Prvi put na Gledićkim planinama

Kada je Vlada objavio akciju Gledićke planine, mnogi od nas slično su reagovali: idem, tamo nikad nisam bio. Hendikep Gledićkih planina u odnosu na nas iz Beograda je to što su suviše daleko za jednodnevne akcije a nedovoljno atraktivne za višednevne. Kraljevčani i Kragujevčani naravno češće odlaze. Jer Gledićke planine se nalaze u blizini ova dva grada, južno od Kragujevca i istočno od Kraljeva. Zahvataju veliku površinu (druge u Srbiji, iza Rudnika) ali nemaju neku naročitu visinu. Najviši vrh je Samar (922) i nalazi se na južnom delu planine. Ime su dobile ili po drvetu gledič ili po odličnom pogledu koji se pruža sa njih. Većinu ovih podataka pokupio sam iz knjige Planinom, Tomice Delibašića.

Iako je 9.februar zima je prilično oslabila, temperatura je prolećna i nema snega. Krećemo rano jer od Beograda ima dosta da se vozi. Autoputem do Kragujevca, dalje ka Kraljevu, ispred Knića skrećemo levo, prolazimo redom kroz Gružu, Balosave, Vitkovac i u Vitanovcu skrećemo levo. Da smo samo malo nastavili stigli bi do Zapadne Morave. Tu put skreće desno i ide ka Kraljevu. Ovaj pravac puta KG-KV je neznatno duži od onog preko Knića i Mrčajevaca. Dakle levo u Vitanovcu i onda do Čukojevca gde opet idemo levo i stižemo do sela Ravanica. Tu nam je polazna i krajnja tačka. Za razliku od prethodno navedenih sela, Ravanica je već dobro zašla u Gledićke planine, smestivši se u udolinu koju je Ravanička reka prokopala. U izumiranju kao i većina sela, ovde se dodatno oseća udaljenost od grada i glavnih puteva.

Naši domaćini na ovoj akciji su planinari Železničara iz Kraljeva. Kazan sa pasuljom se pristavlja, rakija za dobrodošlicu i polazimo zajedno sa domaćinima koji drže početak i kraj kolone. U početku idemo kroz selo, pored reke, a onda skrećemo ka jugu da bi ušli na široku, šumsku stazu i ponovo hvatamo istočni pravac. Neko vreme idemo kroz šumu a onda je postepeno napuštamo i vidici počinju da se otvaraju na sve strane. 

Dolazimo do jednog mesta, na žalost ne znam kako se zove, koje kao da predstavlja kapiju i ulaz na najvišu visoravan Gledićkih planina. Odatle do vrha Samar nema većih uspona i padova a pogled se pruža na sve četiri strane sveta. Najlepši je na južnu stranu gde redom prepoznajemo Željin, Goč, Studenu, Stolove. Dalje se nastavljaju Jelica, Ovčar i Kablar, Vujan, Ješevac i kod Rudnika počinjemo polako da se gubimo u raspoznavanju. Vreme nije idealno, posebno ne za fotografiju, oblačno je mada vidljivost nije toliko loša. Ono što je apsurdno i pomalo nepošteno: najlepše na Gledićkim planinama je pogled na susedne planine.

Na vrhu smo oko 12:30. Samar nema oblik pravog planinskog vrha, samo je najviša tačka te visoravni. Ima sto sa klupama i nadstrešnicom, na sreću kiše još uvek nema ali dobro dođe da spustimo rančeve i nešto pojedemo. Tu se razdvajamo. Jedna grupa se vraća u selo Ravanicu a druga produžava do manastira Kalenić. Do Kalenića nema malo da se ide a valja stići pre mraka do sela. 

Ispod Samara izviru tri reke. Ljubostinska teče ka jugu, Ravanička ka zapadu a Kalenićka reka ka istoku. Upravo nju pratimo i idemo blatnjavim putem iznad reke. Spuštamo se svo vreme i sve više zavlačimo između brda. Snega je sve više, ovde se zadržao dok ga na vrhu planine skoro uopšte nema. Preskačemo par puta reku ali i potoke koji se u nju ulivaju.  

