Povratak na Zelengoru

Posle dve godine ponovo sam na Zelengori. Za promenu se evo ne žalim kako je prošlo mnogo godina od kada sam rekao da ću brzo ponovo da dođem. Bili smo krajem jula 2019. i tada sam objavio post o Zelengori i Leliji. Ovaj tekst će u neku ruku biti nastavak te priče. Trudiću se da se ne ponavljam mnogo pa ću uvod o planini preskočiti.

Vladina najava akcije zatekla me je na moru. Pročitao sam program i shvatio da mi savršeno odgovara. Prvi dan vrlo sličan drugom danu od pre dve godine ali sa dovoljno značajnih razlika, drugi dan nešto sasvim novo. Akcija je trajala dva dana i dve noći, jedna u busu i druga u domu. Možda prekratko za toliki put ali u ovom trenutku i to mi je odgovaralo.

Pogled sa vrha Kozije strane

Krenuli smo u petak oko 22h iz Beograda, prespavali ili probdeli noć u mini busu (kako ko...) i ujutru rano bili nadomak Zelengore. Ipak, čekalo nas je još 25km makadama tako da se sve to pomalo odužilo. Stigli smo pred dom, ubacili u ranac šta nam treba za taj dan i odmah krenuli na pešačenje. Planinarski dom je novi objekat u blizini Orlovačkoj jezera, preko puta objekta nacionalnog parka o kome sam pričao prethodni put. Pruža sasvim solidan smeštaj. Dole je kuhinja, trpezarija i odlično opremljeno kupatilo. Gore je dugačka spavaonica, jedinstvena prostorija koju je nas 15 skoro celu popunilo. Jastuke sa jastučnicama dobijate ali vreća je dobrodošla.

Subota: Kozije strane, Orlovača, Orlovac...

Na prvi pogled izgleda kao da sam ponovio trek od prethodnog puta. Citiraću sebe iz prve priče: kružna, tačnije elipsasta tura čiji je početak i kraj Orlovačko jezero, centralni vrh i orijentir vrh Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ipak razlike su bile bitne i svašta novo sam video. 

Prva razlika je neverovatna zelena boja koja dominira na većini fotografiji, naročito na onim iz prepodnevnih sati. Sneg koji se ove godine duže zadržao i termin akcije pomeren sa kraja na početak jula učinili su da Zelengora bude mnogo zelenija nego pre dve godine. Nisam to uočio dok nisam razvio film i uporedio fotografije.

Druga razlika je vrh Kozije strane umesto najvišeg Bregoča. Ovaj drugi po visini vrh Zelengore trenuto ima zaostatak za vodećim od samo jednog metra. Negde se međutim navodi da i on ima visinu 2.014 m tako da je visinski isto da li od lokve koja leži između njih penjete Bregoč ili Kozije strane. Bregoč je nešto udaljeniji i pogled sa Kozijih strana je nešto atraktivniji - dva su razloga da odaberete ovaj drugi. Naravno, i Bregoč ima svoje, ništa manje ubedljivije razloge...

Pogled na Bregoč sa Kozijih strana

 

I treća razlika je što smo popeli Orlovaču, vrh između Kozijih strana i Orlovca. Malo je udaljen od pravca Bregoč - Videž zbog čega smo ga pre dve godine preskočili. Sada smo uštedeli vreme odabravši Kozije strane pa smo trknuli i do Orlovače a zatim se vratili na trek. A trek se sastoji od naizmeničnog penjanja na čuke i spuštanja sa njih. Sa prve čuke izgleda da do Orlovače nema mnogo ali to što vidite (slika desno) nije vrh, on leži malo dalje. Uspon ipak nije jak i relativno lako se stiže. A kada ste već gore, šteta je ne nastaviti i ne sići do vidikovca na vrhu stena sa suprotne strane Orlovače. Sa njega se pruža pogled na istočne delove planine i odmah ispod vas na Ljubin grob.

