Povremene krize planinarskog dela mog identiteta počivale su uglavnom na tome da nikada nisam bio na Prokletijama. Duga je još uvek ta lista planina (ne računam one kojima nisam dorastao...) ali Prokletije su se izdvajle među njima, must-see što bi Englezi rekli. Ok, ni Rajan Gigs nikada nije igrao na svetskom prvenstvu ali on bar ima opravdanje, Vels se za njegovog vremena nikada nije plasirao. Sad baš, nije da sam ja Rajan Gigs u planinarenju ali ni Prokletije nisu baš svetsko prvenstvo. Balkansko svakako jesu.
Prokletije pripadaju dinarskom planinskom sistemu i nalaze se na krajnjem jugoistoku ovog lanca. Ako gledate sa zapada, a to je uglavnom najudobniji položaj, to je njihov završni, najviši i najimpresivniji deo. Najvećim delom leže u severnoj Albaniji gde se nalazi i najviši vrh planine - Maja Jezerce (2.694m, slika desno) ili u prevodu Jezerski vrh. Jezerce nije i najviši vrh Albanije. Korab, koji leži na samoj granici sa Makedonijom, predstavlja najvišu tačku obe države. Pored Albanije Prokletije se prostiru naravno i po Crnoj Gori gde je Zla kolata (2.534m) njen najviši vrh ali i po Kosovu gde se nalazi drugi najviši vrh planine, Đeravica (2.656m). Hajla sa susednim vrhovima i Bogićevica takođe pripadaju ovom planinskom masivu što dalje implicira da ipak nisam prvi put na Prokletijama. Ipak, kada kažemo Prokletije uglavnom mislimo na onaj centralni deo, od dolina Ropojane i Grebaje u Crnoj Gori pa na dalje u Albaniju, ne zaboravljajući naravno ni Đeravicu.
Nisu najviše na Balkanu a ako bih birao superlative koje za njih mogu da vežem verovatno bi rekao da su najsurovije i najnepristupačnije. I baš to ih čini atraktivnim za planinarenje. Do njihovih vrhova ne možete ni kolima ni žičarom tako da svako ko je ih je overio morao je prethodno dobro da podere cipele.
Surova priroda planine prenela se na mentalitet gorštačkih plemena koja vekovima tu žive ali bolje ovu temu da ne načinjem. Niti sam pozvan da pričam o tome niti imam toliko vremena i prostora. O tome su čitave knjige napisane, kao uostalom i o sedmom gemu u tenisu...
Akciju je vodio Neša Radičević. Odlično poznaje albanske planine i doline, više puta je bio dole i ako ne grešim jedini je od nas već peo Jezerce sa te strane. Nekoliko godina pretim da ću mu se pridružiti i evo konačno sam to uradio, na svoje veliko zadovoljstvo. Četiri dana je trajala akcija, četvrtak i nedelja bili su rezervisani za putovanje a petak i subota za pešačenje i pomalo veranje.
Drugi put sam na Kosovu ove godine, u martu smo bili na Šar-planini (blog). Ušli smo kod Jarinja, prošli pored Leposavića, svratili u Kosovsku Mitrovicu gde smo napravili pauzu da vidimo i pređemo most na Ibru (neki i da pojedu sladoled...). Od Mitrovice smo uhvatili jugozapadni pravac, prošli kroz Srbicu, Klinu, Đakovicu i nekih 20-tak kilometara zapadno od Đakovice prešli u Albaniju. U povratku smo prešli isti granični prelaz ali smo brzo okrenuli ka severu, prošli kroz Junik, Dečane i došli u Peć gde smo obišli manastir Pećka patrijaršija. Odatle smo čuvenim pravcem Peć - Kula - Rožaje ušli u Crnu Goru kojom smo samo protutnjali i vratili se u Srbiju.
Ponovo moram da kažem da problema nismo imali. Carinski službenici, policajci iz neke malo žešće jedinice koji su nas zaustavili kod Junika i oni koji su čuvali manastir bili su sasvim korektni. Neki ljubazni a neki samo korektni. Stariji još uvek znaju srpski i hoće da ga pričaju, opet neki zato što žele da budu ljubazni a jedan tek kada se malo iznervirao.
Ipak, nemam
nikakvu iluziju da ćemo ikada živeti u miru. To vam bude mnogo jasnije kada prođete ovim pravcem nego kao zimus autoputem od Prištine ka Skoplju. Nemamo dovoljno vremena da prevaziđemo sve šta se dogodilo i pre svega da podignemo nivo svesti. Neće svet toliko dugo potrajati, bar ne u ovom obliku.
