Ознаке

среда, 07. август 2019.

Zelengora i Lelija

Vraćam se sa planinarenja, nedelja kasno veče, u autobusu mi stiže sms od žene: I još nešto... ni jedan lift ne radi. Pa dobro, taj dan su mi jedini usponi bili kada sam ulazio u autobus. Ali sa svim stvarima peti sprat nije baš jednostavan zadatak. Penjem se, raspremam deo stvari, tuširam se i ležem da spavam. Samo do 3:30 kada me budi starija ćera koja stiže sa mora. Odlazim po nju do onoga što još uvek zovem železnička stanica. U kolima pokušavamo da na brzinu prepričamo najvažnije događaje iz proteklih desetak dana i ja ne mogu da se setim gde sam bio prethodnog vikenda. Porodično okupljanje na Kablaru jedan je od centralnih događaja poslednja tri leta ali produženi vikend na Zelengori učinio je da i njega na trenutak zaboravim. Za samo tri dana uspevam da se udaljim od svakodnevnice koliko i za 10 dana na moru. Bez interneta, bez kompjutera, bez televizora, u romingu, sa dokumentima zakopanim duboko u rancu uspevam skoro potpuno da se resetujem. Nije svaki vikend produženi ali onaj koji jeste ima neprocenjivu vrednost. Stižemo pred zgradu, liftovi i dalje ne rade a točkići na ćerinom koferu ne pomažu uz stepenice... 


Zelengora


Da se ipak vratim na glavnu priču. Zelengora je planina u jugoistočnoj Bosni, blizu granice sa Crnom Gorom. Pripada nizu atraktivnih i prelepih dinarskih planina. Na nju se u pravcu jugoistoka nadovezuju Maglić, Volujak, Bioč, Durmitor i još neke manje poznate planine. Ispod njih su kanjoni reka kao što su Sutjeska, Piva, Tara... Zelengora nema visinu susednih planina, sa 2014 jedva je uspela da se prebaci preko tog magičnog broja. Njeni vrhovi su kudikamo lakši za penjanje i praktično sa njom se ka severu smiruje taj haos koji priroda pravi. Ipak, kažu da je među lepšim planinama a zato i jeste u sastavu nacionalnog parka Sutjeska. Kada obiđem sve ostale moći ću i sam to da potvrdim. Poznata je po svojim jezerima, negde sam pročitao da ih ima osam ali na ovom sajtu ih je devet pobrojano.


Orlovačko jezero i vrhovi oko njega

Ceo ovaj kraj ljudi su kroz svoju istoriju koristili ne toliko za uživanje koliko za međusobno obračunavanje. Oni slabiji bežali su u bespuća planina i kanjona, nadajući se da će ih slaba prohodnost zaštititi, oni jači su ih progonili i pokušavali da isteraju na čistinu. Zelengora me i posle ove ture a posebno pre nje nepogrešivo asocira ne toliko na drugi svetski rat koliko na na njegovu sliku iz partizanskih filmova. Tim filmovima smo kao deca bili nemilosrdno izloženi, trpeći sve dobre i loše uticaje. Zelengora je u ikonografiji partizanskih filmova uvek imala posebno mesto. Njenim šumama i proplancima tumarali su tifusari, plašeći i Nemce i partizane, na njoj je kota Ljubin grob sa koje je stigla ona čuvena poruka, preko nje je izvršen proboj iz obruča tokom Operacije Švarc. Gledamo Veljka Mandića u sceni iz filma Vrhovi Zelengore:





Petak: Lelija

 

Krećemo sa Novog Beograda oko 22:30. Vozimo se pored Šapca i Loznice do graničnog prelaza Mali Zvornik. Sanjivi i bunovni prelazimo granicu. Pauza u ranim jutarnjim satima na nekoj pumpi gde pronalazim plastični pribor za jelo čime kompletiram opremu. Onda vožnja kroz Sarajevo, pored reke Željeznice i stižemo na jutarnju kafu u Kalinovik. Kratko se zadržavamo, žurimo ka selu Jelašca odakle polazimo na pešačenje. Zelengori ćemo prići sa severne strane. Zapravo ne Zelengori već Leliji.

