Konačno! Tri godine pokušavam da odem na ovu akciju čiji mi termin savršeno ne odgovara. Ove godine sam joj postavio prioritet na najviši nivo i evo, uspeo sam. Za neupućene, Zimski uspon na Trem je tradicionalna republička akcija, jedna od najpopularnijih u Srbiji. Organizuje je Planinarski klub Železničar iz Niša, ovde godine po 19-ti put. U januaru Rtanj, u februaru Trem. Za sve nas osrednje igrače ovo su akcije prema kojima se zimi orijentišemo. Ali dolaze i oni koji posećuju mnogo veće visine.
Trem (1810) je najviši vrh Suve planine. A Suva je jedna od najlepših i najatraktivnijih planina Srbije. Nije nam ih dato mnogo pa ih moramo čuvati i negovati. Na Suvoj planini bio sam jednom do sada, u avgustu 2013. o čemu sam već pisao i to u dva posta (prvi i drugi) tako da sada ne bih mnogo davio. Planinom dominiraju dva grebena, istočni i zapadni. Oba pružaju vrlo atraktivne prizore a zapadni je viši zahvaljujući Tremu. I posećeniji jer osim što je viši, bliži je Nišu i autoputu. Planina se nalazi istočno od Niša, kada pođete ka Pirotu i dalje ka Bugarskoj leži sa desne strane puta. Njeni stenoviti vrhovi vide se i sa autoputa kada idete južno od Niša.
Krećemo vrlo rano, pre 6h. Proveravam kada polaze prvi jutarnji autobusi GSP, treba stići do Novog Beograda. Smeštam se u kombić i spavam još pre Bubanj potoka. Problem nastaje negde oko Svilajenca - kombi se pokvario. Krenuo je drugi iz Pančeva i čekamo ga u nekom motelu. I dalje mi je nejasno kako je tako brzo stigao a već sam prežalio Trem za taj dan.
Skrećemo ka Pirotu i idemo do kafane Stop gde idemo desno. Prolazimo kroz Jelašnicu, onda kroz Čukljenik pa Donju i Gornju Studenu. Nailazimo na gomilu automobila i mini buseva. Registracije su iz svih krajeva Srbije ali i iz susednih država. Izlazimo i među poslednjima krećemo na uspon.
Vreme je lepo, sunčano i toplo. Krećemo negde ispod Mosora. Malo putem, malo prečicom tek stižemo do Bojaninih voda. Prolazimo pored planinarskog doma i pored ski kuće koju svakako moramo ponovo posetiti. Put od Bojaninih voda je pod niskim snegom. Onda skrećemo na stazu ka Devojačkom grobu. Staza je klizava na nekim mestima ali to nije ništa prema onome šta nas čeka u povratku. Srećemo prve planinare koji se vraćaju.
Devojački grob je prevoj između Trema i Sokolovog kamena. Tu izlazimo na greben, otvoreno je i počinje ozbiljno da duva. Jakne su obavezne. Puno planinara se tu okuplja posle silaska sa vrha, ne žele brzo da se spuste u dolinu. Ne zadržavamo se već idemo dalje.
A dalje znači stalni uspon do samog vrha ali i prelepi vidici na sve četiri strane. Snežne padine Trema i čiste Sokolovog kamena iza nas. Oštre i surove stene ispod nas, dugačke padine ka južnoj strani. Kada se približimo ivici onda istočni greben i dolina iz koje dolazimo. Srećemo puno prijatelja, neki se spuštaju a neki penju. Trem je pun planinara. Dva puta vas prevari, mislite da je vrh ispred vas a u stvari ima još da se penje. Sada sam znao za jadac ali prvi put kada sam išao progutao sam udicu.
Stižemo na vrh. Pauza da nešto pojedemo i da napravimo nekoliko fotografija. Kada smo ovde bili u avgustu izležavali smo se skoro ceo sat. Zimski uspon znači da ostajete sve vreme na nogama i da nema dugih pauza - ohladite se brzo. Uz dubog sneg to je ono što ga čini težim od letnjeg. Sa vrha je odličan pogled na istočni greben. Uz pomoć Google alata uspevam da napravim panoramski snimak:
Silazak je i lakši i brži. Uživam u brzom spuštanju kroz duboki sneg. Sada nam je pred očima Sokolov kamen. Uživanje traje do Devojačkog groba a onda počinje mučenje. Uska staza, planinska i zaleđena. Sat i kusur preživljavanja uz tek povremeno opušteno hodanje, na mestima gde je sneg okopnio ili ga uopšte nema. Momci i devojke iz GSS-a su tu da pomognu, na najkritičnijim mestima. Na samom kraju napuštam stazu i koristeći dubok sneg strčavam na put. A onda tabananje do kombija...