Plus što su na strateškim mestima ljudi kojima ne odgovara da se stvari normalizuju. Od rata na Kosovu prošlo je već 20 godina. Nemci su 1965. već letovali na Jadranu. Između njih i Francuza danas granica ne postoji a više su se međusobno poubijali nego Albanci i mi. Možda ne na način kako smo mi to činili...
I pored toga drago mi je što sam bio i ponovo ću da idem (ako me puste...). Imam spisak stvari koje želim da vidim, pre svega izvor Belog Drima. Onda ću možda da pišem više i o manastiru Pećka patrijaršija, za sada samo fotografije u albumu.
Foto album sa Kosova
Sećam se jedne fotografije, neko ju je objavio na FB. Pretpostavljam da potiče iz '70-tih ili '80-tih godina prošlog veka. Neki naš planinar sedi na nekom vrhu tada jugoslovenskog dela Prokletija i čežnjivo gleda ka Jezercu. Vrh planine kao i cela Albanija tada su bili nedostupni i jakim sistemom utvrđenja odvojeni od ostatka sveta. Danas je potpuno drugačije, u Albaniju ne idu samo planinari, ide se i na more i na turističke ture. Bunkeri su ipak još uvek na svom mestu. Verovatno je skupo rušiti ih a ko zna da li će jednom ponovo da zatrebaju...
Trenutno su višak ako se gleda raspoloženje lokalnog stanovništva prema strancima. Ljubazni su i pozitivno reaguju kada kažete odakle dolazite, suprotno ovde ukorenjenom mišljenju. Da ne dužim mnogo, sve je bilo potpuno normalno, kao da smo u bilo koju drugu državu otišli. Engleski im nije jača strana ali nema pravila u smislu mladi znaju - stariji ne znaju. Nisu znali neki od kojih smo to očekivali, da bi kasnije where do you come from? čuli potpuno neočekivano, u sred divljine. Evro je paralelno sredstvo plaćanja i vredi 120 leka što vam znatno olakšava život. Imaju neko domaće pivo Tirana beer koje nije nešto posebno ali zato je pećko (Peja) odlično.
Dvadesetak kilometara od granice nalazi se gradić Bajram Curi. U njemu smo pravili pauzu i u odlasku i u povratku. Očekivao sam malo više egzotike od grada koji nosi ime odmetnika koji se ubio u njegovoj blizini ali ništa od toga. Običan, siromašni gradić u albanskoj provinciji. Ima muzej Bajrama Curija ali ne verujem da je radio u vreme kada smo mi bili tamo. Zato je radio lep i uređen kafić, izdignut na prvi sprat, sa terasom koja gleda na varoš (gornja slika je sa terase). Razne oblike kafe tu možete popiti, samo ako uspete da objasnite šta hoćete...
Zapadno od Bajram Curija počinju Prokletije. Uzdižu se odmah iza grada i njihove vrhove vidite već od granice. Iz mesta putem nastavite na sever, pređete reku Valbonu, skrenete levo (na zapad) i ulazite u istoimenu dolinu. Valbona je ime reke, doline i nacionalnog parka. Reka je napravila dubok kanjon i dolinu a država je 1996. proglasila nacionalni park. Impresivno deluje i na Google Earth kada vidite koliko se reka i put pored nje duboko uvlače u planinu a uživo da i ne govorim. Reka je brza, prava planinska i pri tom prilično bogata vodom. Put sve vreme ide pored nje, asfaltni je i dovoljno širok. Problem su česti odroni, treba voziti pažljivo što verovatno nije lako jer vam sve okolo odvlači pogled.
U početku prolazite kroz klasičan kanjon, ima mesta samo za put i reku, kasnije se to malo širi i tada već možete pričati o dolini. Pravac toka reke je od zapada ka istoku s tim što pravi veliki luk ka severu. Od mesta gde uđete u kanjon do kraja asfalta ima nekih 25km i posle još možda 5km do kraja doline. Kraj predstavlja planinski venac koji razdvaja doline Valbona i Tet. Teren u dolini je prilično ravan, skoro kao fudbalski. Prekriven je niskom travom ili češće kamenom. I drveće je kombinovano, četinarsko i zimzeleno. Najjači utisak kada smo stigli ipak su predstavljali okolni planinski venci, vrlo visoki i vrlo strmi, koji skoro potpuno zatvaraju dolinu. Ne vidite ni ulaz ni izlaz, nejasno vam je kako možete gore. Put kojim ste stigli je garancija da izlaz ipak postoji...
