Severna Evija (I)

Na more obično idemo početkom jula. Ove godine, zajedničkim delovanjem nekoliko faktora, bili smo primorani da odlazak pomerimo na sam kraj avgusta. Ne mogu baš da kažem da nam je promena prijala ali to su neke druge stvari. 

Hteli smo da idemo na Jonsko more a otišli smo na Eviju. Baš kao što smo prethodne godine planirali Eviju a završili na Sitoniji. Razlog promene kursa bila je neizvesnost šta nas čeka ako na bum odemo u avgustu na zapadnu obalu Grčke. Pokolebale su nas neke informacije koje smo dobili a još više one koje nismo dobili. Odsustvo odgovora na upite za raspoloživost i cenu smeštaja kao i odgovora na pitanje na forumu: da li ići na bum u Pargu u avgustu? 

Dok smo se premišljali stigao odgovor iz Pefkija (da, slao sam i tamo upite, dokonost ili podsvest...) na koji ne bi ni obratio pažnju da apartman nije prilično lepo izgledao na fotografijama. Brzo smo prelomili. Olakšalo nam je što smo imali pripremljene planove od prošle godine (gps, plaže, šta treba videti...). Tada smo odustali deset dana pred put. Nije kada je rečeno nego kada je suđeno...

Sa plaže u Edipsos zalivu, Lutra Edipsos skroz u daljini

Post je prilično dugačak. Pokušao sam da ga podelim u dva dela, dva puta, na dva različita načina, ali ni jednom nisam bio zadovoljan rezultatom akcije. Samo sam Lutru Edipsos  još u startu izvojio u posebnu priču. Priča je podeljena po celinama koje možete posebno čitati, preskakati, kako vam je volja.

Putovanje i noćenje u Starom Dojranu

Krenuli smo bez žurbe, posle doručka, četvrtka 20. avgusta leta gospodnjeg 2015. Vožnja autoputem nije donela ništa novo ni zanimljivo, što je u principu dobro. Pauza u motelu Predejane. Na granici skoro nikoga nema. Odlučili smo da svratimo i vidimo Stobi, što smo odvano planirali. O tome sam već pisao u ovom postu. Posle Stobija lagana vožnja do Starog Dojrana. Stižemo dovoljno rano da pronađemo smeštaj i malo prošetamo po mestu. Tako smo bar mislili...

Da smo avgustovsku gužvu potcenili, uverili smo se već prve večeri. Već sam ovde hvalio prošlogodišnje iskustvo sa spavanjem u Starom Dojranu. Opuštena vožnja bez žurbe, jeftin smeštaj i rani dolazak u Grčku, na odredište, sve to je odlučilo da ponovimo scenario. Ove godine potpuno drugačija slika.

Slobodnih soba skoro da uopšte nije bilo a Stari Dojrani izgleda pokušavaju da odmah i što bolje iskoriste sve veću popularnost svog mesta. Na par mesta to se graničilo sa bezobrazlukom a s obzirom na to kakav smo smeštaj imali u povratku, u Grčkoj, nisam siguran da ćemo i sledeće godine spavati pored Ezera. Na kraju smo pronašli za jednu noć podnošljivo prenoćište. Nismo bili pored jezera već malo u brdu a loš utisak je pojačan uskim i krivudavim ulicama sa očajnim asfaltom. 

Ustajemo prilično rano, oko 5:10 smo već krenuli. Mrak je oko nas i svi spavaju. Prolazimo kroz puste ulice Starog Dojrana i odmah stižemo na granicu. Granica je takođe pusta i u strahu smo da je zatvorena. Onda se iz onog jednog kioska pojavljuje ruka koja nam maše i zove nas da priđemo. Prelazimo granicu i ulazimo  u Grčku.

Neko vreme vozimo paralelno glavnom putu koji vodi od Evzonija a priključujemo mu se ispred Polikastra. Prethodno smo kod Kilkisa skrenuli desno. Taj put nas vodi do autoputa Solun - Atina. Solun ostavljamo iza sebe a mi idemo dalje prema jugu. Uskoro se sa leve strane pojavljuje more a sa desne planinski masiv Olimpa. Njegov najviši vrh Mitikas (2917) drugi je po visini na Balkanu. Mi smo negde na nivou mora pa planina zbog toga izgleda još moćnije.

Ne pravimo veće pauze, žurimo da stignemo na trajekt u 12h pošto trajekti ka Eviji idu na svaka dva sata. Istočnoevropsko vreme koje važi u Grčkoj uzima nam jedan sat i koliko god nevažno izgledalo, oseti se u putu. Silazimo sa autoputa kod Leptokarije da izbegnemo bar jednu od naplatnih rampi. Sistem plaćanja putarine u Grčkoj je i smoran i skup.

Ispod Nei Porija put beži od mora i prolazi kroz dolinu Tempe. U pitanju je klisura reke Pinej, duga 10km a na nekim mestima uska svega 25m. Prošli smo kroz nju i pre dve godine kada smo išli na Peloponez ali i tada i sada smo žurili pa je obilazak ovog interesantnog lokaliteta ostavljen za neku drugu priliku.

U Glifu stižemo nepun sat pred polazak trajketa. Pronalazimo mesto gde se prodaju karte (24.5€ za četiri osobe i dugačko vozilo), stajemo u red i oko 11:30 se ukrcavamo. Neko se udobno smešta u stolice a neko uključuje fotoaparat. Pored panorame Glife, motiva koji uvek fotografišem sa trajekta, zanimljiv je i rt Agios Sostis. Nalazi se na kraju malog poluostrva, istočno od Glife. Na rtu postoji peščani sprud koji odvaja deo mora. Prizor je lep ali ne znam da li je interesatno i za kupanje, posebno što se do njega dolazi uglavnom čamcima. Kada prođemo rt Agios Sostis, sa leve strane otvara nam se pogled na niz rtova sve do Piliona. Više ne plovimo pored obale, upućujemo se pravo ka Eviji i stižemo u Agiokampos nekih pola sata posle polaska.

Rtovi istočno od Glife, sve do Piliona

Na tlo Evije prvi put smo stupili u petak 21. avgusta 2015. Od Agiokamposa do Pefkija ima oko 22km. Ipak ne stiže se tako brzo i lako, što zbog puteva na Eviji, o čemu ću kasnije, što zbog prolaska kroz Istiju i Asmini.

Par reči o Eviji

Evija ili Eubeja je drugo po veličini grčko ostrvo. Veći od nje samo je Krit ali Evija drži primat u Egejskom moru. U brojevima je to 3.684 km2, odnosno 150km dužine dok širina varira od 6 do 50km. Celom dužinom leži uz grčko kopno i više je nego očigledno da ju je od njega odvojio neki jak zemljotres. Udaljenost je najmanja u Euriposovom tesnacu, kod Halkide, samo 40m. Morske struje u ovom kanalu su jako brze i što je interesantno menjaju smer, teku čas na jednu, čas na drugu stranu. Na ostrvu ima nekoliko vrhova preko 1.000m a najviši Dirphis (1.745) leži na sredini Evije, u pravcu Halkide.

Već dva puta pominjem Halkidu. U pitanju je najveći grad i administrativni centar okruga koji osim Evije obuhvata još neka ostrva. Halkida se nalazi negde na sredini Evije, od kopna je deli već pomenuti Euriposov tesnac a sa kopnom je spajaju dva mosta. Mostovi omogućavaju da se od Evije do Atine stigne bez pomoći trajekta. Ostrvo ima oko 200.000 stanovnika od čega u Halkidi živi četvrtina.

Položaj Evije obezbedio joj je burnu istoriju. Osvajali su je Atinjani, Persijanci, Filip II, Rimljani, Krstaši, Mlečani, Osmanlije da bi od 1830. ušla u sastav novoosnovane Kraljevine Grčke. Koliko sam video, središnji i južni deo ostrva bogatiji je istorijskim spomenicima i uopšte deluje interesantnije. Ovaj post će se ipak baviti isključivo severnom Evijom, tamo smo letovali...

Pefki

Pefki je srpski mainstream i glavno letovalište na severnoj Eviji ako izuzmemo banju Edipsos. Za takav status mesto je suviše malo, što dovoljno govori o razvijenosti turizma na Eviji. Sve interesantno što postoji u Pefkiju nalazi se na glavnoj ulici koja ide pored mora. Mislim na taverne, kafiće, prodavnice, agencije, pekare... Ako ne računate jednu malu pekaru, te crkvu i školu koje opet nisu mnogo bitne za turiste, onda ovo sve možete i bukvalno da shvatite. Crkva i škola (i ta jadna pekara) nalaze se na najširoj od nekoliko paralelnih ulica koje povezuju tu glavnu sa ostrvskom magistralom koja prolazi iznad mesta. Iza glavne ulice nalaze se pansionski objekti. Kratke ali ne i neudobno uske uličice koje im omogućavaju prilaz, očito su se formirale kako je mesto raslo, od mora ka unutrašnjosti ostrva. 

Najbolja stvar u Pefkiju je otvorenost ka moru i to je ono što mu najviše daje na šmeku i lepoti. Glavnu ulicu od mora dele ili bašte restorana ili visoko drveće, zasađeno na pristojnom rastojanju. Pored toga prilično je široka, kao da pripada nekom mnogo većem mestu. Glavni orijentir u mestu je široki, betonski dok gde pristaju kako rečni čamci i brodići, tako i oni turistički koji svakodnevno prevoze turiste, najčešće do Skijatosa. Dok se nalazi u donjem kraju Pefkija i oko njega je mnogo življe nego u gornjem kraju. Tu je ujutru improvizovana pijaca, tu su najprometnije taverne, turističke agencije pa i lekarska ordinacija. Dalje od doka je mnogo mirnije, više smeštajnih objekta a manje ugostiteljskih i više lokalnog stanovništva. Na tom severnom kraju mesta nalazi se kamp, dotle sam stigao u šetnji.

Plaža je ono čega smo se najviše plašili i zbog čega smo na kraju i odustali prethodne godine. Pesak ili šljunak, ima li uopšte plićaka ili se posle dva koraka upada u dubinu? Na kraju nije ispalo tako loše. Plaža u Pefkiju je dugačka, prostire se duž celog naselja severno od doka. I ispod doka ima kupača ali znatno manje nego u gornjem delu. I širina je sasvim solidna. Nekoliko barova je izbacilo svoje ležaljke, klasika u svakom pogledu. Peska ima samo u delu plaže pored doka gde su ga očigledno nasuli i gde smo se i mi kupali sve dane koje smo proveli u Pefkiju. Što dalje idete plažom peska je sve manje, čak je i šljunka sve manje i na pojedinim mestima zemlja se vidi već na 3-4m od mora. Ali i gužve ima sve manje pa sad kako ko voli. Mi smo bili porodično i koristili smo tu pogodnost da smo smešteni preko puta glavnog dela plaže pa smo se tu i kupali. Pojas uz obalu gde se možete brčkati i stajati u vodi prilično je uzak. Dubina nastupa naglo a morsko dno je vrlo strmo. To opet olakšava prilaz brodićima, sve ima svoje. Prva tri dana vreme je bilo loše, uglavnom na ivici kiše, bez mnogo sunca, pa je i boja mora bila bila bezveze. Kasnije se to ispravilo, more je zbog dubine dobilo onu jaku, tamno plavu boju. Uglavnom mainstream gradska plaža, dodatno ulepšana blizinom kopna i poluostrva Pilion koji se vide preko mora. I iza kojih zalazi sunce. Zalazak sunca je vrlo lep u Pefkiju pošto je plaža okrenuta ka zapadu. Eto, podnošljivo...

