Ne znam ima li muškarca iza naše generacije, odrasle na filmovima čeških učenika, da ne pamti Onu scenu sa preslatkom Sanjom Vejnović na drvetu života. Tada ona poziva onog srećkovića Štimca da dođe jednom u Prag a on joj odgovara: Jednom?! Sto puta!
Isto tako i ja sam mislio da ću sto puta doći u Prag kada sam ga prvi put video, opijen ne toliko češkim pivom koliko prelepim zgradama, mostovima, trgovima... Deset godina kasnije pravimo tek drugi od tih planiranih sto dolazaka. Nije baš da smo svih tih deset godina presedeli kod kuće ali Prag nam nije bio na meti.
Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.
Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu da nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Verujem da je dosadio i onima koji ga nisu videli. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu kada se priča o Pragu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio i kao što sam očekivao, nisu preterano čitane. Evo linkova, ako se ipak odlučite:
Praški zamak je ono gde vas prvo odvedu pri organizovanom obilasku grada. Uzvišenje na levoj obali Vltave nekada je bilo idealno mesto za podizanje utvrđenog zamka a danas je idealno za početak pešačke ture jer vas gore izvezu busom a posle se peške spuštate sve do centra starog grada. Za početak da neke stvari rasčistimo. Hrad na češkom znači zamak a ne grad. Grad se kaže město. Hradčani nisu sinonim za Praški zamak već deo Praga u kome se zamak nalazi i čiji veliki deo kompleks zamak zauzima.
Zamak na brdu je vekovima bio simbol vlasti i moći. Jedan od najčuvenijih Pražana iskoristio ga je u simboličkom smislu i uzeo za naslov svog poslednjeg romana. Vrlo je verovatno da je pogled na Praški zamak u tome imao udela jer ga je, kao uostalom i svi stanovnici doline, uvek imao pred očima. Zamak se naravno ne vidi sa svake tačke u Pragu ali je najeksponiraniji objekat, ono što vam je najčešće pred očima i glavna gradska referentna tačka. Vltava koja teče ispod zamka čisti prostor ispod njega i dodatno povećava njegovu izloženost.
To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borivoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na Zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.
Nego da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorište i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuju ulaznice. Dva dana kasnije došli smo ponovo i prošli kroz neke objekte.
Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla.
Katedrala Svetog Vita je prva na spisku od pet tačaka za obilazak i prva na koju nailazite ako idete ustaljenim pravcem. I dalje se uglavnom pominje samo Sv. Vit iako je od 1997. promenjena posveta, dodata su još dva češka sveca - Sv. Vaclav i Sv. Adalbert. Sa svoja tri tornja najupečatljiviji je objekat celog kompleksa i verovatno najznačajniji. Još 925. godine vojvoda Vaclav, tadašnji vladar a kasniji svetac, izgradio je rotondu na tom mestu. Prepravljena je 1060. godine u trobrodu romaničku baziliku a onda je došao Karlo IV i 1344. započeo izgradnju gotičke crkve. Posao je poverio francuskom arhitekti Matijasu iz Arasa a kada je ovaj umro nasledio ga je Peter Parler. Negde sam pročitao da se Karlo IV obojici mešao u posao ali šta god da se dešavalo dobro je ispalo na kraju. Ovolika građevina nije nešto što se završava za ljudskog veka, verovatno su to znali i Karlo i građevinci. Naslednici krune nastavljali su izgradnju crkve ali sve je stalo početkom XV veka zbog Husitskih ratova. Kasnije se još ponešto dodavalo sve do kraja XIX veka kada se pokrenuta priča da se katedrala konačno završi. Tada su izgrađena ona dva tornja, ulaz ispod njih i ceo zapadni ceo crkve, sve do velikog tornja koga je još Parler isprojektovao. Praktično su duplirali veličinu. Na sreću stil nisu menjali pa je katedrala ostala potpuno gotička.
Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Peter i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...
