Tara, vrh Janjač

Nedelju dana godišnjeg odmora odvojili smo za boravak na planini. Imali smo malo veće planove, na kraju je u dramatičnom finišu Tara odnela pobedu. Kao oni trkači na koje niko ozbiljno ne računa a onda se niodakle pojave pred kraj trke i oduvaju sve konkurente. Bukvalno... Ne želim ponovo kroz to da prolazim, samo ću reći da smo ponovili akciju od pre dve godine: isto mesto, isti termin i skoro isti broj noćenja (vidi post). Najveća razlika bila je u broju gostiju na Tari. Bilo ih je znatno manje nego koronom obeležene 2020. kada su granice bile zatvorene. To u prevodu znači da je bilo dovoljno mesta u restoranima i da nije bilo gužve na putu za Mitrovac. Ni jedno ni drugo nije beznačajno.

Zašto ponovo Tara pored toliko lepih planina? Prelepa priroda, blizu je Beograda i G.Milanovca, blage staze nam u ovom trenutku savršeno odgovaraju i pre svega smeštaj. Kućica u Račanskoj Šljivovici oduševila nas je prethodni put i to pre svega položajem i tremom ispred ulaza. Nekih dvadesetak metara iznad puta, na čistini, sa samo jednim objektom u blizini a i on je na pristojnom rastojanju. Ispod puta je šuma ali ne odmah uz put - i ona je na pristojnom rastojanju. Ujutru bi sedeli na tremu, pili kafu i uživali u ambijentu i tišini koju bi samo povremeno narušio neki automobil, tek da nas podseti da nismo sami na svetu. Tako ujutru, tako i popodne kada se vratimo iz šetnje i sa ručka.

Ni staze za šetnju nije bilo teško odabrati. Samo smo pokupili ono što smo preskočili pre dve godine. Nešto smo i ponovili a nešto je ostalo za sledeći put. Ipak, ovaj ravni i pitomiji deo pomalo smo iscrpeli i vreme je da krenemo na zapad. Onda ću možda možda imati pravo na neku sveobuhvatniju priču. Sada ću se fokusirati na dve najinteresantnije ture, onu iz naslova i onu koju svi znaju. Na Taru smo išli nas dvoje a dan kasnije su nam se pridružili prijatelji pa smo većinu šetnji zajedno napravili.

 

Pogled na Šljivovicu sa obližnjeg brda

 

Vrh Janjač

Nema baš mnogo planinarski interesantnih vrhova na turistički najrazvijenijem delu Tare. Zato se i zove Ravna Tara. Pored Zborišta, koje više liči na brdo ali je najviše na ovom delu planine, jedino još Gavran (možda) može da zasluži taj atribut. Kada kažem turistički najrazvijeniji deo Tare, mislim na deo od Kaluđerskih bara na istoku pa dokle možete asfaltom na zapad, plus peške od asfalta i nazad u istom cugu. Ne znam da li se ovo geografski poklapa sa Ravnom Tarom ali to je ono sa čim računate ako idete na turističko-planinarski odmor.

Janjač (slika desno) leži zapadno od Zaovinskog jezera, na samoj granici sa Bosnom koja u tom delu prati njegov greben. Visok je 1.473m i zaista jeste planinski vrh, za razliku od prethodno pomenutih. Dominira okolinom i ima nešto što bi mogli da nazovemo završni uspon. Pogled sa njega je fenomenalan pa ako ste malo aktivniji i odete na Taru, ozbiljno ga stavite u planove.

Nama je ovo bio najdalji i najlepši izlet za ovih 5-6 dana. Krenuli smo kolima iz Šljivovice, prošli kroz Mitrovac i ispod Zaovinskog jezera, prešli branu posle koje smo se malo zaustavili na mestu gde je Pančić uočio omoriku, produžili dalje na zapad i parkirali se kod skretanja za Karaklije. Moglo je i dalje kolima ali nisam hteo da habam gume po makadamu a na kraju došli smo da šetamo. Posle smo videli da je makadam išao samo nekoliko stotina metara i da je opet krenuo asfalt kojim možete prilično da se približite vrhu. Malo mi je bilo nelogično što su sa asfaltiranjem krenuli od sela a ne od glavnog puta ali pretpostavljam da su uradili deo puta koji je bio više sklon eroziji. Šteta što ne bi još malo para da se zatvori kapitalna investicija...

