Homoljski maraton '15

Homoljski maraton je sada već tradicionalna akcija koju šesti put (za redom ?) organizuje planinarsko društvo Vukan iz Požarevca. Kreće se iz sela Vitovnica, prelazi 30 i kusur km po Homoljskim planinama, penje na četiri vrha i završava u istom selu. Pretprošle godine sam prvi put učestvovao. Dosta smo se muvali po tom kraju u zimu i rano proleće 2013. Saznali smo za akciju, dopala nam se trasa a i entuzijazam organizatora koji smo prepoznali.

Te 2013. nas petoro je došlo kolima. Krenuli smo pre glavne grupe, ne znam ni da li je bio zvanični start. Sa nama su sve vreme išli Vlada i Ivan iz redova domaćina. Dan je bio u početku maglovit, kasnije se vreme prolepšalo. Prešli smo celu stazu a kontrolne tačke nismo overavali. Sve je bilo vrlo neformalno a opet atmosfera je bila odlična tako da smo odlučili da obavezno dođemo i sledeće godine. Naravno, sledeće se nešto isprečilo ali zato sam ove godine upisao drugi dolazak. Naslov posta jasno govori da ne planiram da se zaustavim.

U međuvremenu organizacija maratona je podignuta na malo viši nivo ali planinari Vukana i dalje to rade na pravi način. Bez velike pompe i dreke, bez suvišne priče, jasno su prepoznali ono što je najvažnije i to obezbedili učesnicima: ugodnu i prijateljsku atmosferu i odlično pripremljenu i obeleženu stazu. Plavo-žute markacije Homoljskog maratona toliko su česte da je bilo skoro nemoguće pogrešno skrenuti. Pored toga odštampali su učesničke knjižice, sa sve pečatima i evidencijom, i obezbedili pasulj na kraju dana. Treba li još nešto?

Staza maratona, plavo - 2015, crveno - 2013

(u delu gde se poklapaju vidi se samo plava boja)

Krećemo prilično rano, plašio sam se da ne prespavam alarm u 4:30. Dremam celim putem, sve do Petrovca gde pravimo kratku pauzu. Za Vitovnicu put se odvaja na samom izlasku iz grada. Lošijeg je kvaliteta nego glavna džada koja ide prema Ždrelu i Gornjačkoj klisuri. Selo je malo i slabo razvijeno. Poznatiji od samog sela je manastir koji se u njemu nalazi. Sada ga nismo posetili ali jesmo 2013., imate nešto fotografija u albumu (link na kraju). Kroz selo i pored samog manastira teče manja reka. I selo i manastir i reka zovu se Vitovnica. Reka se uliva u Mlavu a izvire negde između Štubeja i Vranja. Stižemo na vreme, sređujemo opremu, popunjavamo prijave i maraton kreće.

Prvi cilj i prva kontrolna tačka je Štubej, sa 940m najviši vrh Homoljskih planina. Krećemo putem, pored reke i ubrzo se odvajamo na levo. Pre toga se odvojila velika grupa koja je išla skraćenu varijantu, organizatori su mislili i na one koji ne mogu ili ne žele toliko da pešače. Uspon do Štubeja je blag ali uporan. Uglavnom idemo zemljanim putem oko koga je proređena šuma koja ne pravi tunel tako da je ceo ambijent vrlo prijatan za hodanje. Do vrha ima oko 11km. Štubej nije posebno atraktivan, nema dobar pogled i začinjen je antenskim predajnikom. Nešto pre vrha postoji vidikovac sa koga se lepo vidi Vranj ali malo je sve to. Zato se gore ne zadržavamo puno.