Sa južne strane građevine dvorište je najprostranije. Tu je prvi i još uvek najviši toranj i pored njega ulaz zvani Zlatna kapija sa mozaikom iznad nje. Malo niži tornjevi blizanci nalaze se na zapadnom kraju i ispod njih bronzana vrata kroz koja ulaze posetioci. Vrata su ona prava gotička i na njima su prikazane neke scene iz istorije crkve i iz života svetaca kojima je posvećena. Na fasadi se nalazi još puno interesantnih detalja a izdvojio bih demone sa severne fasade. Zapazili smo ih dok smo čekali u redu za ulaz. Vodič nam je rekao da su tu da brane crkvu od pravih demona, navodno da beže jedni od drugih (ili se odbijaju, kao istopolna naelektrisanja...). Pogledajte fotografije u albumu.
Unutra postoji deo u koji možete slobodno da uđete a ako imate kartu onda možete celu da je obiđete. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, sveti Jan Nepomuk koji po cenu života sačuva tajnu ispovesti ali i dvojica već pominjanih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, ni sam ne znam zašto nismo pokušali tako da ne znam ni da li može da se siđe u nju.
Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.
Prvo smo zapravo obišli Staru kraljevsku palatu pa tek posle katedralu koja je bila otvorena tek od podneva. Kao i crkva, sagrađena je na mestu prethodnog objekta iste namene. Iako od drveta i ta zgrada se mogla zvati palatom na prelazu iz IX u X vek kada je sagrađena. Naravno, vladari su uvek prvo sebi pravili kuću a narodu crkvu, da se bogu moli. Pa su ti objekti kao najstariji prvi dolazili na red za zamenu.
Izvesni Sobjeslav je u XII veku napravio oko zamka čvrsti bedem od krečnjačkih blokova i uz sam taj bedem sebi izgradio romaničku palatu, na mestu pomenute drvene. Sadašnja zgrada u gotičkom stilu je treća po redu. Da li je prethodna do temelja rušena pa građena ponovo ili je samo stara renovirana, ne znam. Tek i za za nju se pobrinuo Karlo IV kao i za crkvu. Kakvi su prema podanicima bili Sobjeslav i Karlo, ni to ne znam. Ali za razliku od svojih kolega ostavili su nešto iza sebe, posebno ovaj drugi, i to je ono što razlikuje vladare.
Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije je baš lako uočiti i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.
Vladislav je obnovio palatu krajem XV veka pošto je zbog ratova bila napuštena čitavih 80 godina. Doveo je arhitektu Benedikta Rida koji je upristojio kuću za život i između ostalog napravio taj hol ili dvoranu, žrtvujući tri postojeća sprata. Najznačajniji svetovni gotički objekat u Pragu, ogromna dvorana sa onim ukrštenim lukovina na vrhu. Navodno je u kasnogotički stil uneo i neke elemnte Renesanse, verujem na reč da jeste. Dvorana se i sada koristi za važne događaje, da li za izbor ili inauguraciju predsednika Češke. Ranije je služila kako za krunisanja tako i za viteške turnire, sa sve konjima koji su u nju ulazili. Ogromna je tako da možete da zamislite i tu sliku.
Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti.
Prva je terasa koja gleda na spoljno dvorište zamka i dalje na Prag. Isturena je pa je sa nje dobar pogled na samu palatu. Druga zanimljivost je jedan prozor, na izgled potpuno običan i isti kao druga dva u toj prostoriji. Ono što ga razlikuje od drugih je događaj iz 1618. godine, tzv. Praška defenestracija, kada su kroz njega izbačena dva careva dostojanstvenika. To je druga defenestracija, izbacivanje kroz prozor je očito deo češke istorije i kulture. Izvršitelji nisu bili efikasni kao dva veka ranije. Oba zvaničnika su preživela a događaj je doveo do Tridesetogodišnjeg rata. Inače prozor k'o prozor...
Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje vidite jednu prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i prostoriju gde su se održavali skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć. Klasična stara palata sa velikim i visokim prostorijama i sačuvanim komadima nameštaja, od koje nemojte baš mnogo očekivati.