Lelija je planina severozapadno od Zelengore, neposredno pored nje. Neki je vode kao posebnu planinu, neki kao deo Zelengore, neki kao deo masiva Zelengore. Uglavnom, ako neko jednog dana bude seo da rasčivija šta je masiv, šta planina a šta vrh, neće mu posao biti lak. Moguće da bi je primili u Zelengoru da je malo niža, ovako sa svojih 2032m nadvisuje i Bregoč koji ipak leži u onom centralnom i najlepšem delu planine.




Kako god bilo, malo iza Jelašce napuštamo autobus. Velike rančeve sa šatorima, vrećama i ostalom opremom ubacujemo u kombi koji će ih prevesti do Orlovačkog jezera a mi sa malim rančevima krećemo na pešačenje. Tabla na mestu odakle smo krenuli kaže da do vrha (slika levo) ima 8.250m i 832m uspona. Tih 8.250m nije bilo nešto interesantno, predeo nije posebno atraktivan kao ni sam vrh. Obeležje vrha su dve metalne štangle, zavarene sredinama u obliku krsta. Kao u ostalom i na Bregoču...

Pravimo pauzu na vrhu i spuštamo se. Dolazimo do sedla ispod vrha. Odatle nastavljamo drugim putem, prema Štirinskom jezeru. Već gore je bilo izvesno da će nas kiša jednog trenutka uhvatiti. Neće biti prvi put ali mnogo veći problem je da li su stvari koje su otišle kombijem na sigurnom. Više gledamo u pravcu Orlovačkog jezera da tamo ne pada nego kod nas.


Staza dalje vodi kroz nekoliko kraških udolina. Sve liče jedna na drugu, u svaku morate da uđete i da izađete na nekom suprotnom prevoju. Monotono je, umoran sam od puta, strepim da li će kiša, tek ni malo ne uživam. Predeo se otvara ispred nas kada se približimo jezeru ali kiša samo što nije počela, prilično je mračno i nije mi do prirodnih lepota. 


Štirinsko jezereo je najveće na Zelengori ali je vrlo plitko i nije pogodno za kupanje. Leži na nadmorskoj visini od 1672m. Nedaleko od njega, van naše staze, ima jedna grupa stećaka ali sada svakako nije trenutak za to. Kiša nas hvata malo pošto smo krenuli dalje i uskoro se pretvara u pravi pljusak. Toliko jako tuče po kabanici da nisam siguran da je samo kiša u pitanju. Na sreću pljusak ne traje dugo, prestaje pre nego što dođemo do malo težeg terena, silaska niz neku kamenitu stranu i prolaska kroz šumu. Počeće još jednom da pada i još jednom prestati. Dva sata nam je trebalo od Štirinskog do Orlovačkog jezera.

Planinska kuća pored koje smo kampovali nalazi se malo iznad Orlovačkog jezera, ispod vrha Stog. Kada stojite ispred nje gledate u vrh Kalelija a između vas i vrha leži Jugovo jezero koje ne možete da vidite. Nemam ni jednu fotografiju doma ali evo linka da vidite kako izgleda. Može se iznajmiti, njime gazduje NP Sutjeska. Na tremu ispred kuće imali smo sklonište od kiše ali na sreću nije nam trebalo do kraja boravka. Pored doma ima česma i drveno korito, voda je hladna a pritisak je vrlo jak. Dobili smo informaciju da su nam stvari u obližnjem katunu s tim što pridev obližnji u Australiji i na Zelengori ima malo šire značenje od onog na koje smo navikli. Pored stvari u katunu je bilo i sira, ljubav za ljubav a sir za pare. Dakle te naše stvari su bile pokrivene i suve, uskoro smo nameštali šatore i spremali večeru i raspoloženje mi se znatno popravilo. Priznajem da mi je do tog trenutka dan bio jedan od lošijih od kada planinarim.