Plaža u Pefkiju

Snabdevali smo se uglavnom u Lidlu koji se nalazi u obližnjoj Istiji. Hleb i peciva kupovali smo u pekari na početku mesta, ispod doka. Giros nismo jeli u Pefkiju, ostavljali smo ga za dane koje smo provodili na drugim plažama i u drugim mestima. Jedna od boljih stvari na Eviji je što vlasnici taverni i kafana nisu nametljivi, nema onog tradicionalnog grčko-turskog gostoprimstva gde na sve načine pokušavaju da te ubace u svoj lokal. Prilično su opušteni a i cene su prilično ok. Par jutara smo pili kafu pored mora, gazda je 'ladno sređivao terasu i tek kada je završio poslužio nas je, ne što nas ignoriše, prosto nigde ne žuri a računa da smo i mi na odmoru. Posle smo ga jedva našli da platimo.

Ako mesto nije nešto posebno onda smeštaj mora da bude dobar, da bi ste se lepo osećali na odmoru. Kuća Papadioti potpuno je ispunila ovaj uslov. Nalazi se u maloj ulici, odmah iznad glavne, negde u pravcu doka. Klasična jednospratnica koja se dodiruje sa kućama pored sebe. Sa ulice ulazite u popločano dvorište u kome se pored zelenila nalazi i garnitura za sedenje. Naš prostrani, petokrevetni apartman nalazio se u prizemlju i gledao je na ulicu. Odmah moram da se ogradim, ne znam kako bi bilo da smo gledali na drugu stranu. Ovako, terasu smo maksimalno koristili, posebno u jutarnjim i večernjim satima. Preko puta se nalazi dvorište u kome je parking za goste kuće. Vlasnica i njena majka bile su ljubazne, posebno starija gospođa koja nam je često pričala nešto na grčkom. Razumeli smo samo dobronamernost u njenom izrazu i zagrljaju kojim nam je poželela srećan put.

Dve plaže na istočnoj obali: Agkali i Eliniki

Prva tri dana vreme je bilo oblačno. Kiše nije puno padala ali je predstavljala stalnu opasnost pa smo te dane proveli u Pefkiju. Odmorili smo se ali i iskupali. Onda je došao ponedeljak, vreme se popravilo i odmah smo počeli da skitamo.

 Severna Evija, putevi

Iz Pefkija putem možete ići u dva pravca. Prvi je zapadno (putem kojim ste stigli) do najvećeg grada severne Evije - Istije. Drugi je istočno gde prateći izdaleka obalu ostrva polako skrećete ka jugu i hvatate pravac ka Halkidi. Kada se ovaj put spoji sa onim koji dolazi iz Istije i sa onim iz Lutre Edipsosa i Limnija, dobijate glavnu ostrvsku magistralu koja ide do Halkide a onda još dalje na jug, sve do grada Karistosa. Evija je brdovito ostrvo i idući ovim pravcem put se ili naizmenično penje na brda (i planine) i spušta sa istih ili uhvati visoravan pa ide ravno na nekih 600-700m, što je slučaj ako se malo udaljite od mora. Krivine su česte i prilično oštre, ispravljanje puta očito nije imalo visok prioritet. Mnogo veći problem je kvalitet asfalta, česta oštećenja i mnogobrojne udarne rupe. Upravo ovim putevima smo išli na dve plaže o kojima hoću nešto da kažem. Ono što je bilo lepo je zelena četinarska šuma kroz koju smo skoro sve vreme prolazili.

Četinarske šume pored puta na Eviji

Agkali

Prvi dan van Pefkija otišli smo na plažu Agkali. Nalazi na istočnoj obali Evije, od Pefkija udaljena nekih 50km. Na putu do nje prošli smo pored skretanja za 3-4 druge plaže ali ova nam se na GE (Google Earth) učinila interesantna plus što smo se tu našli sa prijateljima koji su letovali blizu Halkide. Kada smo stigli bio sam prilično iscrpljen od vožnje, tri planine smo popeli i spustili se. Dobro, došli smo tu da provedemo ceo dan.

U pitanju je izuzetno dugačka plaža koju na nekim sajtovima nazivaju Agia Anna, po gradiću koji se nalazi iza nje, nekih 4 km od mora. Liči mi da je ime veštački nametnuto za potrebe turističkih prezentacija pošto ovaj ogromni deo obale ne predstavlja neku heterogenu ili uređenu sredinu. Gledajući GE video sam da na preko 5 km prostora postoje uređeni delovi (hoteli, odmarališta) ali i oni pusti gde se komotno možete presvući i ako niste nudista.

Plaža ispred Agkalija

Agkali je zapravo mestašce na severnom kraju plaže. Ne znam da li ovaj toponim uopšte figuriše za ime plaže ali ja sam ga, malo i na svoju ruku, koristio i u blogu i na fotografijama da naglasim ne toliko posebnost ovog dela u odnosu na ostatak, koliko činjenicu da smo samo njega videli i samo o njemu mogu da pričam. Tu ispred Agkalija postoje dve grupe ležaljki, solidno udaljene i jedna od druge ali i od kafića kojima pripadaju, na radost njihovih konobara. Plaža je šljunkovita a dubina nastupa naglo, kao u Pefkiju. Ipak, potpuno je drugačije, plaža je široka, vidi se pučina i nije gužva oko vas. U početku se nismo najprijatnije osećali ali kasnije se utisak popravio, malo smo se opustili i prilagodili.

Nismo obišli ostatak plaže, njena dužina je delovala prilično obeshrabrujuće. Zato sam popodne otišao do poluostrva severno od Agkalija. Interesantnu formaciju gde se sa malog poluostrva uskim prelazom dolazi na još manje, zapazio sam na GE. Na tom završnom poluostrvu, kao i obično u Grčkoj, nalazi se mala, bela crkva Agios Vasilios. Pored crkve postoji staza kojom se stiže do čistine i uzvišenja iznad mora odakle pogled puca sve do Skijatosa. Vredelo je sve to videti a stavio sam i dosta fotografija u album.

U povratku nismo pratili istočnu obalu do kraja već smo se odvojili na levo i išli pravo ka Istiji. Kilometraža je vrlo slična. Iako nismo imali toliko uspona i padova, put je bio očajnog kvaliteta, toliko lošeg da mi je bilo žao Megana koji je pretrpeo nekoliko žestokih udaraca. Utisak koji smo imali po povratku u apartman bio je da je plaža ok ali nije toliko lepa da bi onako lomili kola. Na Lefkadi nismo tako mislili, tamo nam nije bilo žao kola.

Eliniki

Iskustvo sa ovog putovanja uticalo je da samo još jednom posetimo istočnu obalu ostrva. Ovoga puta bila je to najbliža plaža do koje treba samo jedno brdo savladati. Kod mesta Eliniki (ili Elinika) skreće se levo, ka moru, i dolazi do mini naselja označenog na GE kao Agios Nikolaos. Tako se zapavo zove crkva na minijaturnom ostrvu ispred plaže a sama plaža verovanto i nema zvanično ime pa neko kaže Eliniki a neko Agios Nikolaos. Kako god...

Sišli smo kolima skoro do samog mora i tu ih parkirali. Izašli da izvidimo situaciju i shvatili da smo na pravom mestu. Uvala sa egzotičnim ostrvom na sredini prilično nam se dopala ali smo odmah shvatili da je lepša za fotografisanje nego za kupanje. Glavni problem je širina plaže. Ograničena skoro vertikalnom liticom, plaža je u najvećem delu široka svega 3-4 metra. Delovalo nam je to neobično a i davalo je malo prirodnog hlada pa smo odlučili da ostanemo. Odabrali smo mesto i postavili logor. Malo kasnije talasi su se produžili i voda je počela da nas ugrožava. Morali smo da se sklonimo na širi deo koji se u međuvremenu oslobodio. Ceo taj uski deo je posle nekog vremena bio poplavljen.

Ovde je za razliku od Pefkija i Agkalija bilo i peska na dnu mora i dugog plićaka. Uživali smo u brčkanju mada se u kasnijem delu dana voda prilično isprljala. Do ostrvceta se lako stiže ali treba paziti na ježeve kojih ima u velikom broju kada stene zamene pesak. U celini smo bili zadovoljni ali nismo ni pomislili da dođemo još jednom. Kasnije (u Beogradu) sam video da i desno od ove uvale ima prostora za kupanje, očito se nismo najbolje pripremili za Eviju.

Izlet na Skijatos

Letovati u Pefkiju a ne iskoristiti priliku za izlet do Skijatosa, za tako nešto morate imati stvarno dobar razlog. Jedini dobar koji mi pada na pamet jeste da ste pre toga bili na Skijatosu. Od svih letovališta koji u ponudi imaju izlet na Skijatos, Pefki je najmanje udaljen od odredišta (ne računajući poluostrvo Pilion i njegove strme obale). To ne samo što obara cenu (10€ v.s. 35€ pa sve x4 ...) već i dužinu putovanja svodi na razumnu meru. Dve agencije iz Pefkija skoro svakodnevno organizuju ovaj izlet, sa vrlo sličnim programom putovanja. Tri sata na plaži Kukunarija i tri sata u gradiću Skijatos. Ostalo vreme plovite.

Kukunarija ili Kukunarios smeštena je u malom zalivu na jugozapadnom ćošku ostrva. Koliko god vam pričali o njoj i njenoj lepoti, ne mogu da vam pokvare osećaj opčinjenosti kada je vidite. Blago je lučnog oblika a ono što prvo uočita kada joj prilazite je zeleni pojas u zaleđu cele plaže. Sačinjen je od primorskih četinara koji daju zdrav i potpun hlad u drugom pojasu dok je prvi pojas uz more peščani i naravno izložen suncu. I širina i dužina plaže su skoro idealnih dimenzija, dovoljno veliki da omogućavaju puno posetilaca a opet ne previše tako da se zadržava neki osećaj intimnosti i ušuškanosti. Kukunariju možete da sagledate što nije slučaj sa gore pomenutom Agkali plažom. Pesak na Kukunariji zaista svetluca (photo) tako da zlani pesak Skijatosa nije samo fraza. More ima prelepu, zelenkastu boju. Dubina nastupa postepeno, voda je bistra i mirna, prepuna riba, bojim se da malo preterujem ali Kukunarija mi je zaista izgledala kao raj na Zemlji.

Iza plaže je uski pojas zelenila, nešto između šume i parka. Drveće mnogo lepo i neobično izgleda ali na žalost ne bih mogao da ga identifikujem. Kroz ovaj pojas vodi nekoliko staza a iza njega nalazi se manje jezero. Cela ova oblast je zaštićena i navodno ima puno životinja koje ovuda slobodno skitaju. Labudove smo videli ali ne i zečeve.

Plaža je uređena, drvena staza ide skoro celom njenom dužinom, postoje tuševi a postoji i par čistih toaleta sa sve toalet papirom i tečnošću za pranje ruku. Pošto sve to mora nekako da se plati, ležaljke na Kukunariji su skuplje nego inače i plaćaju se odvojeno od pića. Četiri beach bara, pa birate koji vam se dopada.

Na Kukunariji smo proveli tri sata. Dovoljno da moja lista (grčkih) najlepših plaža pretrpi značajne promene na vrhu. Od uređenih, pitomih plaža svakako je na prvom mestu. To uređena treba uslovno shvatiti, Grci u tome imaju mere i ne preteruju. Lično volim da pobegnem od civilizacije, uživao sam u divljim plažama Lefkade, ali Kukunarija svakako nije nešto od čega biste bežali. Nema puno fotografija same plaže, iz razumljivih razloga, ne znam da li sam bio dovoljno ubedljiv ali Kukunarija je nešto što treba videti.

U Skijatos stižemo nešto ispred 15h. Taman za ručak. Jedemo giros a zatim krećemo da razgledamo mesto. Skijatos je lep gradić, klasičan ostrvski, sa belim kućama sabijenim jedna do druge. Kao i u svim sličnim gradićima, ne postoje stvari koje morate videti, prosto prošetajte, užvajte i obratite pažnju na detalje. U Skijatosu se međutim obavezno morate popeti do crkve na brdu i terase ispred crkve koja gledan na luku i zaliv. Pogled odozgo je fantastičan, vazduh je bio izuzetno čist i vrlo sam zadovoljan fotografijama koje sam napravio sa tog mesta.

Još jedno mesto koje treba obići je poluostrvo Bourtzi. Kažu da je poluostrvo iako liči na ostrvo spojeno stazom sa Skijatosom. Nalazi se u samoj luci (gornja slika, ono zelenilo), ceo grad gleda ka njemu i predstavlja jedan od njegovih lepših detalja. Postoji staza koja ide oko Bourtzija, postoji i mesto iznad mora gde se može popiti kafa ali sada za tako nešto nije bilo vremena. Uopšte, vremena nemate puno ni za grad ni za plažu. Ako celu priču shvatite kao izlet i upoznavanje sa Skijatosom, lepo ćete se provesti. 

U povratku stajemo pored ostrva Pontikonisi gde je planirano kupanje. Sa sve skakanjem sa broda. Razlika u programu agencije koju smo odabrali i one druge je što oni imaju 3+3 sata a mi smo jedan sat u gradu menjali za sat kupanja. 
Ostrvo se nalazi u blizini Evije, severno od nje. Nije nastanjeno ali ima svetionik na svojoj severnoj strani. Mi prolazimo i stižemo do zaliva sa južne strane ovog ostrvceta. U zalivu je usidrena jahta, verovatno su tu pobegli da bi pronašli mir i tišinu. I još je verovatnije da su se jako obradovali kada je gomila ljudi uz povike i dreku počela da sa broda skače u more. Leto volim između ostalog zato što što možemo da pođemo na jednodnevni izlet brodom u šorcu i majici, sa jednim rancem za nas četvoro i onda da stanemo i poskačemo u more a potom da biramo hoćemo li ili nećemo da se presvučemo. Taj osećaj slobode je nešto što druga godišnja doba ne mogu da nam pruže.

O još nekim mestima i završna reč odbrane Evije

Ako letujete na severnoj Eviji ono što svakako ne treba propustiti je banja Edipsos ili Lutra Edipsos. Zaslužila je posebnu priču koju sam već napisao u ovom postu. Napisao sam tamo nešto i o poluostrvu Lihada. Na kraju tog poluostrva, na najzapadnijem delu Evije, nalaze se neka vulkanska ostrva i to je nešto što smo ostavili za sledeći dolazak. I kada pominjem šta nismo videli, nismo otišli ni do Drimona vodopada a nismo se ni spustili južnije od Lutre Edipsos, prema mestima Ilia i Rovies. Svaki odlazak na more traži da uspostavimo ravnotežu između odmora i želje da vidimo nešto novo. Na Eviji to nije mnogo veliki problem, na Peloponezu već jeste...

Malo o gradićima na severnu ostrva. Ispred samog Pefkija nalazi se mesto Asmini. Prolazili smo nekoliko puta ali nismo svraćali. Pitanje je vremena kada će se ova dva mesta spojiti u jedno. Istija je najveće mesto na severu Evije. Udaljena je od mora i predstavlja raskrsnicu puteva o čemu sam već pisao. Od Pefkija je udaljena nekih 12km, prolazili smo svaki put kada bi išli zapadno a i odlazili smo par puta do Lidla. Trg deluje interesantno, planirali smo jedno veče da prošetamo ali to se nije dogodilo. Što valjda znači da nije dovoljno interesantno. 

Orei i Neos Pirgos su manja mesta na obali, vrlo blizu jedno drugom. Ostrvska magistrala prolazi iznad njih ali postoji i put pored samog mora koji ih spaja. Kroz Neos Pirgos smo samo prošli i videli ga iz kola. Ima solidnu plažu i kada se Pefki bude previše komercijalizovao, verovatno će dobiti na značaju. Blizu Neos Pirgosa, pored samog puta, nalazi se plaža Nissiotissa. Meni se dopala i predlagao sam da se vratimo na kupanje kada smo drugi put išli u Lutru ali bio sam preglasan.

U Oreiju smo se zaustavili jedno pre podne (isti dan kada sam preglasan za plažu...), pre svega da bi videli statuu mermernog bika. U pitanju je ogromni bik dužine 3,28m koji potiče iz sa nekog nadgrobnog spomenika iz IV veka pre Hrista. Statua je izvađena iz mora kod Oreija 1965. godine. Smeštana je u staklenu vitrinu, pored ulice u blizini mora. Lepo je kada se u nekom muzeju saberu svi značajni arheološki nalazi iz neke oblasti ali lepo je i kada nešto ostane tu gde je nađeno, ovoga puta predstavljalo je dovoljan razlog da svratimo u Orei. A kada smo već svratili malo smo prošetali i prilično nam se dopalo. Malo, mirno mesto, potpuno otvoreno prema moru, sa jednim ogromnim i jednim manjim dokom koji pružaju osećaj neverovatne širine. Na obali, između ova dva doka, nalazi se red kafića kojima hlad daje namenski posađeno, nisko drveće. Jedini nedostatak je naravno plaža. Ista priča, nije da nemate gde da se kupate ali ...  Orei je malo mesto, isključivo pogodno za odmor, nikako za zabavu. U blizini je banja pa za neku godinu...

Dok u Oriju

I na kraju, severna Evija da ili ne. Prethodne godine smo odustali zbog plaža. Nismo pogrešili, na severnoj Eviji za plaže se najviše može reći da su korektne. Moguće da smo nešto propustili, voleo bih da je tako. Severna Evija je pre svega prilika da vidite nešto novo, za pristojne pare i ne preterano daleko. Ako tako razmišljate i ako ste obišli neka druga mesta u Grčkoj, onda da. Ako volite dobra i proverena mesta gde se udobno osećate, ako vam je plaža najbitnija, onda ne. Ako se odlučite za Pefki, sve preporuke za Papadioti kuću. Da li ćemo mi ponovo otići? Možda ali tek pošto vidimo južnu Eviju i neka druga mesta. Kratak je život da bi čovek ponovo letovao u Pefkiju. Ali uvek može da svrati, u odlasku ili povratku, na dan ili dva, ako putuje kolima. 

Povratak

... koji više nema nikakve veze sa Evijom

Iz Pefkija krećemo u zoru 31.avgusta. Kada ste na ostrvu, satnica trajekta je nešto sa čim morate računati. Stižemo oko 6:30 u Agiokampos i lagano se ukrcavamo u poluprazan feribot. Istovremeno sa našim isplovljavanjem, sunce izlazi iza brda Evije. Dan će biti lep, kao i svi tokom prethodne sedmice. Autoput je bio skoro prazan a vožnja po njemu pravi melem posle uskih i izrovanih puteva na Eviji. Temperatura je bila prijanta i sve je obećavalo lep dan.

Povratak sa mora uvek iskoristimo da još negde svratimo i još nešto vidimo. Edesini vodopadi, Bitolj, Strumica i vodopadni ispod Belasice, Solun, kanjon Matke, antički Korint, manastir Bogorodice Veljuse, sve to i još ponešto obišli smo u povratku sa letovanja. Ove godine smo možda prvi put kiksirali u izboru.

A izbor je pao na Larisu. Da vidimio grad i svratimo u Ikeu. Nije me pokolebalo ni kada sam pregledajući turističku ponudu shvatio da Larisa ima vrlo malo znamenitosti koje treba posetiti. Nema veze, videćemo kako grad izgleda. U ponedeljak, koji je označavao kraj udarne turističke sezone i prethodio početku školske godine, Larisa je i dalje bila vrela a njene ulice pune ljudi koji su tačno znali gde idu. Nije bilo mnogo prostora za turiste. Videli smo antički amfiteater ali u atmosferi i ambijentu radnog dana to je prošlo skoro nezapaženo. Kada sve saberem potpuno nepotrebno smo ulazili u grad. Osim doručka u pekari sa slike koji je bio sasvim ok. Žao mi je što ovakve utiske nosim o Larisi, uz bolji tajming verovatno bi mi ostala u lepšoj uspomeni.

U Ikei klasika, kupili neke sitnice i ručali. Zatim smo nastavili prema Olimpskoj regiji, istim putem kojim smo deset dana ranije prošli. Smeštaj smo pronašli u hotelu Livitra (Livithra), ispod Olimpa i između Platamona i Leptokarije. Na karti je taj kraj označen kao Paralija Skotina (u prevodu Plaža Skotina, mesto Skotina je nešto malo dalje od mora). Tu negde se završava taj razruđeni skup hotela, pansiona, kampova i prodavnica koji se proteže skroz od Platamona, tačnije od brda sa tvrđavom.

Hotel Livitra bio je prilično pust i moguće je da smo u tom trenutku bili jedini gosti. Soba je bila prosečnog kvaliteta a krevet na sprat govorio je da je na silu pretvorena u četvorokrevetnu. Dve male terase gledale su na dvorište i na Olimp na zapadu. Najlepši deo hotela bio je bazen koji vidite na gornjoj fotografiji. Za jedno noćenje bio je pun pogodak.

Upozorenje: Dalji tekst sadrži mnogo više ličnog što inače izbegavam u ovom blogu. Ako ne volite tuđu nostalgiju, ovo je trenutak da prekinete čitanje.

Popodne provodimo na bazenu. Neuspela poseta Larisi pomalo mi je pokvarila raspoloženje. Ipak, dan još uvek nije bio završen. Pošto sam poslao lokaciju na kojoj se nalazimo, dobio sam od kuće informaciju da je u neposrednoj blizini kamp Olimpus u kome sam bio kao klinac. I onda, kao i sada, svake godine letovali smo u Grčkoj. Ali tada su letovanja potpuno drugačije izgledala. Kampovali smo, nismo ostajali kraće od 18 dana i uvek smo dolazili u ovaj kraj. U dva kampa, prvo u Posejdon a kada smo otkrili Olimpus više ga nismo menjali. Posejdon sam pronašao pre dve godine (photo), on još uvek funkcioniše, a za Olimpus sam znao da je odavno napušten. Njega nisam tražio, smatrao sam da ništa nije ostalo a moguće i da podsvesno nisam želeo da rušim sliku koju sam nosio iz detinjstva. Jer Olimpus je uvek bio prva asocijacija na letovanja iz tog perioda i njen najlepši deo.

Pronašao sam (najverovatniju) lokaciju na Google Maps, seo sam u kola i krenuo. Nije baš lako sve objasniti. Uski put na koji sam skrenuo ni po čemu nije bio specifičan. Nikakav orijentir, nikakva krivina, proširenje, ništa što bih mogao da uporedim sa slikom formiranom pre više od 30 godina, u doba kada detalji imaju mnogo veći značaj a slike mnogo duži vek trajanja. Ali posle par stotina metara jednostavno sam znao da sam tu. Mesto mi se urezalo u sećanje jer smo na tom putu dva puta proveli celu noć čekajući u redu da se oslobodi mesto u kampu - kamp je imao označena mesta i primao fiksan broj šatora ili prikolica. Kada sam stigao do krivine gde put savija desno, dileme više nije bilo. Iznenađenja jeste.

Znao sam da je malo ispod krivine recepcija i ulaz u kamp ali uopšte nisam očekivao da ću ih zateći iste onakve kakve sam ih ostavio avgusta 1981. Oronula od vremena, zarasla u travu, sa polupanim natpisom i nekoliko grafita, ali nesumnjivo TA recepcija, isto okrečena i sa istom ogradom. Čak sam i unutrašnjost lako prepoznao, drveni pult i drvene pregrade za pasoše. Očigledno da je kamp napušten neposredno pošto smo mi prestali da dolazimo tako da nikakve promene nisu stigli da naprave. I upravo to je bilo ono što dodatno pojačalo utisak. Kao da smo svi mi koji smo tamo letovali istovremeno prestali da dolazimo i kada su sledećeg leta radnici u kampu videli da nikoga nema i oni su otišli i ostavili sve kako je bilo.

Da, izgledalo je kao da sam se vratio kroz vreme. Da se snimao film, sada bi tu išao flashback, prikazala bi se nekadašnja vreva i mesto bi oživelo. Potpuno sam i neometan, premotavao sam taj flashback u glavi dok sam tumarao okolo i fotografisao. I razmišljao kako je neobično što sam trideset i kusur godina kasnije ponovo tu, sećao se nekih dragih ljudi sa kojima smo delili lepe trenutke i žestoko osećao prolaznost vremena. Možda malo prelazim u patetiku ali ne sećam se da sam ikada nešto slično doživeo. 

Dalje od recepcije nije se moglo. Neko je očigledno kupio ceo kompleks i razapeo bodljikavu žicu preko ograde. Planirao sam da sutradan uđem u kamp sa obale - nisu mogli celog da ga ograde. Ali kada sam stigao naoružan fotoaparatom, primetio sam da novi vlasnici obilaze prostor i vrše neka osmatranja i planiranja. Ipak sam otišao do dela kampa gde su bili samoposluga, restoran, diskoteka i slične ustanove. Napušteno, ruinirano ali i prepoznatljivo. Ako ne grešim na gornjoj fotografiji su ostaci diskoteke. U pitanju je kraj '70-tih, diskoteka je bila opasana trskom, mi smo bili klinci i motali se ispred a glavna atrakcija bila nam je kada bi među svim onim stranim pesmama pustili hit Zdravka Čolića, Glavo luda.

To veče smo posetili gradić Platamon, još jedno kultno mesto mog detinjstva. Samo što sadašnji Platamon vrlo malo liči na onaj koga pamtim. Nije mi se dopao, suviše šljašti, suviše gužve, prost niz taverni, kafića i prodavnica. Sutradan ujutru išli smo na plažu ispod hotela. Plaža je ovde lepa, peščana, čista i široka, baš onakva kakvu je pamtim. Desno je prepoznatljiva slika brda sa tvrđavom i tunelom. Ipak, more nije tako bistro kao u nekim drugim mestima. I nekako je obično. Nema zaliva, ostrva, uvala. Izgleda da sam se u međuvremenu malo razmazio...

Fotografije:

Pefki i severna Evija

Izlet na Skijatos

Orei, 20 fotografija za 16 minuta

Ispod Olimpa, Larisa...

Lutra Edipsos



Tri godine kasnije, jula 2018. ponovo smo letovali na severu Evije. Post Severna Evija (II) možete ovde pročitati.

Lutra Edipsos

Lutra na grčkom znači banja. Lutra Edipsos (Loutra Edipsou) je banja u okolini mesta Edipsos, koga je u međuvremenu nadmašila i značajem i veličinom. Predstavlja nešto sasvim drugačije od svega ostalog na severnoj Eviji. Dok se ostala mesta tek upoznaju sa turizmom, lista gostiju Lutre Edipsos proteže se čak do rimskih careva i uključuje neke najpoznatije likove iz novije grčke istorije. Navodno je najpoznatija banja u Grčkoj a legenda kaže da su izvori tople vode naručeni za Heraklea da bi povratio snagu posle izvršenih 12 zadataka. Zato sam je i izdvojio iz priče o letovanju na Eviji 2015. A ta priča je u sledećem postu.

Pogled na Lutru Edipsos sa druge strane zaliva

Na svom severozapadnom kraju Evija se podužava u nešto što liči na klin, a što se inače zove poluostrvo Lihada. Tim klinom ona se zabija u Malijski zaliv. Autoput ka Atini obilazi oko ovog zaliva koji je u istoriji poznat po bici kod Termopila ali to je neka druga priča. Lutra Edipsos se nalazi u samom korenu ovog klina, na donjoj obali Evije. Gleda ka Kamenoj Vurli i mestima Agios Konstantinos i Arkitsa sa kojima je povezuju trajekti. Nije daleko ni od gornje obale. Od Agiokamposa, gde stižu trajekti iz Glife, udaljena je nekih desetak km. Istočno od Lutre su brda i planine o kojima ću više pisati u glavnom postu o Eviji. Zapadno od Lutre more se useca u ostrvo i pravi jedan dosta manji zaliv, na nekim mestima označen kao Edipsos Gulf. O njemu nešto kasnije a na gornjoj fotografiji vidite ulaz u zaliv i u daljini Lutru Edipsos na istočnom kraju tog ulaza. Obala je u ovom delu Grčke toliko razruđena da vrlo lako možete pogrešiti u proceni da li ispred sebe vidite kopno ili ostrvo. (link)

Lutra Edipsos je svojevrsna mešavina banjskog i primorskog ambijenta i to osetite odmah po dolasku. Visoki hoteli, uređeno zelenilo, šetalište obogaćeno različitim sadržajima, puno starijih gostiju, sve vas to asocira na banju. A onda se okrenete na drugu stranu i vidite more, palme, pristanište za trajkte. Mešavina ova dva izvora uživanja kulminaciju dostiže na toplim izvorima koji leže neposredno uz more i čija se vrela voda meša sa morskom.


Topli izvori se nalaze na južnom kraju banje, skroz suprotno od mesta gde smo ušli u nju. Da bi stigli do njih prošli smo glavnom ulicom koja vodi pored samog mora. Sa suprotne strane ulice ređaju se manje ili više lepi hoteli. Većina ih ima termalni program. Spolja mi se posebno dopao hotel Istija, imate u albumu i prepodnevnu i popodnevnu fotografiju. Na kraju ulice, ispred samih izvora, nalazi se najveći i najekskluzivniji hotel Thermae Sylla Spa hotel (na slici). Prostor ispred hotela je mnogo lepo uređen, ima puno zelenila i baštu restorana neposredno iznad mora. 

Kod ovog hotela ulica savija i ide prema toplim izvorima. Gosti su uglavnom stariji, ne voze mnogo tako da parkiranje odmah iznad plaže nije predstavljalo problem. 

Ispod ulice leže dve odvojene plaže na kojima se nalaze ti topli izvori. Do njih se silazi stepenicama. Prva plaža se računa za manje atraktivnu i ulaz na nju je besplatan. Peščana je, širine nekih 5-6m. Na njenom gornjem delu nalazi se izvor a oko izvora krečnjačke naslage koje se pružaju celom širinom plaže, formirajući jezerca tople vode i interesantne puteve kojima voda otiče u more. Nemojte da vas zavaraju matorci koji stoje u vodi na samom njenom izvoru, temperatura je izuzetno visoka, dostiže 70-80c. Na putu do mora voda se postepeno hladi pa svako može da pronađe ono šta mu odgovara. Peščani deo plaže je mnogo duži od ovog krečnjačkog, tu nije bila veća gužva.

Druga plaža je ona glavna. Ograđena, sa kabinama za presvlačenje i WC-om. Iako je predviđeno, ulaz se ne naplaćuje ali se to direktno odražava na stanje prethodno pomenutih prostorija. Prilično jadno izgleda. Ka plaži se spuštaju stepenice iz tri pravca. Jedan pravac je zatvoren a to je bitno jer taj stepenišni ćorsokak predstavlja jedno od retkih mesta gde možete ostaviti stvari. Sama plaža je kratka a gužva na njoj je prilična, svi negde idu i muvaju se tako da mi nisu baš jasni oni koji se smeste na peškir ili asuru u tako uzavreloj atmosferi. Pored manjeg izvora tople vode na plaži se nalaze dva... tuša gde voda u tankim mlazevima pada sa streha nastalih taloženjem krečnjaka. Ispod tuševa zna da bude gužva ali i voda zna da bude vrela pa se postava brzo menja. I kad smo kod te vrele vode, treba se čuvati i peska pored mora, zna da bude prilično vruće ako vam noga upadne malo dublje.


Najlepši detalji nalaze se između ove dve plaže. Plitka pećina sa dva ulaza ispred koje je taloženjem krečnjaka nastao ogromni stub. Obišao sam je, ušao u nju (čuvajući se ježeva i oštrih ivica...) a zatim se vratio sa fotoaparatom. Fotoaparat nije vodootporan, valjalo je plivati sa podignutom rukom, pa pogledajte fotografije koje sam napravio, mislim da je vredelo pomučiti se.

Pored mora, toplih izvora i krečnjačkih formacija, neodvojivi deo ambijenta Lutre Edipsos čine njeni posetioci. Uglavnom su stariji ljudi u pitanju što znači da nema mnogo skakanja i prskanja u vodi. Većina nosi bele šeširće koji iz daljine izgledaju kao da plutaju na mirnoj površini vode. Kada priđete shvatite da nisu toliko mirni, vrlo su pričljivi a jedna baka je skoro pet minuta nešto objašnjavala mojim devojkama iako su one više puta pokušavale da joj daju na znanje da ne razumeju grčki.

U banji smo bili dva puta - kompromis između da vidimo nešto novo i idemo tamo gde nam je lepo. Oba puta isti scenario: dođemo oko 10:30, banjamo se nekih dva sata, zatim idemo na plažu u blizini gde ostajemo do kasnog popodneva kada se vratimo u banju da provedemo veče. Plaže nisu nešto zbog čega se dolazi na severnu Eviju. Nije da nemate gde da se okupate ali sve je to vrlo mršavo u odnosu na neke druge delove Grčke. Bar ono što smo mi videli. Išli smo putem koji od Lutre vodi na zapad, oko već pomenutog zaliva. Prošli smo kroz kupalište Paralija Agiu Nikolau i išli dalje putem koji vodi pored samog mora. Prvo mesto koje nam je bilo interesantno i gde smo se zaustavili (prvi put probali još malo napred, drugi put ciljano išli) nalazi se na potpuno suprotnom kraju zaliva od Lutre Edipsos.

Kada put koji obilazi zaliv skrene ka jugu, pojavi se nešto što liči na dugačku plažu. To su iskoristili vlasnici dva restorana i postavili ležaljke i suncobrane. Prvi smo prošli, u drugom smo se zaustavili. Glavna zgrada restorana (moguće da ima i sobe) nalazi se preko puta mora. Pored mora izgradili su nadstrešnicu sa velikom terasom. U produžetku je nekoliko uređenih, natkrivenih mesta za parkiranje. Između terase i mora smestili su desetak parova ležaljki. Sa suncobranima, naravno. Voda je bila mirna i čista, divne zelene boje. Nije bilo gužve a kola su bila u hladu i na dohvat ruke. Fotografije ovog mesta nalaze se u albumu Pefki i severna Evija.

Kasno popodne vraćali smo se u Lutru Edipsos. Da nešto pojedemo i da prošetamo gradom. A grad je okrenut ka zapadu tako da zalazak sunca pruža zaista prelepe prizore. Neke sam uspeo da uhvatim kao ovaj gde su bukvalno poslednji zraci sunca za taj dan padali na hotel Istija. Preveče se skoro svi gosti sjate na ulice, uglavnom na glavnu ulicu koja vodi pored mora i koja se u to vreme zatvara za saobraćaj. Ono što razlikuje Lutru Edipsos od ostalih mesta je veliki broj poslastičarnica, pored već obaveznih taverni. Izađu iz svojih malih lokala i prošire se na ogromne terase pored mora. Nude razne vrste kafa i kolača a obavezna poslastica su lokumades, one male krofne prelivene medom, čokoladom ili nekim drugim slatkom prelivom. Pansionski gosti neće drugi put večerati ali će se rado zasladiti ili popiti večernju kafu.

Noć brzo pada i ja bih se vratio u Pefki ali moram da izdržim češljanje prodavnica kojih u drugim mestima nema. Onda sedamo u kola i vraćamo se u apartman. Do Pefkija, gde smo bili smešteni, ima nekih 30-tak kilometara. Ovaj pravac predstavlja najravniji i verovatno najbolji put na severnoj Eviji. Što opet ne znači da je udoban za vožnju, puno je rupa i krivina, nagibi su često pogrešni i noću je put nedovoljno osvetljen. Putevi svakako nisu nešto čime se Evija može pohvaliti. 

Iako prilično svestan ograničenog trajanja života, volim da mislim da ću ponovo doći u neki kraj ili mesto (osim u Asprovaltu...). Scenario ponovnog dolaska na Eviju svakako uključuje Lutru Edipsos. Topli izvori omogućavaju posete i van letnjih meseci a ako dočekamo godine za bele šeširiće, eto nas tamo sigurno...

Fotografije:

Lutra Edipsos

Pefki i severna Evija (ovde su fotografije plaže gde smo se kupali)

Stobi

Kada krenete dole ka moru, negde na polovini puta kroz Makedoniju nailazite na raskrsnicu gde se skreće za jugozapadnu oblast države, gradove Prilep, Bitolj, Ohrid, Prespansko i Ohridsko jezero. Neposredno iza ove raskrsnice, pored samog autoputa, nalazi se Stobi. Nekada značajan i razvijen grad, danas najpoznatiji arheološki lokalitet u Makedoniji. Uvek na vrhu. 

Naselje na tom mestu datira iz VII veka p.H. a ubrzani razvoj poklapa se sa dolaskom Rimljana 168. p.H. Stobi prerasta u najveći grad severnog dela rimske provincije Makedonije i značajan urbani, vojni, administativni, trgovački i religijski centar. Kada su rimljani podelili Makedoniju na južnu i severnu (Macedonia Prima i Macedonia Secunda), Stobi je postao glavni grad severne provincije. Glavni grad južne provincije bio je Solun, tek da steknete sliku o značaju Stobija.

Razvoj grada je svakako bio uslovljen geografskim položajem. Dolina Vardara je i tada bila glavni putni pravac baš kao što je postojala i gore pomenuta raskrsnica odakle se išlo zapadno ka Herakleji Linkestis (Bitolj) i istočno ka Pautaliji (Ćustendil) i Serdiki (Sofija). Put ka Herakleji išao je u prvom delu dolinom Crne reke koja se uliva u Vardar pored samog Stobija.

Stobi je nastavio razvoj i kada je rimsku imperiju zamenila vizantijska. Sve do kraja VI veka kada je po nekim podacima stradao od jakog zemljotresa. Ispod naslaga zemlje otkriće ga 1861. godine francuski istoričar i putopisac Leon Ezej.

Stobi

Svaki put kada smo išli na more prolazili smo pored Stobija, uz obećanje da ćemo jednom svratiti. Ima tako mesta koja su vam na dohvat ruke i upravo zato ih ne posećujete. Tu možete uvek da svratite, uvek prelazi u sutra a sutra često prelazi u nikad. To se na sreću sa Stobijem nije dogodilo (što za Niš još uvek ne mogu da kažem...). I ove godine smo odlučili da u odlasku prenoćimo na Dojranu. Imali smo dovoljno vremena negde da svratimo i izbor je pao na Stobi.

Kao što sam već rekao, arheološko nalazište nalazi se uz sam autoput, sa strane koja vodi od Đevđelije ka Skoplju. Nemate problem ni ako stižete iz pravca Skoplja, skretanje je obeleženo, prođete ispod autoputa i tu ste. Istom trasom se i vraćate na autoput. Kola parkirate ispred biletarnice, ujedno i prodavnice suvenira. Karta je 120 denara, za decu je 50. Dobili smo brošure na srpskom jeziku u kojima se osim kratke priče o Stobiju nalazi i mapa sa ucrtanim objektima. Pored toga rečeno nam je da je vodič upravo krenuo sa malom grupom. Brzo smo ih sustigli i simpatično makedonsko devojče provelo nas je ruševinama nekadašnje metropole. Njena priča bila nam je višestruko korisna. Pored puno informacija koje nam je prenela pomogla nam je i da prepoznamo šta koja iskopina predstavlja. Imali smo mapu ali nije baš lako snaći se kada sve liči jedno na drugo.


Prvi objekat na koji nailazite je amfiteatar. Iskreno, malo su prestali da me oduševljavaju (naročito posle Epidaurusa), suviše liče jedan na drugi. Ovaj u Stobiju je karakterističan time što je izgrađen na ravnom ili blago uzvišenom terenu, ne znam kako su to rešili. Interesantno je da je napušten u IV veku posle čega je služio kao deponija i izvor kamenja za druge objekte.

Episkopska bazilika

Odmah iznad pozorišta nalazi se jedan od dva najinteresantnija objekta - Episkopska bazilika. Na zvaničnom sajtu saznao sam da je bazilika inače rimska građevina, izdužena sa duplim kolonadama, da je veliki broj bazilika preobraćen u crkve i da se zbog toga bazilika i crkva često poistovećuju. Episkopska bazilika potiče iz IV veka što je čini najstarijom crkvom u Makedoniji. Trenutno je jedini objekat na lokaciji koji je natkriven i to zbog mozaika koji se nalaze na podu. Što zbog visine sa koje smo ih posmatrali, što zbog jakog sunca i svetlosnog kontrasta, tek nismo ih baš dobro videli.

Zato smo odlično videli mozaike koji se nalaze na podu krstionice. Krstionica se nalazi pored bazilike, staza kojom se krećete prolazi između njih. U sredini kružne prostorije nalazi se ozidani bazenčić u kome se verovatno vršilo krštavanje. Oko njega nalaze se prelepi mozaici, uglavnom sa životnjiskom motivima a dominiraju paunovi koji su postali zaštitni znak Stobija. Slika pauna sa poda krstionice nalazi se na novčanici od 10 denara.

Nastavili smo dalje i stigli do Via Sacra ili Svete ulice. Iz nje se ulazilo u baziliku i njome se stizalo iz već pomenute Herakleje. Silazimo ulicom i dolazimo do oblasti gde vam je potrebna pomoć vodiča da prepoznate objekte. Sve liči jedno na drugo. Ipak, ne možete a da ne zapazite ostatke najlepše i najraskošnije Teodosijeve palate.

Teodosijeva palata

Teodosijeva palata sastoji se iz dva odvojena dela. To sam saznao tek kada sam naknadno posetio sajt. Uživo imate utisak da su u pitanju dve različite palate, što smatraju i neki istraživači. Severni deo palate, onaj dalji od ulaza, mnogo je atraktivniji. Na sredini palate bio je natkriveni trem sa stubovima (peristel) oko koga su bile raspoređene sobe sa mozaicima. Sa suprotne strane peristela nalazio se bazen a u onim nišama koje se vide na gornjoj fotografiji nalazile su se statue. Bronzani satiri, pronađeni u tom bazenu, čuvaju se u bivšem Narodnom muzeju u Beogradu. Inače palata se zove Teodosijeva zato što se pretpostavlja da je Teodosije Veliki, poslednji vladar celog Rimskog carstva, boravio u njoj za vreme posete Stobiju 388. godine. Palata je inače sagrađena u III veku a srušena u petom. Nije dočekala kraj Stobija.

