Subota veče, vidim da neću stići da završim prethodni post o Tremu i već razmišljam kako će sledeći, o sutrašnjoj akciji biti kratak. Dva puta sam prešao istu stazu, ništa novo ne očekujem, prijavio sam se to popodne pošto su neki drugi planovi propali, idem da pređem tih 20km, da maknem iz stana i oslobodim decu svog prisustva bar taj jedan dan u nedelji. Ali akcija je bila mnogo bolja nego što sam očekivao a ja ću svejedno pokušati da ne budem opširan.
Svaki odlazak u okolinu Gornjeg Milanovca ima za mene neku dodatnu težinu, malo je više od običnog planinarenja. Iako to nekada (npr. ovaj put) znaju da budu sami rubovi opštine i krajevi u koje nikada nisam odlazio dok sam bio Milanovčanin, sam pogled na GM registraciju na nekom vanvremenskom Kadetu ili Golfu, usamljenom u još usamljenijem dvorištu ili ispod nekog nakrivljenog ambara, budi emocije u meni. Učeći u školi o našem kraju, pominjali smo i planine i tada bi se pored Rudnika, Vujna, Ješevca (sa sve Treskom) ubacio i Suvobor. Planina o kojoj sam vrlo malo znao osim da je tamo negde zapadno od grada, prema Valjevu ili čemu već što se nalazi na toj strani gde ne vode glavni putevi i gde se bez nekog dobrog razloga ne ide. Razloga je u to vreme bilo malo, geografija me nije mnogo zanimala pa sam o celom tom kraju znao tek ponešto.
Stvari su se promenile kada sam počeo da planinarim. Ceo taj prilično retko nastanjen predeo, od Rajca, preko Suvobora, Ravne Gore pa do Maljena, postao je jedno od mojih omiljenih odredišta. Verovatno bi mogao da se kategoriše kao visoravan koja tek na Maljenu prelazi 900m visine. Iako ne predstavlja planinu u pravom smislu reči, pruža odlične mogućnosti za duge trekinge kroz vrlo lepe predele. O Rajcu i Suvoboru sam već pisao ovde. Kraj gde smo sada bili nalazi se u produžetku, zapadno od vrha Suvobora.
Ravna gora leži preko puta Suvobora. Bukvalno, jer put koji od sela Brajići, Koštunići, Pranjani, a samim tim i iz GM i ČA, ide ka Valjevu i Mionici prolazi između ova dva lokaliteta. Ravna gora nije posebna planina. Predstavlja deo Suvobora a naziv potiče otuda jer je zaista ravna, njena najviša tačka je tek nešto malo više od svoje okoline. Ljudi svojim delovanjem, ovakvim i onakvim, često geografskim objektima daju značenja i karakteristike koje ovi po svojoj prirodi nemaju i ne mogu posedovati. Tako je i Ravna gora postala jedan od simbola jednog vremena i teško da će se u dogledno vreme toga osloboditi. Što nju naravno ne potresa mnogo, nadživeće i preživeće sve naše gluposti i ograničenosti. Uglavnom gore se u lepo vreme okuplja neka čudna družina, zimi ih nema, zimi su gore samo planinari i lovci.
Trek kojim smo išli neobičan je zato što krećemo sa najviše tačke, spuštamo se u selo Koštunići a tek onda se penjemo i završavamo akciju na vrhu. Dva puta sam ga prešao do sada, u zimu i u proleće 2013. godine. Posebno je interesantan bio odlazak u februaru 2013. Prilazili smo sa valjevske strane ali sneg je bio toliko dubok da je kombi ostao negde ispod Suvobora, nije mogao dalje. Tu smo izašli i nastavili peške. Put je bio pod snegom, drveće je bilo pod snegom, sunce je sijalo, dan je bio prelep a mi smo prešli skoro 27km. Jedna od akcija koje se pamte. Iste godine u proleće, kada je priroda već ozelenela, išli smo od Koštunića do Ravne gore i nazad. Sada je vreme bilo negde između, ni zima ni proleće. Tri različita godišnja doba.
Sumorno jutro u Beogradu prolepšalo se već u Mionici gde smo svratili na kafu i doručak. Od Mionice idemo putem ka Banji Vrujci i brzo skrećemo desno, postoji tabla na kojoj piše Ravna gora. Tabla postoji ali put je veliki problem. Toliko je propao da nikom ne preporučujem ovuda da krene kolima. Posle slalom-fijaker vožnje stižemo do kafane na Ravnoj gori. Zatvorena je, nikoga nema. Sređujemo opremu i krećemo.
Idemo pravo do Babine glave. Malo uzvišenje koje možete a i ne morate smatrati vrhom. Na njemu se nalazi ogroman limeni krst. Nije mi jasna potreba da se tvorac slavi remećenjem sklada i ruženjem njegovog remek dela. Uglavnom spuštamo se sa te glave i idemo dalje.