Sledeće što smo obišli je romanička crkva Svetog Georgija ili Svetog Jiržija, kako ga Česi zovu. To je najstariji postojeći objekat u kompleksu Praškog zamka. Zapravo smo više protrčali nego ga obišli, zasićeni onim što smo već videli i opterećeni nedostatkom vremena. Ako se odlučite za ovu turu, gledajte da napravite veću pauzu na polovini razgledanja.
Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.
Unutra je crkva zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.
Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti.
Predstavlja niz kućica kao iz bajke, malih i u veselim tonovima, smeštenih na severoistočnom kraju zamka i blizu donjeg ulaza. Kada smo 2008. bili ovde, obilazak je bio slobodan dok se sada plaća. U kućicama su ili muzejske postavke ili su nameštene kao nekada pa onda imate osim prikaz prostorija za stanovanje ali i kovačke radionice, apoteke pa i kafane.
Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II je jedan od upamćenih vladara. Mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.
Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.
Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.
Zamak u celini možda nije moje omiljeno mesto u Pragu ali ga ne mogu izbeći niti negirati njegov značaj. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala...
Fotografije, Praški zamak
Fotografije, Prag 2018 (bez priče u blogu)
Isto tako i ja sam mislio da ću sto puta doći u Prag kada sam ga prvi put video, opijen ne toliko češkim pivom koliko prelepim zgradama, mostovima, trgovima... Deset godina kasnije pravimo tek drugi od tih planiranih sto dolazaka. Nije baš da smo svih tih deset godina presedeli kod kuće ali Prag nam nije bio na meti.
Umesto hladnog marta ovaj put smo odabrali sunčani maj i nismo pogrešili. Klasična city break tura - četiri noći, tri dana, dve noći u busu, dve u hotelu. Išli smo sa Oktopodom. Sa agencijom potpuno zadovoljni. Sve je funkcionisalo, prevoznik Rasto Turs bez greške, vodičica prijatna i efikasna, lokalni vodič zanimljiv, hotel dobar, čisto, kreveti udobni i solidan doručak. Inače Oktopod rotira nekoliko hotela, mi smo bili u BW Amedia i za njega znamo da je dobar.
Pisati o Pragu je prilično nezahvalno. Toliko tekstova ima o njemu da nisam siguran hoće li iko hteti ovo da čita. Verujem da je dosadio i onima koji ga nisu videli. Odustao sam od klasičnog putopisa i izdvojio tri priče u tri posebna posta. Dve su o temama koje obično nisu u prvom planu kada se priča o Pragu, treća je tipičan mainstream. Prve dve sam već objavio i kao što sam očekivao, nisu preterano čitane. Evo linkova, ako se ipak odlučite:
Praški zamak
To brdo iznad Vltave bilo je centar plemenskih susreta i obreda zapadnih Slovena još od davnina. Onda je 870. godine vojvoda Borivoj I izgradio crkvu i započeo stvaranje kompleksa zamka za koji Ginisova knjiga tvrdi da je najveći na svetu. Te crkve više nema, njene ostatke možete videti na nekom prolazu između dva dvorišta. Još neke građevine su srušene ali mnogo više je ostalo. Svako vreme donelo je svoje stilove tako da na Zamku ne vidite samo istoriju češke države već i istoriju evropske arhitekture. Pošto su Česi za razliku od nekih svojih rođaka uvek znali da pripadaju Evropi i evropskom kulturnom nasleđu.
Nego da se vratim onome što smo mi videli. Najveća promena za ovih deset godina je kontrola na ulazu u kompleks zamka - svet je postao lošije mesto za tih deset godina. Naš vodič Zlatko proveo nas je standardnom turom i svašta nam ispričao. Ni pola od onoga što je mogao i želeo, samo da je bilo više vremena. Standardna tura znači da prođete kroz sva dvorište i uđete u deo katedrale za koji se ne naplaćuju ulaznice. Dva dana kasnije došli smo ponovo i prošli kroz neke objekte.
Na zvaničnom sajtu imate spisak svih varijanti za obilazak. Odabrali smo Krug B. Vodič nam je sugerisao da je veći krug preambiciozan i bio je u pravu. Čak je i ovaj prevelik za poludnevno razgledanje, malo duža pauza bi dobrodošla.
Katedrala Svetog Vita
Objekat je vrlo teško fotografisati u celini sa amaterskom foto opremom - ne možete dovoljno da se izmaknete. Kada ga posmatrate, teško možete da zamislite kako je izgledala polovina današnje crkve. Nekada mi se čini da nije fer što njeni začetnici Matijas, Peter i Karlo IV nisu videli ono što mi danas vidimo. A možda im se i ne bi dopalo, ko zna...
Unutra postoji deo u koji možete slobodno da uđete a ako imate kartu onda možete celu da je obiđete. Pored standardnih gotičkih elemenata, visokih i uskih prozora, ukrštenih prelomljenih lukova i velike rozete iznad zapadnih vrata, tu je veliki broj kapela i grobova. Kapele su poređane jedna do druge spoljnim krugom katedrale. Pored vladara, čeških i svetorimskih, tu leže razni crkveni velikodostojnici, delovi tela ili relikvije dvojice ili trojice od svetaca kojima je crkva posvećena, sveti Jan Nepomuk koji po cenu života sačuva tajnu ispovesti ali i dvojica već pominjanih arhitekata. Kapela svetog Vaclava važi za najznačajniju. Neki grobovi se graniče sa kičom ako nisu i prešli tu granicu. U kriptu nismo silazili, ni sam ne znam zašto nismo pokušali tako da ne znam ni da li može da se siđe u nju.
Još dve zanimljivosti. Sveti Vit je ranohrišćanski svetac, rođen na Siciliji a pogubljen u Rimu 303. godine. Kod istočnih hrišćana poznat je kao sveti Vid i slavi se 15. juna odnosno 28. juna po novom kalendaru a praznik se kod nas zove, već pogađate - Vidovdan. Drugo, katedrala je u vlasništu češke države odnosno češkog naroda. Od 1954. godine, odlukom komunističkog suda. Posle Plišane revolucije crkva je pokušala da ospori odluku ali Češka je uglavnom ateistička država pa je posle dugog procesa sud potvrdio tu odluku. Sukob je stigao i do Strazbura ali onda je neki kompromis napravljen. Crkva je bar za sada priznala poraz.
Stara kraljevska palata
Izvesni Sobjeslav je u XII veku napravio oko zamka čvrsti bedem od krečnjačkih blokova i uz sam taj bedem sebi izgradio romaničku palatu, na mestu pomenute drvene. Sadašnja zgrada u gotičkom stilu je treća po redu. Da li je prethodna do temelja rušena pa građena ponovo ili je samo stara renovirana, ne znam. Tek i za za nju se pobrinuo Karlo IV kao i za crkvu. Kakvi su prema podanicima bili Sobjeslav i Karlo, ni to ne znam. Ali za razliku od svojih kolega ostavili su nešto iza sebe, posebno ovaj drugi, i to je ono što razlikuje vladare.
Stara kraljevska palata uklopljena je u niz zgrada koji predstavljaju južni bedem zamka. Nije je baš lako uočiti i odvojiti od drugih zgrada. Ona je otvorena za posete dok te druge danas koriste češki državnici. Kada uđete, a ulaz je u dnu dvorišta, vrlo brzo ulazite u Vladislavljevu dvoranu. I to je nešto najbolje što ćete videti u palati.
Benedikt Rid je očito nadživeo Vladislava pa je radio i za njegovog sina Ludviga. Tako je nastalo Ludvigovo krilo, odmah pored već pomenute dvorane. Dvorana se nalazi na unutrašnjem a to krilo na spoljnem delu kompleksa. Dve su interesantne stvari koje tu možete videti.
Kada napuštate to Ludvigovo krilo, ponovo prolazite kroz Vladislavljevu dvoranu, samo sada na drugom kraju. Dalje vidite jednu prostoriju gde su na zidovima naslikani grbovi vlastelinskih porodica, drugu gde je deo biblioteke i prostoriju gde su se održavali skupštinska zasedanja. Palatu obilazite ga samo u jednom nivou, odlazak na sprat nije moguć. Klasična stara palata sa velikim i visokim prostorijama i sačuvanim komadima nameštaja, od koje nemojte baš mnogo očekivati.