 

Janjač sa glavnog puta

Janjač vidite čim izađete iz kola i sve vreme vam je glavni orijentir. Ispod njega su sela Donje Karaklije i Gornje Karaklije, raspoređena baš kako im i imena kažu. Sela na Tari sve više prelaze u vikend naselja i neka su tu transformaciju u potpunosti završila. Karaklije nisu još uvek ali nisu ni daleko, posebno Donje kroz koje prvo prolazimo. Kuće pored puta ne liče mnogo na seoska domaćinstva. Asfaltni put se penje ka Gornjim Karaklijama ali mi ga napuštamo i nastavljamo pravo makadamom.

I ovaj put uskoro počinje blago da se penje. Na mestu gde sa njega skrećemo levo na sporedni, nalazi se prelepa livada (slika gore) sa retkim četinarskim drvećem u čijem hladu pravimo pauzu. Put nas dalje vodi iznad usamljene kuće i tu negde se i završava. Malo dalje od kuće je izvor koji ima ime (Studenac... za promenu), ima u blizini klupe i sto sa nadstrešnicom, jedino što nije imao vode.

Dovde smo pratili crveno-žutu markaciju Evropskog pešačkog koridora - E7. Od izvora smo se razdvojili, mi smo išli malo više levo, da bi se na Dikavi ponovo spojili. Verovatno treba ispratiti markaciju, posebno ako ste bez gps uređaja. Ako ne grešim Dikava je visoravan i livada između Janjača sa južne i Kozjeg rida sa severne strane. Veoma lepo izgleda i pogled je odličan. Preko nje prelazi jak makadamski put koji vodi iz Gornjih Karaklija. Pored samog puta, neposredno pre nego što izađe iz šume na Dikavu, nalazi se Kasovića izvor (slika desno). Od skoro je uređen, izdubljeno deblo još ima svetlu boju. Tu je i nekoliko panjeva za sedenje a pored toga što je voda hladna, na tom mestu je pirkao hladan vetrić tako da se ekipa prilično okrepila i bez problema odradila poslednji deo uspona.

Staza od Dikave do Janjača je markirana, označena kao staza br. 28. E7 ne prati ovu stazu, on je otišao negde ispod Kozjeg rida. Tih poslednjih 200m uspona je ono što Janjač izdvaja iz okoline i čini atraktivnim. Ono što mi se posebno dopada jeste što vam šuma zaklanja pogled skoro do pred sam vrh a onda izađete iz nje i sve se otvara ispred vas. 

 

Pogled sa Janjača na bosanske planine

Ako volite da se igrate pogađanja vrhova (kao ja), Janjač je pravo mesto za vas. Šta se sve vidi sa vrha? Obližnji Veliki Stolac i Kozji rid (ili Velika Pivnica, ovo mi baš nije jasno...) na severu, Zborište i Gavran preko Zaovinskog jezera, Bobija, Medvednik, Gvozdačke stene i Mali Povlen, vrhovi Zlatibora i oni oko Priboja, onda u Bosni Romanija i preko nje planine oko Sarajeva. Na info tabli piše da se vide Maglić, Bioč, Durmitor... možda kad je lepše vreme... Naravno, ne morate sve ovo da znate da biste uživali. Ne samo planine, vidi se i Višegrad sa starim mostom. Ne mogu baš da kažem kao na dlanu pošto je vidljivost u avgustu retko kad dobra ali zato imate teleskop koji odičino radi. A ništa manje lepa slika nije na selo Gornje Karaklije koje leži ispod samog vrha...