Skupljamo se i krećemo za Nišku Banju. Za pasulj koji sprema organizator smo zakasnili. Stižemo u Banju, smeštamo se po sobama, tuširamo i idemo na večeru. Kafana Gurmanska tajna, odlična ali previše ljuta jagnjeća čorba. I ladni Staropramen. Ukus Praga posle 1200m uspona. Neprocenjivo.
Nedelja. Vreme se pogoršalo, kiša je padala pa je malo stala kada smo krenuli. Penjemo se na brdo iznad Niške Banje, idemo do vidikovca. Velika vlažnost i kasni doručak tek uspon mi uopšte ne prija. Nekako se dovlačim do mesta odakle se vidi deo Banje, prilazni put i naselje Nikola Tesla, zapadno od Banje. Kada je bolja vidljivost verovatno se i Niš lepo vidi. Vidikovac se zove Koritnik. Ne znam da li bi ovu stazu preporučio banjskim gostima, možda onim mlađim i da idu laganijim tempom nego mi.
Malo se zadržavamo na Koritniku, nema potrebe duže ostajati jer vidljivost je dosta loša. Idemo ka drugom cilju a to je Crni kamen, takođe vidikovac ali dalji od Banje, u pravcu Mosora i zapadnog grebena. Kiša počinje jače da pada i vadim kabanicu. Stižemo na Crni kamen ali i tamo ista priča, prilično slaba vidljivost. Vlada hoće da ide dalje, da stigne do Jelašničke klisure ali meni se ne ide. Loše vreme i ispunjenje jučerašnjim usponom odlučili su da se vratim u Banju.
Nas petoro se odvajamo od grupe i idemo nazad. Biramo drugu stazu koja bi trebalo da nas provede pored nekog lekovitog izvora ali brzo je gubimo. Idući kroz šumu, pratimo gps trek koliko možemo i pokušavamo da pronađemo stazu. Ne uspevamo, izgleda da je zarasla. Hvatamo široki put koji nas vraća na glavnu stazu NB - Crni kamen. Spuštamo se i idemo na izvor Koritnjak. Izvor je jak, ne znam da li je i ta voda lekovita, tek tih lekovitih izvora ima puno u okolini. U Banju silazimo asfaltnim putem. Malo da promenimo i izbegnemo blato.
U Banju stižemo nas dvoje, ostali su se usput odvojili. Dolazimo pred kuću u trenutku kada vozač isterava kombi i kreće da pokupi glavu grupu. Vreme se u međuvremenu prolepšalo pa odlučim da mu se pridružim. Idemo iz Banje pravo u Jelašnicu, mesto koje sam više puta pominjao. Nalazi se u opštini Niška Banja i ima nešto preko 1500 stanovnika. Do 1968. u mestu je radio rudnik mrkog uglja. Izduženog je oblika, pravcem sever-jug, i uglavnom organizovano oko puta koji sa glavne džade Niš - Dimitrovgrad vodi gore u vrhove Suve planine. Ono što je interesantno za Jelašnicu jesto što je taj put kroz mesto izuzetno uzak i vozila se teško mimoilaze. Nema mnogo mogućnosti da se proširi jer su kuće izašle na samu ivicu puta praveći u jednom delu mali koridor.
Prolazimo kroz mesto i ulazimo u Jelašničku klisuru. Nalazi se u dolini Jelašničke reke. Duga je oko 2km a široka svega 30m. Već to vam govori da je u pitanju atraktivna lokacija. Stene su se nadnele na sam put koji je uzak i krivudav pa se mora voziti vrlo pažljivo. Klisura je proglašena parkom prirode I kategorije zaštite. Na žalost žitelji sela uzvodno od klisure ili povremeni posetioci (ili i jedni i drugi) ne prepoznaju potrebu za očuvanjem ovog blaga. Reka je do te mere puna otpada da čoveku postane muka pa pogled mora podići iznad vode. Jedino tako je moguće obići klisuru. Dodao sam par fotografija ovog kulturnog nasleđa u album.
Kada smo u avgustu 2013. prošli dva puta ovuda, bio sam oduševljen i rekao sam sebi da moram ponovo da dođem. Evo me, tu sam, stigli smo kombijem pre glavne grupe i dok ih čekamo imam dovoljno vremena da prošetam klisurom. Glavna meta je naravno vodopad Ripaljka. Usečen u steni pored samog puta, vodopad se ne primećuje dok se ne dođe do njega. Imao sam sreće što je vreme otapanja snega tako da je vode bilo u pristojnoj količini. Pravim nekoliko fotografija i vraćam se do izletišta gde je kombi parkiran. Pored reke je smešteno 3-4 drvena stola sa klupama. Tu je mostić a tu je prirodni usek u steni. Pretpostavljam da je leti tu veoma prijatno.
