Olimp, planina bogova

Leto 1973. godine. Imam nepunih šest godina. Jedno julsko jutro u cik zore sedamo u godinu dana starog stojadina i krećemo u avanturu zvanu letovanje u Grčkoj. Avantura jer moji roditelji nemaju ideju gde tačno idemo a i šator koji im je deda utrapio neposredno pred polazak (deda je radio u prodavnici Sport) nikada nisu sklopili. Na pauzi negde u Makedoniji ili već u Grčkoj srećemo dve Francuskinje kojima ćale pokazuje nešto na karti Jugoslavije a one nam u znak zahvalnosti preporuče kamp Posejdon. Kamp se nalazio (moguće da je još uvek tamo, 2015. je bio aktivan) u Olimpskoj regiji, ispred gradića Platamon. 

Mojima se tu dopalo a kako nisu bili skloni promenama, nastavili smo u tom kraju da letujemo do kraja moje osnovne škole. Planina Olimp imala je vrlo važnu ulogu u toj priči. Svakodnevno smo gledali ogroman masiv čiji su vrhovi često bili pod oblacima ali i pod snegom dok smo se mi čvarili na grčkom suncu. Iza njega je zalazilo sunce, odozgo je retko dolazila kiša ali zato svako veče svežina. Nije mi tada padalo na pamet da će mi jednog dana pasti na pamet da se penjem gore. Par puta smo se popeli do gradića Litohoroa i to je bilo sve.

Mnogo godina kasnije obnovili smo letovanje u Grčkoj a zatim sam počeo i sa planinarenjem. Ipak, Grčka mi je i dalje bila vezana isključivo za more dok me je planinarenje vodilo u neke druge krajeve i to mi je bilo ok. Nisam čeznuo za Olimpom, možda i zato što više nisam letovao u njegovoj blizini. Ali 2013. godine, na putu za Peloponez, prošli smo ispod Olimpa i kada nas je dve godine kasnije ponovo tu put doveo već sam bio prilično zagrejan. Tada sam zaustavio automobil samo da bih napravio fotografiju planine koju sam objavio na Facebooku uz komentar: Jednog dana... Strpljivo sam malo više od sedam godina čekao taj dan. 

Foto iz 2015. snimljena sa autoputa oko Katerinija

Za prvi odlazak na Olimp prijavio sam se još na početku 2022. godine, fiksirao sam akciju i očekivao da bude najatraktivnija i vrhunac cele godine, što se i ostvarilo. A onda sam sledeće 2023. ponovo otišao, istog četvrtog vikenda u septembru. Vikend je bio isti, vreme je ponovo bilo idealno ali je program bio drugačiji. Išao sam nekim drugim stazama, popeo neke vrhove koje nisam prvi put, spavao u drugom domu i u drugom letovalištu. Prvu akciju su vodili Jarić i Šole, drugu Đera i Piperski. Odlične i poznate ekipe sa kojima često idem zajedno. 

O planini

Olimp je najviša planina u Grčkoj i druga po visini na Balkanskom poluostrvu. Najviši vrh Mitikas visok je 2.918 metara. Odmah pored njega nalazi se vrh Stefani koji je nepunih deset metara niži (2.909m) ali je teži za penjanje. Ova dva vrha čine stenu koja je suvi centar planine i dominira bilo da je gledate iz blizine ili dole sa mora. Po legendi bogovi sede na Mitikasu, svi osim vrhovnog boga Zevsa čiji se tron nalazi na Stefaniju. Ako pogledate greben Mitikasa, zaista možete da prepoznate kamene formacije koje liče na prestole.

 

Mitikas, pravac sa Skale

Mitikas i Stefani ipak nisu dva najviša vrha na Olimpu već prvi i treći (makaze što bi rekli u prefernasu, i to adutske). Između njih se po visini umetnuo obližnji Skolio sa 2.911 metara. Skolio nije toliko atraktivan i težak za penjanje (*) ali je pogled sa njega na pomenuti dvojac i ceo taj centralni deo planine izuzetan. Tu je još i Skala, vrh sumnjivog identiteta pošto ako idete na Mitikas bukvalno morate preći preko njega i onda više liči na prevoj nego na vrh. Ali onda pogledate sa Skolija i Skala izgleda sasvim kao vrh, nema Dileme. Ova četiri vrha su mainstream svih akcija na Olimp a pored toga upadaju u prvih 10 vrhova Balkanskog poluostrva. Ispevši se na Stefani prošle godine, isčekirao sam svih deset...