 

Pogled sa Janjača na Gornje Karaklije i dalje na Taru

Malo duža pauza i krećemo nazad. Vraćamo se suprotnom stranom grebena, takođe markiranom stazom. Neko vreme pratimo granicu, zatim malo zađemo u Bosnu pa se vratimo u Srbiju i naglo spuštamo šumskom stazom. Ova staza deluje uređenija od one kojom smo se popeli. Visinska razlika je svakako ista. 

Izbijamo iz šume na čistinu koju smo gledali sa vrha. Tu odmah možete da uhvatite put ali mi idemo livadom, ivicom šume, da bi stigli do izvora označenog kao Voda - Luke. Izvor se nalazi na sredini livade i nije sa gornje strane lako uočljiv. Najjači je od onih koje smo videli na Tari ovih dana. Dan je vreo i hladna voda nam jako prija.

 

Pogled iz Gornjih na Donje Karaklije

Od izvora izlazimo na put i više ga ne napuštamo sve dok ne stignemo do kola. Prolazimo kroz Gornje pa opet kroz Donje Karaklije. Asfalt počinje već negde kod prvih kuća gornjeg sela tako da za obilazak Janjača ne morate utrošiti pola dana kao mi. A opet, šta bi drugo radili da nismo šetali i uživali u pejzažima?

Prešli smo nešto više od 12km i popeli nešto više od 500m. Wikiloc

 

Banjska stena i Velika stena

Treći put smo na Tari i više nije bilo šanse da ignorišemo najpoznatiji od niza fenomenalnih vidikovaca. Prethodni put smo ga ostavili kao zalog da ćemo ponovo da dođemo. Plašio sam se blagog razočarenja - ono kao kada gledate film za koji su vam svi rekli da je dobar. Posebno što sam idući sa planinarima video i neke manje poznate i manje pristupačne a odlične vidikovce. Strahu ipak nije bilo mesta. Banjska stena potpuno opravdava svoj status. Fenomenalan pogled na jezero i brda koja ga okružuju. Super su i vidikovci Osluša i Crnjeskovo ali tamo nekako morate da bacite pogled, da ga usmerite ga malo dalje. Na Banjskoj steni ste u prvom redu, magični prizor je tačno ispred vas.

Dilema je bila ići kolima ili peške. Krenuli smo kolima ali kada je asfalt prešao u makadam put je postao jako loš pa smo kola vrlo brzo ostavili. Ispostavilo se da je loš samo do raskrsnice Borova glavica gde se pravo ide ka Predovom krstu a desno ka Banjskoj steni. Odatle je makadam prilično ravan, bolji nego mnogi asfaltni putevi zemlje Srbije. 

Nepun kilometar ispred Banjske stene je parking i odatle svakako morate peške, istim pravcem. Odatle desno vodi još jedan put koji će se posle nekoliko stotina metara podeliti. Desni krak vodi ka Mitrovcu i to je staza br. 9a, verovatno bolja opcija od ove naše ako idete peške. Levi krak vodi ka nekoj vili čije ime sam zaboravio (a i ne bih da je za dž. reklamiram...). Neposredno ispred te vile je skretanje za  još jedan vidikovac - Veliku stenu. 

Ovaj vidikovac je iz nekog razloga skoro potpuno ignorisan. Staza do njega nije standardno markirana a skretanje sa puta označeno je malom, drvenom tablom koju nije lako uočiti u sred šume. Dalje vas vode neke bele markacije ali generalno ako ne znate za vidikovac nećete ga pronaći. U pitanju je stena koja leži skoro iznad same brane, malo nizvodno od nje. Neobezbeđena je pa budite pažljivi. Pogled na branu i početak jezera glavna je atrakcija ali dobar je i pogled na desno koji ide tokom Drine sve do Bajine Bašte pa i dalje, sličan onom sa Osluše. Do Velike stene došli smo tako što se sa Banjske nismo vraćali istim putem do parkinga već smo produžili grebenom, jasno prepoznatljivom i markiranom stazom koja izbija na već pomenuti desni put sa parkinga. 

