Zlatar, Uvac i njegova jezera

Četiri su već puna meseca kako se život okrenuo naglavačke. Da nije Covida-19 sada bi sređivao fotografije i utiske iz Grčke ili sa nekih 2K+ planina iz zemalja u okruženju. Ovako nema mora a nema ni visokogorstva. To opet otvara neke druge mogućnosti za koje prethodnih godina nije bilo ni vremena a ni para - more je uvek bilo imperativ. Bilo je više nego neophodno da bar na sedam dana napustim stan u Beogradu i izađem iz njegovog bermudskog trougla - radni sto, fotelja, krevet. Sedam dana odmora i izbor odredišta od Horgoša do Preševa. Nismo mnogo razmišljali, Zlatar se već godinama nameće i red je bio da ga ispoštujemo.

Trinaest punih godina aktivno planinarim ali nikada nisam bio na Zlataru. Ne samo na njemu, spisak planina u Srbiji na kojima nisam bio nedopustivo je dugačak. S druge strane na neke planine idem skoro svake godine i odlazak se već pretvara u rutinu. Shvatio sam da tu nešto moram da promenim. Ovo ipak nije bila planinarska akcija, porodični sastav ekipe diktirao je drugačiji plan. Ipak, izlazak na vrh sam predvideo i ostvario. Ako je to zaista najviši vrh ali o tome nešto kasnije...

 

Pogled od Rehabilitacionog centra Zlatar

Polazak smo pomerili sa subote na nedelju, zbog lošeg vremena. Putovanje je takođe obeleženo uticajem korone. Nema svraćanja na kafu, nema pauze za wc... ako izdržimo. Udobna vožnja do tamo, naročito kada se uporedi sa povratkom ali i o tome nešto kasnije. Prelazimo preko Zlatibora i svraćamo u Dobroselicu. Crkvu brvnaru i prerast u tom selu već sam video ali hteo sam da ih pokažem ženi i ćeri. Pisao sam o tome ovde, da se ne ponavljam i ne širim temu. U međuvremenu su asfaltirali preostalo parče puta tako da možete da napravite krug ali možete i da prošetate od crkve do prerasti kao što smo mi uradili.

Smeštaj smo rezervisali u selu Komarani. Na žalost, ispostavilo se da postoje izvesni problemi pa smo bili prinuđeni da tražimo novi na licu mesta. Odmah smo se prešaltali na Babića brdo, turističko naselje svega 3-4km iznad Nove Varoši, gde ima najviše apartmana. Vila Smiljanić je još ranije bila u igri, pozvali smo ih, ispostavilo se da imaju mesta, dalje nismo ni tražili. Sasvim solidan smeštaj, bez luksuza ali imali smo sve što nam je bilo potrebno. Ono što je bilo najvažnije, a što je opet korona virus diktirao, apartman je bio potpuno odvojen od ostalih. Ulazili smo direktno sa ulice a ispred vrata se nalazila lepa mala terasa sa stočićem i tri stolice, idealna za jutarnju kafu. Četiri noći i pet dana. Prvi dan i prva noć vrlo hladni, kasnije bilo sve toplije. Evo šta smo sve videli i gde smo bili.

Selo Vilovi

Selo Vilovi nalazi se istočno od Brda i jedno je od nekoliko sela na delu teritorije ograničenom Zlatarom sa zapadne i Uvcem i njegovim jezerima sa istočne strane. Obično do njega stižete tako što ispred same Nove Varoši (sa zlatiborske strane) skrenete levo. Posle nekog vremena desno se odvaja put za Akmačiće i Komarane dok za Vilove nastavljate pravo. Put jedno vreme vodi kroz dolinu i slabo šta imate da vidite ali onda se popne na greben i pogled na obe strane postaje zaista lep. Odmah iza sela je reka Uvac, onaj njen deo između dva jezera. Tu je i viseći most i činilo mi se interesatno videti kako sve to izgleda.  Uskim asfaltom stižemo do crkve, novijeg datuma ili sveže okrečene. Uredno deluju i dvrošte i ograda. Dalje smo išli peške a ako vam nije žao guma možete i kolima da nastavite. 