Stefani

Sa Olimpa ka moru silaze dva grebena, severni i južni ili ako gledate od mora na planinu, levi i desni. Levi (južni) dosta dugo zadržava pristojnu visinu dok desni postepeno pada i pogodan je za uspon. Njime ide pravac od Gorcije. Pravac od Prionija, koji koristi većina planinara, ide sredinom, između ova dva grebena. Oba polazišta su na skoro istoj nadmorskoj visini, oko 1.100 metara, vrhovi su takođe na skoro istoj visini tako da i od Prionija do Mitikasa i od Gorcije do Stefanija ili Mitikasa imate čistih 1.800m uspona plus što se ponegde malo spustite pa to morate da nadoknadite. Planinarski domovi su na oba pravca i na vama je da napravite plan uspona.

Da bi ste stigli do polaznih tačaka, idete kolima ili autobusom dobro uhodanim putem preko Evzonija, pored Soluna, ka Atini. Kada krenu da se ređaju milestones srpskog turizma, prođete pored prva dva, Paralije i Olimpik Biča, i pre trećeg - Leptokarije skrenete desno. Nepunih 5 km lagane vožnje treba vam do Litohora a onda kreće pravi planinski put. Na kraju puta je lepo uređeni parking Prioni sa restoranom, toaletom, česmom i što je najvažnije velikim asfaltiranim prostorom gde možete ostaviti kola dan a najčešće dva, pošto se retko ko popenje i siđe u istom danu.

Pre nego što stignete do Prionija imate skretanje na desno, na parking Gorcija (Gkortsia se piše na grčko-latiničnom, valjda sam pogodio kako se izgovara...). Taj parking nema ništa od sadržaja Prionija ali kola možete ostaviti, opet najčešće na dva dana.

 

Od Prionija - 2022

Stižemo rano ujutru i odmah imamo 1000m uspona, doduše autobusom. Kada stignemo do Prionija, bićemo već na nekih 1100m visine ali nemamo taj osećaj jer je sve oko nas dosta više osim uskog pravca iz kog smo došli. Samo nas jutarnja hladnoća podseća da smo visoko iznad mora. Izlazimo iz autobusa, osvežavamo se na česmi i spremamo za polazak. Toga dana Prioni biće najviša tačka do koje stižemo jer ne idemo uzbrdo već se spuštamo nazad do Litohora klisurom reke Enipeje. Nije čisto spuštanje, biće i delova gde ćemo se penjati i na kraju skupiti čitavih 400m uspona.

Krećemo, silazimo sa asfalta i spuštamo se do same reke. Uređena i više nego jasna staza naizmenično će se približavati reci i bežati od nje i prelaziti je nekoliko puta drvenim mostovima. Vrlo brzo stižemo do manastira Agios Dionisos. Manastir potiče iz 1542. godine. Nalazi se na skrivenom i nepristupačnom mestu i izgrađen je u formi tvrđave tako da je vekovima predstavljao utočište lokalnim stanovnicima a posebno borcima protiv Turaka i kasnije protiv Nemaca. Nedaleko od manasitra je i pećina Svetog Dionisosa, više kao usek u steni u kome su izgradili malu kapelu.

Hodanje kroz klisuru Enipeje jednog trenutka postaje malo smorno ali pred kraj ćemo biti nagrađeni izuzetnim pogledom na more. Videćemo i par vodopada mada je jasno da količina vode u septembru ne može da bude impozantna. 

 

Pogled na Litohoro, dalje na more, Halkidiki u daljini

Ispred Litohora svraćamo u prostranu baštu restorana na pivo. Potom silazimo do gradića gde nas čeka autobus koji nas vozi do Leptokarije. Smeštamo se u sobe i idemo na plažu. Ujutru ustajemo rano i ponovo smo u Prioniju, samo što ovoga puta idemo uzbrdo...

Prvi cilj nam je dom Spilios Agapitos, poznatiji kao dom A. Nalazi na 2.100m, što znači da je potrebno popeti čitavih hiljadu metara a na tom putu skoro ništa značajnije se ne događa. Osim što četinarska šuma jednog trenutka zameni listopadnu. Penjete se serpentinama i u sebi pevušite ili premotavate događaje sa posla od prethodne nedelje, zavisi koliko sreće imate. Staza vremenom postaje sve teža, sve više kamenja a manje zemlje pod nogama. Vremenom ipak počinje da se otvara, da povremeno izlazi iz šume, i mi vidimo oba grebena oko nas i prestole bogova koje tog trenutka još uvek ne prepoznajem. Posle nekih tri sata stižemo do doma.