Od Štubeja staza maratona savija južno i ide pravo prema Vranju koji je drugi cilj. Mi se odvajamo, nastavljamo još istočnije da bi došli do Štubejske stene. Prešao sam jednom maraton pa pristajem na ovaj iskorak koji je ekipa smislila, iako zbog toga nećemo preći sve predviđene tačke. Vredelo je jer stena je jedno od lepših mesta u Homolju a do sada je nisam video. Nadnosi se nad dolinom i pruža odličan pogled na istočnu stranu i vrhove koje smo obišli pre dve nedelje, o čemu sam već pisao. Sedimo neko vreme i uživamo u tišini i pogledu. Vanvremenski doživljaj i nešto zbog čega se ide u planinu. 

Vraćamo se na stazu. Ka Vranju vodi široki, kolski put kojim smo nekoliko puta išli, u oba pravca. Sada je u jednom delu zamenjen odličnom šumskom stazom, još jedan plus za organizatora. Stižemo pod još jedan vrh, drugi po redu i drugi po visini. Vranj (884m) je uz Vukan verovatno najatraktivniji vrh Homolja. Predstavlja stenu koja se pruža pravcem istok-zapad. Sa južne strane uspon je blag, livadski, dok je sa severne stena skoro odsečena i imaćete penjanje kakvo ne očekujete u ovakvim krajevima. Na sreću ne traje dugo. Naravno, penjemo se težom a spuštamo lakšom stranom, obrnuto bi bilo dosadno...

Vranj ili Veliki Vranj

Na Vranju zatičemo Zokija iz Vukana koji već polako skuplja one bušače kartica. Kaže da je već hteo da krene. Shvatamo da smo poslednji i da smo se dosta zadržali na Štubejskoj steni. Kreće i on sa nama. Od Vranja ide dugačak spust sa pogledom na Beljanicu koja leži južno od Homolja. Ambijent je pravi homoljski, gusta trava i mnogo onog niskog trnja (ne znam koja je biljka u pitanju). Na sreću, staza kojom idemo je očišćena. Postepeno ulazimo u šumu i dolazimo do treće kontrolne tačke, izvora Krepoljinske reke.

Krepoljinska i Komnenska reka teku sa obronaka Homoljskih planina paralelnim pravcima, ka jugu. Onda se sastave, ova druga se ulije u prvu, nastave kroz mesto Krepoljin ispod koga se uliju u Mlavu. Nekih desetak km toka tokom koga naprave poneki vodopad a ono što ih čini posebnim su njihovi izvori. Na vrelu Krepoljinske reke voda izvire na nekoliko mesta, spaja se i vrlo brzo formira potočić. Drveće je ovde prilično razređeno i cela slika je prelepa. Glavna žica vrela je uređena, napravljeno je korito a sam izvor je bogat vodom u ovo doba godine. Voda jako prija, posebno posle pređenih 20 km.

Kontrolna tačka broj 4 je Mijucića pećina. Osim što je KT4 Homoljskog maratona, ona je i izvor već pomenute Komnenske reke. Pored toga,  po skromnom mišljenju autora teksta, predstavlja jedno od najlepših mesta u Srbiji. O ukusima naravno ne treba raspravljati ali za sada moj glas završava ovde, u Homolju. Pećina k'o pećina, plitka, ne posebno značajna. Ima dva nivoa. U gornji može da se uđe dok donji predstavlja vodeni rezervoar iz koga direktno teče Komnenska reka. Na samom izlasku iz pećine voda se preliva preko ogromne stene stvarajući... uostalom pogledajte fotografije. Vode u proleće ima toliko da je problem preći reku neposredno ispred izvora. Vrelo i pećina su sakriveni strmim stranama sa tri strane, jedino je otvorena ona kuda reka nastavlja da teče. Na izlasku iz ovog useka ona pravi mali vodopad i nastavlja svoj već opisani tok. Iza vodopada je i napuštena vodenica, prilično je napuštena pa je to valjda i razlog zašto sve izgleda tako lepo - ljudi ovde ne zalaze tako često.

