će to da traje. Jednog trenutka smo stali i razmišljali da odustanemo i vratimo se. Na sreću nastavili smo i staza se otvorila posle samo 150 m. Kum je odigrao glavnu ulogu, ispravno zaključivši da oboreno drveće znači da je neko planirao da dođe traktorom po njega. 


Neko vreme smo mirni ali gps već postaje koristan, trasa se na nekim mestima stopila sa njivama i livadama. Nailazimo ponovo na kraći neprohodan deo i obilazimo ga sa gornje strane. Kada smo bili negde na sredini livade počinje da lomi granje nedaleko od nas i u punom trku izleće jedna a za njom još dve srne. Hvataju me kao i obično nepripremljenog ali uspeo sam da snimim poslednje dve pre nego što su nestale u šumi. 

Vraćamo se na trasu i njom izlazimo na asfaltni put koji vodi za Ljutovnicu i Šilopaj. Presečemo ga pa opet kroz šiblje. Odustajemo nakon nekih 100m. Vraćamo se do puta, idemo njim i u širem luku obilazimo to zaraslo parče trase. Uključujemo se neposredno iza stanice Ljutovnica. Na sreću videli smo je pa smo se vratili do nje. Malo je nedostajalo da je preskočimo, sebi to ne bih oprostio. Šteta, kasnije sam na GE video da nam nije još puno trebalo da se probijamo trasom.


Kompleks stanice u Ljutovnici najveći je i najlepši na našem današnjem pešačenju. Kao i u Nakučanima, imate široku travnatu površinu ograničenu potpornim zidom sa jedne i zgradama sa druge strane. Zgrade naravno pamte mnogo bolje dane. Sa foruma sam saznao da je prva zgrada predstavljala stanove nadzornika pruge i otpravnika vozova, ona je u relativno podnošljivom stanju. Druga je bivši magacin, urušena je dosta, vrlo ružno izgleda. U trećoj ne znam šta je nekada bilo, danas ju je PD Rudnik pretvorilo u planinarski dom. Na kraju je zgrada bivše stanice. Oronula i zapuštan kao ona u Nakučanima samo dosta veća od nje. Natpis na stanici je premalterisan.


Stanica u Ljutovnici

Nekada davno, u prošlom životu, bio sam ovde. Kao klinac, porodično smo išli nekoliko puta sa planinarima iz Milanovca a jednom smo dolazili i u Ljutovnicu. Sećam se stanice kao kroz maglu ili mi se možda čini da se sećam. Dan je još uvek sunčan, oblaci su tek u daljini. Svaka akcija ima neki svoj najlepši momenat, danas je bio u Ljutovnici.

Ljutovnica je sa 439,7 m najviša tačka na pruzi G.Milanovac - Lajkovac. Vrlo malo znam o vozovima i železnici, posebno ovoj staroj, ali pročitao sam da su postojale neke potiskivajuće lokomotive koje su pomagale da se voz popenje toliko visoko. Jedna je stalno stajala u Ugrinovcima i čekala da pomogne do Ljutovnice.


Srčanik i G.Milanovac


Od Ljutovnice do Srčanika trasa je uglavnom čista ali bilo je par kritičnih mesta, ne toliko za pešake koliko za bicikliste. Preskakali smo neko granje koje je ležalo preko cele staze. Srčanik nije ni bio klasična stanica, već ukrsnica, jedina na ovoj pruzi. Tu su se vozovi razmimoilazili a sve to sam naravno pročitao na forumu. Od stanice Srčanik ostalo je ruglo, skoro potpuno urušen objekat. 


Neposredno iza stanice dolazi se do raskrsnice gde sa leve strane silazi put iz Majdana i dalje iz Mutnja a na desno put vodi ka glavnoj džadi za Takovo. Mi idemo pravo. Asfalt ne počinje odmah ali vrlo brzo zamenjuje utabanu stazu. Ambijent se poputno menja, već smo u predgrađu Milanovca. Da smo na trasi pruge znamo samo preko gps-a. Sada je to klasičan put koji uskoro prelazi u gradsku ulicu. Konačno nailazimo i na kafanu. Ni prodavnice nije bilo od Ugrinovaca! Pravimo prvu malo dužu pauzu a zatim nastavljamo dalje i brzo stižemo u Milanovac. 


Železnička ulica u G.Milanovcu

Dolazimo do već pomenutog Plavog mosta. Prelazimo ulicu gde ju je i Ćira prelazio. Dalje ne možemo trasom, zgrade su je zauzele. Tu se rastajemo, kum je stigao kući. Njemu je pruga prolazila pored kuće i seća se vozova. Pošto je nemoguće da se seća onog poslednjeg zvaničnog, očigleno je da su se još neko vreme muvali po ostacima pruge. Ja nastavljam dalje, idem Železničkom ulicom koja još pomalo podseća na nasip pa se onda spuštam na široku ulicu pored reke i polako ulazim u stanicu. Da je bilo lepše vreme, svratili bi na pivo u bife Ćira u zgradi bivše stanice, da svečano zatvorimo akciju. Ali kiša je već počinjala pa sam projurio kroz stanicu bez zadržavanja i nastavio prugom ka Čačku. Ova deonica nije tako zanimljiva kao ona prema Ugrinovcima. Poklapa se u velikoj meri sa magistralom a tuneli su izgleda zatrpani. Odvajam se od pruge i žurim kući, stižem tačno na ručak.

Prešli smo skoro 28 km i imali čitavih 280m uspona. Tako nešto ni u Peščari nisam uspeo da izvedem!


Fotografije



Bajk Fest



Prethodne godine u organizaciji dva udruženja građana: Jugo cikling kampanje i Šilopajske panorame održan je Bajk Fest. Učesnici su biciklama išli trasom pruge od Milanovca do Srčanika gde su verovatno morali da skrenu sa trase pruge i putem produže do Šilopaja. Ne treba da pričam koliko su dobre ovakve akcije. I koliko bi bilo dobro da se cela deonica Milanovac - Ugrinovci napravi prohodnom i pretvori u biciklističku stazu. Prošli smo i videli, nema puno posla. Šilopaj ne leži na trasi pruge ali ga svakako ne bi trebalo zaobići, bar biciklistima nije problem da se iz Ugrinovaca vrate do Šilopaja putem koji sam već pominjao. Tu je crkva, čuo sam da je kuća pored crkve obnovljena a tu je i crkva-brvnara u Ljutovnici, fotografije iz 2012. godine.


6 коментара:

  1. U Nakucanima pored stare pruge sam odrastao.Ziveo sam na 50 m od velikog metalnog mosta gde danas stoje samo 3 velika stuba.Inace metalnu konstrukciju su sekli Minosovci 90 ili 91 po cijoj dozvoli ne znam ali se odlicno secam kad je most pao da sam plakao i jedan deo metala uzeo za uspomenu.Clanak je odlican i redosledno tacno napisan samo niste pomenuli jednu manju zgradu izmedju Krive Reke i Nakucana ona i danas postoji sad kao vikendica a onda kao kucica za smestaj cuvara pruge.Svako dobro vam zelim i zahvalnost za probudjenu uspomenu.

    ОдговориИзбриши
  2. Mislite na kuću na uzvišenju, pored same trase pruge, sa leve strane kada se ide iz Krive Reke? Renovirana je relativno skoro, ima uređeno dvorište i natkriveni sto sa klupama. Na žalost i uramljenu umrlicu pored vrata. Nisam znao da ima veze sa prugom, zato je nisam pominjao.
    Hvala na informaciji i naravno na lepom komentaru. Svako dobro i ja Vama želim!
    Zoran

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala vam za ovaj lep tekst!
    Ja "ćiru" pamtim. Skoro svako jutro sam istrčavao na proplanak ispred kuće i gledao kako prolazi i sluao kako svira pre ulaska u stanicu u Ugrinovcima. Imao sam tri godine kada je zadni put prošao... Inače u Ugrinovcima je bila jedna od većih stanica. Punila se voda na "buzometru". Šteta što je pruga uništena. Sada bi bila svojevrsna turistička atrakcija kroz prelepe predele.

    ОдговориИзбриши
  4. Tu smo negde sa godinama. :)
    Jel znate šta je sa zgradom stanice u Ugrinovcima? Da li je srušena ili je prepravljena?
    Pozdrav, Zoran

    ОдговориИзбриши
  5. Zgrada stanice u Ugrinovcima postoji, deo je restorana Etna. Proširenjem restorana dozidani su drugi objekti pa se zgrada stanice gotovo ne može videti.

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala na komentaru, pretpostavljao sam da je tako. Ako ne grešim magistrala je ranije išla sa druge strane zgrade, otuda zabuna...

    ОдговориИзбриши