Tu pravimo veću pauzu, čaj ili šta već i što je važnije ostavljamo deo stvari (vreće, preobuku...). Plan je da se u dom vratimo na prenoćište pošto popenjemo neke vrhove. Delimo se u dve grupe. Jedna će ići na Mitikas preko Skale dok će druga imate teži zadatak, prvo će popeti Stefani, onda Mitikas kuloarom prema Stefaniju i sići preko Skale do doma, gde ćemo se grupe ponovo sastati.

Krenuo sam sa drugom grupom ka Stefaniju. Razmišljao sam i pre polaska koju grupu da odaberem. Znao sam da mogu i težu varijantu da izguram ali ne i na koji način, plus koliko je pametno da penjem Stefani i Mitikas posle 1800m uspona. Ali krenuo sam, više po nekoj navici da ne odustajem lako. Ubrzo posle doma osetio sam solidan umor. I tu negde konačno vijuge počinju ispravno da mi rade. Ok, umoran si, nije ti prvi put, izdržaćeš nekako ali treba li ti to? Na Olimpu si, nisi na Beljanici, treba li odlazak na Olimp da pretvoriš u odmeravanje snaga sa sobom? Hoćeš li bar malo da uživaš sada kada si konačno tu? Nećeš popeti Stefani, pa dobro, eto razloga da ponovo dođeš. Prosta promena u načinu pogleda na stvari i odmah sam doneo odluku. Mahnuo sam Šoletu i društvu kada su sa glavne staz skrenuli desno, napravio kratku pauzu i krenuo uz sipar (slika).

Mesto gde su skrenuli je valjda jedina raskrsnica od doma do vrha. Ispod jednog uzvišenja, odvajaju se već pomenuta staza desno koja će proći ispod Mitikasa i Stefanija i staza levo koja ide ka vrhu Agios Antonios i još nekim vrhovima na južnoj strani planine. Do Skale ima nekih 300m uspona siparom. Solidan uspon ali ništa ekstremno. Nisam znao da je Skala u pitanju dok nisam stigao gore. Dobro sam se odmorio dok sam čekao Jarića sa prvom grupom i ostatak dana je bio zaista pravo uživanje. Možda i najbolja odluka koju sam doneo na planinarenju.

Od Skale do Mitikasa je samo stena, štapove možete da ostavite. Prvo se spuštate, zatim malo ravnog dela i onda kreće penjanje. Uspon do vrha podeljen je jasno na dva dela. Prvi je prilično nezgodan je jer je stena glatka, nemate gde nogu da stavite. Prosto vapi za sajlom ali Grci su iz nekog razloga prilično škrti na sajlama. Prvi deo ima lepši pogled, levo i desno od vas su dva grebena na čijem vrhu kao da su izvajani prestoli bogova. Prelaz na drugi deo u prvom trenutku deluje jako ekstremno ali onda vidite da nije baš tako. Obezbeđen je jednom od gore retkih sajli. Drugi deo se lakše savlada i eto vas na Mitikasu, krovu sveta Starih Grka. Biti gore je zaista jedinstven doživljaj, kako zbog mesta na kome se nalazite tako i zbog fenomenalnog pogleda odozgo na okolinu, naravno pre svega na more i obalu. Nisam sreo Afroditu ali sam se bogovski osećao.

 

Mitikas

Vraćamo se na Skalu, veći deo grupe nastavlja da se spušta a nas nekoliko odlazi do Skolija, već pomenutog drugog po visini vrha Olimpa. Šteta je zaista to ne uraditi, nije daleko i uspona nema mnogo a pogled je potpuno drugačiji. Osim dvojca Mitikas - Stefani, vidi se odlično Plato muza sa suprotne strane Stefanija, visoravan o kojoj će biti reči u sledećem delu, a vidi se i zapadni deo planine. I kao što sam rekao, odatle Skala dobija sve odlike planinskog vrha. 

 

Pogled sa Skolija na Stefani (levo) i Mitikas (desno). Skroz levo Plato muza između vrhova Velika Tumba i Prorok Ilija

Vraćamo se i prolazimo ispod Skale. Silazak u dom je dugotrajan i prilično smoran. Sve smo već videli, dan je skoro na izmaku i samo treba zadržati koncentraciju da se ne napravi pogrešan korak. Dom A se sastoji od glavnog i par pomoćnih objekata. Smeštaj je solidan, sobe nisu prevelike i kreveti su odvojeni. Hrana je bila više nego ukusna. Pogled od doma stiže do mora a vidi se i Atos, negde na kraju Halkididija. Ujutru silazimo do Prionija, bus nas vozi ponovo do Leptokarije, kupamo se i uživamo na plaži a onda krećemo kući...