Stiže i Vlada sa grupom. Penjemo se stazom koja od tog izletišta vodi uz stene i ide ka vrhu Radov kamen. Na žalost vremena nema dovoljno, Radov kamen će sačekati neki drugi dolazak. Morali smo da se zadovoljimo pogledom na klisuru i sa nekoliko fotografija koje zbog lošeg vremena nisu dobro ispale tako da ću Jelašničku klisuru obavezno morati da ponovim. Ako vas je ovaj lokalitet zainteresovao, na Wikipediji ima veoma opširan članak.
I to bi bilo manje-više sve za ovaj vikend. Stižemo još jednom u Nišku Banju, presvlačimo se, pakujemo stvari, u istom onom restoranu jedemo svadbarski kupus, kvalitet i kvantitet je sasvim solidan, ulazimo u kombi i krećemo za Beograd. Samo dva dana a osećaj skoro potpune ispunjenosti. Do sledeće akcije.
Na kraju, prvi dan 20.3km i nešto preko 1200m uspona. Drugi dan od Niške Banje do Crnog kamena i nazad 12.3km i 600m uspona.
Fotografije
Subota: Trem
Krećemo vrlo rano, pre 6h. Proveravam kada polaze prvi jutarnji autobusi GSP, treba stići do Novog Beograda. Smeštam se u kombić i spavam još pre Bubanj potoka. Problem nastaje negde oko Svilajenca - kombi se pokvario. Krenuo je drugi iz Pančeva i čekamo ga u nekom motelu. I dalje mi je nejasno kako je tako brzo stigao a već sam prežalio Trem za taj dan.
Skrećemo ka Pirotu i idemo do kafane Stop gde idemo desno. Prolazimo kroz Jelašnicu, onda kroz Čukljenik pa Donju i Gornju Studenu. Nailazimo na gomilu automobila i mini buseva. Registracije su iz svih krajeva Srbije ali i iz susednih država. Izlazimo i među poslednjima krećemo na uspon.
Mosor, najniži vrh zapadnog grebena Suve planine
Vreme je lepo, sunčano i toplo. Krećemo negde ispod Mosora. Malo putem, malo prečicom tek stižemo do Bojaninih voda. Prolazimo pored planinarskog doma i pored ski kuće koju svakako moramo ponovo posetiti. Put od Bojaninih voda je pod niskim snegom. Onda skrećemo na stazu ka Devojačkom grobu. Staza je klizava na nekim mestima ali to nije ništa prema onome šta nas čeka u povratku. Srećemo prve planinare koji se vraćaju.
Devojački grob je prevoj između Trema i Sokolovog kamena. Tu izlazimo na greben, otvoreno je i počinje ozbiljno da duva. Jakne su obavezne. Puno planinara se tu okuplja posle silaska sa vrha, ne žele brzo da se spuste u dolinu. Ne zadržavamo se već idemo dalje.
Pogled na Trem sa Devojačkog groba
A dalje znači stalni uspon do samog vrha ali i prelepi vidici na sve četiri strane. Snežne padine Trema i čiste Sokolovog kamena iza nas. Oštre i surove stene ispod nas, dugačke padine ka južnoj strani. Kada se približimo ivici onda istočni greben i dolina iz koje dolazimo. Srećemo puno prijatelja, neki se spuštaju a neki penju. Trem je pun planinara. Dva puta vas prevari, mislite da je vrh ispred vas a u stvari ima još da se penje. Sada sam znao za jadac ali prvi put kada sam išao progutao sam udicu.
Stižemo na vrh. Pauza da nešto pojedemo i da napravimo nekoliko fotografija. Kada smo ovde bili u avgustu izležavali smo se skoro ceo sat. Zimski uspon znači da ostajete sve vreme na nogama i da nema dugih pauza - ohladite se brzo. Uz dubog sneg to je ono što ga čini težim od letnjeg. Sa vrha je odličan pogled na istočni greben. Uz pomoć Google alata uspevam da napravim panoramski snimak:
Silazak je i lakši i brži. Uživam u brzom spuštanju kroz duboki sneg. Sada nam je pred očima Sokolov kamen. Uživanje traje do Devojačkog groba a onda počinje mučenje. Uska staza, planinska i zaleđena. Sat i kusur preživljavanja uz tek povremeno opušteno hodanje, na mestima gde je sneg okopnio ili ga uopšte nema. Momci i devojke iz GSS-a su tu da pomognu, na najkritičnijim mestima. Na samom kraju napuštam stazu i koristeći dubok sneg strčavam na put. A onda tabananje do kombija...
