Željin

Željin spada u one planine za koje su pored lokalaca čuli samo planinari. Razumljivo kada uzmete u obzir da ga je teško i videti. Nalazi se u sred ničega, između Goča i Kopaonika. Od Kraljeva i Ibarske magistrale zaklanjaju ga Stolovi, Studena i Žaračka planina, od Vrnjačke Banje i Trstenika zaklanja ga Goč, možda se jedino vidi iz Aleksandrovca, to moram da proverim. Morate se popeti na neku drugu planinu samo da bi ste ga videli. Ali kada ga jednom vidite, teško da ćete ga ikada više pomešati sa nekom drugom planinom. Dva vrha, praktično blizanci, nekoliko stotina metara udaljeni jedan od drugog, skoro iste visine, onaj severni je viši ako Garmin ne greši za nepunih desetak metara. Pokriven šumom do nekih 150m ispod vrha a onda kao da je neko očistio ceo prostor iznad da bi Željin bolje videli i da bi sa Željina bolje videli. Sa 1.785m spada u najviše planine u Srbiji. 

Prvi put ga video i čuo za njega septembra 2007. godine na svojoj četvrtoj planinarskoj akciji, dok smo se spuštali niz Stolove. Godinama sam ga nišanio ali mi je izmicao i evo popesmo ga kum i ja u doba korone.

Krenuli smo oko 7h iz Gornjeg Milanovca. Preko Kraljeva do Banje a onda uzbrdo ka Goču. Na prevoju se ne odvajamo desno ka turističkom centru planine već nastavljamo pravo i spuštamo se u Mitrovo polje. U selu Bzenice je start naše akcije. Tu glavni put skreće levo ka Aleksandrovcu i Brusu a sporedni desno ka selu Rogavčina. Pravo ne možete i tako znate da ste stigli na start. U neposrednoj blizini je odmaralište Crvenog krsta i otvoreni bazen. Tu je i veliki parking gde ostavljamo kola. Malo smo krenuli asfaltom pa odmah levo pored bazena, prešli reku i na stazi smo za Željin. 

Staza je jasno podeljena na tri dela. U prvom delu idemo kroz šumu i penjemo se sve vreme. Za sam početak akcije uspon je solidno jak. Dva puta presecamo makadamski put i tek treći put mu se priključujemo. Neko vreme ga se držimo a onda skrećemo desno, napuštamo šumu i izlazimo na čistinu. U kotlini smo, ne vidimo dalje od obližnjih brda a staza je zarasla tako da ovaj prelaz ne donosi neki kvalitet. Izlazak na stenoviti greben označava kraj ovog prvog i monotonog dela. 
 

Drugi deo staze uglavnom je ravan. Idemo putem i vidici su otvoreni na sve strane. Vidimo kao na dlanu vrhove susednog Goča, šumoviti Crni vrh Ravne planine a po prvi ćemo ugledati i vrhove Željina. Sreli smo i neke berače malina. Željin je prilično pusta planina i mada solidno pokrivena putevima tih nekoliko malih i usamljenih malinjaka jedini su tragovi ljudskog prisustva. Kod šumske kuće, kamene zgrade neodređene starosti, pravimo jedinu pauzu. Mesto je zapravo idealno za pauzu, imate gde da sednete, imate crevo sa vodom i nalazi se neposredno pred završni uspon.

 

 

Šumska kuća

Nešto malo ispred ove kuće iznenada se pojavila markacija. Crvena, sveža, odlično urađena. Odvela nas je do samog vrha. Naš trek se inače potpuno poklapa sa nekom plavom markacijom ali ona je očito davno urađena i nije skorije obnavljana. Nedostajala je na većini ključnih skretanja tako da se u nju nikako ne možete pouzdati. Doduše, u povratku nam je nekoliko puta pomogla da brzo pronađemo pravac - korisna je ali isključivo uz gps.

Treći deo staze je jak uspon šumskom stazom. Ništa interesantno se ne događa, samo treba izdržati i savladati tih 450m visinske razlike do vrha. 

 

Pogled sa nižeg na viši vrh

 

Vrh Željina sam već opisao na početku priče. Interesantno je i da i Ljukten, vrh susednog Goča, ima blizanca samo metar nižeg. Na Vikipediji piše da gore često duvaju jaki vetrovi ali da je leti drugačije i upravo tako je i bilo. Jedino što borovnica nije bilo puno ili ih nismo primetili. Osim što je predeo na vrhu očišćen od šume, oba vrha su pokrivena stenovitim kapama. Neko se baš zabavljao dok ih je pravio...

Povratak je prilično monoton. Neko vreme idemo istom stazom kojom smo se popeli ali ćemo je napustiti pre šumske kuće i otići levo ili severnom stranom. Silazimo na širok i dobar put, neko vreme ga pratimo i srećemo par vozila. Onda skrećemo desno i nastavljamo stazom kroz šumu pa preko livade. Ovaj deo je najlepši u silasku, puno je zelenila i otvaraju se pogledi, ponovo na Goč i ako ne grešim na Jastrebac koji dominira istočnom panoramom. Tu smo imali malih problema sa trekom ali na sreću neko je nedavno prošao i ostavio za sobom trag u travi koji su Vinetu i Old Šeterhend lako ispratili. Ponovo izbijamo na makadam i njime silazimo do asfalta.

 

Livada, držite se sredine

Prilično smo smoreni silaskom ali tu nije kraj, imamo još 4 km do Bzenica. Idemo asfaltom pored neobično čiste reke i tek kasnije ću saznati da je to gornji tok Rasine. Nastaje od nekoliko potoka i rečica a sve izviru na padinama Željina, Goča i Ravne planine. Prolazimo kroz malo selo Rogavčina. U sred sela je spomen česma, zapravo dve jedna pored druge, posvećene dvojici prerano preminulih žitelja. Voda je bila hladna i jako nam je prijala na avgustovskoj vrućini. Česma je najbolji spomen koji bližnji mogu da naprave.

Stižemo do kola posle pređenih 24 km i 1250 m uspona (trek). U blizini je prodavnica, na žalost ne služe pivo vozačima. Osvežavamo se, pakujemo i krećemo. Letnje predvečerje, vrućina je minula, malo više pažnje je potrebno dok se ne spustimo u Vrnjačku Banju a onda lagana i prijatna vožnja do Milanovca. Akcija u potpunosti uspela.

 

Fotografije

 

Željin nije posebno atraktivan za fotografisanje i uglavnom su lepi pogledi sa njega. Sparni letnji dan opet smanjuje vidljivost tako da ne očekujte previše od foto albuma. Više je kao dnevnik puta...

Tara, uglavnom račanska

Korona se malo smirila ali tu smo gde smo, ništa ne forsiramo. Kidamo nedelju po nedelju godišnjeg odmora i obilazimo ona mesta koja su godinama gubila u konkurenciji sa morem. Posle Zlatara evo nas na Tari. Dve prelepe planine na koje me ni planinarske akcije nisu vodile. Doduše obe su poznatije kao turistički centri ali i mi smo oba puta bili nešto između planinara i klasičnih turista.

Tara se, ko nije znao do sada a ja nisam, sastoji od tri podeone celine kako je to lepo objašnjeno na Vikipediji. Ono što obično podrazumevamo pod Tarom je Tara u užem smislu ili Ravna Tara. Najviši vrh ovog dela je Zborište a glavni turistički centri su Kaluđerske Bare i Mitrovac. Inače najviši vrh cele planine je Veliki Stolac koji se nalazi u Bosni, nepun kilometar iza kopnene granice. Ono što jesam znao i čega se odlično sećam od pre deset godina jeste da je put između Kaluđerskih Bara i Mitrovca vrlo težak za vožnju. Krvine se sve vreme nastavljaju jedna na drugu, asfalt je na mnogo mesta oštećen a vozači znaju često da zahvate vašu stranu puta. Radili bi to i češće da nije tih rupa koje moguće zbog toga i ne krpe. Sa ovim svakako treba računati kada planirate smeštaj i gde ćete da skitate. Naslov posta jasno govori na šta smo mi najviše obratili pažnju.

Račanska Šljivovica, smeštaj

Smeštaj nismo dugo tražili. Vrlo brzo smo shvatili da je skoro sve zauzeto pa smo prihvatili prvo što je bilo slobodno, makar i samo na četiri noći. A to je izgledalo baš onako kako smo hteli. Mala drvena koliba sa samo jednom prostorijom od koje je odvojeno prostrano kupatilo. U jednom delu je kuhinja sa trpezarijskim stolom a u drugom delu tv, manja ugaona garnitura ispred njega i orman. Iznad kuhinjskog dela je drvena galerija na kojoj je smešten francuski ležaj. Taman za dvoje koliko nas je i bilo. I najvažnije, trem ispred ulaza sa stolom i dve klupe za sedenje. Bez toga ne bi prihvatili. Ništa luksuzno, par detalja koji bi mogli da se poprave ali nama je bilo sasvim dovoljno i prijatno. Da, nema wi-fi a i samo jedan mobilni operater dobacuje signalom i to slabim. Što je unelo dodatni mir u naš boravak.

 

Pogled sa prozora i sa trema

Udoban i lep smeštaj na mestu kao što je Tara može da ima i loše strane, da vas zadržava i odvraća od obilazaka svega onoga što treba videti. Ipak, ako je vreme loše onda smeštaj postaje jako bitan i relativizuje sam pojam lošeg vremena. Prva tri dana kiša je bila stalna pretnja pa smo se ograničavali na kraće izlete u okolinu. Posmatrali smo je sa trema i samo jedno popodne nas je nevreme sa žestokom grmljavinom uteralo unutra.

Koliba se nalazi u Račanskoj Šljivovici, manjem naselju 5 km udaljenom od Kaluđerskih Bara na putu za Mitrovac. Kada prođete izletište Hajdučka česma i sledeću oštru krivinu u kojoj je mostić preko potoka, vrlo brzo izlazite iz šume na čistinu. Sa leve strane je padina na kojoj počinju da se ređaju kuće dok će sa desne kuće malo sačekati da se put odmakne od potoka. Mi smo bili smešteni na samom početku, u prvom redu.


Put zatim vijuga, lagano se penje i uskoro izbija na prevoj koji je možda i najlepše mesto u Šljivovici. Blage padine, prostrane livade i pogled koji stiže do hotela Beli bor i do stena Sokolarice. Pre prevoja odvaja se asfaltni put na desno koji vodi do hotela Tara. Stari hotel potpuno je devastiran. Od njega se makadam spušta do jezerca Jarevac, nastalog izgradnjom brane na istoimenom potoku. Prva brana je izgrađena sada već daleke 1938. godine. Jarevac je ujedno i raskrsnica pešačkih staza, od njega možete da nastavite na nekoliko strana.

 

Prevoj u Šljivovici i pogled na stene Sokolarice

Od prevoja put se lagano spušta i ulazi u drugi deo sela. Ima malo više domaćeg stanovništva a tu je i edukativni centar. Sve ovo smo obišli prvog dana i to tako što smo se ispeli na makadamski put iznad kuće pa njime došli do prevoja a zatim napravili krug sa odlaskom do Jarevca. Fotografije iz ove šetnje su u prvom delu albuma. 

Na savet prijatelja poslednjeg dana izašli smo na livadu iznad Hajdučke česme odakle je izuzetan pogled (slika ispod) na prvi deo Šljivovice. Oni poznaju Taru dosta dobro i pre polaska su nam rekli da smo smešteni na jednom od najlepših mesta na planini. Izgleda da nisu pogrešili. U Šljivovici se nalazi i rezervat Pančićeve omorike ali to smo ostavili za sledeći dolazak...

Manastir i reka Rača

Reka Rača izvire na severnoj strani Tare, u području Kaluđerskih bara. Teče dalje na sever i na početku svog toka useca dubok kanjon čijem izgledu smo imali prilike da se divimo za sada samo odozgo (o tome nešto kasnije...). Kada promeni pravac, Rača kod izvora tople vode Lađevac iz kanjona prelazi u klisuru. Pri kraju klisure još u XIII veku izgrađen manastir nazvan po reci koja teče pored njega. 

Manastir se nalazi u blizini Bajine Bašte tako da je najbolje obići ga u odlasku, pre nego što krenete da se penjete na Taru. Ili u povratku. Mi smo odabrali prvu varijantu. Manastir Rača se ispstavio i lepši i zanimljiviji nego što sam očekivao. Navodno je zadužbina kralja Dragutina ali to je samo jaka pretpostavka, nikakvi dokazi ne postoje. Tri puta je žestoko postradao, u tri bitna momenta srpske istorije: pri padu despotovine sredinom XV veka, posle prve seobe kada je cela ekipa prepisivača, koja je tajno radila u okolini manastira, krenula za Čarnojevićem i treći put 1813. godine posle propasti ustanka. Ako sam dobro shvatio tekstove koje sam čitao, crkva koja mi se posebno dopala ponovo je izgrađena krajem XVIII veka pri čemu su se trudili da što više liči na originalnu. Obnovljena je u periodu 1816-1826. pri čemu je moguće da je i ovoga puta građena iz početka. Po ovom putanju vrlo su nejasni izvori koje sam koristio.

Od manastira do izvora Lađevac, pored reke Rače, vodi pešačka staza. Krenuli smo ali nismo uspeli da stignemo do kraja zbog odrona koji ju je presekao negde pred kraj. Nismo pokušavali ali mislim da odron može da se savlada uz malo truda. Do klisure postoje i staze sa planine tako da se nadam da će i ona i manastir biti tema neke sledeće priče...

Vidikovci Sokolarica i Osluša

Treći dan započeo je laganom kišom. Stala je pošto smo doručkovali i popili kafu ali oblaci se nisu razišli pa nam je trebala blic akcija. Do sela Sokoline imali smo 4 km kolima i nešto manje od toga peške da obiđemo obližnji vidikovac. 

Parkiramo na mestu gde se od glavnog puta za Mitrovac odvaja makadamski ka selu. Može i dalje kolima ali ne mora. Petnaestak minuta lagane šetnje i stižemo do raskrsnice gde glavni put vodi levo i ulazi u najlepši deo sela a mi idemo desno, ka vidikovcu. Neposredno iza raskrsnice još jednom skrećemo desno na stazu koja nas vodi do cilja.