 

Pogled ujutru ispred doma ka moru

 

Od Gorcije - 2023

Nisam puno razmišljao da li da se prijavim za Olimp i naredne godine. Plan akcije bio je kao da sam ga naručio, skoro potpuno komplementaran prošlogodišnjem. Ide se sa parkinga Gorcija, što znači desnim grebenom, izlazi na Plato muza koji sam samo video iz daljine, spava se u drugom domu Giosos Apostolidis na čitavih 2700m visine, penje se Stefani (što je bilo ključno), penju se još neki vrhovi, visoki ali iz doma lako dostupni. Sledeći dan penje se Mitikas sa strane ka Stefaniju i tek je najviši vrh Grčke zajedničko mesto sa prošlogodišnjom akcijom. Onda se ponavlja silazak preko Skale i Doma A do Prionija. Čak je i drugo mesto na obali gde ćemo se kupati i prenoćiti, Nei Pori ovoga puta.

Uspon prvog dana bio je preko 2000m. Krenuli smo direktno iz autobusa ali vožnja je bila više nego udobna tako da nisam imao problema sa umorom. Prvi deo vodi kroz šumu i prilično je smoran, okolina nije puno inspirativna. Monotoniju malo razbija susret sa karavanom mula koje nose potrebne namirnice do doma. Brže su od nas pa ih propuštamo a onda pazimo na mine koje ostavljaju iz sebe.

Kod doma Petrostruga završava se onaj najdosadniji deo treka. Još malo ćemo ići kroz već prilično proređenu šumu i vrlo brzo izaći na greben. Onda će se pogled otvoriti na sve strane. Već od Petrostruge imamo pogled ka moru ali ne vidimo ga jer su ga oblaci prekrili. Za razliku od njih dole, mi imamo sunačno, skoro idealno vreme.

Trek bukvalno prelazi preko vrha Skourta. Ima preko 2.400m visine ali ga verovatno niko ne uzima za ozbiljno, svi idu dalje. Od njega pa do kraja gledamo ispred sebe vrhove Olimpa. Tek tu sam ukapirao da je Stefani ona stena u obliku školjke kada se posmatra sa severoistočne strane, sa autoputa između ostalog. 

 

Greben od Skourte, Stefani je stena levo od pravca grebena

Izlazimo na Plato muza, prelepu visoravan još lepšeg imena na nekih 2600-2700m visine. Dva planinarska doma su smeštena na njoj. Manji Hristos Kakalos leži na samoj ivici visoravni i gleda ka stazi kojom sam išao prethodne godine. Naš cilj je drugi dom Giosos Apostolidis ili Dom C. Manji je od Doma A ali sasvim udoban da u njemu provedete jednu noć. Smeštamo se u sobe, uzimamo čaj ili kafu, izlazimo na terasu i uživamo u pogledu. Neko je malo i prilegao u krevet, tek dobro smo se odmorili pre uspona na Stefani.

Vrh Stefani nije nešto sa čim se treba zezati. Gledao sam neke snimke koji jezivo izgledaju, uživo nije baš toliko strašno. Dve nedelje ranije bio sam na Triglavu koji je naporniji za penjanje ali je i odlično obezbeđen. Ne držite me za reč ali koliko se sećam ni jedne sajle na Stefaniju nismo videli. Promašili smo glavni kuloar kada smo se peli, iako su nas upozorili na to, ali smo ga uboli u silasku. Najveći problem je prelazak grebena pred sam vrh. Da ovi napred u grupi, veštiji od mene, nisu zategli uže, ne verujem da bih uspeo da pređem poslednju stenu pred vrh. Ako je lepo vreme, kao što smo ga mi imali, i ako sve protekne bez problema, onda neko stekne utisak da i nije teško stići gore. Sve je naravno individualno. Meni Stefani nije najteži vrh koji sam popeo ali moguće da je najopasniji. 

Dom Apostolidis nalazi se između vrhova Megali Toumba i Prophet Ilias, Velika Tumba i Prorok Ilija. Do oba se stiže laganom šetnjom. Malo dalje je Mikri Toumba ili Mala Tumba. Osećao sam neverovatnu energiju tog dana pa sam obišao obe Tumbe a onda se sa celom grupom popeo i na Iliju. Skrasio sam se tek kada je palo veče...