Prvi put sam tu bio u proleće 2009. godine. Besomučno sam fotografisao, što se može videti u albumu te akcije. Onda sam čuo da je sve to rastureno i izvor kaptiran što me je prilično deprimiralo. Ponovo sam došao pre dve godine i uverio se da je sve na svom mestu. Prvi put kada smo nas troje išli od Krepoljina sa ciljem da obiđemo ovu i još dve pećine i drugi put HM 2013. Fotografija ima dosta, linkove sam postavio na kraju teksta.

Predeo u blizini Hajdučke pećine

Ovde smo već dostigli neke učesnike pa je atmosfera bila malo življa. Od pećine idemo uzbrdo i severno, kolskim putem. Prolazimo skretanje za Poganu pećinu, ona nije predviđena planom HM. Dolazimo do skretanja za Hajdučku pećinu koja je KT5. Tu pravimo pauzu. Trasa maratona se sada penje ka vrhovima Vrata i Kobilja glava koji predstavljaju dve poslednje kontrolne tačke. Vrhovi su blizu jedan drugom, između njih malo gubite na visini. Postoji lep vidikovac ispred vrha Kobilja glava ali sami vrhovi nisu posebno interesantni. Odlaskom na Štubejsku stenu izgubili smo dosta vremena tako da eskiviramo ovaj poslednji uspon. Idemo putem koji je lakši ali i duži.

Poslednja deonica je duga preko 10 km. Idemo prvo pored potoka dok se ovaj ne ulije u Vitovnicu a dalje nju pratimo, sve do sela. U početku sam uživao. Lagana staza i voda koja žubori pored nas. Često sam fotografisao tako da sam dobro zaostao za grupom. Pored reke atraktivni su bili i manji potoci koji su se slivali u nju sa okolnih brda. Voda je bila izuzetno čista i sve je bilo čisto oko nas i još jednom ponavljam, smatram da je razlog tome isključivo što je kraj skoro nenaseljen. Kasnije, bliže selu, počele su da se pojavljuju pojedinačne kuće i imanja. Rekoh u početku sam uživao, kasnije je postalo pomalo monotono iako i dalje lepo. Čovek je čudno biće...

U Vitovnicu stižemo sa prvim sumrakom. Srećemo neke prijatelje koji su išli drugim putevima ili ispred nas. Imamo vremena koliko da pojedemo pasulj i popijemo po jedno Zaječarsko.

Na kraju 36,7 km i oko 1500m uspona. Hvala planinarima Vukana na toplom dočeku i odličnoj organizaciji, dok god bude ovako dolazićemo! Ako budemo mogli...


Fotografije:

Homoljski maraton 2015

Homoljski maraton 2013

Tri pećine, mart 2013

Homolje, proleće 2009






 

Istočno Homolje: Od kanjona Crne reke do Zdravče

... ili 21km steeplechase

Do Homoljskih planina iz pravca Požarevca, a većina gostiju dolazi im sa te strane, možete prići sa dve strane. Južnom stranom preko Petrovca, banje Ždrela, Gornjačke klisure, Krepoljina gde put vodi sve do Žagubice. Ili severnom stranom preko Rabrova, Turije, Kučeva, Neresnice, dolinom Peka pa sve do Majdanpeka. Izbor puta naravno zavisi od toga koji deo Homolja hoćete da posetite i koje vrhove da penjete. Ovoga puta odabrali smo severni pravac. Istim smo išli početkom oktobra, na akciju U pohode Homolju. Tada smo se zaustavili u selu Neresnica koje leži pored samog puta Kučevo - Majdanpek. Taj put iza Neresnice savija na dole prateći reku Pek, čime opasuje Homoljske planine sa severne i istočne strane. Neposredno ispred Majdanpeka pravi polukrug, nastavlja na sever i ulazi u grad. Ako hoćete da pratite ivicu Homoljskih planina i nastavite na jug, tu se morate odvojiti i krenuti ka selu Debeli Lug. Odvajanje je neposredno iza fabrike bakarnih cevi. Posle Debelog Luga dolazi Leskovo a onda raskrsnica gde se levo ide za Bor. Idući desno dolazite u Žagubicu i onda možete da se vratite južnom stranom Homolja čime ćete zatvoriti krug i obići oko Homoljskih planina. Upravo to smo i uradili, tačnije naš vozač je to uradio a mi smo jedan deo prešli peške.