Do manastira nam je trebalo puna dva sata. Kiša je u međuvremenu počela ozbiljno da pada tako da Kaleniću nismo mogli da posvetimo pažnje koliko smo želeli i koliko zaslužuje. Jedna monahinja nam je ispričala priču o manastiru i njegovoj crkvi, videli smo koliko je lep i posebno koliko je lepa njegova okolina ali glavni utisak koji sam poneo bio je da moram ponovo da dođem, po lepšem vremenu.

Idemo dalje, već je kasno a do Ravanice ima puno da se hoda. Penjemo se do prevoja gde smo sa Samara sišli na put Kalenić - Ravanica a onda se spuštamo do Ravaničke reke. Prateći nju stići ćemo na cilj. Kiša je u međuvremenu prestala. Staza kojom se vraćamo skoro je paralelna onoj kojom smo došli, samo je malo severnija i ide dolinom reke dok je ona jutrošnja išla grebenom planine. Usput viđamo nekoliko ćumurana. Giga, naš domaćin iz Kraljeva, objašnjava nam koliko je teško raditi na njima. U selo stižemo po potpunom mraku. Imamo vremena da pojedemo pasulj koji smo naručili i popijemo po neko pivo.

Na kraju 28km i oko 1100m uspona. Imao sam peh sa fotoaparatom, plus je vreme bilo loše tako da fotografije nisu nešto kvalitetne ali svakako su interesantne kao ilustracija priče. Loše fotografije - razlog više da se vratim na Gledićke planine.

Fotografije

Rajački marš ili Sve što nas ne ubija to nas ojača

Ovaj post se nadovezuje na prethodni, pisaću kako je bilo prethodne tri godine. Biće malo subjektivniji nego obično. Pošto sam u prehodnom pisao o Rajcu tj. Suvoboru i o tome kuda prolazimo, ovde mogu da se zadržim na ličnom doživljaju. Uglavnom će biti reči o prvoj akciji, druge dve pa i ovogodišnja u senci su te prve. Verovatno da je taj prvi odlazak i razlog što sam ovoliko uporan i idem svake godine, bilo da se ispoljava kroz zadovoljstvo što sam neke stvari prevazišao ili mazohističku strast da se ista situacija ponovi. U svakom slučaju Rajac od tada smatram planinom, do tada je bio livada. Hoću zapravo da pišem o tome kako sam crk'o i smrz'o se na Rajcu. 

Te 2011. godine nedelja 23.januar bila je prilično hladna. Prethodnih dana pao je visok sneg i zima je bila u punom zamahu. Nije bilo govora da se autobus penje na Rajac pa su Vlada i Miroslav, koji su zajedno vodili ovu akciju, odlučili da krenemo iz sela Ba. Kada smo stigli tamo, sačekalo nas je sivo nebo i ona zlokobna, zimska tišina. Sve je smrzlo i sve je stajalo. Sredili smo opremu i krenuli lagano uzbrdo.

Tri su razloga što sam prošao kako sam prošao. Prvi je više nego objektivan, sneg i veoma hladno vreme. Drugi je što sam krenuo sa lošom opremom. Treći što je moja kondicija u tom trenutku bila prilično loša. Inače sam bio slabiji nego danas a ono što je najgore iza sebe sam imao punu tromesečnu pauzu. Logika: bio sam na Hajli, valjda mogu da pređem tih 20-tak km na Rajcu, nije se baš pokazala uspešna.

Uspon od Ba do Dobre vode bio je najlepši deo dana. Nema sunca ali nebo se malo razvedrilo i nije više onako sivo. Sve oko nas je belo, grane su obavijene snegom i injem što pruža prelepu sliku. Cena toga je naravno niska temperatura. Fotografišemo se i atmosfera je prilično pozitivna. Ove godine prošli smo istom stazom ali ni blizu nije bilo lepo kao tada. Stižemo do doma Dobra voda. Već sam umoran ali i svestan da je najduži i najveći uspon savladan. Ovde se već odvajaju oni koji smatraju da ne mogu dalje. Kreću pravo na Rajac. Među njima neki koji mogu mnogo više ali su se smrzli. Razmišljam da ću do Suvobora sigurno izdržati a onda ću videti šta mi je činiti. Vrh Suvobor je druga tačka za povratak i skraćenje ture.