Silazak, Sokolov kamen u daljini
Skupljamo se i krećemo za Nišku Banju. Za pasulj koji sprema organizator smo zakasnili. Stižemo u Banju, smeštamo se po sobama, tuširamo i idemo na večeru. Kafana Gurmanska tajna, odlična ali previše ljuta jagnjeća čorba. I ladni Staropramen. Ukus Praga posle 1200m uspona. Neprocenjivo.
Nedelja: Crni kamen i Jelašnička klisura
Nedelja. Vreme se pogoršalo, kiša je padala pa je malo stala kada smo krenuli. Penjemo se na brdo iznad Niške Banje, idemo do vidikovca. Velika vlažnost i kasni doručak tek uspon mi uopšte ne prija. Nekako se dovlačim do mesta odakle se vidi deo Banje, prilazni put i naselje Nikola Tesla, zapadno od Banje. Kada je bolja vidljivost verovatno se i Niš lepo vidi. Vidikovac se zove Koritnik. Ne znam da li bi ovu stazu preporučio banjskim gostima, možda onim mlađim i da idu laganijim tempom nego mi.
Šumska staza ka Crnom kamenu
Malo se zadržavamo na Koritniku, nema potrebe duže ostajati jer vidljivost je dosta loša. Idemo ka drugom cilju a to je Crni kamen, takođe vidikovac ali dalji od Banje, u pravcu Mosora i zapadnog grebena. Kiša počinje jače da pada i vadim kabanicu. Stižemo na Crni kamen ali i tamo ista priča, prilično slaba vidljivost. Vlada hoće da ide dalje, da stigne do Jelašničke klisure ali meni se ne ide. Loše vreme i ispunjenje jučerašnjim usponom odlučili su da se vratim u Banju.
U Banju stižemo nas dvoje, ostali su se usput odvojili. Dolazimo pred kuću u trenutku kada vozač isterava kombi i kreće da pokupi glavu grupu. Vreme se u međuvremenu prolepšalo pa odlučim da mu se pridružim. Idemo iz Banje pravo u Jelašnicu, mesto koje sam više puta pominjao. Nalazi se u opštini Niška Banja i ima nešto preko 1500 stanovnika. Do 1968. u mestu je radio rudnik mrkog uglja. Izduženog je oblika, pravcem sever-jug, i uglavnom organizovano oko puta koji sa glavne džade Niš - Dimitrovgrad vodi gore u vrhove Suve planine. Ono što je interesantno za Jelašnicu jesto što je taj put kroz mesto izuzetno uzak i vozila se teško mimoilaze. Nema mnogo mogućnosti da se proširi jer su kuće izašle na samu ivicu puta praveći u jednom delu mali koridor.
Jelašnička klisura
Prolazimo kroz mesto i ulazimo u Jelašničku klisuru. Nalazi se u dolini Jelašničke reke. Duga je oko 2km a široka svega 30m. Već to vam govori da je u pitanju atraktivna lokacija. Stene su se nadnele na sam put koji je uzak i krivudav pa se mora voziti vrlo pažljivo. Klisura je proglašena parkom prirode I kategorije zaštite. Na žalost žitelji sela uzvodno od klisure ili povremeni posetioci (ili i jedni i drugi) ne prepoznaju potrebu za očuvanjem ovog blaga. Reka je do te mere puna otpada da čoveku postane muka pa pogled mora podići iznad vode. Jedino tako je moguće obići klisuru. Dodao sam par fotografija ovog kulturnog nasleđa u album.
Stiže i Vlada sa grupom. Penjemo se stazom koja od tog izletišta vodi uz stene i ide ka vrhu Radov kamen. Na žalost vremena nema dovoljno, Radov kamen će sačekati neki drugi dolazak. Morali smo da se zadovoljimo pogledom na klisuru i sa nekoliko fotografija koje zbog lošeg vremena nisu dobro ispale tako da ću Jelašničku klisuru obavezno morati da ponovim. Ako vas je ovaj lokalitet zainteresovao, na Wikipediji ima veoma opširan članak.
Pogled na klisuru sa odozgo
I to bi bilo manje-više sve za ovaj vikend. Stižemo još jednom u Nišku Banju, presvlačimo se, pakujemo stvari, u istom onom restoranu jedemo svadbarski kupus, kvalitet i kvantitet je sasvim solidan, ulazimo u kombi i krećemo za Beograd. Samo dva dana a osećaj skoro potpune ispunjenosti. Do sledeće akcije.
Na kraju, prvi dan 20.3km i nešto preko 1200m uspona. Drugi dan od Niške Banje do Crnog kamena i nazad 12.3km i 600m uspona.
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар