Visoke Tatre: Početak jednog lepog prijateljstva (1)

Visoke Tatre su deo Tatri, tačnije deo Istočnih Tatri. Visoke Tatre su sa svim ostalim Tatrama deo Karpata, planinskog masiva koji se pruža preko nekoliko država istočne Evrope. Visoke Tatre su najviši deo i Tatri i Karpata. Visoke Tatre imaju alpski izgled iako nemaju alpsku visinu. Konačno, Visoke Tatre su verovatno moja najvažnija i najlepša akcija u 2021. godini. Planirana nekoliko godina unazad, neizvesna do pred sam polazak zbog covida 19, uprkos nekim problemima uspešno izvedena. 

Nalaze se na granici Slovačke i Poljske. Svi najviši vrhovi su u Slovačkoj što znači svih 29 vrhova preko 2.500 metara. Poljaci imaju svoj deo priče, turistički centar Zakopane i Risi kao najviši vrh države. Najviši vrh je Gerlahovski štit sa 2.655m ali i neki malo niži nisu ništa manje atraktivni (npr. Lomnički štit sa 2.633m - slika ispod).

Pored vrhova, od kojih su mnogi prilično eksponirani a skoro svi interesantni za penjanje, na Visokim Tatrama ima puno prelepih dolina, planinskih jezera, brzih reka, vodopada, planinarskih domova sa ukusnom hranom i dobrim pivom, lepih građevina i još koječega. Sve je uređeno, na trenutke vam se učini možda i previše ali kada imate u vidu broj turista i planinara koji posećuju ovu planinu, shvatite da drugačije nije moglo. Nisam do sada bio na Visokim Tatrama ali planiram to da nadoknadim. Upoznali smo se, kartu planine sa okolinom sam kupio i što bi Rik Blejn rekao I thing this is the beginning of a beautiful friendship.

 

Nedelja: Horgoš

Najveće iskušenje i najteži deo akcije imali smo na samom početku, daleko od Visokih Tatri u teškoj ravnici Panonske nizije. Prelazak srpsko-mađarske granice pretvorio se u pravu agoniju koja je potrajala čitavih 14 sati. Iskustvo koje će na žalost dobiti značajno mesto u ovom postu. 

Traljavo je krenulo putovanje. Najavu i upozorenje na ono što nas čeka imali smo oko ponoći u Novom Sadu gde smo čekali kraj popisa na benzinskoj pumpi. Neposredno pre toga kompletirali smo grupu i nekako se ugurali u kombi sa sve stvarima. Onda vožnja autoputem i oko 01:30 stajemo u red, daleko od graničnog objekta čija svetla ni ne naslućujemo. Posle tri sata čekanja prolazimo kontrolu na srpskoj strani. Prelazimo tek nekih 50m i već smo ponovo u redu. Katastrofa se tu već jasno naslućivala...

Za prva dva i po sata prošla su četiri autobusa. Još osam ih je bilo do koridora koji je na sredini napravila mađarska žandarmerija (ili vojska, ne razlikujem im uniforme). Dalje od tog koridora nisam mogao da ih prebrojim. Svesno sam odbijao da se bavim matematikom da se ne bih potpuno ubedačio. 

Vrlo brzo sam shvatio da je čekanje najgore što u toj situaciji možete da radite. Pomirite se sa tim da ćete dan provesti na tom ružnom i bezličnom parčetu zemljine kugle i onda gledate kako da ga što bolje iskoristite. Ne da vam vreme brzo prođe, ono će svakako proći i ne treba ga mnogo požurivati. Šetao sam pored kolone autobusa, posmatrao šarenoliki jad Balkana zaustavljen u prostoru i vremenu i pritisnut zajedničkom mukom, pomalo čitao i psovao sebe zbog očajnog izbora knjige, visio na Netu, ležao na livadi... Štedeo vodu i radovao se kad neki autobus brzo prođe. Noć je prešla u jutro, jutro u sunačno prepodne, ono u vrelo podne, zatim je počeo vetar i naoblačilo se, stigla je i kiša pa više nije moglo da se leži na livadi i onda negde oko 15:35, kad je već postalo svejedno, sa overenim pasošima ušli smo u Mađarsku.

Ne znam da li Mađari to namerno rade, da li su dobili neke instrukcije da nama sa juga bez eksplicitne zabrane ogade svaku pomisao da putujemo na sever. Da li se druga traka predviđena za autobuse ikada koristi i kada ako tog dana nije radila? Ono što sigurno znam jeste da su uslovi u kojima smo proveli tih 14 sati bili krajnje nehumani. Na goloj livadi, pod vrelim suncem, sa jednim objektom toaleta u kome vam niko ne garantuje kvalitet vode (pili su je masovno, ja sam uspeo da izdržim sa onim što sam imao). Bez mesta za osvežavanje, bez vidljivo označene medicinske pomoći. Najgore je to što vi bezazleno ulazite u celu priču i ništa vas ne upozorava na to koliko vremena ćete provesti u tom međuprostoru i pod kakvim uslovima. Kada u vestima kažu višečasovno zadržavanje vi svakako ne pomislite na 14 sati. Četiri sata svako računa da može da izdrži, za 14 vam je već potrebna logistička podrška koju bi neko morao da pruži koliko god bio opravdan razlog tolikog zadržavanja. Mi smo krenuli na planinarenje i izdržali smo bez većih problema. Šta je sa bolesnima, šta je sa malom decom...?

Umesto u popodnevnim satima u smeštaj u mestu Stara Lesna stigli smo neki minut ispred ponoći. Onda raspoređivanje po sobama pa raspakovavanje, tuširanje... tek kasno smo otišli na spavanje. 

 

Ponedeljak: Risi

Vozač je imao svoj zakonom definisan odmor od devet sati pa smo na turu krenuli prilično kasno. Posle napornog prethodnog dana to i nije bilo loše. Vreme nam je išlo na ruku, popeli smo Risi i uspeli da ostanemo u rasporedu.

Staze na Visokim Tatrama su uređene, jasno definisane i prepoznatljive do te mere da vam GPS uređaj uopšte nije potreban. Samo treba da ubodete pravac na početku i dalje vas vode staza, markacije i putokazi na svakoj raskrsnici. U početku na stazama je utabana zemlja ili čak sitni kamenčići čime se odvajaju od okolnog zelenila. Kasnije su izgrađene od krupnog kamenja. To kamenje je uredno poslagano i izravnato tako da čak i kada stignete na teren sastavljen od istog takvog kamenja, stazu možete bez većih problema prepoznati. 

Markirane i izgrađene staze oni nazivaju turističke. Ono što mi zovemo planinari, za njih su očito turisti. Risi je najviši vrh do koga vode ove turističke staze. Inače je na samom dnu od pomenutih 29 vrhova preko 2500m pa sad vidite koliko ima onih eksponiranih gde po pravilu možete samo sa licenciranim vodičem. Broj Slovaka koji šeta zaista je impresivan i verujem da bi bio problem kada bi se u gomili zaputili na neki od štitova. Briga se kasnije pretvorila u unosan biznis, bar kada je najviši štit u pitanju. Ne znam mnogo o propisima, kako vas i da li sankcionišu, uglavnom uradili su sve da vas odvrate.

Krećemo iz mesta Štrbske Pleso. Čisto turističko mesto nastalo izgradnjom raznih objekata oko istoimenog jezera. I kasnije ću ga pominjati pošto ćemo još dve ture početi odatle. Pored hotela, restorana i prodavnica, tu je železnička stanica ali i ski skakonica i početak bar jedne ski staze tako da je Štrbske Pleso očito i letnji i zimski turistički centar. Inače na slovačkom pleso znači jezero pa ću nekada koristiti naš a nekada njihov termin. Zbog raznovrsnosti teksta a i zato što ću neke nazive morati da napišem u originalu.

Od Štrbskog jezera staza vas vodi do Popradskog jezera. U početku je monotona, kasnije se otvara pogled na vrhove istočno od vas. Do Popradskog jezera možete doći i kolima ali ne znam kako je za parkiranje ni kakvi su objekti pored njega. Trek samo dođe do iznad jezera i odmah skrene levo i beži od njega. Jezero je zaklonjeno šumom i kratku pauzu sam iskoristio da siđem da bi ga video i fotografisao. 