Dalje smo videli još nekoliko kuća, Veliko i Malo kupatilo, gradsku česmu a onda i Rimski forum. U pitanju je, ako sam dobro shvatio, jedini objekat koji potiče iz vremena pre Hrista. Dosta je potonuo jer je trpeo kasnije objekte na sebi. Poslednji koji nam je vodičica pokazala u povratku, bio je objekat koji se još uvek iskopava. Nisam zapamtio kako se zove a i nema ga na zvaničnom sajtu.

Rimski forum ili Objekat sa arkadama

Tu se obilazak završio ali ja sam morao još ponegde da zavirim. Otišao sam na drugu stranu lokaliteta, prema reci Vardar. Ispostavilo se da tamo nema ništa zanimljivo osim alternativnog ulaza koji je bio zatvoren. Nije se moglo do ušća Crne reke što mi je bila jedna od ideja. U povratku sam svratio da pogledam neke objekte koje je naša domaćica preskočila (ili ja nisam bio dovoljno pažljiv...). Pre svega mislim na Sinagogu baziliku čije dve fotografije zatvaraju foto album. Bazilika je sagrađena na ostacima dve sinagoge, otuda nosi takvo ime.

I to bi bilo to. Posle provedenih skoro dva sata nastavili smo put ka Dojranu. Prethodno smo kupili magnet, Stobi zaslužuje da zabeležimo da smo ga posetili. Ako bude sreće doći ćemo ponovo. Oni i dalje kopaju i za koju godinu biće nešto novo da se vidi. Pogledajte fotografije, mislim da su ok a ako vas cela priča zainteresuje pogledajte zvanični sajt. Na makedonskom ili engleskom, kako se snađete.


zvanični sajt

Fotografije

Venecija, deo II: Venecija

Priču o odlasku do Venecije podelio sam u dva dela. U prvom delu sam pisao o izletu, ko je i kako organizovao, gde smo sve bili, gde smo spavali i koja druga mesta smo videli. Ovde bi trebalo napisati nešto o samoj Veneciji.

Iskreno, nisam baš najsigurniji kako pisati o Veneciji a ne biti banalan. Posebno ako ste samo jednom bili i proveli nepuna dva dana. Do sada sam pisao isključivo o manje poznatim gradovima sa neuporedivo manje istorije, značajnih mesta i objekata. Pa sam se trudio da uz pomoć onoga što sam video i onoga što sam pre i posle posete iskopao, napravim neku površnu skicu grada. Sada je to naravno nemoguća misija tako da ću krenuti drugim putem, bacajući težište priče na lični doživljaj. Trudiću se da budem što bliži prvobitnoj ideji kada sam počeo da pišem blog, da tekst bude dodatak uz fotografije.

Subota

Trodnevna Argusova ekskurzija predviđala je samo nedelju u Veneciji što je nama izgledalo malo, s obzirom da nikada pre toga nismo svraćali. Tako da smo odustali od izleta u Trevizo i Veronu i u subotu samostalno otišli u Veneciju. 

Autobus iz Lido di Jesolo za Veneciju polazi sa glavne autobuske stanice. Karta košta 4,5e a povratna 8e. Poništite je pre ulaska u autobus, na samom peronu postoji validator. Autobus je bio udoban i nije bilo gužve. Vožnja traje sat i 10-15 minuta. Svraća se do aerodroma Marko Polo i ulazi se u Mestre, koje predstavlja kopneni produžetak Venecije. Samo nabavite red vožnje, drugih problema nemate.

Izašli smo iz autobusa na trgu Piazzale Roma. Improvizovana autobuska stanica bez regulisanog i sankcionisanog izlaska na peron kao u većim i prometnijim gradovima, tipa Gornjeg Milanovca. Pitamo vozača da li sa istog mesta kreće autobus za Lido di Jeselo, on nam ljubazno potvrđuje. Ljubaznost je jedan od glavnih utisaka sa ovog putovanja. Bez ikakvih predrasuda prema Italijanima, prosto smatrao sam da turista imaju toliko da moraju da se brane od njih i da će i dalje dolaziti ma koliko neljubazni bili. Sve to stoji ali stoji i da su svi bili ljubazni, od sobarica u hotelu do vozača autobusa i posade brodića. Posebno radnik na šalteru stanice u Lido di Jeselo, koga sam nekoliko puta davio dok nisam sklopio priču i kupio karte.

Most Ponte del Prefetto

Dan će biti kišovit, u to nije trebalo sumnjati. Odmah smo otvorili kišobran i krenuli preko mosta Ponte del Prefetto. Jedan od pravaca sa Piazzale Roma. Činilo nam se da prelaskom ovog mosta ulazimo u onu pravu Veneciju. Sa mosta smo produžili pravo pa skrenuli desno i preko trga Campo dei Tolentini došli do sledećeg mosta gde smo išli levo. Deo grada koji po venecijanskim kriterijumima nije posebno atraktivan ali ja sam, uprkos lošem vremenu, imao već 20 fotografija. Problem u Veneciji je što na koju god stranu da se okrenete ono što vidite zaslužuje da se fotografiše. Bukvalno. Svaki kanal, svaka ulica, bila bi u nekom drugom gradu jedna od glavnih atrakcija. Celodnevnu borbu sa prizorima Venecije junački su pred mene podneli i moja žena i moj fotoaparat. On je i ranjen nastavljao da radi, što možete primetiti na nekoliko fotografija koje je ošetetila kišna kap na objektivu. Ona je uglavnom nosila kišobran ispod koga smo se oboje krili i izdržala svako: čekaj, čekaj, samo ovo da snimim! Svaki beg ispod kišobrana donosio je nevolju za fotoaparat ali i za ranac na leđima (kad nisam poneo planinarski, sa zaštitnim pokrivačem...).

Basilica dei Frari, Uspenje Bogorodice u sredini

Prvi cilj i sklonište od kiše bila je bazilika Santa Maria Gloriosa dei Frari ili jednostavno Basilica dei Frari. Gotska crkva, građena u XIV i XV veku, po planu fra Pacifica koji je i sahranjen u njoj. Interesantno je da je na tom mestu sagrađena manja crkva a odmah po njenom završetku započeta je gradnja ove, mnogo veće. Stara crkva je služila sve dok ova nova nije završena a onda je srušena da bi se Frari proširila. Spolja ne fascirnira u toj meri (zvonik je uočljiv, drugi po visini iza onog na trgu Svetog Marka) a glavna vrednost su joj umetnička dela izložena u njenoj unutrašnjosti. Pre svega impozantno i prelepo Ticijanovo Uspenje Bogorodice (Assunta). Nalazi se na glavnom oltaru za koji je i naručena. Isprva monasi nisu hteli da prihvate sliku, uspenje je bilo po njima suviše ovozemaljski prikazano. Ispred oltara je nekoliko redova stolica tako da možete na miru uživati u slici. Ne bih demonstrirao svoje više nego skromno poznavanje slikarstava ali nije teško primetiti da su boje i svetlost ono što dominira na slici. 

Pored Uspenja u crkvi se nalazi još jedna Ticijanova slika - Madona Pesaro ali ona je trenutno na restauraciji. Umesto nje postavljen je poster u originalnoj veličini. Sam Ticijan je sahranjen u crkvi. Grandiozni spomenik mu je napravila grupa studenata vajara Antonia Kanove, jednog od glavnih predstavnika neoklasicizma. Isti studenti su preko puta Ticijanovog napravili spomenik svom učitelju u kome je sahranjeno njegovo srce. Napravljen je po uzoru na vrlo sličnu piramidu (simbol znate-već-koga) koju je Kanova napravio u Beču, u crkvi Augustinerkirche, u spomen na Mariju Kristinu. Kao i venecijanska, i bečka piramida predstavlja kenotaf, ćerka Marije Terezije sahranjena je u Carskoj kripti, gde i ostali Habzburzi.

Razgledamo još ponešto u crkvi Frari a onda izlazimo na kišu i nastavljamo dalje, prema mostu Rialto. Tri ključne tačne u Veneciji su obeležene putokazima: trg Roma, most Rialto i trg Svetog Marka. Postoje neki uhodani pravci i najsigurnije je da pratite reku turista, negde ćete već stići... Kao i uvek do sada, pripremio sam se za putovanje tako što sam označio mesta koja treba videti i na gps uređaju uneo njihove koordinate. Do sada je to uglavnom dobro funkcionisalo ali u Veneciji je sistem pao na samom početku. Tačnije vrlo brzo sam se potpuno pogubio i prepustio se. Gps teško funkcioniše u Veneciji, signal se gubi ili greši usled mnogo zgrada oko vas. Pored toga ima mnoštvo kanala i prolaza tako da je vrlo teško pratiti gps trek i bolje je koristiti kartu. Drugi razlog pada sistema je u svemu onome oko vas. Kada vidite svu tu lepotu, postaje nevažno da li je to palata Grassi koju ste označili ili neka druga. Odmah mi je bilo jasno da će sama Venecija, kao celina, biti glavni i najjači utisak sa putovanja.

Idemo dalje pored crkve i trga San Polo i crkve i trga San Silvestro. U Veneciji je pored skoro svake crkve napravljen trg koji se zove kao i ta crkva - Chiesa di San Silvestro + Campo di San Silvestro. Kada podižete grad na šipovima, trgovi i svaki prazan prostor predstavljaju luksuz. Izlazimo na kanal Grande (Canal Grande). Ne morate poznavati Veneciju da bi prepoznali kanal Grande. Dramatično je širi od ostalih gradskih kanala a opet deluje uređeno, liči na ulicu. Oni još veći i širi, koji dele glavni deo Venecije od manjih ostrva, već liče na more, nemate taj utisak ulice pod vodom. Oko kanala Grande nalaze se palate koje predstavljaju najlepše primere Venecijanske gotike.

Venecijanska gotika je stil nastao u XIV veku, kombinacijom gotskog, vizantijskog i mavarskog stila. Ova kombinacija došla je kao posledica položaja grada u samom centru tada poznatog sveta, između Istoka i Zapada, brojnih trgovačkih putovanja koja su počinjala ili završavala u Veneciji i naravno otvorenošću grada za strane uticaje. Stil odlikuje lakoća i gracioznost građevina, u Veneciji je svaki kvadratni metar bio i ostao dragocen. Pojavio se i ispoljio gradnjom velikih palata, uglavnom uz kanal Grande, a najjači uticaj izvršila je gradnja Duždeve palate. Najprepoznatljiviji je po onim kopljastim prozorima koji pri vrhu dobijaju orijentalni izgled. Na slici je palata Bembo, sagrađena u XV veku u blizini mosta Rialto. Iznutra je nekoliko puta renovirana ali je spolja zadržala originalni izgled. Na nju smo prvo naleteli kada smo izašli na Grande kanal.

Sada kružimo oko Rialta, još uvek ga ne prelazimo. Tu ima puno tržnica i tu su suveniri najjeftiniji. Tu je i jedna od najstarijih crkava u gradu, San Giacomo di Rialto na istoimenom trgu (photo). Preko trga ponovo izbijamo na kanal Grade i idemo pored kanala sve dok ne dođemo naspram palate Ca' D'Oro. 

Ca' D'Oro ili u prevodu Zlatna kuća svoje ime duguje pozlaćenim ukrasima koji su krasili glavnu fasadu, okrenutu kanalu Grande. Orijentalni uticaj na gotiku ovde je više nego očigledan a ono što se spolja ne vidi jeste unutrašnje dvorište oko koga je palata sagrađena. Gradili su je otac i sin Giovanni Bon i Bartolomeo Bon, već dokazani na izgradnji Duždeve palate. Palata je jedan od najlepših primera Venecijanske gotike. Najviše podataka o Zlatnoj kući pokupio sam sa wikipedie. Sutradan smo posmatrali regatu sa mola ispred palate i fotografisao sam nekoliko detalja pa Ca' D'Oro imate u oba albuma (od subote i nedelje), što ona svakako i zaslužuje. U septembru prethodne godine bili smo u Oradei i tamo sam fotografisao palatu arhitekte Rimanoci Kalmana koju je projektovao njegov sin. Kasnije sam pronašao da je rađena po ugledu na ovu venecijansku palatu, photo.

Napuštamo kanal Grande i uskim ulicama vraćamo se do mosta Rialto. Prelazimo most i pratimo gomilu turista. Rialto je bio u fazi renoviranja tako da ga nismo mnogo ni zagledali ni fotografisali. Već smo puni utisaka i ne razmišljamo mnogo na koju stranu idemo. Prolazimo preko par trgova i pored par crkvi, fotografišem ih tek da ostavim zapis. Onda dolazimo do mosta u blizini hotela Bonvecchiati. Leži na samom spoju dva kanala koji se tu značajno proširuju, otvaraju prostor i sa okolnim zgradama stvaraju neverovatno lep ambijent, ispraćen u albumu gomilom fotografija. Broj gondola se povećava, do sada ih nismo videli toliko na jednom mestu. Pratimo jedan od kanala koji se na kraju prilično širi ispred hotela Cavalletto završavajući sliku započetu onim mostom. Vika gondolijera ispunjava prostor dok mozak pokušava da obradi i sačuva sve one informacije koje mu oči šalju. Uskoro će imati još više posla.

Trg Svetog Marka se potpuno iznenada pojavio na kraju jednog prolaza koji nije obećavao ništa tako spektakularno. Zaboravili smo da smo se uputili ka njemu pod uticajem prethodnog prizora. Trg je sa tri strane okružen povezanim zgradama Prokurative. Renesansne zgrade Stare Prokurative (Procuratie Vecchie) i Nove Prokurative (Procuratie Nuove) okružuju ga sa severa i juga dok je na zapadu krug zatvorila zgrada Napoleonovih Prokurativa (Procuratie ala Napoleonica). Inicirajući njenu izgradnju, vojskovođa je naredio rušenje jedne od najstarijih crkava u Veneciji. Ono glavno nalazi se na istočnoj strani trga. Jedan pored drugog, dva simbola i najvažnije zgrade Venecije, crkva Svetog Marka i Duždeva palata. Trgom ipak dominira zvonik crkve Svetog Marka (Campanile di San Marco), najviši toranj u Veneciji, izgrađen 1902-1912. godine pošto se stari neposredno pre toga srušio. Novi je naravno potpuno isti kao stari...

Prvi pogled na Trg Svetog Marka

Kiša je u međuvremenu stala ali je već odradila posao - na trgu ni izbliza nije bilo sveta koliko će ga biti sutradan po lepom vremenu. Okrećem se pokušavajući da sagledam i shvatim prostor oko sebe. Ma koliko otrcano ili banalno zvučalo, nalazim se na jednom od najznačajnijih i najimpresivnijih mesta civilizacije. I ponovo onaj osećaj koji se javlja poslednjih godina, pri poseti ovakvim mestima ili pri izlasku na vrh neke planine - zahvalnost nekome ili nečemu što sam doživeo da i ovo vidim. Još uvek uspevam da zadržim taj pozitivan stav.

U crkvu nismo ušli pa ću je sada preskočiti i ostaviti za neku drugu priliku, tekst se ionako opasno širi. Ni u Duždevu palatu nismo ušli ali o njoj moram par reči.

Duždeva palata

Jedna od onih građevina koju kada vidite više je ne možete pomešati ni sa jednom drugom. Građena je uglavnom u XIV veku, naravno u stilu Venecijanske gotike. Kada je 1574. teško oštećena u požaru, postojala je ideja da se renovira u sasvim drugom, neoklasičnom stilu ali na sreću zadržan je izvorni izgled. Za razliku od prethodnog objekta na tom istom mestu i sa istom funkcijom, palata ni malo ne liči na tvrđavu. U donjem delu su svi oni stubovi sa lukovima i izgleda da je potpuno otvorena, dok se puni zidovi nalaze u njenom gornjem delu. Palate su u to vreme uglavnom obrnuto građene, puni i čvrsti zidovi u donjem delu omogućavali su lakšu odbranu. Na jednom sajtu piše da je to izraz međusobnog poverenja građana i vlasti u Mletačkoj republici, da su vlast smatrali svojom voljom pre nego nešto što im je nametnutno. Nisam baš siguran u to ali lepo zvuči. Na kraju bili su republika u vreme kada to nije bilo uobičajeno.

Između palate i mora, posmatrano venecijanskim standardima, ima puno praznog prostora. Muvamo se tuda i posmatramo palatu iz različitih uglova. Skladno je napravljena, ne oseća se njena veličina. Pogled je impresivan i preko mora. Ispred nas je ostrvo San Giorgio Maggiore sa istoimenom crkvom a desno je rt na kome dominiraju zgrada carine i crkva Santa Maria della Salute. Čovek ne zna na koju stranu da gleda...

Pogled na ostrvo San Giorgio Maggiore

Vraćamo se preko trga Svetog Marka, prolazimo kroz Napoleonove Prokurative i nastavljamo pravo. Prelazimo preko Campo San Moise. Tu je gužva, ima puno sveta i gondola. Ne primećujemo izuzetno kitnjastu baroknu crkvu San Moise. Može da vam se dopada ili ne dopada ali vrlo je teško ne zapaziti je (photo). Mi smo uspeli, ostala nam je iza leđa. Pokušavamo da dođemo do La Fenice. GPS pokazuje da je desno od nas, uporno pokušavamo da skrenemo ka njoj ali ne uspevamo da pronađemo pravi put. Na kraju shvatamo da je besmisleno i odustajemo. Nastavljamo pravo, srećemo još nekoliko kanala, palata i crkava a onda izbijamo na trg Santo Stefano. Prostraniji je od većine trgova. Tu idemo desno i stižemo do Akademijskog mosta ili Ponte dell'Accademia.

Jedan od četiri mosta preko kanala Grande. Nije on toliko lep koliko pogled koji se sa njega pruža. Posebno ovaj, na donju stranu, gde kanal savija na levo omogućivši crkvi Salute da se smesti na sredinu fotografije, između dva reda palata. Ponovo je kišno vreme omogućilo malo više prostora na mostu, gde se inače čeka na mesto za fotografisanje. Pokušavao sam da se setim iz kog filma mi je poznat ovaj prizor ali nisam uspeo. U levom uglu fotografije, pored samog mosta, nalazi se prelepa palata Cavalli-Franchetti, napravljena u XVI veku u stilu o kome davim od početka priče (photo).

Prelazimo most. Lutamo neko vreme a onda shvatamo da je već vreme za predah. Snimimo kafić pored galerije Akademija. Imate li wi-fi i wc? Ok, super. Postoji javni WC je u Veneciji, upotreba je 1,5e. Dodate još malo i imate za kafu. 

Posle pauze idemo pravo ka kanalu Giudecca koji razdvaja istoimeno ostrvo od glavnog dela Venecije. Mnogo je širi od kanala Grande ali kao što sam rekao Grande je još uvek kanal, ulica dok Giudecca liči na zaliv, na pravo more. Izlazimo tačno kod crkve Santa Maria del Rosario. Neoklasična crkva ostavila je jak utisak na mene, ne toliko arhitekturom (koju je i teško sagledati sa onog malog prostora ispred nje) koliko položajem ispred samog mora i masivnom fasadom na kojoj su izraženi tragovi vetra i talasa. Nešto drugačije i egzotičnije. Otuda toliko fotografija.

Nastavili smo pored kanala Giudecca sve do zgrade carine ili Punta della Dogana. Nalazi se na špicu Venecije, gde počinje kanal Grande. Napravili smo nekoliko fotografija sa trgom Svetog Marka u pozadini. Zatim smo krenuli nazad ali uz kanal Grande i brzo stigli do crkve Santa Maria della Salute.

Naravno da sam još pre polaska zacrtao da obavezno vidim koga je to nesretni Laza molio da mu oprosti i čime se toliko oduševio. Obično u takvim situacijama dolazi blago razočarenje ali ne i ovaj put. Crkva posvećena Gospi od zdravlja, podignuta u XVII veku posle dve velike epidemije kuge, pažljivo isplanirana i odabrana na konkursu, za čije rešenje se glasalo na mletačkom Velikom veću, oduševila me je uprkos svemu što sam pre toga video. Arhitekta koji je pobedio na konkursu i obezbedio sebi mesto u istoriji, zvao se Baldassare Longhena. Sklad barokne crkve učinio je da ona postane jedan od simbola grada a ja nisam pametan da li mi se više dopala spoljašnjost ili unutrašnjost. Spoljni sklad je prenet i unutar crkve. Nema suvišnih ukrasa, rešenja su jednostavna ali vrlo efikasna. Dominiraju kupola i glavni oltar na kome se nalazi vizantijska ikona Bogorodica sa detetom, iz XII ili XIII veka, sa Kipra. Niše u crkvi sadrže značajna umetnička dela ali o tome neki drugi put, kada joj posvetim vremena koliko zaslužuje. Da napomenem da je u trenutku kada stižemo do Salute kiša odavno stala, da se i kasno, prolećno sunce pomalo probijalo kroz oblake tako da je poseta ovoj crkvi bila vrhunac prvog dana našeg boravka u Veneciji.

U 20h imamo autobus za povratak i nemamo još mnogo vremena. Krenuli smo polako ka Piazzale Roma, ostavivši dovoljno vremena da zastanemo kada nam se nešto dopadne. Kapricirao sam se da vidim palatu Grassi (photo) što nije bilo baš lako. Sve palate uz kanal Grande najbolje se vide sa suprotne obale. Ili sa vaporeta. Plašili su me da se samo iz vaporeta mogu sagledati te palate ali uverio sam se da može i sa suprotne obale, i videti i fotografisati. Samo treba pogoditi gde da izađete na kanal.

Hotel Arlecchino (žuti) i Ponte dei Tre Ponti

Stižemo na trg Roma. Vreme se skroz izlepšalo, ni traga od jutarnje kiše. Popodnevno sunce omogućilo je neke lepe fotografije koje se nalaze na kraju albuma. Tačno u 20h stiže pretposlednji autobus za Lido di Jesolo. U Lido stiže u 21:15 a u 21:20 imamo lokalni autobus prema hotelu. Hotel je udaljen nekih 3-4km od stanice, posle celodnevnog tabananja treba vam autobus.

Nedelja

Nedelja je bila potpuno drugačija od subote. Vreme je bilo sunčano a mi krajnje opušteno očekivali polazak autobusa. Oko 9h smo krenuli, lagana i udobna vožnja do Punte Sabioni uz više nego zanimljivu priču vodiča. Stižemo i izlazimo iz busa, pravo na brodić a onda vožnja do Venecije. Prolazimo pored ostrva kojima ne znamo imena. Tek kasnije saznajem da smo prošli ostrvo Sant'Erasmo, tvrđavu Forte di Sant'Andrea, crkvu San Nicolo na Lidu, crkvu Sant'Elena iza koje se nalazi stadion fudbalskog kluba Venecija, ostrvo San Servolo... Uživamo jer smo prethodni dan dovoljno videli, inače bi brojali minute.

Crkva Sant'Elena, iza fudbalski stadion

Prilazimo Veneciji i počinju da se ukazuju prizori poznati od prethodnog dana. Trg Svetog Marka, crkva Salute a najpre crkva San Giorgio Maggiore. Renesansna crkva nalazi se na istoimenom ostrvu. Već je bila njena fotografija sa trga Svetog Marka. Sada imam priliku da to uradim iz drugog ugla i sa manje udaljenosti.

San Giorgio Maggiore

Sa broda se iskrcavamo na Slovensku obalu (Riva degli Schiavoni), nazvanu tako po trgovcima sa istočnog Jadrana koji su tu sidrili svoje brodove i prodavali robu. Vodič nam saopštava da sa istog mesta kreće brod nazad tačno u 17h. Odmah sam posumnjao da ćemo svi biti na broju. Krećemo zajedno ali gužva je velika i imamo problema da se držimio na okupu. Vodič nam je prvo pokazao Vivaldijevu crkvu u kojoj je poznati kompozitor služio kao sveštenik dok nije bio prinuđen da pređe u Beč jer je u svom gradu bio potpuno potisnut. Crkva se renovirala ali na ulazu je pored fotografije Vivaldija bio i mesečni raspored koncerata koji se u njoj održavaju. Zatim smo prošli pored spomenika kralju Vitoriu Emanuelu, prvom vladaru ujedinjene Italije. Puno je simbolike u njemu, očigledne, prikrivene pa i pomalo nepristojne.

Sa ulice pored mora ulazimo u usku uličicu koja nas vodi do crkve Svetog Zaharija (San Zaccaria). Sami je nikada ne bi pronašli, vodič je sa pravom smatrao da je dovoljno interesantna da je vidimo. Zanimljivo je da je donji deo crkve izgrađen u gotskom a gornji u renesansnom stilu, promena arhitekte donela je novi stil. Fotografije crkve su na kraju albuma, svratili smo u povratku da je snimimo kada nam je položaj sunca odgovarao. Još dve priče vezane za ovu crkvu su zanimljive. Od XII veka kada su benediktanke poklonile deo zemljišta za proširenje trga Svetog Marka, duždevi svakog Uskrsa dolaze u ovu crkvu i to i danas traje. Crkvu je pratio i manastir u koji su najbogatije porodice slale svoje kćeri. Ove se nisu baš najpristojine ponašale, pravile su zabave i bežale u grad (kao nekada u JNA...). Preko puta crkve nalazi se još jedan lep primer gotske palate (photo).

Vraćamo se do obale i prolazimo pore hotela Danieli. Osim što je palata još jedan reprezentativni primer Venecijanske gotike, interesantne su i cene prenoćišta koje se mere hiljadama evra. Druga zgrada od hotela je Piombi, nekadašnji zatvor u kome se uglavnom umiralo pre odsluženja kazne. Sa susednom Duždevom palatom Piombi je spojen čuvenim Mostom uzdaha (Ponte dei Sospiri). Dok bi prelazili iz palate, koja je osim rezidencije dužda služila i kao sudnica, zatvorenici su poslednji put bacali pogled na more i venecijansku lagunu, ispuštajući uzdah po kome je taj most dobio ime. Ne znam kako bi se osećali da su znali da će godinama kasnije prolaz važiti za jedno od najromantičnijih mesta na svetu.

Dolazimo na trg Svetog Marka gde se zadržavamo neko vreme a onda nastavljamo dalje, kroz prolaz ispod Sahat-kule ili Torre dell'Orologio. Negde u ulicama kroz koje smo dalje išli, spazili smo supermarket. Supermarket je vrlo retka pojava u Veneciji tako da smo zabeležili u glavi gde smo ga videli, za kasnije. Kada smo se pred polazak ovuda vraćali, pokušali smo da je pronađemo i nismo uspeli. Nekoliko puta smo napravili krug ulicama za koje smo bili sigurni da smo ih već prošli, uzalud. Nikada nismo saznali šta se dogodilo sa supermarketom...

Vodič nas je doveo do Ponte di Rialto i tu smo se razišli, uz obostranu želju da se vidimo ispred 17h. Dalje smo išli sami, po planu koji je bio skromniji nego prethodnog dana, praćeni izuzetno lepim vremenom.

Campo Santa Maria Formosa

Prvi cilj bili su crkva i trg Santa Maria Formosa. Crkva je sagrađena 1492. godine. Zanimljiva je jer ima dve fasade različitih stilova: renesansnu prema kanalu i baroknu prema trgu. Trg je za venecijanske prilike prilično prostran. Iako je neosporno da crkva dominira trgom, tu je još puno lepih i starih palata ali i mostova. Prilično je zastupljen u foto albumu.

Zatim smo otišli do renesansne crkve Santa Maria dei Miracoli. Prednja fasada prilično lepo izgleda ali ono što nam se najviše dopalo na ovom mestu je atmosfera na malom trgu iza crkve. Lepo vreme, bašta restorana, klupe ispod visokog drveta, kanal koji deli trg od crkve i dva mosta koji prelaze preko njega, sve to nas je navelo da tu napravimo pauzu i pojedemo sladoled.

Jedina normalna ulica koju smo videli u Veneciji bila je Strada Nuova. Normalna u smislu da je prava, dovoljno široka i da u jednom dobrom delu ne prelazi preko kanala, čak se i ne vide kanali. Za trenutak smo zaboravili gde se nalazimo. Spakovao sam fotoaparat i malo smo obilazili suvenirnice koje se nalaze sa obe strane ulice. Inače ulica leži paralelno kanalu Grade, prva severno od njega. Spaja ih nekoliko uskih uličica. Jedna od njih vas dovodi do palate Ca' D'Oro. 

Regata Vogalonga

Ispred palate se nalazi drveni dok i tu smo proveli neko vreme posmatrajući nesvakidašnji događaj. Imali smo sreće da se tog 24.maja održavala veslačka regata Vogalonga. Tek po povratku saznali smo ime manifestacije kao i da je međunarodna i da se održava od 1974. godine. Ono što smo tamo videli bio je neverovatan skup čamaca, najrazličitijih boja, oblika i veličina. Zajedničko im je da svi imaju pogon na vesla. A veslale su opet vrlo šarene grupe ljudi, pojedinci, parovi sa decom, grupe prijatelja pa sve do jednog ogromnog... čamca u kome je bilo preko 15 uniformisanih veslača koje ni po godinama ni po izgledu ne bih mogao zajedno da kategorišem. Dobro raspoloženje je pored veslanja bila druga zajednička karakteristika a geslo "važno je učestvovati" doveli su do savršenstva. Gledali smo ih ispred Ca' D'Oro a gledali smo ih sa još tri mesta. Posebno nam je u oči upao holandski čamac sa tri žene, sve tri 70+. Ima ih u foto albumu...

Onda smo zapucali da pronađemo pozorište La Feniče. Ne toliko da bi ga videli koliko da ga pronađemo posle jučerašnjeg neuspeha. Ponovo je gps zakazao ali na sreću bilo je dovoljno seljaka koje smo pitali za put. Pored zgrade pozorišta bilo je još par interesantnih objekata, te restoran La Fenice i hotel San Fantin, sve zabeleženo na fotografijama. Odatle smo izašli na Grande kanal preko puta Salute, fotografisali je i još malo gledali regatu a zatim otišli do Rialto mosta gde smo pronašli solidan i jeftin restoran i motali se još malo pre nego što smo krenuli ka zbornom mestu.   

Ostavili smo dovoljno vremena da sada na miru izgustiramo trg Svetog Marka. Tamo je situacija potpuno drugačija od jučerašnje. Lepo vreme, puno sveta i mnogo opuštenija atmosfera. Malo smo bili ispred crkve a onda smo se preselili ispred Duždeve palate. Sada malo više pažnje posvećujemo detaljima. Glavni ulaz u palatu ili Porta della Carta, završena je 1442. godine a isklesali su je otac i sin, Đovani i Bartolomeo Bon, koje sam već pominjao. Zatim stubovi i arkade na osnovnom nivou koji okružuju palatu. Sa iste strane palate gde je glavni ulaz, negde na sredini dugačkog niza stubova, nalaze se i dva u roze boji. Tu su vršena pogubljena duždeva, kada bi bili osuđeni. Egzekucije ostalog sveta vršene su između dva velika stuba, ispred palate a pored mora. 

Duždeva palata je danas muzej. Ako sam dobro shvatio postoje neka četiri posebna muzeja (ili postavke) koji se nude za jedinstvenu cenu karte. Da je moglo nešto jednostavnije, ušli bi bar u dvorište. Ovako ostaje za neku drugu priliku kada ćemo moći da joj posvetimo više vremena (i novca, vreme je novac...).

Potraga za supermarketom neuspešno je okončana i mi nastavljamo dalje Slovenskom obalom. Svraćamo da fotografišemo crkvu Svetog Zaharija i na zbornom mestu smo značajno pre ugovorenog termina. Onda je došlo do tog incidenta, da se jedan putnik nije pojavio, o čemu sam već pisao u prvom delu. Mi smo isplovili ka Punti Sabioni a onda smo videli još nešto zanimljivo. Ogromni brod MSC Magnifica. Takvu grdosiju do sada nisam imao prilike da vidim. 

Pitanje koje sam sebi nekoliko puta postavio zašto ranije nisam došao ovde? promenio sam u zašto ne odeš ponovo? Venecija žestoko potvrđuje moje pravilo da svuda treba otići bar dva puta, drugi put poznajete grad i znate šta bi trebalo videti. Što se centra Mletačke republike tiče, danas je to relativno lako izvesti.


Prvi deo priče:

Venecija, deo I: Aranžman, putovanje, Trst, Lido di Jesolo

Fotografije:
subota, dan I
nedelja, dan II