Krećemo već u pola šest. Pakujemo male rančeve, doručkujemo na tremu restorana i žurimo na put. Nisam baš efikasan u prepakovavanju stvari, obično krećem među poslednjima.
Svanulo je ali suncu treba malo više vremena da pređe preko vrhova koji okružuju Valbonu. Idemo ka zapadnom kraju doline. Tih 3,5 kilometara po ravnom na početku ture odlično dođe za zagrevanje. Onda počinjemo da se penjemo. Uspon u početku nije mnogo jak, idemo kroz šumu i jedno što me iznenađuje je velika količina prašine na stazi. Tako je sve do izvora Valbone.
Izvor reke Valbone nalazi se na nekih 1450m visine. Bogat je hladnom, pitkom vodom. Prostor pored izvora čovek je uredio i nazvao ga Simoni kafe. Ni malo ne narušavajući ambijent, napravio je izuzetno prijatno mesto za odmor ali i zaštitu od lošeg vremena. Poluimprozivano, drvene klupe i panjevi za sedenje, nešto malo stolica koje je uspeo negde da nabavi i iznese gore, natkriveni prostor i prostor na otvorenom, toalet u kome vas iznenadi lavabo i tečnost za pranje ruku. Naravno tu je i drveno korito prepuno raznih konzervi koje leže u hladnoj, izvorskoj vodi. U ponudi je i kafa ali i jogurt od ovčijeg mleka sa medom. Nisam probao, oni koji jesu bili su oduševljeni. Gazda je tih i nenametljiv, sa blagim osmehom gorštaka. Pomalo natuca engleski ali savršeno prstima prikazuje iznose u evrima. Ujutru je slabo šta pazario, uglavnom je dobio obećanja za povratak koja smo u potpunosti ispunili.
Malo duži odmor i krećemo kao novi. To je jedan od faktora koji prvi dan čine lakšim od drugog. Ubrzo nailazimo na raskrsnicu puteva. Levo vodi staza ka prevoju koji razdvaja ili spaja doline Valbona i Tet (Ćafa Valbona) a pravo nastavljate ka vrhu. E odatle već postaje ozbiljno. Sledi dugački uspon, uglavnom travom ali ima i kamenja, tek da onima ispod vas ne bude dosadno. Strmo, strmo pa još strmije. Brzo dobijamo na visini pa se i pogled na susedne grebene menja. Istovremeno teren postaje sve suroviji, vegetacije je sve manje, stene i sipar postaju dominantni. Taj deo je fizički najteži, kasnije će biti tehnički zahtevnijih delova, ali postepeni uspon i pauza kod izvora u velikoj meri olakšavaju njegovo savlađivanje.
Stižemo ispod vrha Maja e Popljuces. Na nekoj normalnijoj turi izašli bi i na njega, makar samo da se zapljunemo, ali do Jezerca ima još dosta pa čuvamo snagu. Desno od ovog vrha je vrlo interesantna stena (na slici), mene je jako asocirala na vesterne i prizore iz Arizone. Bežimo još više u desnu stranu i izbijamo na istočnu padinu. Odatle prvi put vidimo Jezerce. Teren je sada teži za hodanje, stenu će do vrha samo sipar zamenjivati, ali više nije onoliko strmo. Staza se znatno sužava na nekim mestima i potrebno je bočno kretanje uz pridržavnaje za stenu ali ništa posebno dramatično. Tu je valjda i jedino mesto gde malo gubimo visinu (od 1800m uspona 1700 otpada na čistu razliku početne tačke i vrha).
To spuštanje je praktičo prelazak sa padina Popljukesa na padine Jezerca. Tačka na samom prelazu je ono mesto gde kažete Uauuu!!! pošto prizor ispred vas postaje potpuno nadrealan. Sve je sivo, sve je u kršu, dokle god vidite vidite samo krš, surovo i veličanstveno u isto vreme. Ne znam koliko gornja fotografija može da vam prenese utisak, meni je nedovoljna.