Vidikovac Sokolarica nalazi se na strmim, skoro vertikalnim stenama iznad kanjona reke Rače. U pitanju su zapravo tri vidikovca, tri obeležene i uređene tačke sa kojih gledate na ponor ispod vas i strane preko puta. Na prvoj tački nalazi se tabla sa informacijama, dve drvene klupe i sto, ograda i neka drvena skulptura. Čak i bez pogleda na kanjon mesto je zanimljivo i prijatno. A pogled je naravno fenomenalan, kombinacija stena i četinara koji znaju da izrastu na najnemogućijim mestima i često da se postave kao ukras na vrhu nekog kamenog stuba. Sve to začinjeno je hukom Rače duboko dole ispod vas. Sa ovog prvog vidikovca možete je i videti na jednom mestu ali morate malo da tražite pogledom. 

Prvi vidikovac je skoro na samom početku kanjona. Obavezno nastavite dalje stazom i markacija će vas dovesti od sledećeg. Taj je takođe obezbeđen ogradom i postoji klupa ako ste se umorili. Udaljen je dovoljno od prvog da se ambijent ispred vas promeni. Do trećeg vidikovca neće baš svako stići. Nalazi se na izbačenoj i vrlo eksponiranoj steni. Staza do njega obezbeđena je sajlom. Ako se malo potrudite dobijate zaista impresivan pogled na sve strane. Ne samo na naspramne strane kanjona nego i dalje, na padine Tare ka Bajinoj Bašti ali i unazad na samu Sokolaricu. Mnogo je lepše nego što sam fotografijama uspeo da zabeležim. Sokolaricu svakako morate videti ukoliko dolazite na Taru.

 

Pogled sa trećeg vidikovca Sokolarice

Vraćamo se do već pomenute raskrsnice na kojoj stoji tabla da do vidikovca Osluša ima 3,6 km. Vreme se u međuvremenu popravilo i rešili smo da prošetamo do tamo.

Prvi kilometar je najlepši. Put nas je vodio kroz sredinu velike ravnice u kojoj je smešteno selo Sokoline. Reč selo ovde uzmite uslovno, vrlo malo ima seoskih domaćinstava uglavnom su tu vikendice i kuće za izdavanje. Skoro sve imaju puno prostora oko sebe, udaljene su od puta i većina vrlo lepo izgleda. Iako je ravnica okružena šumom, u njoj skoro da i nema drveća pa vam ništa ne zaklanja pogled. Sve to čini vrlo lep prizor i čovek bi svakako poželeo da tu provede nekoliko dana. Problem sa Sokolinom je što osim ova dva vidikovca do svega ostalog morate ići kolima.

 

Selo Sokolina

Idemo dalje putem kroz šumu do sledećeg sela Osluša. Makadam, širok dovoljno da se kola razmimoiđu. Jedno vreme ravno onda se malo penjete pa se spuštate. Pomalo monotono. Onda stižete u selo koje liči na Sokolinu, bar onaj deo koji smo videli. Zato je vidikovac potpuno drugačiji.

Ovaj gleda na Drinu i put od Bajine Bašte ka Perućcu. Vidi se i cela Bajina Bašta, doduše malo poizdalje. Preko Drine je naravno Bosna a skroz u daljini sve one valjevske planine na koje volim da idem. Vidikovac praktično predstavlja rupu u šumovitom grebenu Tare. Poslednjeg dana pokušavali smo da ga lokalizujemo odozdo, sa puta za Perućac, i nismo uspeli. Ne morate do njega da idete iz Sokoline, postoji obeleženo skretanje sa glavnog puta za Mitrovac ali i tu vas čeka makadam pa sad možete peške a možete i kolima kao što većina radi.

 

Pogled sa Osluše

Vraćamo se nazad do Sokoline. Oblaci nam sve vreme prete, navlače se pa nestanu. Kiša ipak neće pasti sve do popodneva. Kada stignemo do kola prešli smo 13 km uz neznatan uspon (trek). 

Zborište

Četvrti dan vreme se konačno popravilo. Na nebu su bili samo oni beli, ukrasni oblaci i čak ni metereolozi nisu videli kišu u najavi. Idemo do Mitrovca pa sa te strane na vrh Zborište. Banjsku stenu ostavljamo kao zalog da ćemo ubrzo ponovo doći na Taru.

Zborište je, kao što sam na početku rekao, najviši vrh ovog dela Tare. Postoji i staza od Kaluđerskih bara ali čak i da se uključimo iz Šljivovice, delovalo mi je suviše dugačko plus što bi povratak bio potpuno istom stazom. Odabrali smo onu iz sela Sekulići.

 

Zborište (levo) sa vrha Gavran

Od Mitrovca do Sekulića vode dva puta: makadamski koji ih direktno spaja i asfaltni prema Zaovinskom jezeru sa koga skrećete na drugi makadamski. Tek asfalt skroz do sela nema. Mi smo odabrali ovaj drugi pravac i kada je trebalo da skrenemo levo shvatili smo da je taj makadam i loš i strm. Bilo nam je žao kola pa smo ih ostavili pored asfalta i tako produžili pešačenje za više od 5 km. Za lakše objašnjenje, išli smo planinarskom stazom br.6 Mitrovac - Zborište.

Pogled iz Sekulića na Zaovinsko jezero

Sekulići su selo ili zaseok sela Zaovine. Nalaze se na jako lepom mestu, na uzvišenju sa koga se pruža pogled zapadno ka Zaovinskom jezeru i preko njega ka najvišim vrhovima Tare. Nema još uvek mnogo kuća ali puno se gradi. Prolazimo pored njih i silazimo u Ljuto polje. Tu se trek račva, desnim krakom ćemo otići na Zborište a levim se vratiti. Oba pravca su približno iste dužine ali desni (zapadniji) je mnogo atraktivniji. Ide uglavnom grebenom, svaki čas se otvara pogled na istočnu stranu a i prolazite ispod vrha Gavran na koga nemojte propustiti da se popenjete. Za razliku od Zborišta koji je pod šumom, vrh Gavran je potpuno otvoren sa svih strana. Ispod skretanja za vrh nalazi se klupa ako vam je potreban odmor pre uspona. Ovaj pravac će verovatno uskoro biti asfaltiran i preko njega će se ovaj kraj povezati sa Mokrom gorom i Zlatiborom. Putokazi za Zlatibor već postoje. Puno automobila smo sreli dok smo njime išli i skoro nikoga od pešaka.


Istočni pravac kojim smo se vratili ide dolinom i posle nekog vremena postaje pomalo monoton. Poklapa se sa već pomenutom stazom br.6 i lakši je za penjanje ako niste u najboljoj kondiciji. Nigde ne gubite visinu, sve vreme je blag uspon. Malo i sablasno deluje pošto je puno napuštenih katuna oko staze.

Za vrh se odvajate od pomenutog puta na raskrsnici pored koje je drveni sto sa nadstrešnicom i klupama. Tu odmah kreće uska staza uzbrdo, označena strelicom na kamenu koju nismo odmah uočili. Imate nekih 150m uspona, ništa komplikovano ni preterano teško. Zborište nije posebno atraktivan vrh. Postoji mala čistina ali od okolne šume se ništa dalje ne vidi. Overili smo ga i odali mu priznanje kao najvišoj tački Ravne Tare ali ne verujem da ćemo ponovo ići gore čak i ako stignemo ispod njega.

Po silasku smo tražili neku veliku česmu sa druge strane Zborišta i nepotrebno produžili pešačenje tako da kada smo stigli do kola imali smo čitavih 21 km iza sebe. Odlazimo u Mitrovac sa namerom da potražimo neki restoran ali to se ispostavilo kao nemoguća misija. Oba restorana su bila puna i čekalo se okolo na slobodan sto. Jedino što smo uspeli u Mitrovcu jeste da kupimo kartu Tare sa ucrtanim stazama. Na ručak smo otišli u Kaluđerske bare.