Crkva Svetog Georgija
Crkva je sagrađena 920. godine a obnovljena 973. Posle velikog požara 1142. dobila je aspidu i dva tornja. Kasnije je normalno još dograđivana pa je dobila baroknu fasadu ali na svu sreću u poslednjim radovima u XIX i XX veku imali su sluha za njeno romaničko poreklo. Još od početka XIII veka posvećena je i Sv. Ljudmili, čija kapela i grob se nalaze unutra, ali slabo gde se pojavljuje u nazivu crkve. Uostalom tako je i sa katedralom.
Unutra je crkva zadržala romanički izgled i prosto osećate da ste na vrlo starom mestu. Služila je za sahranjivanje vladara iz porodice Pšemislović, sve dok nije napravljena katedrala. Bar jedan mermereni sarkofag je u glavnom holu crkve a koliko je Pšemislovića unutra, ne znam. Ima i kripta i u njoj čuvena statua Brigite koju nismo videli i eto još jednog razloga da ponovo dođemo.
Više nije crkva u funkcionalnom smislu. Između ostalog, u njoj se održavaju koncerti.
Zlatna ulica
Izgrađena je u XVI veku za stražu Rudolfa II. Car Rudolf II je jedan od upamćenih vladara. Mnogo više zainteresovan za nauku i umetnost nego za državničke poslove. Dovodio je na svoj dvor alhemičare, astrologe i osobe sličnih zanimanja i interesovanja. Preselio se u Prag nakon što je postao car, kako je i obećao. Sahranjen je u katedrali Sv. Vita. Sakupio je brojna umetnička dela, dosta toga je opljačkano (od Šveđana do nacista) ali puno je još uvek u zamku.
Naziv zlatna dolazi otuda što su u njoj živeli i radili zlatari u XVII veku. Zvali su je i Ulica alhemičara mada oni nikada tu nisu boravili. Zato jeste Franc Kafka koji je godinu dana boravio u kući svoje sestre. Ulica je imala dve strane ali je jedna porušena. U vesele boje ofarbana je tek u XX veku.
Kao što rekoh kuće su male i vrlo skučene. Neverovatno i pomalo mučno izgleda kada vidite kako su se dovijali da se smeste na tako mali prostor. Turista ima puno, teško se razmimoilazite, ko je klaustrofobičan može da ima problem.
Kula Daliborka
Za kraj, kao peti objekat kruga B, mračna strana zamka, kula Daliborka koja je služila za utamničenje razbojnika ili političkih protivnika. Nalazi se u produžetku Zlatne ulice, krajnja severoistočna tačka kompleksa. Može da se siđe u tamnicu koja i pri veštačkom osvetljenju deluje teskobno i zastrašujuće. Uvek mi se na ovakvim mestima javlja jedna misao: šta je sve čovek u stanju da uradi drugom čoveku. Napraviš kulu, podrum u njoj pa u podrumu rupu i u nju ubaciš čoveka i ostaviš. Onda prođe neko vreme pa neko od toga napravi turističku atrakciju...
I na kraju...
Zamak u celini možda nije moje omiljeno mesto u Pragu ali ga ne mogu izbeći niti negirati njegov značaj. Nešto mi je uvek smetalo a onda sam pročitao šta je izvesni Burijan napisao: Uostalom, gospodari su uspevali da nagrde i kad su želeli da spasavaju, kao što je to učinila Marija Terezija naredivši svom arhitekti Austrijancu Nikolausu Pakasiju da obnovi praški zamak. Kaskada živopisnih i ljupkih građevina iz raznih perioda pretvorena je u veličanstveno hladnu palatu. Odnosi se na delove palate koji nisu previđeni za obilazak, gde je sada rezidencija češkog predsenika i još nekih državnih službnika. Zato je katedrala veličanstvena. I ne samo katedrala...
Fotografije, Praški zamak
Fotografije, Prag 2018 (bez priče u blogu)