Ljubin grob je planinski prevoj. Zapadno od njega je već pomenuta Orlovača a istočno su Velika i Mala Košuta. Predstavlja prelaz iz doline koja je putem povezana sa Tjentištem i Donjim barama u dolinu gde su Bijelo i Crno jezero i koja vodi dalje ka Videžu. Ljubin grob je i mnogo više od planinskog prevoja, mitsko mesto naše generacije, brižljivo odgajane na partizanskim filmovima. Jer dok smo u subotnja prepodneva izlazili iz tame bioskopa na jaku svetlost dana i vraćali se u normalan život, teško smo mogli zamisliti da negde u vrletima Zelengore zaista postoji mesto sa koga može da stigne onakva poruka. U akciji razbijanja mitova koja traje poslednjih 15-20 godina, žarko sam želeo da vidim i Ljubin grob, gde se nalazi i kako izgleda. Nisam stigao do njega (snimaću očito i treći deo Vrhova Zelengore) ali sam ga video sa visova odakle su nadirali Nemci. Više o borbi koja je vođena na prevoju i neverovatnom požrtvovanju boraca Druge čete Trećeg bataljona Četvrte crnogorske brigade, koje je izvan svih ideoloških razlika, uzroka i povoda rata, možete pročitati na Vikipediji.

Pogled na Ljubin grob sa Orlovače

Idemo dalje, vraćamo se na trek, penjemo se na sledeću čuku, silazimo pa se penjemo na Orlovac. Zapravo ne na vrh Orlovca nego na stene iznad istoimenog jezera. Vrh je kao kod Orlovače nešto dalje od ivice. Kratka pauza pa silazak i pravac Videž. Ka Videžu nema jasne staze, treba se truditi da izbegavate rastinje i naravno da se držite izohipse.

Sižemo do stećaka i livade koja me je fascinirala prethodni put. Tada je bila neka crvena, lagana trava koju je njihao vetar a sada je cveće ono što ulepšava planinski pejzaž. Troje iz ekipe će i Videž overiti. Ne pridružujem se, bio sam već gore, istrošio sam motivaciju a znam da će uspona će biti i u povratku. Treba izaći na prevoj između Ljeljena i Orlovca. Ni teren nije lak za hodanje, nema opuštanja do samog jezera. Tamo će ga naravno biti, neko će ući u vodu do kolena a većina će se skroz bućnuti. Taj dan sam prešao 18,5 km i imao 1.250 m uspona.

 

Nedelja: Uglješin vrh i silazak do magistrale

U nedelju smo ustali rano, podelili stvari na one koje nosimo sa sobom i one koje idu prevozom, podelili grupu na one koji idu peške i one koji se vraćaju prevozom i uputili se ka Tjentištu, preko sedam brda i sedam gora. Duga i naporna tura s obzirom da smo vremenski bili ograničeni ali grupa je bila prilično kompaktna i raspoložena za hodanje. Loše vreme malo je pokvarilo priču, nama i još više fotoaparatu.

Dolina sa druge strane Bregoča

Krenuli smo istim putem kao prethodnog dana, pored Orlovačkog jezera ka Bregoču. Kada smo stigli do mesta gde se završava greben Bregoča, prešli smo na njegovu suprotnu stranu i uskoro ušli u susednu dolinu. Atraktivna kao i prva, razlikuje se od nje po tome što se postepeno penje ka prevoju u blizini Bregoča. Prevoj je samo je pedesetak metara niži od vrha koji ostaje levo od vas. Teren je malo teži za hodanje jer se ide stranom i ne postoji utabana staza. Sve vreme je bilo oblačno a pred kraj je i kiša počela pa smo na prevoj izašli u kabanicama. 

Kada izađete na prevoj ispred vas se pojavljuje otvoreni greben sa laganim padom i Uglješinim vrhom u njegovom produžetku. Čini vam se da do njega treba samo da prošetate. U početku je zaista bilo tako, kiša je stala i uživali smo u pogledu levo na Kozije strane i pravo na Maglić, Volujak i ostale planine susedne Zelengori. A onda se ispred nas stvorila provalija. Stigli smo na vrh prirodnog, stenovitog amfiteatra koji je pružao nestvarno lepu sliku ali koga je nekako trebalo savladati. Spuštamo se desno a zatim naglo okrećemo na levo i idemo stazom po sredini tog amfiteatra. Visoke stene, uski prolazi, sve to na žalost mnogo lošije izgleda na fotografijama nego uživo.