Odatle put vodi pravo do Koštunića. Put je zaista put, širok i vidljiv čak i po snegu. Teren je negde kamenit a uglavnom je u pitanju nabijena zemlja. Mi se odmah odvajamo od njega i hvatamo nešto užu stazu koja ide desno, više zapadno. Sa ovim glavnim putem, kojim smo sišli te 2013. godine, srešćemo se neposredno ispred prodavnice u Koštunićima, na mestu gde se okrećemo i vraćamo. Sada smo napravili dužu, polukružnu varijantu.
Osnovne odlike predela kojim smo prošli su da je ravan i pust. Pošto su ga izmrcvarili u oba svetska rata, ljudi su ga malo ostavili na miru. Ne samo što nema kuća, nema ni njiva, voćnjaka, nikakvih tragova civilizacije. Tek poneka usamljena kuća u daljini. Trek kojim smo se kretali ide uglavnom po najvišim kotama tako da je pogled sve vreme otvoren. Nema ni drveća tako da ako je vreme lepo zaista možete da uživate u predelima koji se pružaju oko vas. Nešto kasnije prolazimo pored četinarske šume. Četinara ima dosta u ovim kraju iako ne leži na velikoj nadmorskoj visini. Ne znam koliko sam na fotografijama uspeo da uhvatim ovoga o čemu pričam. Lično nisam bio prezadovoljan kada sam razvio film, uživo je bilo mnogo bolje.
Jedini događaj koji je odudarao od opisanog bio je prelazak reke Graba. Reka Grab ili Grabovski potok izvire negde pri vrhu Ravne gore i teče do Koštunića gde se spaja sa Bukovačom i grade Čemernicu. U ovo doba je bogata vodom tako da se većina izuvala da bi je pregazila. Ako volite reke i potoke, ovo je pravo vreme za šetnju prirodom. To se potvrdilo na ulasku u selo gde postoji očigleno veštački napravljena brana preko koje je Grab napravio vrlo lepe slapove.
Ulazimo u Koštuniće kada pređemo most na Grabu i tu počinje asfalt. Stižemo do prodavnice gde pravimo pauzu. Ne idemo u glavni deo sela, praktično smo ga samo očešali, već se okrećemo i vraćamo na Ravnu goru. Neposredno ispod te prodavnice nastaje Čemernica a mi sada idemo uz njenu drugu sastavnicu - Bukovaču. Neko vreme je pratimo a onda se odvajamo i penjemo. Popodnevno sunce stvara prelepe poglede, uglavnom na južnu stranu ka selu koje napuštamo dok se još dalje vide prepoznatljive konture Ovčara i Kablara.
Ako neko pomisli da će uspon ići pravo do Ravne gore, naravno da će se prevariti. Spustićemo se još jednom do Bukovače, preskočiti je i tek onda krenuti na završni uspon. Staza kojom se vraćamo drugačija je od one kojom smo sišli. Predeo je takođe nenaseljen ali ima mnogo više šume, uglavnom četinara, i on je lep ali na drugi način. Pogled je otvoren uglavnom na zapadnu stranu kao i na vrh Ravne gore kome se približavamo.
Stižemo oko pet na put gde nas čeka vozilo. Koliko god umorni bili, uvek imam utisak da se vozač nama više obraduje nego mi njemu i autobusu. Skupljamo se i krećemo. Ponovo mučenje do Mionice, kratka pauza za jedno piće i u Beogradu smo već oko osam.
Na kraju nešto preko 24km i oko 800m uspona. Spust od Ravne gore do Koštunića svakome bi preporučio. Ova nova i duža staza je lepša ali i ona glavna dovoljno je atraktivna.
Fotografije
Fotografije, zima 2013
Fotografije, proleće 2013
Stvari su se promenile kada sam počeo da planinarim. Ceo taj prilično retko nastanjen predeo, od Rajca, preko Suvobora, Ravne Gore pa do Maljena, postao je jedno od mojih omiljenih odredišta. Verovatno bi mogao da se kategoriše kao visoravan koja tek na Maljenu prelazi 900m visine. Iako ne predstavlja planinu u pravom smislu reči, pruža odlične mogućnosti za duge trekinge kroz vrlo lepe predele. O Rajcu i Suvoboru sam već pisao ovde. Kraj gde smo sada bili nalazi se u produžetku, zapadno od vrha Suvobora.
Ravna gora, u daljini vrh Suvobora (desno)
Ravna gora leži preko puta Suvobora. Bukvalno, jer put koji od sela Brajići, Koštunići, Pranjani, a samim tim i iz GM i ČA, ide ka Valjevu i Mionici prolazi između ova dva lokaliteta. Ravna gora nije posebna planina. Predstavlja deo Suvobora a naziv potiče otuda jer je zaista ravna, njena najviša tačka je tek nešto malo više od svoje okoline. Ljudi svojim delovanjem, ovakvim i onakvim, često geografskim objektima daju značenja i karakteristike koje ovi po svojoj prirodi nemaju i ne mogu posedovati. Tako je i Ravna gora postala jedan od simbola jednog vremena i teško da će se u dogledno vreme toga osloboditi. Što nju naravno ne potresa mnogo, nadživeće i preživeće sve naše gluposti i ograničenosti. Uglavnom gore se u lepo vreme okuplja neka čudna družina, zimi ih nema, zimi su gore samo planinari i lovci.