Popradsko jezero

Dolina kojom idemo zove se Mengusovska dolina. Visoke Tatre se uglavnom sastoje od uskih i dugačkih planinskih grebena i dolina smeštenih između njih. Kroz te doline teku bistre i brze planinske reke a planinarske staze vode pored, često i preko njih. Uspon je retko kada ravnomeran. Obično su doline podeljene na više visinskih nivoa - terasa. Savladate uspon na jednu pa onda imate malo odmora skoro ravnim terenom. To čini sliku prirode još lepšom pošto reke formiraju jezera na ovim ravnim delovima a zatim vodopadima prelaze na niži nivo. 

Stižemo do raskrsnice gde levo idete za Koprovski štit a desno za Risi. Troje iz grupe će otići na ovaj prvi, na Risiju su već bili. Količina vode oko nas počinje da se povećava. Ubrzo prelazimo most preko brze i bujne planinske rečice a u daljini vidimo dva-tri vodopada. Kasnije ću saznati da se reka kao i jezero, kao i grad zove Poprad, da je duga 170 km i da pripada slivu Visle. 

Malo jači uspon i dolazimo na sledeći nivo Mengusovske doline, do Gornjeg i Donjeg žabljeg jezera. Pored Gornjeg pravimo jedinu dužu pauzu. Odatle već vidimo Risi ispred nas. Zatim sledi deo staze obezbeđen lancima i nogostupima. Ništa strašno, bar ne po suvom vremenu. 

Žablja jezera, Gornje i Donje

Idemo dalje i ubrzo stižemo do planinarskog doma Chata pod Rysmi. Dom se nalazi na 2250m, na najvišoj tački od svih domova na Visokim Tatrama. Dva puta ga je odnela lavina i dva puta su ga ponovo sagradili. Ima piva, ima šta da se pojede a može i da se prenoći što sam saznao na njegovom sajtu. U odlasku smo samo malo zastali a u povratku smo napravili dužu pauzu.

Pogled sa prevoja na drugu stranu

Od doma blagi uspon nas vodi do prevoja između vrhova Risi i Visoka. Prevoj leži na na 2300 m i razdvaja Mengusovsku i Tažku dolinu. Nije teško videti da je Visoka i viši i atraktivniji vrh od Risija ali kao što sam napomenuo nije za nas turiste. Malo se čudno osećam, navikao sam da penjem najviše tačke ako ne cele planine onda neke bliže okoline. Ovde moram malo da smirim strasti. Do Risija imamo još 200m uspona. Pred kraj idemo po krupnom kamenju ili stenama, prilično je strmo pa treba biti oprezan. Neko to nije bio pa smo imali prilike da gledamo helikopter u akciji odvoženja povređenog turiste. Na sreću prošao je bez težih posledica. Kakve su finansijske posledice bile, to ne znam...

Na Risi smo izašli nešto iza 15h, među poslednjima tog dana. Na Vikipediji ga označavaju kao planinu u sklopu Visokih Tatri, što po meni nema mnogo smisla. Kažu i da ima tri vrha što je tek komedija pošto su dva viša udaljena jedva dvadesetak metara jedan od drugog. Čemu onda ta priča? Verovatno zato što preko drugog po visini (2.499 m, slika levo) prelazi poljsko-slovačka granica. Taj vrh pripada obema državama i predstavlja najviši vrh Poljske. Prvi po visini je četiri metra viši (2.503 m) i leži u Slovačkoj kao i treći (2.473 m) o kome neće više biti reči pošto nisam ni ukapirao gde se nalazi.

Najviši vrh Risija, pogled sa drugog po visini

Cilj nam je bio onaj poljski od 2499 m. Kasnije su neki od nas prešli na najviši vrh pa se vratili da bi napravili zajedničku fotografiju. Toliko o dva posebna vrha. Inače kada pogledate na poljsku stranu, vidite greben u produžetku vrha (tim grebenom ide granica) i vidite dva jezera. Odozgo izgleda kao da su na istoj visini a zapravo je ono bliže nama skoro 200m više od daljeg. Dalje se zove Morsko oko i od njega ide uspon sa poljske strane koji je teži od ovog sa slovačke. Tu smo neko vreme, vrhovi istočno od nas impresivno izgledaju pa ih mnogo puta fotografišem. Zatim se polako spuštamo, svraćamo u dom gde se prikupljamo i istim putem silazimo u Štrbske Pleso.