 

Gde smo još bili...

Prvi dan smo imali samo popodne za šetnju pa smo otišli do Borovog brda. Staza do njega vodi od jezera Jarevac. Na njemu je spomenik koji označava da je tu formirana Prva račanska partizanska četa. Njen komandant bio je Dušan Jerković, stradao na Kadinjači, jedan od dvojice braće Jerkovića. Brdo samo po sebi nije ništa posebno. Od Borovog brda otišli smo makadamskim putem skoro do Manastirskih stanova da bi nešto ispred njih skrenuli desno i spustili se do Jarevca, zatvorivši krug. Nekoliko kraćih staza je obeleženo u ovom delu Tare. Imate ih na sajtu i možete iskombinovati neku kraću kružnu varijantu kao mi tog dana. 

Napravili smo krug od hotela Omorika. Glavnim putem do Andračke kose, tu levo pa do česme Bulibanovac. Česma se nalazi malo ispod puta, lako možete da je promašite ako ne gledate oko sebe. Već sam pisao o tome da je česma najbolje spomen obeležje. Ovu je podigao Stanimir Vračarić iz Kremana u spomen na oca, strica i brata koji su stradali 1944. godine. Onda preko Dobrog polja (slika dole) i Tarabića brda pa se spustili u Šljivovicu i ponovo do Jarevca. Od jezera do Kaluđerskih bara vratili smo se poznatom stazom koja se takođe zove Jarevac. Duga je nepuna 4km i uglavnom ide pored potoka koji se, pogađate, zove Jarevac. Najbolje je bilo u sredini ture. Na početku puno asfalta a na kraju staza pored potoka koje mi lično ne prijaju mnogo.

 

Dobro polje

Najveći nedostatak na Tari je nepostojanje javnog prevoza između Kaluđerskih bara i Mitrovca. Da ne kažem Zaovinskog jezera. Sa usputnim stanicama Šljivovica, Sokolina, Osluša. Ako niste došli kolima prilično ste ograničeni u izboru pešačkih staza. Čak i ako imate automobil bilo bi interesantno napraviti akciju gde bi u jednom pravcu išli prevozom a u drugom pešačili. To bi omogućilo neke interesante ture koje ovako nije moguće izvesti. Ne mora polazak da bude na svakih 4 minuta kao kod beogradskog metroa, dovoljno bi bilo par u jutarnjim i par u popodnevnim satima. Za početak...

Bili smo i u selu Solotuša. To smo išli kolima, putem ka Bajinoj Bašti pa onda desno. Put ka selu i kroz selo je asfaltiran ali je širine jednih kola i na nekim mestima je potpuno nepregledan. Stresno za vožnju pošto ne zavisite samo od sebe. Posle 4km stižete do kraja a tamo je nova crkva i iza nje jak izvor vode i stena (slika levo) kojom je moguće popeti se do ostataka srednjevekovnog utvrđenja Solotnik i zatim se vratiti na Kaluđerske bare... ali neka priča ostane za neki drugi put, za sada imate nekoliko fotografija.

Na povratku sa Banjske stene otišli smo do rezervata Crveni potok koje je jedno od staništa Pančićeve omorike i u kome se nalazi meko tlo zvano Tepih livada. Nismo bili raspoloženi za botanička istraživanja pa smo samo protrčali. U rezervat se ulazi iz Mitrovca, blizu dečijeg odmarališta.

 

Par saveta za kraj

Idite na Taru ako do sada niste bili. A i ako jeste, ne verujem da ste baš sve obišli. Požurite dok je ne upropaste. Mi ćemo ponovo, verovatno u neko drugo godišnje doba. A kada odete na Taru, nemojte da propustite da probate pitu od borovnica. Na terasi hotela Omorika ili još bolje u bašti hotela Javor...  

 

Pogled sa vidikovca Crnjeskovo

Foto album

Planinarske staze na Tari