Put oko Homolja (kliknite na fotografiju)

Vlada ovu akciju vodi najmanje treću godinu za redom. Prethodne dve sam propustio, mnogo bi bilo da sam to uradio i ovaj put. Nacrtao sam se u 6:30 ispred opštine Novi Beograd, malo sam dremao, malo pričao, tek izdržao sam do pekare u Kučevu. Nalazi se u blizini autobuske stanice, vrlo pristojna usluga, nema razloga da ranije doručkujete. Ne zadržavamo se dugo, idemo dalje. Put nas vodi dolinom Peka. Mutna i brza reka, vidi se da je skoro izlazila iz korita i očistila veći prostor oko sebe. Prolazimo Debeli Lug i nešto kasnije izlazimo iz busa. Ovo je verovatno najdalje mesto od Beograda odakle se mogu napasti Homoljske planine.

Krećemo stazom pored Crne reke. Izvire negde u Homolju i pripada slivu Peka. Tri puta je prelazimo preko balvana. Prvi prelaz je sa drvenim gelenderom, drugi sa zategnutom žicom, treći bez ičega pa mi nešto improvizujemo. Reka je očito mala ali u ovom dobu godine ima sasvim solidno vode. Obožavam vodene tokove i trudim se da ne propustim rano proleće. 

Ubrzo ulazimo u kanjon Crne reke i to je možda najlepši deo današnjeg dana. Litice nisu nešto visoke ali su strme a sam kanjon nije mnogo dugačak. Atraktivnim ga čini to što je prilično uzak, kao da je neki prolaz u pitanju. Rečica se smestila na levoj strani, skroz uz stenu, gde je sebi produbila korito. Kao da se namerno pomerila u jedan kraj da bi ostavila prostora za prelepu, zelenu stazu. Žao mi je što smo ga prilično brzo prošli. Ovakva mesta su jedan od glavnih razloga za planinarenje. Nedovoljno poznata, u nekim bestragijama a kada ih vidite poželite da se stopite sa njima. Stavio sam nekoliko fotografija kanjona u album mada mislim da nisam uspeo da uhvatim ono o čemu pričam, osim možda u dva slučaja.

Glavni deo grupe nastavlja dalje pored reke a nas devetoro se odvajamo, idemo da tražimo prerast. Penjemo se naglo i izlazimo na neki prevoj odakle pogled puca na sve strane. Usput prolazimo pored vatre koju je neko zapalio i očigledno ostavio da se sama bori sa vetrom. Prolazimo i pored jedne kuće koja ne deluje napušteno kao ostale na koje smo nailazili. Živog čoveka ipak ne videsmo. Zato smo prerast brzo pronašli. 

Prerasti su kameni mostovi, različitog porekla. Ovaj koji smo videli manji je u odnosu na mnogo atraktivnije prerasti Vratne. Od nekoga sam čuo da je označava kao broj 8, ne znam da li ima neko posebno ime. Prilično dobro se kamuflirala u okolinu tako da je nije lako uočiti na prvi pogled. A nije lako ni napraviti dobru fotografiju iz daljine - ne primećuje se od drveća. Zato su najbolje one koje smo napravili ispod nje. Ispod prerasti je veliki prostor, dobro osvetljen i otvoren sa dve strane, tu je i potok koji ponire, iz koga smo pili vodu.