 

Pogled sa Velike Tumbe na dom i iza njega vrh Prorok Ilija

Ujutru smo rano krenuli na Mitikas, istom stazom kao za Stefani. Isto smo skrenuli desno sa nje kao prethodnog dana, samo nešto kasnije. Onda samo uzbrdo, uglavnom i rukama i nogama. Ovaj pravac bi trebalo da je teži od onog sa Skale ali ja nisam stekao takav utisak. Za razliku od Stefanija, na koji se otprilike trećina grupe ispela, na Mitikas smo svi izašli. Ponovo sam tu među bogovima s tim da im ovoga puta nosim poruku od Zevsa. Afroditu opet nisam video...

 

Ekipa na Mitikasu

Odatle će sve biti repriza prethodne godine. Sa Mitikasa do Skale, onda na Skolio, silazak do Doma A, malo duži odmor i onda silazak do Prionija. Popodne smo već bili na plaži u Nei Poriju. Iz njega se ne vide vrhovi Olimpa kao iz Leptokarija ali nije ni važno, utisci su vrlo jaki i jednim delom smo i dalje gore dok uživamo u toplom Egejskom moru. 

Boravak u Nei Poriju iskoristio sam da odem do picerije Vergina o kojoj sam već pisao ovde. Ostala nam je u sećanju sa letovanja 1995. i 2003. godine. Svratili smo 2013. u povratku sa Peloponeza i tada sam pisao o njoj i obećao na kraju: Mi ćemo sigurno ponovo svratiti, makar i za deset godina. Igrom slučaja, bilo je tačno tih deset godina. Nije to više samo picerija već luksuzni restoran koji uopšte ne liči na onaj iz 1995. godine. Stari gazda je još uvek tu negde mada je posao prepustio sinovima...

Na kraju...

Olimp je svakako jedna od najlepših i najatraktivnijih planina na kojoj sam bio. I veoma poznata i popularna, nisu sve lepe i atraktivne planine toliko poznate. Uređena sa merom, ne baš obezbeđena ali na kraju ne morate ići na stenu. Preporučio bih je svakom ko se malo ozbiljnije bavi planinarenjem. Ako ništa drugo, da vidite Egejsko more iz jedne druge perspektive.

Tokom uspona na Mitikas

On međutim ima još jednu dobru stranu. U dve fenomenalne akcije pokazao mi je sve najbolje što ima i pustio me, oslobodio me da idem na druge planine. Nemam želju da ponovo idem gore, nemam osećaj da je ostalo nešto što sledeći put moram da vidim ili popenjem. To mi je bilo jasno još dok sam silazio u Prioni (drugi put...). Ni sa jedne druge ozbiljne planine nisam istovremeno poneo ta dva utiska, da je bilo mnogo dobro i da nema potrebe više da idem. Što je najbolje, nisu oprečni.

Najveći problem sa Olimpom je što imate puno praznog hoda. U prvih hiljadu metara uspona skoro ništa se ne dešava, ništa zbog čega biste zapucali iz Beograda do dole. Ono pravo počinje tek pri vrhu. Nije tako na Alpima ili Visokim Tatrama, tamo vredi otići i da samo malo izađete iz kola i prošetate oko njih. Ne znam koliko je iz teksta jasno ali drugi dan, druge godine, od kada smo krenuli sa Skolija sve se svelo na fizikalisanje. Biće jasnije iz fotografija - uopšte ih nema od tog dana. Dobro je da postoje planine gde uvek želite da ponovo odete ali dobro je da postoje i one gde možete da stavite tačku. Jer ima još puno planina na kojima niste bili, godina je kratka a i život nije nešto mnogo dugačak...

Fotografije su podeljene u tri albuma. U prvom su iz 2022. godine. U drugom su fotografije iz 2023. snimljene mobilnim telefonom tokom pešačenja od Gorcije do Platoa muza. Zatim sam prešao na fotoaparat kada smo krenuli na Stefani i snimao taj deo koji nisam video prethodne godine. Drugog dana 2023. nisam mnogo ni fotografisao, imao sam dovoljno dobre fotke od prethodne godine a ambijent je bio skoro isti, druga polovina septembra.

 

Fotografije:

Olimp, planina bogova (2022)

Olimp '23, od Gorcije do Platoa muza

Olimp '23, Plato muza i Stefani

(*) Skolio jeste neuporedivo lakši za penjanje od Mitikasa i Stefanija ali sa strane sa koje ga svi mi obični smrtnici penjemo. Sa suprotne strane je međutim potpuno odsečen i verovatno dostupan samo alpinistima.