Silazak sa Risija, dole Chata pod Rysmi

Kada dođemo u mesto ništa više neće raditi a kada stignemo u apartman biće već mrak. Posledice čekanja na granici još uvek moramo da amortizujemo. Taj dan smo prešli 20,5 km i popeli skoro 1300 m.

Utorak: Krivanj

Utorak je bio predviđen za Solisko i prevoj Bistra lavka ali metereolozi su najavljivali da će to biti poslednji sunčan dan i da iza njega stiže kiša. Vodič je odlučio da promenimo plan pošto klizave stene na Krivanju mogu da naprave problem. Metereolozi su održali obećanje, utorak je bio uglavnom sunčan i sve se savršeno uklopilo.

Krivanj (mi često kažemo Krivan ali Slovaci stavljaju nj na kraju, vidite englesku Vikipediju) je slovački nacionalni vrh. Simbol etničkog i nacionalnog aktivizma u prethodna dva veka, korišćen u knjiženosti i filmovima, stavljen na slovačku kovanicu od 1 evra (opet izvor Vikipedija). Nije najviši vrh u državi, nekoliko ga šije za po više od 100m, ali u XVIII veku kada su počeli sa planinarenjem, mislili su da jeste najviši. Ispalo je zgodno što je Krivanj dobio takav status jer je za razliku od onih viših slobodan za penjanje. Tako svaki Slovak može da se popenje na svoj nacionalni simbol, što većina njih bar jednom i uradi. Krivanj je najzapadniji od vrhova Visokih Tatri, pomalo je usamljen i to takođe naglašava njegovu posebnost. Kažu i da je najlepši, možda ga treba videti iz drugog ugla.

Ponovo krećemo iz mesta Štrbske Pleso. Ovoga puta idemo ka zapadu. Uživamo u jutarnjoj panorami jezera i vrhova u njegovoj pozadini. Hvatamo stazu koja će prvih pet kilometara biti skoro potpuno ravna i pomalo monotona. Dosadu razbija pogled na Niske Tatre na jugu ali i toga se vremenom zasitite. Onda stižemo do raskrsnice ispred jezera Jamske pleso. Tu je i klupa za odmor. Staza ka Krivanju odatle ide uzbrdo ali pre skretanja produžili smo pravo - do jezera ima samo dva minuta hoda i šteta je propustiti ga. Lepo jezero, okruženo četinarima, ni malo ni veliko. Da je na nekom drugom mestu bilo bi atrakcija, ovako samo jedno od mnogih.

Pogled na Niske Tatre

Idemo dalje posle kraće pauze. Sada se konstantno penjemo i tako će biti do samog vrha. Visko drveće zamenjuju niski četinari, uglavnom bor krivulj ali ima i puno borovnica koje znaju da vam uspore kretanje. Ovde nema one priče o dolinama uglavljenim između visokih grebena. Na ivici ste Visokih Tatri i sa leve strane pruža se ravnica koja se završava Niskim i Zapadnim Tatrama. Desno vidite obližnje vrhove a pravo sve vreme gledate u Krivanj. Pogled vam uglavnom ništa ne zaklanja.

Dolazimo pod stenu i tu prestaje rastinje. Obilazimo je sa leve strane i pred nama se otvara pogled do samog vrha Krivanja. Odmaramo na mestu gde se sastaju naša staza i druga koja dolazi sa zapadne strane. Tu uglavnom svi malo zastanu, odatle je uspon već ozbiljan. Krupno kamenje ili sitnije stene, kako više volite, naslagano manje ili više stabilno jedno na drugo. Treba biti oprezan da ne pokrenete kamen na one ispod vas. I treba se držati staze. Nas su jednog trenutka zavarali oni koji se spuštaju, nisu mnogo birali kuda idu a mi smo krenuli njihovim tragom. Posle smo se vratili na stazu. Planinara je inače bilo mnogo, uprkos tome što je utorak.