 

Idemo dalje i teren postaje pitomiji. Obilazimo jedno uzvišenje i stižemo do Uglješinog vrha. Cela staza kojom se krećemo je markirana i reklamirana na tabli u nacionalnom parku. Ne znam da li je kroz šumu markacija propala ili smo mi pogrešili, tek imali smo malo problema da pogodimo stazu. Kada smo izašli iz šume videli smo vrh ispred nas. Nije nam više bila potrebna ni navigacija ni markacija, jasno je kuda treba da idete. Uspon nije jak, taman da imate onaj osećaj da ste popeli neki vrh, za taj dan centralni. 

Uglješin vrh nije posebno visok ni težak za penjanje ali nalazi se na vrlo lepom mestu tako da sa njega vidite sve one vrhove Zelengore o kojima sam već pričao ali i vrhove susednih planina, preko Sutjeske, koje sam takođe već pomenuo. Ispod vrha je prelepa dolina u kojoj leži nekoliko manjih jezera zvanih Gornje bare. Vodič je posebno insistirao na fotografisanju te doline ali i tu sam bio razočaran rezultatima rada i fotoaparata i mobilnog telefona. 

Gornje bare ispod Uglješinog vrha

  

Ta dolina nam je bila pravac kretanja, spuštamo se u nju i taj pravac je dosta strmiji od onog kojim smo se popeli. Kada siđemo u nju, nastavljamo ka suprotnom kraju od vrha gde nas levkasto suženje vodi pravo na makadamski put. Putem dolazimo na raskrsnicu, levo se ide ka Tjentištu, desno ka Donjim barama i dalje ka Kovačevom panju gde bi trebalo da nas čeka prevoz. Skrećemo desno i umesto očekivanog silaska put počinje da lagano da se penje, poslednji uspon na ovoj akciji koji nam Zelengora priređuje. 

Stižemo do Donjih bara. Tu je već nešto kao mini turistički centar. Jedno malo veće jezero, pogodno za kupanje kada je lepše vreme, i možda još neko manje - ako je verovati množini u nazivu. Malo pored su drvene klupe i sto sa nadstrešnicom i nešto dalje spomenik Drugoj dalmatinskoj udarnoj brigadi. Nešto dalje je skretanje za vidikovac Borići. Danas ćemo morati da ga preskočimo, već smo u škripcu sa vremenom.

Onda ulazimo u šumu i sledećih 5,5 km idemo šumskom stazom, jasnom i markiranom ali posle izvesnog vremena prilično monotona. Na dva-tri mesta staza će izaći iz šume, omogućivši nam da fotografišemo prelepe četinare sa vrhovima Maglića & co. u pozadini (foto ispod). To su i najlepše fotografije koje sam zabeležio tog dana pošto se i vreme u međuvremenu popravilo. Zatim se staza ponovo vraća u šumu i ponovo postaje dosadna. I tako do tog Kovačevog panja, mesta za koje ne znam šta predstavlja ali znam da se nalazi pored samog magistralnog puta, nedaleko od Tjentišta. Prešli smo skoro 21 km, popeli se 950 m i spustili čitavih 1800 m.

Bus nas tu pokupi i vozi do Tjentišta gde se spajamo sa grupom koja je imala kraći program tog dana. Preko Foče, Goražda i Višegrada stižemo do granice gde ćemo čekati malo duže nego što smo planirali. Ali navikli smo na nepredviđene situacije, posle ovakva dva dana teško nešto može da me iznervira. Zelengora mi je pružila još jedan nezaboravni vikend a mislim da smo zakazali i treći sastanak...

Fotografije:

Subota: Zelena Zelengora

Nedelja: Od Orlovačkog jezera do Kovačevog panja