 

Ljuto polje, ispred Sekulića

Crnjeskovo

 

Crnjeskovo je vidikovac severno od Kaluđerskih bara. U pitanju je stena iznad već više puta pominjane klisure reke Rače, ako ne grešim negde iznad Lađevca. To određuje razliku u pogledu sa ovog vidikovca i sa Sokolarice, pogled sa Crnjeskova dalje seže ali je predeo koji vidite pitomiji. Gleda u dva pravca, pravo ka manastiru i dalje ka Bajinoj Bašti i levo ka Sokolarici. Možete do njega peške iz Bara a možete i kolima da mu priđete. Ako idete kolima najbolje je da ih ostavite ispored konjičkog kluba, odmah pored skretanja za manastirske stanove. Odatle imate oko kilometar pešačenja. Blagi silazak do vidikovca i malo uzbrdice u povratku, skoro svako može i treba da ga obiđe. Mi smo bili dva puta. Prvi put već drugog dana ali magla ga je potpuno zatvorila tako da smo ponovo svratili u odlasku i na najbolji način završili boravak na Tari.

 

Povratak...

Pošto smo još jednom obišli Crnjeskovo spuštamo se sa Tare i odlazimo do Perućca. Sparno je i ne propuštamo priliku da se osvežimo. Obilazimo rečicu Vrelo, idemo do vodopada, dalje se valjda ne može. Zatim odlazimo do jezera, parkiramo se ispred hotela i silazimo na ponton na kupanje. Gužva je ali ima mesta ima dovoljno. Malo je nezgodno ako ne volite nagli ulazak u vodu, skok sa pontona deluje kao najprirodnije rešenje. Voda nije hladna i što je važno deluje da je čista (ne znam šta bi hemijska analiza pokazala). Ponton je izložen suncu pa kada izađemo iz vode pomeramo se malo uzvodno i sedimo pored staze u blizini splava. Kupamo se još jednom pa nastavljamo putovanje.

Od Bajine Bašte idemo ka Užicu. Svraćamo da obiđemo spomen kompleks na Kadinjači. Drago mi je da ga vidim uredno održavanog ali muzej iz nekog razloga nije radio. Nastavljamo ka Užicu i dalje ka Čačku. Tu doživljavamo vrlo prijatno iznenađenje. Radovi na putu od Užica do Ovčar Banje su završeni, nema semafora, nema zastoja. Nepunih mesec dana ranije preseo nam je povratak sa Zlatara. Stižemo uveče u Gornji Milanovac...

Fotografije:


100 fotografija sa Tare
Kadinjača


Literatura:

Tara planina
Vikipedija
Pasaž - Manastir po kome je deo srpske srednjevekovne književnosti dobio odrednicu 
Planinarski klub Tara 

Zlatar, Uvac i njegova jezera

Četiri su već puna meseca kako se život okrenuo naglavačke. Da nije Covida-19 sada bi sređivao fotografije i utiske iz Grčke ili sa nekih 2K+ planina iz zemalja u okruženju. Ovako nema mora a nema ni visokogorstva. To opet otvara neke druge mogućnosti za koje prethodnih godina nije bilo ni vremena a ni para - more je uvek bilo imperativ. Bilo je više nego neophodno da bar na sedam dana napustim stan u Beogradu i izađem iz njegovog bermudskog trougla - radni sto, fotelja, krevet. Sedam dana odmora i izbor odredišta od Horgoša do Preševa. Nismo mnogo razmišljali, Zlatar se već godinama nameće i red je bio da ga ispoštujemo.

Trinaest punih godina aktivno planinarim ali nikada nisam bio na Zlataru. Ne samo na njemu, spisak planina u Srbiji na kojima nisam bio nedopustivo je dugačak. S druge strane na neke planine idem skoro svake godine i odlazak se već pretvara u rutinu. Shvatio sam da tu nešto moram da promenim. Ovo ipak nije bila planinarska akcija, porodični sastav ekipe diktirao je drugačiji plan. Ipak, izlazak na vrh sam predvideo i ostvario. Ako je to zaista najviši vrh ali o tome nešto kasnije...

 

Pogled od Rehabilitacionog centra Zlatar

Polazak smo pomerili sa subote na nedelju, zbog lošeg vremena. Putovanje je takođe obeleženo uticajem korone. Nema svraćanja na kafu, nema pauze za wc... ako izdržimo. Udobna vožnja do tamo, naročito kada se uporedi sa povratkom ali i o tome nešto kasnije. Prelazimo preko Zlatibora i svraćamo u Dobroselicu. Crkvu brvnaru i prerast u tom selu već sam video ali hteo sam da ih pokažem ženi i ćeri. Pisao sam o tome ovde, da se ne ponavljam i ne širim temu. U međuvremenu su asfaltirali preostalo parče puta tako da možete da napravite krug ali možete i da prošetate od crkve do prerasti kao što smo mi uradili.

Smeštaj smo rezervisali u selu Komarani. Na žalost, ispostavilo se da postoje izvesni problemi pa smo bili prinuđeni da tražimo novi na licu mesta. Odmah smo se prešaltali na Babića brdo, turističko naselje svega 3-4km iznad Nove Varoši, gde ima najviše apartmana. Vila Smiljanić je još ranije bila u igri, pozvali smo ih, ispostavilo se da imaju mesta, dalje nismo ni tražili. Sasvim solidan smeštaj, bez luksuza ali imali smo sve što nam je bilo potrebno. Ono što je bilo najvažnije, a što je opet korona virus diktirao, apartman je bio potpuno odvojen od ostalih. Ulazili smo direktno sa ulice a ispred vrata se nalazila lepa mala terasa sa stočićem i tri stolice, idealna za jutarnju kafu. Četiri noći i pet dana. Prvi dan i prva noć vrlo hladni, kasnije bilo sve toplije. Evo šta smo sve videli i gde smo bili.

Selo Vilovi

Selo Vilovi nalazi se istočno od Brda i jedno je od nekoliko sela na delu teritorije ograničenom Zlatarom sa zapadne i Uvcem i njegovim jezerima sa istočne strane. Obično do njega stižete tako što ispred same Nove Varoši (sa zlatiborske strane) skrenete levo. Posle nekog vremena desno se odvaja put za Akmačiće i Komarane dok za Vilove nastavljate pravo. Put jedno vreme vodi kroz dolinu i slabo šta imate da vidite ali onda se popne na greben i pogled na obe strane postaje zaista lep. Odmah iza sela je reka Uvac, onaj njen deo između dva jezera. Tu je i viseći most i činilo mi se interesatno videti kako sve to izgleda.  Uskim asfaltom stižemo do crkve, novijeg datuma ili sveže okrečene. Uredno deluju i dvrošte i ograda. Dalje smo išli peške a ako vam nije žao guma možete i kolima da nastavite. 

Ideja je bila ili da izađemo na neki vidikovac ili da se sputimo do reke - potpuno istraživačka akcija. Nije bilo vremena i za jedno i za drugo pa smo odabrali silazak što je verovatno bilo pogrešno. Stalna nizbrdica obećavala je veseli povratak a nismo ni stigli do same reke. Ispostavilo se da je dalja nego što smo mislili, trebalo je odvojiti malo više vremena nego što smo to jutro predvideli. Stigli smo do vidikovca iznad reke odakle je napravljena donja fotografija. Napravili smo nekih 5-6 km i ovaj izlet svakako nije među uspešnijima. 