Sklapam štapove i guram uzbrdo. Nije problem ispeti se. Treba vam dovoljno snage u nogama, vazduha u plućima i koncentracije da ne napravite grešku. Na vrhu je krst sa slovačkim obeležjima. Fotografišemo se a zatim pomeramo u stranu da sačekamo ostatak grupe. Sve vreme smo naizmenično u oblaku ili na jakom suncu. Kada naiđe oblak oblačimo jakne, kada se skloni i u majici je vruće. Pogled odozgo je izuzetan kada nema oblaka. Kada lagano prekrije vrhove možete napraviti odlične fotografije. Kada nas potpuno prekrije ne vidi se ništa.

Ne prepoznajem vrhove koji se vide istočno od Krivanja. Kasnije sam na fotografijama uspeo da uočim Risi i pored njega Visoku. Vidi se i dom ispod Risija. Odličan je pogled na Niže Terijansko jezero a još pre vrha, čim izađete na greben, sa desne strane gledate Krivansko zeleno jezero. Izuzetna planina.

Risi u sredini i Visoka desno od njega

Pravimo zajedničku fotografiju i krećemo nizbrdo. Još uvek je gužva na stazi, još pristižu penjači. Sunce se sada ustalilo na nebu i pratiće nas sve do mesta. Odvajamo se od grupe i grabimo napred, već smo prošli tim putem i nema potrebe da se mnogo zadržavamo. Žurimo na pivo i da obiđemo neke prodavnice planinarske opreme. Svraćamo i na otvoreni pijac gde kupujem magnet. Prethodnog dana smo kasno sišli sa Risija pa sada upoznajemo Štrbske Pleso. Nisam baš pogodio mesto za klopu ali bar je Kozel bio odličan.

Ako... pardon, kada ponovo odem na Visoke Tatre verovatno ću preskočiti Krivanj. Daleko od toga da mi se nije dopao, bilo bi mi baš krivo da smo ga propustili. Ali sledeći put žrtvovaću Krivanj zarad nečeg novog. Pomalo je monotona staza dok se ne stigne do stene. To monotona u odnosu na standard Visokih Tatri. Put do Risija je interesantniji, ima i dom usput, reku, vodopade. Znači izbor za drugi put je Risi a za prvi put oba vrha, ako vam vreme dopusti. Taj dan smo prešli 20 km i ponovo popeli skoro 1300 m.

Sreda: Prinudni odmor i poseta Popradu

Noć između utorka i srede krenuli su svi mogući problemi sa stomakom. Ujutru sam se samo odjavio i nastavio da spavam kada je ekipa otišla. Taj dan je na programu bio Slovenski raj, nacionalni park nedaleko od Tatri. Imali su odlično vreme uprkos lošoj prognozi. Išlo mi se naravno i tamo ali opet mogu da kažem da ništa od Visokih Tatri nisam propustio. Druga srećna okolnost je naravno što su zdravstveni problemi počeli u toku noći a ne sutradan na stazi...

Kada sam se probudio, konačno sam stigao do lokalne prodavnice (koja se u Slovačkoj zatvara već u 19h), kupio neke krekere i čaj i vratio se u sobu da čitam i gledam olimpijske igre. Posle mi je bilo bolje pa sam odlučio da odem do Poprada, najbližeg grada Staroj Lesni. Pitao sam domaćine kako da se prebacim do tamo a oni su mi vrlo ljubazno ponudili da idem sa njima.

Poprad je grad sa nešto više od 50.000 stanovnika. Nema mnogo toga da se vidi, zapravo ništa posebno interesantno nemam da izdvojim. Zato ima puno prodavnica planinarske opreme. Obišao sam ih skoro sve u centru grada, svašta ima ali cene su bile jake, tačnije popusti su bili slabi. Tri sata smo bili, duže ne bih ni izdržao.

I to je kraj prvog dela priče. U drugom delu malo više o Staroj Lesni i drugim mestima ispod Visokih Tatri, o akciji na vrh Istočna Visoka i poslednjem danu gde nam cilj nije bio neki vrh već prevoj između dve doline.

 

Fotografije

(drugi deo, u međuvremenu objavljen)