Ubrzo krećemo, sneg je dubok a izašli smo na čistinu pa nas i vetar tuče. Počinjem da brojim korake, očit znak umora. Gledam u druge i shvatam da je problem u meni, nemam dovoljno snage. Na vrhu odmor i okrepljenje ali i odluka da li ići dalje. Iskreno nisam se mnogo dvoumio. Ne volim kada ne ispunim ono što sam zacrtao, računao sam dovući ću se tih 12km kako znam. I dovukao sam se...

Spust sa Suvobora do puta po dubokom snegu nije bio problem. Asfaltni put je bio potpuno pod snegom, nigde vozila, idealno za šetnju. Problem je bio što je podne već dobro prošlo i što je hladnoća počela sve više da steže. Iskoprcao sam se nekako na Danilov vrh. Posle dužeg vremena setio sam se fotoaparata i ta fotografija gde sam otečen od zime i umora služi mi kao dokaz da sve ovo nisam vremenom preuveličao.

Sa Danilovog vrha sledi dug i ne suviše strm spust, skroz do reke, i tu je sve ok, povratio sam se, fotografišem. Stižemo do Velike Dičine, potpuno sam fasciniran zimskim ambijentom zaseoka Draškići, osećam umor ali ne razmišljam o njemu. Ali idila kratko traje, definitivno pakujem fotoaparat i sledi poslednji i najgori deo puta. Dug i uporan uspon na Draškića brdo pojeo mi je ono malo snage što sam imao. Nisam poznavao teren i uzalud sam iza svake krivine očekivao kraj uspona. Potpuno iscrpljen stigao sam do vrha brda. Nema vremena za odmor, do Rajca ima još puno da se ide a mrak već počinje da pada. Izuzetno je hladno, voda u flaši je počela da ledi ali još uvek mogu da je pijem. Pojeo sam jednu bananu, kora joj je potamnela od zime ali mi je malo povratila snagu. Onda sam nastavio da hodam i pomalo da se teturam. 

Prava muka je nastala kada je mrak potpuno pao. Više nisam mogao prepoznam put, sneg je bio visok i na svaka dva normalna koraka treći sam upadao do pola butine u sneg. Pa se onda izvlačio. Drugi problem koji je mrak doneo bila je orijentacija. Kolona se prilično razvukla i počeo sam da gubim iz vida one ispred sebe a teren tada nisam poznavao. Ipak imao sam gps, nisam imao trek ali video sam glavni put i video sam da smo blizu...

Moja drugarica Vesna i dan danas se smeje kada se seti kako sam izgledao kada sam se pojavio na vratima doma. Tu smo konačno, toplo nam je, ima čorbe, piva... i tu je kraj priče. Naravno da nije! Autobus je u Slavkovici, treba se spustiti do njega. Umora više nije bilo ali do kostiju smo se smrzli kada smo izašli napolje. Kasnije smo se malo zagrejali od hodanja. Drugi problem - put. Da ga bar nisu čistili, sišli bi po snegu. Ovako je bio potpuno očišćen ali i zaleđen. Nekoliko puta sam se izvukao da ne padnem a onda sam napravio spektakularni salto mortale. Na sreću nije imao ko da me snimi...

Foto 2011



Sledeće, 2012. godine bilo je dosta snega ali ni približno onako hladno. Autobus nas je dovezao skroz do Rajca ali kada smo trebali da izađemo počela je neka mešavina snega i kiše uz vrlo jak vetar. Kasnije se vreme prolepšalo, nebo se potpuno razvedrilo i videli smo zimu u onom najlepšem obliku, sa snegom i suncem. Naravno i fotografije su odlično ispale, posebno sa livade ispod Danilovog vrha i zalazak sunca. Na žalost i ove godine nas je mrak uhvatio a sneg je bio dubok, nismo baš jeftino prošli u povratku. I opet je valjalo silaziti peške u Slavkovicu, autobus je morao da siđe pre večernjeg mraza.

Foto 2012



Zato je 2013. bila lagana u svakom pogledu. Rajac je bio beo, kao i svake godine, ali sneg je bio plitak i ni malo nije smetao pri hodu. Vreme je bio prelepo od starta do kraja (videti fotografije). Prvi put smo turu završili pre mraka i prvi put da nismo silazili peške do Slavkovice. Taman smo pomislili da je Rajac postao lagana tura a onda smo ove godine ponovo išli putevima iz 2011., od sela Ba. Sledeće bi trebalo da bude lepo vreme, i tako u krug. Idemo dalje... dok možemo...

Foto 2013

Rajac - tradicionalni zimski treking

Vrlo je teško razdvojiti Rajac i Suvobor, šta predstavlja jedan a šta drugi, da li su u pitanju dve ili jedna planina, gde jedan prestaje a drugi počinje. Geografija kaže da je u pitanju jedna planina, njeno ime je Suvobor, a da je Rajac samo deo ili oblast Suvobora jer samostalno ne poseduje elemente planine. I meni to zvuči vrlo razumno. Kada krenete od vrha Rajca ka najvišem vrhu Suvobora ne možete da nađete mesto koje liči na granicu dve planine. Međutim nauka je jedno a život je drugo. Rajac je najnaseljeniji deo ove prilično nenastanjene i putevima siromašna planine, jedini mini turistički kompleks je na Rajcu, jedina turistička manifestacija je na prostoru Rajca (kosidba) i na kraju Rajac je najpristupačniji deo planine, preko njega prelazi put koji ga povezuje na severu sa Ljigom a na jugu sa Takovom i dalje Gornjim Milanovcem. Većina planinarskih akcija počinje od doma Čika Duško Jovanović a skoro sve završavaju u njemu. Dom je u vlasništvu planinarskog kluba Pobeda iz Beograda i nalazi se naravno na Rajcu. Dodatnu zabunu unosi i najviši vrh koji se zove isto kao planina - Suvobor (864m). Zbog svega toga uglavnom ćete čuti od ljudi da idu na Rajac ili da su bili na Rajcu, Suvobor retko ko pominje. Uključujući i autora ovog bloga.

Suvobor pripada Valjevskim planinama i predstavlja njen najistočniji i najniži deo. Na zapadu se graniči sa Maljenom a istočno od njega nalazi se Rudnik. Severno od Suvobora nalazi se ravnica koja se pruža skroz do Beograda pa i dalje, sve dokle pogled dopire. I upravo takav istureni položaj omogućava fenomenalne vidike, uprkos relativno maloj nadmorskoj visini planine, najviši vrh je na 864m. Iako ima i oštrijih elemenata reljefa, Suvobor a posebno Rajac pre svega karakterišu blage i široke poljane i livade koje stižu do samih vrhova pa za rajačke planinarske akcije obično u najavi napišu da SVI mogu da krenu. Rajac obuhvata severoistočni deo planine dok se najviši vrh nalazi se na suprotnom, jugozapadnom delu. Sa njega pogled puca na susednu Ravnu goru čija uloga u skorijoj istoriji koštala i Suvobor slabe naseljenosti i loše putne mreže. Na radost planinara...

Rajac, pogled na sever ka Ljigu

Položaj i njegove prirodne lepote često me dovode na Rajac. Od planinarskih akcija, putovanja za Gornji Milanovac koje ponekad preusmerim preko Rajca do septembarskih vikend druženja koje moja firma redovno organizuje. Ipak ova januarska akcija koju Vlada Radivojević sada već tradicionalno organizuje, rezervisala je sebi posebno mesto u mom kalendaru. Ima još par akcija koje se trudim da ne propustim ali ovo je jedina gde za izostanak moram da nabavim opravdanje. Ovogodišnja akcija mi je četvrta po redu i svake godine je bilo snega. Sada, dok ovo pišem, sve više je izvesno ga da ove zime više neće ni biti pa sam sve više ubeđen da je te subote 25.januara sneg pao samo zbog odlaska na Rajac.

Put od Slavkovice do Rajca je dobar i dovoljno širok ali prilično strm i neobezbeđen, što po snegu može da bude nezgodno, posebno za večernji silazak. Zato vodič odlučuje da krenemo iz sela Ba, isto kao one 2011. godine kada je sve počelo s tim što su tada i sneg i mraz bili veći. Selo Ba nalazi se na severnim padinama Rajca. Kada iza Ljiga napustite Ibarsku magistralu i pređete rečicu Dragobilj a odmah zatim i Ljig (one se spajaju neposredno iza ta dva mosta), brzo dolazite na raskrsnicu gde levi put vodi za Slavkovicu i dalje na Rajac a desni ide ka selu Ba. Selom dominira površinski kop Rujevac preduzeća Granit Peščar. Dokle su oni stigli mehanizacijom, dotle bi i autobus trebalo da ide, posebno zimi, u šta se na žalost uverio naš vozač.