Selo Štitkovo

Isti dan obišli smo desnu obalu Uvca. Prešli smo reku na samoj brani Uvačkog jezera, pokupili informacije o vožnji čamcem, videli hranilište supova na brdu preko puta jezera i nastavili dalje. Put se odmah penje i veoma brzo sa leve strane imate prelep vidikovac na jezero, branu i predeo ispod brane. 

Prva stanica bio je manastir Dubnica. U pitanju je manja crkva, izgrađena od kamena, pored koje se nalaze zvonik, česma i manje groblje. Nešto dalje je stambeni objekat, novijeg datuma. I crkva deluje da je nova mada na tabli piše da manastir potiče s početka XV veka. Obnovljena je ili ponovo sagrađena. Istorija manastira je interesantna a koliko sam shvatio najživlje je bilo u XVII veku. Tu je poslednju zimu pred put proveo Arsenije Čarnojević. Na proleće su sa njim pošli i stanovnici ovog kraja, pobegavši pred Turcima koji su spalili manastir kada su stigli.

Selo u kome se manastir nalazi zove se Božetići. Nešto dalje nalazi se mlekara udruženja stočara iz ovog kraja. Tu smo kupili sir i kajmak, odlični su.

Krajnji cilj ovog izleta u podnožje planine Javor bilo je etno selo Štitkovo. Dalje kada bi nastavili stigli bi u Kušiće. U centru sela nalazi se crkva a odmah pored nje manje jezerce u koje se uliva rečica koja stiže sa brda iznad sela. Preko puta crkve je nekoliko starih kuća, obnovljenih i našminkanih, sa lepo uređenim dvorištem. Sve kuće su slično sagrađene, dole od kamena, gore od drveta. Tu je i brvnara u kojoj možete popiti kafu ili nešto drugo a služe i neke poslastice. Ipak, ljudi je malo u Štitkovu, dosta je udaljen od turističkih centara tako da ne izgleda da ima neku budućnost. Svakako je lepo videti selo, ako ste nađete u blizini prošetajte ili se provozajte. Put je dobar a predeli su prelepi.

Vrh Zlatara

 

U utorak smo konačno obuli planinarske cipele. Do vrha Zlatara se izgleda može i sa Babića brda ali možete mu prići i kolima na manje od 3km. Nastavite putem ka Sjenici i onda skrenete desno ka Vodenoj poljani. Tamo ima istoimeno planinarsko odmaralište i tu smo ostavili kola. Asfalt traje još par stotina metara, do manastira Svetih vrača. Dalje je makadam. Putem smo išli još neko vreme a onda se odvojili i krenuli pravo ka vrhu Velika krševa. Dosta kamenja i rastinja, višeg ili nižeg, našlo nam se na putu, usporilo nas i učinilo da priča bar malo zaliči na pravo planinarenje. Videli smo i tragove, duboke i široke. Da smo u Africi ne bih smeo da tvrdim od koje životinje potiču, ovako sam prilično siguran da su od medveda. Svakako treba biti oprezan.

 

Velika Krševa

Vrh Velika krševa leži na nekih 1.625 m visine. Odmah pored njega je drugi vrh Golo brdo. Polovina izvora na internetu navodi jedan kao najviši vrh Zlatara, polovina navodi drugi. Zato sam na početku rekao da nisam siguran da li smo popeli sam vrh. Svakako imamo šta da radimo i sledeći put kada odemo. 

 
Priroda na Zlataru je prelepa. Puno četinara i livadskog cveća, otvoreni pogledi na sve strane i pravi planinski ambijent. Ono što upadljivo nedostaje je markacija. Staza ka vrhu, jednom ili drugom, je potpuno neoznačena. Par putokaza je nedopustivo malo, posebno kada turistička organizacija reklamira pešačenje na vrh kao jednu od aktivnosti. I autoputevi imaju više oznaka...

Vidikovac Vaganica

Taj dan a i celo putovanje začinili smo odlaskom do Šaponjića zaliva i na vidikovac Vaganicu. Uvačko jezero je jako razuđeno što ga čini toliko lepim. Šaponjića zaliv (ako se tako zove, našao sam ime na jednom mestu na Netu a tu je i neko etno domaćinstvo koje nosi isto prezime...) nalazi se na severozapadnom kraju jezera, kada bi sa brane otišli skroz udesno. 

Mi smo stigli preko sela Radijevići, nije teško pronaći put na mapi. Savet je da pažljivo vozite, asfalt je uzak, put je često nepregledan, ima neobeleženih ležećih policajaca... U početku, dok je sve jasno, postoje putokazi i za to domaćinstvo i za vidikovac ali neće ih biti kada vam budu najpotrebniji. Uglavnom jednog trenutka asfaltni put naglo skreće levo dok zemljani ili makadamski nastavlja pravo. Ako hoćete da siđete do jezera pratite asfalt do kraja. Tu imaju neke kuće i tu smo ostavili kola. Put vodi dalje, nisam siguran da li je asfaltiran, i njime možete doći na sred poluostrva (43°24'18.25"N 19°56'0.95"E). 

Napravili smo malu i lepu šetnju pored jezera. Vodostaj je bio visok što sam shvatio gledajući ovo mesto na Google Earth. Popodnevno sunce, mirna voda i tišina činili su savršeni sklad. Ljudi nije bilo mnogo da ga poremete. Uglavnom su pecali ili se muvali oko jezera. Motivi su vrlo sličini pa nemam mnogo fotografija u albumu, što ni malo ne umanjuje utisak koji smo poneli. 

Do vidikovca Vaganica idete tako što se vratite na ono mesto gde vam asfalt beži levo pa sad produžite pravo. Odmah shvatite da se ne isplati cepati gume i kola ostavite na prvom proširenju. Put vas vodi pravo i držite ga sve dok ne savije desno pod lakat. Vi nastavite pravo, ispred vas je brdo sa blagim usponom i na moju sreću sa vrlo jasnim tragom u travi. Nisam morao da budem Vinetu da bi ga pratio čitav kilometar (dva od kola...) i stigao do cilja.

 
Vaganica se nalazi tačno preko puta mesta gde glavni krak jezera savija južno i nedugo posle toga ulazi u one čuvene meandre. Tu je jedna klupa i nema ništa više osim izuzetnog pogleda. Silazak ka reci nije mnogo strm a možete da nastavite levo pored obale ako imate želje i vremena. Meni je ovo drugo nedostajalo. 

U povratku smo svratili da vidimo crkvu brvnaru u selu Radijevići. 

Dva jezera

 
Sledeći dan išli smo na čuvenu vožnju čamcem po Uvačkom jezeru. Ne bih se upuštao u ovu priču, jako je popularna u poslednje vreme, nemam nešto novo da kažem. Tek dan je bio prelep, ekipa organizatora odlična.

Uvačko jezero

Poslednji dan napuštamo smeštaj i odlazimo do Zlatarskog jezera gde se družimo sa rodbinom i kupamo se. Voda je malo hladnija ali nipošto neprijatno hladna. Čista je i na tom mestu gde se kupamo nema gužve, što je dobro, pogađate zbog korone...