Idemo dalje putem, onda se penjemo kroz šumu i kada izađemo na čistinu bićemo već na nekih 730m. Visinu više nećemo značajno gubiti, popećemo se na neke vrhove i vratiti na stazu a najviši od tih vrhova ima 923m. Znači išli smo nekom vrstom visoravni, uglavnom zemljanim putem, sa otvorenim vidikom na istok ka Borskom stolu i Velikom kršu i na jug ka Beljanici i Južnom Kučaju. Problem su pravila oborena stabla, stradala u nedavnoj ledenoj oluji. Snagu smo uglavnom potrošli na njihovo preskakanje i obilaženje. Oduta i podnaslov steeplechase. Kenijaca nije bilo ali prepreka jeste.

Pogled ka Velikom krš i Južnom Kučaju

Prvi vrh na kome smo bili je Breza. Uska stena, dovoljna za manju grupu ali ne i za pun autobus, sa odličnim pogledom na sve četiri strane. Vrhove susednih planina je relativno lako identifikovati ali ne i mnogo bliže Homoljske vrhove koji u istočnom delu planine svi liče jedan na drugi - zaobljena brda, pod livadom ili šumom.

Nas devetoro kreće dalje pre dolaska glavne grupe. Da bi im dali prostora na vrhu ali i da bi otišli do Kupinove glave. U pitanju je, kako sam već pomeno, najviši vrh istočnog dela Homoljskih planina sa 923m. Verovatno i najatraktivniji jer drveća skoro da i nema pa je pogled odozgo odličan. Prvi i do sada jedini put na njemu sam bio krajem avgusta 2008. godine. Visoka trava, zlatne boje pružala je tada prelep prizor a kupina je bilo toliko da naziv vrha uopšte nije dolazio u pitanje. 

Pogled sa Kupinove glave

Da bi stigli do Kupinove glave, odvojili smo se od glavnog puta i prešli nekih 1,5 km, naravno isto toliko se i vraćali. Skretanje je kod Čoka Njamci (u prevodu Nemački vrh, čuka ili šta već čoka znači na vlaškom) koji i jeste i nije vrh pošto je vrlo malo iznad puta. Ne idemo tamo a ni na Korugu koju je glavna grupa posetila. Idemo pravo na Zdravču.

Zdravča je kao i Breza: stena, vidikovac i vrh. Upravo ovim redosledom. Velika stena sa dva dominantna dela koja se nadnosi nad dolinom ispod nje i omogućava prekrasan pogled. Negde se vodi kao vrh mada kao i Čoka Njamci toliko je malo visinski iznad puta koji prolazi blizu nje da mi je taj status vrlo sumnjiv. Kako god, lepo je doći ovde, videti je i provesti neko vreme.

A vremena nema puno, treba stići do Beograda. Žurimo, spuštamo se sa stene, idemo preko livada i posle nekih 2 km smo na asfaltom putu ka Žagubici. Tu nas čeka autobus što znači da tu završavamo pešačenje.

U Žagubicu je noć stigla pre nas. Ne stižemo da pogledamo prelepo vrelo Mlave i čuveno žagubičko groblje. Idemo u restoran, imamo toliko vremena da pojedemo čorbu i popijemo pivo. Onda se smeštamo u autobus i krivudavim putem preko Krepoljina zatvaramo već pomenuti krug oko Homoljskih planina. 

I to je to. Prešli smo 21,5 km i napravili 1050m uspona (nije mi baš jasno gde ali gps ne laže). Upoznao sam još dva bisera Homolja. Početnu sliku - dosadna i trnovita planina koju silom prilika često posećujemo jer je blizu Beograda - odavno sam izmenio i prevazišao. Već idući vikend ponovo ću biti tamo, na već tradicionalnom Homoljskom maratonu. Biće to prilika da opišem još neka zanimljiva mesta i polako da zaokružujem priču o Homolju ili Homoljskim planinama, koje sve više koristim kao sinonime. Mada ne mislim da priča ikada može da se potpuno zaokruži...

Fotografije