Subota: Krug po Zelengori


U subotu smo videli i doživeli ono zbog čega smo došli. Prešli smo centralni greben planine i popeli nekoliko vrhova. Naspavali smo se dobro i krenuli negde oko pola devet. Sputili smo se do Orlovačkog jezera i uhvatili put koji ide iznad njega, južnom stranom. Ubrzo smo naišli na mesto koje je valjda predviđeno za kampovanje što zaključujem na osnovu drvenog toaleta i informacione table ali i prisutnih nekoliko kola i šatora. Trebalo bi i izvor vode da postoji, ja ga nisam video. Staza je markirana, ne baš žestoko ali dovoljno često. 


Idemo dalje i dolazimo do obeležene raskrsnice. Možete pravo ka Bregoču ili levo ka vrhu Videž. Mi ćemo napraviti kružnu, tačnije elipsastu turu čiji je početak i kraj Orlovačko jezera, centralni vrh i orijentir Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ovaj deo planine uglavnom je prekriven livadama, bez šume, sa dominantnim vrhovima karakterističnih oblika što u prevodu znači da je vrlo pregledan. Lako možete sami praviti kombinacije trekova i vrhova, važno je da razumete teren i da imate dovoljno kondicije ukoliko napravite pogrešan izbor. Naravno, uvek je sigurnije pratiti obeležene staze i imati gps uređaj.




Početak grebena Bregoča, najvišeg vrha Zelengore

Blagi uspon vodi nas na južni kraj naše današnje ture, sve do lokve ispod Bregoča i Kozijih strana, dva susedna i najviša vrha Zelengore. Bosanska vikipedija kaže da je i vrh Kozije strane ili Kozije brdo visok 2014m, znači isto kao Bregoč, ali se ovaj drugi vodi kao najviši. On nam je bio prvi cilj dok smo Kozije strane ostavili za neki drugi put. Prva grupa je došla do lokve i onda krenula da se penje kosom stazom, praktično smo prošli vrh Bregoča pa se vraćali na njega. To je glavni, duži ali i manje strm pravac. Jedan deo ekipe je napao vrh odmah, kraćom i strmijom stazom. 


Sa Bregoča je odličan pogled (slika desno - Kozije strane), kao što smo i očekivali. U povratku se nismo odmah spustili, otišli smo još istočno do vidikovca sa koga se gleda ka Magliću i Volujku. Nas šestoro se odvojilo od grupe i krenulo ka Videžu dok je ostatak imao nešto smireniji program za taj dan. Sišli smo do lokve, prošli pored nje i ispeli se dolinom ispod Kozijih strana. Izbili smo na neku čuku i na greben iznad Orlovačkog jezera. Pogled sa grebena je fenomenalan. Ispred vas su vrhovi Stog i Kalelija, iza već mnogo puta pominjani najviši par, desno Orlovac i Ljeljen. U daljini je provirivao Videž, njega ćemo jasno videti tek sa Orlovca koji ga zaklanja. Nešto dalje su Todor i Velika Lelija. Sve vreme su nam bili pred očima, samo iz različitih uglova.




Zatim je krenulo naizmenično spuštanje i penjanje. Na svakom od vrhova pravili smo kratku pauzu. Između Orlovca i Videža grupa nam se smanjila sa šest na pet članova, jedan je primetio da mu nema telefona pa je morao da se vrati. Na svu sreću, uspeo je da ga pronađe.