Zlatarsko jezero

Fotografije:
Dobroselica
Ento selo Štitkovo
Zlatar
Uvac i njegova jezera

Milano pre korone

Sedim u sobi, uživam u zvucima spolja. Do pre par dana u ovo vreme bila je potpuna tišina. Uključujem se u livestream sa milanskog trga ispred katedrale. Ni tamo nije sablasno kao pre nekoliko dana. Još nema gužve, nešto šetača i biciklista, rastojanje nije problem držati. Ni traga od turista. Videćemo kako će se priča dalje razvijati, ne volim da prognoziram. Koristim ovu prisilnu mada ne i neprijatnu pauzu da nešto napišem i da planiram gde bi još valjalo otići. Planovi su mi i inače suviše optimistički za ovo života što je ispred mene, ne vidim zašto bi sada bilo drugačije.

Milano je poslednja destinacija koju smo posetili pre nego što se svet zaustavio. Prvi vikend oktobra, godine 2019. Kao i obično uplatili smo jedan drugi aranžman ali su nas dve nedelje pred polazak obavestili da grupa nije formirana. Možete dobiti novac natrag ili promeniti destinaciju, polazak za Milano je siguran u istom terminu. Lično nisam bio toliko raspoložen za Lombardiju ali kupio me je celodnevni izlet u Lugano i Komo. O tome sam već pisao ovde. Prema Milanu kao turističkoj destinaciji imao sam malu averziju. Tamo se uglavnom ide iz drugih razloga, osim katedrale i Tajne večere, za koju treba rezervisati posetu mesecima unapred, šta još ima da se vidi? Dobro, i San Siro. A ogroman je grad... Ne kupujemo ništa, šta ćemo u Milanu? Nije baš tako ali nije ni daleko od pameti...

Ponovo smo išli sa Argusom i ponovo je sve bilo kako treba. Od organizacije, autobusa, ljubaznih i profesionalnih vozača, smeštaja i naravno vodiča koga smo znali iz Venecije i nadamo se da ćemo ponovo ići zajedno. Valja i dobro ponekad promeniti, tek da čovek ne pomisli da je tako uvek. Mi smo to uradili letos za more ali to je neka druga priča. 

Polazak sa autobuske stanice, noćna vožnja preko Hrvatske i Slovenije i rana jutarnja preko severa Italije. Sunčano prepodne, stižemo u Milano i parkiramo se u ulici Piazza Castello, neposredno pored zamka Sforca. Od zamka ćemo i započeti organizovano razgledanje grada.

Zamak Sforca

Zamak Sforca svakako nije najlepša srednjevekovna tvrđava koju sam video. Najveća možda i jeste, što bi trebalo da govori o značaju i veličini srednjevekovnog Milana. Kvadratnog oblika u osnovi sa visokim i jakim zidovima, ojačana kulama na sva četiri ugla. Peta i najviša kula (Torre di Bona) nalazi se u samom centru zamka. Inače u srednjem veku zamak se nalazio na samom rubu grada. Kako nam je vodič rekao, to je bilo zgodno jer se lako išlo u lov ili na službena putovanja ali ne samo to. Ovakav položaj omogućavao je lakšu bežaniju u slučaju da situacija u gradu počinje da bude nezgodna. Vladavina male grupe nad velikom većinom uslovljena je uglavnom strahom i prihvaćenim poštovanjem.... tek zna ponekad da bude dovedena u pitanje i tada je dobro biti blizu polja.

Kapija kroz koju smo ušli, Porta del Barcho (slika gore), nalazi se baš na toj severnoj (tačnije severozapadnoj) strani. Nekada je ispred nje bio rov pun vode i pokretni most ali odavno su te prepreke postale beskorisne. Prošli smo kroz dupla vrata i ušli u prvo od tri dvorišta - Corte Ducale. Kako mu i ime kaže, okruženo je zgradama koje su predsavljale rezidenciju milanskih vojvoda. U njemu je jedan od najinteresantnijih detalja zamka, Portico dell'Elefante. Trem sa stubovima dizajnirao je Benedeto Ferini u drugoj polovini XV veka. Ime je dobio po fresci slona koja se nalazi na zidu.

 

Portico dell'Elefante

Jedna od soba koje okružuju dvorište je Sala delle Asse, poznata po radu Leonarda koji je na gornjim delovima zidova i plafonu naslikao drveće, za šta je neki od stručnjaka rekao: gusta mreža granja i lišća izgleda kao da se probija kroz zid zatvorene prostorije pretvarajući je u idealno otvoreni pejzaž. Zašto ovo nismo videli saznaćete ako izdržite do druge polovine posta.

Iz Corte Ducale možete u druga dva dvorišta. Cortille della Rocchetta je približno iste veličine a smatraju ga nekom vrstom unutrašnje tvrđave zbog visokih zidova bez prozora i samo dva ulaza. Izgled je ublažen portikom na tri strane dvorišta. 

 

Cortile delle Armi

Treće dvorište Cortile delle Armi je veliko kao prethodna dva zajedno. Ogroman, skoro potpuno prazan prostor sa stazama i travnjacima, nikako nezanimljiv jer je svaki deo zidina koji ga okružuju priča za sebe. Tri spoljne kapije, dve unutrašnje prema već pomenutim dvorištima i rov koji deli ovaj deo zamka od preostalog koji je očito bio poslednji nivo odbrane vladara. Glavna kapija na koju ćemo izaći i kula iznad nje zovu se Torre Umberto I o del Filarete. Nesrećan spoj u nazivu njenog projektanta Filareta iz XV veka i Umberta I, italijanskog kralja iz XIX veka. Na istočnoj strani ovog dvorišta je još jedan ulaz Porta del Carmine. Spoljna i unutrašnja okolina ove kapije možda je i najlepši deo zamka koji smo videli, uz pomenuti Portico dell'Elefante.

 

Porta del Carmine

Inače prvu tvrđavu izgradili su Viskonti u XIV veku ali je ona srušena 1447. godine. Njihov grb nalazi se na severnom zidu, iznad ulazne kapije. Nasledila ih je porodica Sforca i već 1450. Frančesko Sforca je započeo obnovu ili ponovnu izgradnju, šta već. Ludoviko Sforca je na prelazu iz XV u XVI vek dovodio razne umetnike, između ostalog Leonarda i Bramantea (onu sobu je on naručio). Kasnije su došli Španci pa je zamak dobio okruženje u vidu tada modernih i potrebnih bastiona, posle su ti bastioni uklonjeni a vojni značaj sasvim je izgubio nastankom kraljevine Italije. Velika rekonstrukcija izvršena je krajem XIX veka, vodio ju je izvesni Luka Beltrami. Tada je umesto vojne dobio civilnu upotrebu a pretpostavljam da je dobio i današnji izgled. Stradao je delimično u bombardovanju 1943. kao i veliki deo Milana. 

Od zamka do Piazza del Duomo

Idemo dalje i do katedrale ćemo doći nekim stazama koje su nastale u drugoj polovini XIX veka. Milano je tada postao deo Kraljevine Italije i pored rekonstrukcije zamka urađene su još neke stvari u cilju modernizacije grada. Ulica Via Dante probijena je 1880. da bi povezala zamak i katedralu. Široka, polupešačka, sa dosta prodavnica i uslužnih radnji. Postavljena je tako da celom njenom dužinom imate pogled na glavnu kapiju i kulu zamka. Napustićemo je na Piazza Cordusio, skrenućemo levo da bi prošli pored Skale.