A onda počinje cirkus! Prvo sipar na kružnoj stazi oko brda, pa sneg, pa sipar, pa opet sneg. Tu smo već ispod same stene Jezerca i opet je sipar ispred nas. Krenete njime uzbrdo i onda možete ili da skrenete levo pa da na skoro vertikalnoj steni potražite sajlu i uz pomoć nje se uzverete ili da nastavite siparom do kraja, onda da idete desno, uzverete se na sam greben i onda ga celom dužinom pređete do Jezerca. Izabrali smo, verovatno pogrešno, ovaj drugi plan. Ono što sam međutim shvatio odavno jeste da bar jedan pogrešan izbor morate napraviti, osim na rutinskim trekovima. Bar jedno mesto mora da postoji za koje ćete da kažete: e samo nemoj kuda smo mi išli... I onda kada to znate manje se nervirate. A trebalo je živaca da se taj sipar pređe, posebno što je pri vrhu bilo baš mnogo strmo. Zato smo imali priliku da pređemo ceo greben i to po idealnom vremenu. Ne bih baš voleo da budem gore kada je klizavo, na pojedinim mestima je vrlo usko a ambisi su sa obe strane...
I tako idući tim grebenom stigao sam na Maja Jezerce. Prepoznatljiv sa tuđih slika koje već godinama gledam. Pogled odozgo je naravno fenomenalan. Ne prepoznajem sve vrhove ali su mi pokazali Maja Boš na koji sutradan idemo, vidim deo Valbone a kapiram i da je gradić koji se vidi u daljini kao na dlanu - Gusinje. Za neupućene Jezerce se penje i iz Crne Gore što je za naše planinare mnogo češći slučaj. Na vrhu smo inače zatekli veću grupu čeških srednjoškolaca, oni su stigli sa te strane. Polako se i naša grupa kompletira, svih 19 planinara je izašlo na vrh. Fotografišemo se, nešto pojedemo i krećemo nazad.
Jedina izmena trase u povratku bila je ta što smo se sa glavnog grebena spuštali pomoću sajle. Bilo je malo povuci-potegni, prvi deo je relativno lak ali je drugi dugačak i skoro vertikalan, neko dodatno obezbeđenje ne bi bilo višak. Onda opet sipar, pa sneg, pa sipar, pa stena pa spust niz onu kombinaciju trave i kamena. Čini vam se da nema kraja silaženju i divite se sebi koliko ste se to jutro popeli. U kafeu Simoni se prikupljamo i pravimo dužu pauzu. Zatim idemo dalje, do kafea je bilo naporno, od kafea dosadno jer već smo prilično dugo na stazi.
U kamp stižemo oko pola devet. Po mraku. Ukupno 15 sati. Moglo je i brže ali svakako vam treba ceo dan za ovu akciju. Nemamo puno vremena, treba srediti opremu, istuširati se, večerati i leći na vreme. Sutra je novi dan i čeka nas još napornija tura...
Maja Boš (Maja e Boshit) je vrh na grebenu koji se pruža južno od Valbone. Sa 2.416m nije najviši čak ni na tom grebenu. Grikat Hapeta (Maja Grykat e Hapëta) je visok 2.625m i treći je po visini na Prokletijama. Ipak nije sve u visini. Maja Boš zauzima vrlo atraktivan položaj na zapadnom kraju tog grebena a ispod njega na tri strane leže tri doline razdvojene planinskim vencima: Valbona, Tet i Curaj i Eperm. Sve tri se vide sa istog mesta na vrhu, samo se treba okrenuti na pravu stranu...
Rekoh da odavno nisam bio toliko iscrpljen ali odavno nisam ni osetio toliko zadovoljstvo kada sam stigao na vrh. To ide jedno sa drugim. Devetoro od nas 19 je popelo i drugi vrh. Neki nisu ni krenuli toga dana, ostali su odustali u toku pešačenja, neki od njih pred sam kraj. Pogled sa Maja Boš na doline sam već opisao. Naravno, tu je i pogled na susedne vrhove, prepoznajem samo Jezerece severno od nas i Grikat Hapete istočno. Odmaram i jedem nešto da povratim snagu. Onda krećemo nazad.
Prokletije pripadaju dinarskom planinskom sistemu i nalaze se na krajnjem jugoistoku ovog lanca. Ako gledate sa zapada, a to je uglavnom najudobniji položaj, to je njihov završni, najviši i najimpresivniji deo. Najvećim delom leže u severnoj Albaniji gde se nalazi i najviši vrh planine - Maja Jezerce (2.694m, slika desno) ili u prevodu Jezerski vrh. Jezerce nije i najviši vrh Albanije. Korab, koji leži na samoj granici sa Makedonijom, predstavlja najvišu tačku obe države. Pored Albanije Prokletije se prostiru naravno i po Crnoj Gori gde je Zla kolata (2.534m) njen najviši vrh ali i po Kosovu gde se nalazi drugi najviši vrh planine, Đeravica (2.656m). Hajla sa susednim vrhovima i Bogićevica takođe pripadaju ovom planinskom masivu što dalje implicira da ipak nisam prvi put na Prokletijama. Ipak, kada kažemo Prokletije uglavnom mislimo na onaj centralni deo, od dolina Ropojane i Grebaje u Crnoj Gori pa na dalje u Albaniju, ne zaboravljajući naravno ni Đeravicu.
Nisu najviše na Balkanu a ako bih birao superlative koje za njih mogu da vežem verovatno bi rekao da su najsurovije i najnepristupačnije. I baš to ih čini atraktivnim za planinarenje. Do njihovih vrhova ne možete ni kolima ni žičarom tako da svako ko je ih je overio morao je prethodno dobro da podere cipele.
Surova priroda planine prenela se na mentalitet gorštačkih plemena koja vekovima tu žive ali bolje ovu temu da ne načinjem. Niti sam pozvan da pričam o tome niti imam toliko vremena i prostora. O tome su čitave knjige napisane, kao uostalom i o sedmom gemu u tenisu...
Akciju je vodio Neša Radičević. Odlično poznaje albanske planine i doline, više puta je bio dole i ako ne grešim jedini je od nas već peo Jezerce sa te strane. Nekoliko godina pretim da ću mu se pridružiti i evo konačno sam to uradio, na svoje veliko zadovoljstvo. Četiri dana je trajala akcija, četvrtak i nedelja bili su rezervisani za putovanje a petak i subota za pešačenje i pomalo veranje.
Kroz Kosovo...
Drugi put sam na Kosovu ove godine, u martu smo bili na Šar-planini (blog). Ušli smo kod Jarinja, prošli pored Leposavića, svratili u Kosovsku Mitrovicu gde smo napravili pauzu da vidimo i pređemo most na Ibru (neki i da pojedu sladoled...). Od Mitrovice smo uhvatili jugozapadni pravac, prošli kroz Srbicu, Klinu, Đakovicu i nekih 20-tak kilometara zapadno od Đakovice prešli u Albaniju. U povratku smo prešli isti granični prelaz ali smo brzo okrenuli ka severu, prošli kroz Junik, Dečane i došli u Peć gde smo obišli manastir Pećka patrijaršija. Odatle smo čuvenim pravcem Peć - Kula - Rožaje ušli u Crnu Goru kojom smo samo protutnjali i vratili se u Srbiju.
Most u Kosovskoj Mitrovici
Ponovo moram da kažem da problema nismo imali. Carinski službenici, policajci iz neke malo žešće jedinice koji su nas zaustavili kod Junika i oni koji su čuvali manastir bili su sasvim korektni. Neki ljubazni a neki samo korektni. Stariji još uvek znaju srpski i hoće da ga pričaju, opet neki zato što žele da budu ljubazni a jedan tek kada se malo iznervirao.
I pored toga drago mi je što sam bio i ponovo ću da idem (ako me puste...). Imam spisak stvari koje želim da vidim, pre svega izvor Belog Drima. Onda ću možda da pišem više i o manastiru Pećka patrijaršija, za sada samo fotografije u albumu.
Šam-dud, drvo staro oko 750 godina u dvorištu manastira
Foto album sa Kosova
... do Albanije
Sećam se jedne fotografije, neko ju je objavio na FB. Pretpostavljam da potiče iz '70-tih ili '80-tih godina prošlog veka. Neki naš planinar sedi na nekom vrhu tada jugoslovenskog dela Prokletija i čežnjivo gleda ka Jezercu. Vrh planine kao i cela Albanija tada su bili nedostupni i jakim sistemom utvrđenja odvojeni od ostatka sveta. Danas je potpuno drugačije, u Albaniju ne idu samo planinari, ide se i na more i na turističke ture. Bunkeri su ipak još uvek na svom mestu. Verovatno je skupo rušiti ih a ko zna da li će jednom ponovo da zatrebaju...
Trenutno su višak ako se gleda raspoloženje lokalnog stanovništva prema strancima. Ljubazni su i pozitivno reaguju kada kažete odakle dolazite, suprotno ovde ukorenjenom mišljenju. Da ne dužim mnogo, sve je bilo potpuno normalno, kao da smo u bilo koju drugu državu otišli. Engleski im nije jača strana ali nema pravila u smislu mladi znaju - stariji ne znaju. Nisu znali neki od kojih smo to očekivali, da bi kasnije where do you come from? čuli potpuno neočekivano, u sred divljine. Evro je paralelno sredstvo plaćanja i vredi 120 leka što vam znatno olakšava život. Imaju neko domaće pivo Tirana beer koje nije nešto posebno ali zato je pećko (Peja) odlično.
Dvadesetak kilometara od granice nalazi se gradić Bajram Curi. U njemu smo pravili pauzu i u odlasku i u povratku. Očekivao sam malo više egzotike od grada koji nosi ime odmetnika koji se ubio u njegovoj blizini ali ništa od toga. Običan, siromašni gradić u albanskoj provinciji. Ima muzej Bajrama Curija ali ne verujem da je radio u vreme kada smo mi bili tamo. Zato je radio lep i uređen kafić, izdignut na prvi sprat, sa terasom koja gleda na varoš (gornja slika je sa terase). Razne oblike kafe tu možete popiti, samo ako uspete da objasnite šta hoćete...
Valbona
Zapadno od Bajram Curija počinju Prokletije. Uzdižu se odmah iza grada i njihove vrhove vidite već od granice. Iz mesta putem nastavite na sever, pređete reku Valbonu, skrenete levo (na zapad) i ulazite u istoimenu dolinu. Valbona je ime reke, doline i nacionalnog parka. Reka je napravila dubok kanjon i dolinu a država je 1996. proglasila nacionalni park. Impresivno deluje i na Google Earth kada vidite koliko se reka i put pored nje duboko uvlače u planinu a uživo da i ne govorim. Reka je brza, prava planinska i pri tom prilično bogata vodom. Put sve vreme ide pored nje, asfaltni je i dovoljno širok. Problem su česti odroni, treba voziti pažljivo što verovatno nije lako jer vam sve okolo odvlači pogled.
Jutro u Valboni, iz kampa
U početku prolazite kroz klasičan kanjon, ima mesta samo za put i reku, kasnije se to malo širi i tada već možete pričati o dolini. Pravac toka reke je od zapada ka istoku s tim što pravi veliki luk ka severu. Od mesta gde uđete u kanjon do kraja asfalta ima nekih 25km i posle još možda 5km do kraja doline. Kraj predstavlja planinski venac koji razdvaja doline Valbona i Tet. Teren u dolini je prilično ravan, skoro kao fudbalski. Prekriven je niskom travom ili češće kamenom. I drveće je kombinovano, četinarsko i zimzeleno. Najjači utisak kada smo stigli ipak su predstavljali okolni planinski venci, vrlo visoki i vrlo strmi, koji skoro potpuno zatvaraju dolinu. Ne vidite ni ulaz ni izlaz, nejasno vam je kako možete gore. Put kojim ste stigli je garancija da izlaz ipak postoji...
Povratak u kamp drugog dana
Valbona je turistički razvijenija nego što sam očekivao ali
daleko od toga da je urbanizovana. Ugostiteljski objekti još uvek ne ugrožavaju
autentični doživljaj mada se sve više gradi i na žalost neki od dolazećih
objekata po obliku i dimenzijama ne odgovaraju mestu gde se nalaze. Uglavnom su
to mini centri koje čine restoran, pansion i kamp. Obeleženi su na
Google Maps a rekoše da ih ima i na Bookingu.
Naš se zvao Krojet e Rrogamit. Prostran i lep restoran sa
velikom drvenom verandom. Ispred verande je travnato dvorište, potpuno ravno,
ograđeno i idealno za postavljanje šatora. Koristili smo wc i tuš, ispred
restorana je u ozidano korito non-stop tekla hladna izvorska voda, imali smo
kafanu na 10m od šatora, svetlo je gorelo celu noć... ne znam šta bih mogao da
smislim da nam je nedostajalo.
Maja Jezerce
Krećemo već u pola šest. Pakujemo male rančeve, doručkujemo na tremu restorana i žurimo na put. Nisam baš efikasan u prepakovavanju stvari, obično krećem među poslednjima.
Svanulo je ali suncu treba malo više vremena da pređe preko vrhova koji okružuju Valbonu. Idemo ka zapadnom kraju doline. Tih 3,5 kilometara po ravnom na početku ture odlično dođe za zagrevanje. Onda počinjemo da se penjemo. Uspon u početku nije mnogo jak, idemo kroz šumu i jedno što me iznenađuje je velika količina prašine na stazi. Tako je sve do izvora Valbone.
Stižemo ispod vrha Maja e Popljuces. Na nekoj normalnijoj turi izašli bi i na njega, makar samo da se zapljunemo, ali do Jezerca ima još dosta pa čuvamo snagu. Desno od ovog vrha je vrlo interesantna stena (na slici), mene je jako asocirala na vesterne i prizore iz Arizone. Bežimo još više u desnu stranu i izbijamo na istočnu padinu. Odatle prvi put vidimo Jezerce. Teren je sada teži za hodanje, stenu će do vrha samo sipar zamenjivati, ali više nije onoliko strmo. Staza se znatno sužava na nekim mestima i potrebno je bočno kretanje uz pridržavnaje za stenu ali ništa posebno dramatično. Tu je valjda i jedino mesto gde malo gubimo visinu (od 1800m uspona 1700 otpada na čistu razliku početne tačke i vrha).
To spuštanje je praktičo prelazak sa padina Popljukesa na padine Jezerca. Tačka na samom prelazu je ono mesto gde kažete Uauuu!!! pošto prizor ispred vas postaje potpuno nadrealan. Sve je sivo, sve je u kršu, dokle god vidite vidite samo krš, surovo i veličanstveno u isto vreme. Ne znam koliko gornja fotografija može da vam prenese utisak, meni je nedovoljna.
Maja Jezerce, foto sa grebena
I tako idući tim grebenom stigao sam na Maja Jezerce. Prepoznatljiv sa tuđih slika koje već godinama gledam. Pogled odozgo je naravno fenomenalan. Ne prepoznajem sve vrhove ali su mi pokazali Maja Boš na koji sutradan idemo, vidim deo Valbone a kapiram i da je gradić koji se vidi u daljini kao na dlanu - Gusinje. Za neupućene Jezerce se penje i iz Crne Gore što je za naše planinare mnogo češći slučaj. Na vrhu smo inače zatekli veću grupu čeških srednjoškolaca, oni su stigli sa te strane. Polako se i naša grupa kompletira, svih 19 planinara je izašlo na vrh. Fotografišemo se, nešto pojedemo i krećemo nazad.
U kamp stižemo oko pola devet. Po mraku. Ukupno 15 sati. Moglo je i brže ali svakako vam treba ceo dan za ovu akciju. Nemamo puno vremena, treba srediti opremu, istuširati se, večerati i leći na vreme. Sutra je novi dan i čeka nas još napornija tura...
Maja Boš
Maja Boš (Maja e Boshit) je vrh na grebenu koji se pruža južno od Valbone. Sa 2.416m nije najviši čak ni na tom grebenu. Grikat Hapeta (Maja Grykat e Hapëta) je visok 2.625m i treći je po visini na Prokletijama. Ipak nije sve u visini. Maja Boš zauzima vrlo atraktivan položaj na zapadnom kraju tog grebena a ispod njega na tri strane leže tri doline razdvojene planinskim vencima: Valbona, Tet i Curaj i Eperm. Sve tri se vide sa istog mesta na vrhu, samo se treba okrenuti na pravu stranu...
Pogled na dolinu Tet sa vrha Maja Boš
Taj drugi dan se računa kao lakši, manje kilometara pređete i manju visinsku razliku savladate. Da li je baš tako? Ne samo meni, većini je drugi dan bio mnogo naporniji. Stoji da smo bili umorni od prvog dana ali ne mislim da je samo to bio razlog. Teren je bio jako težak za hodanje, nije bilo lakih deonica a i uspon je raspoređen kao da je neko nameravao da vas slomi. Ali da krenem redom.
Pošli smo kasnije nego prvog dana, oko 7h. Ponovo istih 3,5 km kroz dolinu koja je ovaj put bila obasjana suncem. Na skoro istom mestu skrećemo ali ovaj put levo, južno. I za razliku od prvog dana, sada odmah kreće žestok uspon. I traje sve dok se sa 1000 ne popenjete na 1800 metara. Tačnije pojačava se. Pred kraj ovog dela, kada stignete ispod stene, nagib je toliki da morate voditi računa kako ustajete posle pauze. Onda skrećemo desno i nastavljamo paralelno sa stenom ali odmah ulazimo u sipar. Sa sipara u sneg, onda jedan deo idemo po travi i kamenu, pa opet sneg, pa opet sipar.