Ideja je bila ili da izađemo na neki vidikovac ili da se sputimo do reke - potpuno istraživačka akcija. Nije bilo vremena i za jedno i za drugo pa smo odabrali silazak što je verovatno bilo pogrešno. Stalna nizbrdica obećavala je veseli povratak a nismo ni stigli do same reke. Ispostavilo se da je dalja nego što smo mislili, trebalo je odvojiti malo više vremena nego što smo to jutro predvideli. Stigli smo do vidikovca iznad reke odakle je napravljena donja fotografija. Napravili smo nekih 5-6 km i ovaj izlet svakako nije među uspešnijima. 

Selo Štitkovo

Isti dan obišli smo desnu obalu Uvca. Prešli smo reku na samoj brani Uvačkog jezera, pokupili informacije o vožnji čamcem, videli hranilište supova na brdu preko puta jezera i nastavili dalje. Put se odmah penje i veoma brzo sa leve strane imate prelep vidikovac na jezero, branu i predeo ispod brane. 

Prva stanica bio je manastir Dubnica. U pitanju je manja crkva, izgrađena od kamena, pored koje se nalaze zvonik, česma i manje groblje. Nešto dalje je stambeni objekat, novijeg datuma. I crkva deluje da je nova mada na tabli piše da manastir potiče s početka XV veka. Obnovljena je ili ponovo sagrađena. Istorija manastira je interesantna a koliko sam shvatio najživlje je bilo u XVII veku. Tu je poslednju zimu pred put proveo Arsenije Čarnojević. Na proleće su sa njim pošli i stanovnici ovog kraja, pobegavši pred Turcima koji su spalili manastir kada su stigli.

Selo u kome se manastir nalazi zove se Božetići. Nešto dalje nalazi se mlekara udruženja stočara iz ovog kraja. Tu smo kupili sir i kajmak, odlični su.

Krajnji cilj ovog izleta u podnožje planine Javor bilo je etno selo Štitkovo. Dalje kada bi nastavili stigli bi u Kušiće. U centru sela nalazi se crkva a odmah pored nje manje jezerce u koje se uliva rečica koja stiže sa brda iznad sela. Preko puta crkve je nekoliko starih kuća, obnovljenih i našminkanih, sa lepo uređenim dvorištem. Sve kuće su slično sagrađene, dole od kamena, gore od drveta. Tu je i brvnara u kojoj možete popiti kafu ili nešto drugo a služe i neke poslastice. Ipak, ljudi je malo u Štitkovu, dosta je udaljen od turističkih centara tako da ne izgleda da ima neku budućnost. Svakako je lepo videti selo, ako ste nađete u blizini prošetajte ili se provozajte. Put je dobar a predeli su prelepi.

Vrh Zlatara

 

U utorak smo konačno obuli planinarske cipele. Do vrha Zlatara se izgleda može i sa Babića brda ali možete mu prići i kolima na manje od 3km. Nastavite putem ka Sjenici i onda skrenete desno ka Vodenoj poljani. Tamo ima istoimeno planinarsko odmaralište i tu smo ostavili kola. Asfalt traje još par stotina metara, do manastira Svetih vrača. Dalje je makadam. Putem smo išli još neko vreme a onda se odvojili i krenuli pravo ka vrhu Velika krševa. Dosta kamenja i rastinja, višeg ili nižeg, našlo nam se na putu, usporilo nas i učinilo da priča bar malo zaliči na pravo planinarenje. Videli smo i tragove, duboke i široke. Da smo u Africi ne bih smeo da tvrdim od koje životinje potiču, ovako sam prilično siguran da su od medveda. Svakako treba biti oprezan.

 

Velika Krševa

Vrh Velika krševa leži na nekih 1.625 m visine. Odmah pored njega je drugi vrh Golo brdo. Polovina izvora na internetu navodi jedan kao najviši vrh Zlatara, polovina navodi drugi. Zato sam na početku rekao da nisam siguran da li smo popeli sam vrh. Svakako imamo šta da radimo i sledeći put kada odemo. 

 
Priroda na Zlataru je prelepa. Puno četinara i livadskog cveća, otvoreni pogledi na sve strane i pravi planinski ambijent. Ono što upadljivo nedostaje je markacija. Staza ka vrhu, jednom ili drugom, je potpuno neoznačena. Par putokaza je nedopustivo malo, posebno kada turistička organizacija reklamira pešačenje na vrh kao jednu od aktivnosti. I autoputevi imaju više oznaka...

Vidikovac Vaganica

Taj dan a i celo putovanje začinili smo odlaskom do Šaponjića zaliva i na vidikovac Vaganicu. Uvačko jezero je jako razuđeno što ga čini toliko lepim. Šaponjića zaliv (ako se tako zove, našao sam ime na jednom mestu na Netu a tu je i neko etno domaćinstvo koje nosi isto prezime...) nalazi se na severozapadnom kraju jezera, kada bi sa brane otišli skroz udesno. 

Mi smo stigli preko sela Radijevići, nije teško pronaći put na mapi. Savet je da pažljivo vozite, asfalt je uzak, put je često nepregledan, ima neobeleženih ležećih policajaca... U početku, dok je sve jasno, postoje putokazi i za to domaćinstvo i za vidikovac ali neće ih biti kada vam budu najpotrebniji. Uglavnom jednog trenutka asfaltni put naglo skreće levo dok zemljani ili makadamski nastavlja pravo. Ako hoćete da siđete do jezera pratite asfalt do kraja. Tu imaju neke kuće i tu smo ostavili kola. Put vodi dalje, nisam siguran da li je asfaltiran, i njime možete doći na sred poluostrva (43°24'18.25"N 19°56'0.95"E). 

Napravili smo malu i lepu šetnju pored jezera. Vodostaj je bio visok što sam shvatio gledajući ovo mesto na Google Earth. Popodnevno sunce, mirna voda i tišina činili su savršeni sklad. Ljudi nije bilo mnogo da ga poremete. Uglavnom su pecali ili se muvali oko jezera. Motivi su vrlo sličini pa nemam mnogo fotografija u albumu, što ni malo ne umanjuje utisak koji smo poneli. 

Do vidikovca Vaganica idete tako što se vratite na ono mesto gde vam asfalt beži levo pa sad produžite pravo. Odmah shvatite da se ne isplati cepati gume i kola ostavite na prvom proširenju. Put vas vodi pravo i držite ga sve dok ne savije desno pod lakat. Vi nastavite pravo, ispred vas je brdo sa blagim usponom i na moju sreću sa vrlo jasnim tragom u travi. Nisam morao da budem Vinetu da bi ga pratio čitav kilometar (dva od kola...) i stigao do cilja.

 
Vaganica se nalazi tačno preko puta mesta gde glavni krak jezera savija južno i nedugo posle toga ulazi u one čuvene meandre. Tu je jedna klupa i nema ništa više osim izuzetnog pogleda. Silazak ka reci nije mnogo strm a možete da nastavite levo pored obale ako imate želje i vremena. Meni je ovo drugo nedostajalo. 

U povratku smo svratili da vidimo crkvu brvnaru u selu Radijevići. 

Dva jezera

 
Sledeći dan išli smo na čuvenu vožnju čamcem po Uvačkom jezeru. Ne bih se upuštao u ovu priču, jako je popularna u poslednje vreme, nemam nešto novo da kažem. Tek dan je bio prelep, ekipa organizatora odlična.

Uvačko jezero

Poslednji dan napuštamo smeštaj i odlazimo do Zlatarskog jezera gde se družimo sa rodbinom i kupamo se. Voda je malo hladnija ali nipošto neprijatno hladna. Čista je i na tom mestu gde se kupamo nema gužve, što je dobro, pogađate zbog korone...

Zlatarsko jezero

Fotografije:
Dobroselica
Ento selo Štitkovo
Zlatar
Uvac i njegova jezera