 

Via Dante

Zgrada spolja ne odaje da krije jednu od najpoznatijih operskih scena na svetu. Nisam bio razočaran njenim malo skromnijim izgledom, pre iznenađen. Trg ispred nje takođe nosi ime Skala a sve zbog crkve Santa Marija dela Skala koja je nekad bila na tom mestu. Dopada mi se taj običaj da neki prošli objekti ostaju da žive kroz imena koja su dali novosagrađenim na njihovom mestu, beogradski Mostar između ostalih.

Sa Piazza della Scala do Piazza del Duomo stigli smo direktno kroz  galeriju Vitorio Emanuele II. Najstariji tržni centar u Italiji u osnovi ima oblik krsta čija duža strana povezuje dva trga i to je druga staza nastala u okviru pomenute modernizacije. Spajanje trgova i uređenje onog ispred katedrale bili su tema konkursa na kome je pobedio izvesni arhitekta Đuzepe Mengoni. Galerija je bila samo jedan od objekata koje je imao u planu na tom mestu. Kada je 30. decembra 1877. posle 12 godina izgrađnje došao trenutak njenog otvaranja, nesrećni Đuzepe se popeo na najvišu skelu da još jednom proveri kako sve izgleda, pao sa skele i nastradao.

 

Piazza del Duomo

Katedrala i trg ispred nje nalaze se u suvom centru Milana. Ulice ili kruže ili idu radijalno od njih. Mengoni je stigao da učestvuje i u uređenju trga. Iz galerije na trg izlazimo kroz njegovu trijumfalnu kapiju. Istu takvu predvideo sa suprotne strane ali to nije realizovano. Zato jesu dve skoro identične Palazzi del Portici, na severnom i južnom kraju trga, po njegovoj ideji ili projektu. Iz istog perioda je Palazzo Carminati sa zapadne strane dok istočnu stranu zatvara katedrala. Treba svakako pomenuti a i videti Kraljevsku palatu, smeštenu u malom džepu trga. Priču o Piazza del Duomo završava Palazzo dell'Arengario, zgrada koju su fašisti napravili 1943. da bi mogli sa nje da arlauču.

Ovo bi bio sasvim dovoljan sadržaj za dva-tri sata koliko smo dobili slobodno, da smo bili pametniji i ostali da se muvamo oko trga. Nekako to slobodno vreme prvog dana, između organizovanog razgledanja grada i odlaska u hotel, uvek loše iskoristimo. Umorni od puta, pritisnuti zadatim vremenom povratka a i pomalo zasićeni isforsiranim obilaskom najatraktivnijih znamenitosti, retko smo uspevali da se dobro organizujemo. Otišli smo do stare crkve San Nazaro in Brolo (slika desno) jedne od tri koje je u IV veku podigao sveti Ambrozije. Kao i ostale dve, kasnije je renovirana u romaničkom stilu. Bila je zatvorena i nismo dobili ništa više od par fotografija. Inače ju je teško sagledati sa ulice. Pored crkve smo videli jednu od zgrada univerziteta i ušli smo u dvorište. Onda smo napravili krug, vratili se do katedrale a zatim nastavili ka autobusu.

Smeštaj

Beste Western Falck Village više je nego korektan hotel za dvodnevni boravak. I doručak je sasvim ok a uvek nas plaše lošim doručkom kada idemo u Italiju. Nalazi se na severnom kraju grada, tačnije metropolitanske oblasti Milana. Malo dalje ako produžite stižete u Moncu, svega 5-6 km. Svakako je bliža nego centar grada do koga smo morali prvo autobusom pa onda metroom. Isto popodne smo realizovali ovo putovanje. Prvi cilj je bila katedrala.

Milanska katedrala

Naravno, već smo je videli tog dana ali ostavio sam priču za popodne, kada smo obišli i unutrašnjost. Ne znam baš šta da kažem. Gotska arhitektura mi je uvek bila jako zanimljiva. Verovatno to vučem iz detinjstva, kao i većinu drugih stvari, gde su u knjigama sa pričama i bajka zamkovi i crkve tako nekako izgledali. Milanska katedrala je jedna od najpoznatijih gotskih crkava i želeo sam konačno uživo da je vidim. Uvek mi se činilo da ima previše ukrasa, previše tornjeva i čipke. Još nešto mi je pomalo smetalo, nešto što nisam mogao da definišem. Onda sam čitajući saznao, da italijanska verzija gotike spušta zgrade, ne ide toliko u visinu. 

Katedrala je u pravom smislu viševekovni projekat grada Milana. To shvatite kada čitate o istoriji njene izgradnje (na wiki, svi podaci koje iznosim su odatle). Gradili su je od 1386. do 1965. godine. Dat je spisak od 78 arhitekata i inženjera od kojih se niko ne može izdvojiti kao autor. Viskontiji su u početku dovodili najpoznatije francuske građevince jer su želeli najbolje i najmodernije u tom trenutku. Izdvojio bih izvesnog Karla Bucija koji je zaslužan što je katedrala zadržala gotski izgled jer je odbacio neke ideje svog prethodnika. Danas je to jedan od najprepoznatljivijih objekata na svetu. U filmu je dovoljno par sekundi da bude u kadru i vi već znate gde se radnja odvija. Na engleskoj vikipediji piše da je najveća crkva u Italiji, pošto je crkva Svetog Petra u Vatikanu...

Unutrašnjost takođe impresivno deluje. Petobroda struktura sa 40 ogromnih stubova koji ih razdvajaju. Inače je najviša gotska crkva na svetu. Sadržaj je daleko ispod onog kojeg sam prethodne godine video u firentinskim crkvama ali tri stvari bi izdvojio. Oltar Vavedenja, rad Agostina Bustija iz 1543. godine, grobnicu Đan Đakoma Medičija Leona Leonija rađenu dvadesetak godina kasnije, po odobrenju ili skici Buonarotija i pre svega vrlo realističnu i surovu statuu Svetog Vartolomeja koji preko ramena nosi svoju odranu kožu, rad Marco d'Agrate. Sve imate u foto albumu. 

Po povratku kući otkrio sam web kameru koja daje fantastičan pogled na katedralu i trg ispred nje i mislim da je čak i bolje nego uživo, posebno u popodnevnim časovima kada je glavna fasada obasjana suncem. Link za kameru stavio sam u favorites a utisak se značajno popravio.

Bazilika Svetog Ambrozija

Idemo dalje, hvatamo ulicu Via Torino a onda na prvoj velikoj raskrsnici skrećemo levo da bi prošli pored crkve Sv. Lorenca i onoga što je još interesantnije, Stubova Sv. Lorenca. Kolonada od 16 korintskih stubova jedan je od retkih ostataka iz rimskog vremena. Prazan prostor između stubova i crkve naglašava i jedan i drugi objekat i predstavlja prijatno mesto za šetnju. Inače do 1935. tu su bile stare kuće pa su ih srušili a prostor iza crkve oslobođen je savezničkim bombardovanjem Milana. Crkva je jedna od najstarijih u gradu pa i šire, interesantan je pogled sa suprotne strane ali mi smo žurili da vidimo jednu drugu.