Trek kojim smo išli neobičan je zato što krećemo sa najviše tačke, spuštamo se u selo Koštunići a tek onda se penjemo i završavamo akciju na vrhu. Dva puta sam ga prešao do sada, u zimu i u proleće 2013. godine. Posebno je interesantan bio odlazak u februaru 2013. Prilazili smo sa valjevske strane ali sneg je bio toliko dubok da je kombi ostao negde ispod Suvobora, nije mogao dalje. Tu smo izašli i nastavili peške. Put je bio pod snegom, drveće je bilo pod snegom, sunce je sijalo, dan je bio prelep a mi smo prešli skoro 27km. Jedna od akcija koje se pamte. Iste godine u proleće, kada je priroda već ozelenela, išli smo od Koštunića do Ravne gore i nazad. Sada je vreme bilo negde između, ni zima ni proleće. Tri različita godišnja doba.
Sumorno jutro u Beogradu prolepšalo se već u Mionici gde smo svratili na kafu i doručak. Od Mionice idemo putem ka Banji Vrujci i brzo skrećemo desno, postoji tabla na kojoj piše Ravna gora. Tabla postoji ali put je veliki problem. Toliko je propao da nikom ne preporučujem ovuda da krene kolima. Posle slalom-fijaker vožnje stižemo do kafane na Ravnoj gori. Zatvorena je, nikoga nema. Sređujemo opremu i krećemo.
Idemo pravo do Babine glave. Malo uzvišenje koje možete a i ne morate smatrati vrhom. Na njemu se nalazi ogroman limeni krst. Nije mi jasna potreba da se tvorac slavi remećenjem sklada i ruženjem njegovog remek dela. Uglavnom spuštamo se sa te glave i idemo dalje.
Odatle put vodi pravo do Koštunića. Put je zaista put, širok i vidljiv čak i po snegu. Teren je negde kamenit a uglavnom je u pitanju nabijena zemlja. Mi se odmah odvajamo od njega i hvatamo nešto užu stazu koja ide desno, više zapadno. Sa ovim glavnim putem, kojim smo sišli te 2013. godine, srešćemo se neposredno ispred prodavnice u Koštunićima, na mestu gde se okrećemo i vraćamo. Sada smo napravili dužu, polukružnu varijantu.
Jedini događaj koji je odudarao od opisanog bio je prelazak reke Graba. Reka Grab ili Grabovski potok izvire negde pri vrhu Ravne gore i teče do Koštunića gde se spaja sa Bukovačom i grade Čemernicu. U ovo doba je bogata vodom tako da se većina izuvala da bi je pregazila. Ako volite reke i potoke, ovo je pravo vreme za šetnju prirodom. To se potvrdilo na ulasku u selo gde postoji očigleno veštački napravljena brana preko koje je Grab napravio vrlo lepe slapove.
Slapovi reke Grab
Ulazimo u Koštuniće kada pređemo most na Grabu i tu počinje asfalt. Stižemo do prodavnice gde pravimo pauzu. Ne idemo u glavni deo sela, praktično smo ga samo očešali, već se okrećemo i vraćamo na Ravnu goru. Neposredno ispod te prodavnice nastaje Čemernica a mi sada idemo uz njenu drugu sastavnicu - Bukovaču. Neko vreme je pratimo a onda se odvajamo i penjemo. Popodnevno sunce stvara prelepe poglede, uglavnom na južnu stranu ka selu koje napuštamo dok se još dalje vide prepoznatljive konture Ovčara i Kablara.
Ako neko pomisli da će uspon ići pravo do Ravne gore, naravno da će se prevariti. Spustićemo se još jednom do Bukovače, preskočiti je i tek onda krenuti na završni uspon. Staza kojom se vraćamo drugačija je od one kojom smo sišli. Predeo je takođe nenaseljen ali ima mnogo više šume, uglavnom četinara, i on je lep ali na drugi način. Pogled je otvoren uglavnom na zapadnu stranu kao i na vrh Ravne gore kome se približavamo.
Stižemo oko pet na put gde nas čeka vozilo. Koliko god umorni bili, uvek imam utisak da se vozač nama više obraduje nego mi njemu i autobusu. Skupljamo se i krećemo. Ponovo mučenje do Mionice, kratka pauza za jedno piće i u Beogradu smo već oko osam.
Na kraju nešto preko 24km i oko 800m uspona. Spust od Ravne gore do Koštunića svakome bi preporučio. Ova nova i duža staza je lepša ali i ona glavna dovoljno je atraktivna.
Fotografije
Fotografije, zima 2013
Fotografije, proleće 2013
Нема коментара:
Постави коментар