Vrhovi pored kojih prolazimo, Ćafa Zapores u daljini
Sve vreme prolazite ispod veličanstvenih vrhova a imate i pogled na naspramni greben. Na njemu će se kada se dovoljno visoko popnete izdvojiti Jezerce kao njegova kruna i to će upotpuniti ionako prelepu sliku. Tako je do prevoja Ćafa Zapores. Tu ste stigli na 2100m i sada prelazite na drugu stranu grebena, okrenutu dolini Curaj i Eperm. Otvaraju se potpuno novi vidici. Ono što ne valja je to da da se odatle neko vreme spuštate i solidno gubite na visini. Treba zaobići oštre i strme stene između vas i vrha.
Tu sam već bio prilično crk'o. Zapravo ne pamtim da sam bio toliko iscrpljen još od prvih godina planinarenja. Dve stvari su me održale do vrha, kolega koji me je drugarski sačekao na par mesta i misao da je to prvi i poslednji put da penjem Maja Boš iz Valbone, da ću odraditi i precrtati taj pravac.
Kada napravite polukrug i obiđete taj nepristupačni deo, ponovo se vraćate na greben i ponovo vidite Jezerce i Valbonu i sada ste ispod samog vrha. Ispred vas je stena koju možete obići sa desne strane ili kao nas dvojica da se uzverete uz nju. To nije bilo posebno teško, nije bilo eksponiranih delova. Onda ponovo malo pešačenja i pred vrhom smo. Na kraju je prilično strmo i tih poslednjih 50-tak metara je nešto između hodanja i veranja.
U povratku idemo potpuno istom stazom. Menja se naravno pravac u kome se krećete ali i gledate. Od Ćafe Zapores fenomenalno se vidi naša dolina. Nemam većih problema sve dok ne stignemo na onaj početni uspon, sada završni spust. Nagib je veliki, kamenje ispod nas vrlo pokretljivo a noge sve manje kontrolišem. Nekoliko puta proklizavam a dva puta i padam, na sreću bez posledica. Ne mogu da dočekam ravnicu Valbone. Nešto iza 17h, prvi put posle skoro deset sati, u situaciji sam da napravim normalan korak, na koji ne moram da pazim.
Valbona, pogled u povratku sa vrha
U kampu smo oko 18h, pre mraka i sve je drugačije nego prethodne večeri. Više vremena za sređivanje i nas i opreme, za večeru, za pivo i za druženje. Veče je lepo, pomalo prohladno. Planinari pristižu u manjim grupama. Potpuno opuštena, skoro euforična atmosfera. Ni jedna nas maja ne čeka sutradan. Zbacio sam ranac ispred šatora i kao da sam sa njim zbacio sve ono što me svakodnevno opterećuje. Osećaj je neverovatan ali tri dana pripreme bilo je potrebno da bih ga iskusio...
Nismo samo mi raspoloženi, subota je i u restoranu je neka proslava. Muzika traje do duboko u noć. Ne dolaze svi u Valbonu da planinare.
Jedan od komentara na prve fotografije objavljene na FB bio je: Bravo, idemo dalje. Tada mi je palo na pamet da dalje znači prelazak na sledeći nivo. Kao u nekoj igrici, ovim sam završio nivo do 3000m i mogu da pređem na sledeći. Naravno, mogu još uvek da se vrtim po istom nivou, što i nameravam, ali otključao sam sledeći i sada treba videti šta dalje. U Valbonu svakako mislim da odem ponovo. Izbegao bih Maju Boš i odvojio bih jedan dan da obiđem dolinu. Drugi dan recimo Kolate. Prokletije svakako neću uspeti da iscrpim...
Nismo samo mi raspoloženi, subota je i u restoranu je neka proslava. Muzika traje do duboko u noć. Ne dolaze svi u Valbonu da planinare.
Jedan od komentara na prve fotografije objavljene na FB bio je: Bravo, idemo dalje. Tada mi je palo na pamet da dalje znači prelazak na sledeći nivo. Kao u nekoj igrici, ovim sam završio nivo do 3000m i mogu da pređem na sledeći. Naravno, mogu još uvek da se vrtim po istom nivou, što i nameravam, ali otključao sam sledeći i sada treba videti šta dalje. U Valbonu svakako mislim da odem ponovo. Izbegao bih Maju Boš i odvojio bih jedan dan da obiđem dolinu. Drugi dan recimo Kolate. Prokletije svakako neću uspeti da iscrpim...