Krećemo i na početku nas čeka uspon, sa ove strane Rajac više liči na planinu. Jedno vreme pratimo asfaltni put koji se od Ba penje i uključuje na put Mionica - Ravna gora. Onda se odvajamo i idemo pravo ka planinarskom domu Dobra voda. Ovaj deo puta nije posebno atraktivan, staza ide uglavnom kroz šumu. Vreme takođe nije idealno, potpuno zatvoreno, sivo nebo, magla i sneg koji lagano pada. Ipak svako mesto i svako vreme imaju svojih draži. Pronalazimo vrlo interesantne prizore, one uz koje obično ide komentar bolje je danas ostati kod kuće. Kada ih čovek jednom zavoli prestaje da mnogo obraća pažnju na vremensku prognozu.

Posle sat i po penjanja stižemo do Dobre vode. Mali planinarski dom otvara se samo po potrebi. Sto i klupe ispred kuće su pod snegom. Kratka pauza da se nešto pojede i žurimo dalje. Svi smo mokri a posle malo stajanja postaje prilično hladno. Najveći uspon je iza nas, sada sledi dobro poznati put do vrha Suvobora (864m). Na vrhu pravimo zajedničku fotografiju i potom sledi ono što ovu akciju čini atraktivnom. Ne vraćamo se nazad istim putem, nastavljamo dalje i preko Danilovog vrha okolnim putem stižemo na Rajac. Srećemo Suvobor u svoj svojoj divljoj, zimskoj lepoti. A opet kažemo da smo bili na Rajcu... nepravda.

Idemo dalje, sa vrha se spuštamo na put koji od Ravne gore preko Brajića, Brezne, Beršića i Takova vodi ka Gornjem Milanovcu. Sneg ga je lagano prekrio, skroz je beo i to ulepšava celu priču. Napuštamo ga ubrzo i upućujemo se prostranom livadom ka Danilovom vrhu (842m). Stenovit i pokriven šumom, jedini vrh Suvobora do koga vodi strma staza. Pravimo malu pauzu a onda se spuštamo do sela Polom i kod prvih kuća ponovo bežimo nizbrdo, širokom i lepom šumskom stazom, da bi stigli do rečice Velika Dičina. Izvire ispod Malog Suvobora i teče ka Gornjim Banjanima gde se spaja sa Malom Dičinom koja dolazi sa Rajca. Zajedno čine Dičinu, najpoznatiju reku gornjomilanovačke opštine. Snežni ambijent joj daje posban šmek. Prelazimo je kod malog zaseoka Draškići, nekoliko starih i oronulih kuća pružaju jedinstven ambijent. Za ove četiri godine upoznali smo ga i u sunčanom i u olovnom izdanju, svako ima svoju priču. Jedno od najlepših mesta, dok prolazim ovuda ne vraćam fotoaparat u futrolu...

Neko vreme idemo pored reke a onda se odvajamo i počinje malo duži uspon, dosta smo se spustili i sada treba povratiti visinu. Izlazimo na Draškića brdo i onda već poznatim stazama stižemo na Rajac. Već je popodne, hladnoća se pojačava a i magla se sve jače spušta. U dom stižemo pre mraka. Tu je uvek prijatna atmosfera i dobro poznati i ljubazni domaćini. Pošto smo bili brzi imamo dovoljno vremena za klopu i pivo. Ali tu nije kraj, imamo i bonus 5km pešačenja. Autobus je u Slavkovici i valja stići do njega. Palimo lampe i slede veseli spust. U Slavkovici svraćamo u kafanu na još po jedno i pravac Beograd. U stanu sam već oko 21.

Na kraju 25km i nešto preko 1000m uspona. Nije malo u zimskim uslovima a nije ni lako napraviti stazu na Suvoboru sa 1000m uspona. Napravio sam neuobičajeno malo fotografija, već sam bio na istom mestu po mnogo lepšem vremenu. Ali kada sam razvio film odlučio sam da napravim poseban album na FB, što ne radim baš često, i u njega stavio skoro polovinu fotografija, što nikad do sada nisam uradio. Osmesi i dobro raspoloženje pružali su potpuni kontrast sivom vremenu i upravo ta pozitivna atmosfera je ono što karakteriše akciju, zbog čega idem svake godine. 

Fotografije