 

Stubovi Svetog Lorenca

Neposredno iza stubova prolazimo kroz srednjevekovnu kapiju Porta Ticinese i odmah zatim skrećemo desno. Široka ulica vodi nas pravo prema bazilici Sv. Ambrozija. Druga od tri crkve iz druge polovine IV veka koje je sagradio Sv. Ambrozije kada je došao u Milano. Bio je žestoki zagovornik stavova Nikejskog sabora, u sukobu sa pobornicima arijanstva, pa se pored propovedništva bacio na zidanje, sve da bi pokazao snagu, moć i bogatstvo crkve. Pored ove već sam pomenuo San Nazaro in Brolo a treću, baziliku San Simpliciano, videćemo u nedelju.

Sve one su kasnije više puta renovirane i sve tri pripadaju romaničkoj umetnosti jer svoj današnji izgled vuku iz tog perioda. Bazilika Sv. Ambrozija bila je uzor i model za druge crkve i kada je završena 386. godine a i nekoliko vekova kasnije, kada je promenila izgled. Danas se uzima kao jedinstveni model lombardijske romanike pošto su ostale crkve znatno promenjene. Pored bazilike u okviru kompleksa je sa leve strane parohijska zgrada sa jednom mini crkvicom i sa desne strane manastir  sa kloisterom Sv. Ambrozija koji je 1497. godine projektovao Bramante. Nepripremljen sam otišao pa nisam znao da i ovo treba videti...

Kompleks mi je od prvog trenutka bio interesantan, zbog crvene boje fasadne cigle koja dominira njime i prosto jer odmah vidite da ispred sebe imate nešto iz baš davnog vremena. Najjači utisak je bio kada smo stigli do ulaza u dvorište, kada sam video da je ono sa sve četiri strane zatvoreno širokim portikom. Portiko i bazilika su fantastično uklopljeni u celinu. Dve lođe na njenoj prednjoj fasadi spojene su sa portikom koji je služio za okupljanje stanovnika Milana, pružajući zaštitu i od kiše i od sunca. Sa gornje lođe im se obraćao biskup ili neko od gradskih glavešina, oni uvek imaju nešto da kažu...

Intersantna su i dva tornja, prilično nesimetrični ali opet iz nekog razloga nije mi to mnogo smetalo. Kasnije sam čitao da bile neke dve grupe okupljene oko crkve i da je svaka izgradila svoj toranj i da je jedna kasnila dva veka pa nisu mogli da zvone dok ga nisu završili. Ovi drugi im nisu dopuštali da koriste njihovo zvono. Unutrašnjost takođe treba videti ali da ne pričam dalje, već sam prekoračio svoje ingerencije. Tek od svega što sam video u Milanu, bazilika Sv. Ambrozija je najjači utisak (napominjem još jednom da nisam bio na San Siru). Postavio sam naravno svoje fotografije ali svakako pogledajte onu na wikipediji, imate link na kraju teksta.

Pao je mrak kada smo krenuli nazad, iskoristio sam ga da napravim nekoliko noćnih snimaka, posebno katedrale. Uslikao sam i neki displej sa vremenom i datumom, da se setim gde sam proveo 52. rođendan...

Nedelja, neiskorišćen dan

U subotu smo išli na izlet u Lugano i Komo a nedelju kao i petak proveli u Milanu. Prva nedelja u mesecu je kao neki dan muzeja. Neki prepolove cene ulaznica a neki potpuno besplatno puštaju posetioce. Kako nismo imali druge ideje, rešili smo da iskoristimo akciju. Ispostavilo se da nam je upropastila dan.

Prvi izbor bio je pinakoteka Brera, najveća galerija slika u gradu. Prethodno veče smo se informisali šta treba videti, ujutru smo spakovali stvari u autobus i uputili se ka gradu. Red ispred galerije bio je obeshrabujući ali smo se ipak priključili, da vidimo koliko brzo ide. Ispostavilo se da nije tako spor pa smo posle nekih pola sata stigli do ulaza u dvorište. Tu je stajala tabla sa obaveštenjem dragim posetiocima da će od tog mesta čekati još najmanje dva sata ali da je sadržaj galerije svakako vredan truda i vremena. Pomislio sam da je greška u pitanju, da je tabla pogrešno okrenuta jer evo nas na ulazu, u sledećoj smo grupi. Onda su nas pustili u dvorište i videli smo da je pravi red tek tu, da obilazi oko celog dvorišta. Shvatili smo i da je onih dva sata realnost i odustali od pinakoteke Brera jer nismo hteli da joj posvetimo baš ceo dan. Što je bila nova greška, nešto bi ipak videli da smo ostali.

Odatle smo otišli ponovo do zamka Sforca. Nekoliko muzeja je smešteno u njemu, skoro da svaki bitniji eksponat ima svoj muzej. Italijani su ipak majstori a imaju i šta da pokažu... Tipovali smo na Mikelanđelovu statuu Rondanini Pieta i na sobu koju je oslikao Leonardo. Dočekao nas je novi red pred biletarnicom. Iz dva različita izvora saznao sam da nam treba sat i po do dva da kupimo karte a onda stajemo u red za ulazak u muzej koji izaberemo. Svega toga ne bi bilo da su cene ulaznica bile kao i svakog drugog dana...

Odustali smo ne samo od ovih muzeja nego i od bilo kakvog ulaska i odlučili da ostatak dana provedemo šetajući gradom. Kod zamka smo videli pravu reku ljudi u roze majicama, ne znamo kakva je manifestacija bila. Videli smo treću crkvu iz vremena Sv. Ambrozija, baziliku Svetog Simplicijana. Romanički izgled dobila je negde između XII i XIII veka. Otišli smo do Santa Maria delle Grazie pored koje se nalazi zgrada manastira a u njoj freska Tajna večera. Videli smo spisak stanara na interfonu zgrade preko puta crkve i otkrili da tu živi neki Leonardo. Ponovo smo prošli pored bazilike Svetog Ambrozija i napravili još nekoliko fotografija. Vreme je na žalost bilo oblačno. Zatim smo otišli do Porto Tićineze doka, mesta gde se stiču dva od pet kanala sistema Navilji. Tu je bilo jako živo, oko kanala Naviglio Pavese bio je market na otvorenom. Onda smo bezuspešno pokušavali da pronađemo prevoz do San Sira, dobro je što nismo uspeli, verovatno bi upali u škripac sa vremenom. Malo smo se vozili tramvajima da bi završili na trgu ispred katedrale i odatle peške krenuli ka zamku gde smo sačekali autobus. Prethodno smo svratili na pastu.

Sada kada ovo pišem vidim da ni ta nedelja nije bila toliko loša. Možda je i dobro što nismo ostali u Breri. Svakako planiramo još jednu ovakvu turu, ideja imamo dovoljno a i bolje ćemo se pripremiti. Milano je ogroman grad i morate znati šta hoćete da vidite i kako tamo da stignete. Gledaćemo da vidimo Tajnu večeru za koju treba rezervisati neki mesec unapred. Posle korone možda i neku godinu unapred...

Fotografije:

Milano
Milanska katedrala


Literatura:

https://www.milanocastello.it

https://it.wikipedia.org/wiki/Duomo_di_Milano 
https://it.wikipedia.org/wiki/Basilica_di_Sant%27Ambrogio 
http://www.medioevo.org/artemedievale/Pages/Lombardia/SantAmbrogioaMilano.html 
https://wikimili.com/en/Basilica_of_Sant'Ambrogio