Postoje lepa mesta u prirodi, taj dan ih je bilo više nego dovoljno. Ali među njima opet postoje takva mesta koja vas skoro ostave bez reči, mesta gde je priroda osim lepote postigla i skoro savršenu harmoniju. Njima se ne divite, prosto stojite, uživate i osećate da ste deo te iste prirode. Takva mesta dugo pamtim a obično i akcije ostanu po njima upamćene. Prevoj ispod Videža bio je najlepši trenutak cele te naše avanture. Do njega vode četiri blago ali jasno definisana pravca. Mi smo došli sa juga, ispred nas je bio Videž na koji smo produžili, sa desne strane dolazi grebenska staza a levom smo se spustili u povratku. Prevoj je obrastao nekom lakom travom, crvenkaste boje koja se sve vreme njihala na vetru. Mestu su prepoznali još davno pre nas i na njemu još uvek leži srednjevekovna nekropola na kojoj se izdvaja nekoliko belih stećaka. Pogledajte video ispod i fotografije u albumu.



Idemo dalje, izlazimo na Videž. Napravio sam grešku, krenuo sam na ozbiljnu turu posle malo duže pauze i to se prilično oseća. Da je bio još neki vrh verovatno bih odustao. Pogled sa Videža vodi nas još dalje na sever, ispred nas vidi se Jahorina. Malo duži odmor i spuštamo se. Blago savijamo na desno. Cilj je sedlo između Orlovca i Ljeljena. Ovaj drugi vrh je sa te strane glavni orijentir a izgleda potpuno drugačije nego sa južne. Naravno, povratak sa vrha ne podrazumeva samo spuštanje, ima još prilično uspona da se savlada ali na to smo već navikli.


Usput ponovo nailazimo na manju nekropolu, jedan stećak se izdvaja na njoj. Ovi srednjevekovni nadgrobni spomenici od 2016. godine nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Na sajtu Uneska je sa područja Zelengore upisan samo lokalitet Čengića bara. Mi smo ih videli na dva mesta, pomenuo sam da ih ima i blizu Štirinskog jezera iz čega bi se dalo zaključiti da su rasuti širom Bosne ali i susednih (prijateljskih) država.

Silazimo na Orlovačko jezero. Malih problema imamo dok se probijamo kroz šumu iznad njega. Ceo dan smo uživali u čistini ali promena uvek dobro dođe. Sledi kupanje, voda je izuzetno prijatna i ne toliko hladna. Orlovačko jezero se nalazi na visini od 1.438m. Dužina je 350m, širina 100m a prosečna dubina 5m tako da je pogodno za kupanje. Kasno popodnevno sunce čini da je pogodno i za fotografisanje. Tu smo neko vreme a zatim idemo dalje, imamo 15-tak minuta do kampa. Uveče slede uobičajene aktivnosti...




Nedelja: Povratak


Vetar je jako duvao celu noć i gurao mi šator. Ujutru mi se činilo da i kiša pomalo pada ali dok sam se nakanio da ustanem nije ih više bilo. Pakujemo opremu, doručkujemo i spremni smo za polazak. Odustao sam od planiranog jutarnjeg pešačenja na obližnji vrh Stog, bio sam potpuno ispunjen jučerašnjim danom. Stiže kombi, ubacujemo stvari a mi krećemo peške pa dokle stignemo. Da mu skratimo drugu turu a i da protegnemo noge.

U Kalinoviku doživljavamo sudar sa civilizacijom. Pijemo pivo, zurimo u mobilne telefone. Instagram i Facebook počinju da se pune fotografijama Zelengore... Prolazimo kroz Sarajevo. Pauzu za ručak pravimo u Han Pijesku, tačnije iza ovog mesta. Gulaš je bio odličan ali gužva ili mali broj konobara produžuju nam planiranu pauzu za čitavih 45 minuta. Granicu prelazimo brzo, još par pauza i u Beogradu smo. Vozač je iz Malih Crljena i Vidikovac mu je usput (hvala mu još jednom!). Ni jedan od tri lifta u zgradi nije radio...
 


Fotografije


 
Literatura: 
www.zelengora.net
Nacionalni park Sutjeska
wikipedia