Moravska, drugi deo: Trebič, Telč, Bitov, Znojmo

Prvi maj i Uskrs 2024. iskoristili smo da obiđemo neka mesta u Moravskoj. Prvi deo priče davno sam napisao, napisao sam tada i veći deo drugog dela ali trebalo mi je puno vremena da sednem i završim ga. U prvom delu sam pisao o Brnu, zamku Pernštejn i manastiru Porto Coeli kao i o Jihlavi u koju smo svratili pre Trebiča. Drugi deo se nastavlja na prvi, ne pravim nikakav uvod... 

Trebič

Trebič se kao i Jihlava nalazi u Visočina kraju i na istoj reci Jihlavi. Nešto je manji, ima oko 35 hiljada stanovnika. I trg u Trebiču je manji ali po meni lepši nego u Jihlavi. Oko trga su stare zgrade sa umivenim fasadama. Obično se ističe naslikana zgrada (slika desno) ali glavni utisak ostavlja trg kao celina. Sa južne strane nadvisuje ga gradski toranj sa satom. Na sredini je veliki spomenik Ćirilu i Metodiju. Njih dvojicu smo često sretali tokom ovom malog putovanja po Moravskoj. Pijac se odvija u prepodnevnim satima, popodne ni traga od njega. Ne deluje da se centar života preselio u nove delove grada. 

Pansion Vis-a-Vis nalazi se u neposrednoj blizini trga. Nije imao posebno dobre ocene na bookingu ali nam je delovao korektno i obećali su privani parking. Bili smo prijatno iznenađeni, soba je bila sasvim korektna. Gazdarica nije znala skoro ni reči engleskog i malo je opuštenije odgovarala na poruke ali istovremeno bila je vrlo ljubazna. Tipično češki...

Trebič nije turistički grad. Možda smo još par ljudi videli da šetaju i razgledaju. Na listu svetske baštine dovela ga je bazilika Sv. Prokopija i jevrejsko nasleđe, gradska četvrt i groblje. Poslužio nam je kao baza pa smo obilazak razvukli na tri dana. Prvi dan smo ručali u restoranu Jidelna Trebičanka, na uglu glavnog trga. Kolenice su bile odlične ali smo toliko naručili da su nam spakovali i sledeći dan smo ručali u sobi.

Jevrejska zajednica u gradu bila je brojna još u srednjem veku. Živeli su u miru pomešani sa hrišćanima a onda je 1723. tadašnji vladar oblasti naredio zamenu kuća i formiranje jevrejskog geta. Iako je zvanično ukinut 1848. geto je na neki način nastavio da postoji, Jevreji su ostali da žive na tom mestu. Tako je nastala Jevrejska četvrt. Razvijala se sve do drugog svetskog rata kada je skoro cela jevrejska populacija stradala u koncentracionim logorima. Nacisti su ih pokupili i odveli u Terezin a odatle u logore smrti. Vrlo malo njih je preživelo i vratilo se u Trebič, premalo da se obnovi zajednica.

Jevrejsku četvrt naselili su Česi ali je uglavnom ostala kakva je bila. Tu su dve sinagoge, muzej, info centar, zanatske radionice, nekoliko kafića a možete i smeštaj tu da nađete. Sinagoge se zovu Prednja i Zadnja, ova druga je nešto interesantnija. Od skoro su počeli da postavljaju male spomen ploče sa imenima nekadašnjih stanovnika i datumima kada su rođeni i odvedeni u smrt (slika desno). Nalaze se ispred kuća gde su ovi stanovali. Ima ih u Jevrejskoj četvrti ali i van nje, na glavnom trgu je najveća grupa od šest pločica.

Pored četvrti tu je i jevrejsko groblje, nedaleko od nje. Izuzetno dobro je očuvano i održavano. Jasno je podeljeno na dva dela, noviji sa većim i masivnim spomenicima i stariji sa onim ovalnim pločama, gotovo ceo obrastao bršljenom. Na novijem delu su grobovi negde od poslednje decenije XIX veka pa do kraja tridesetih XX veka. Ima i novijih pa i nekoliko iz ovog veka. Kada vidite da je neko umro 1938. godine, shvatite da sama smrt nije najgora stvar koja može da vam se desi. Groblje se zaključava u 18h, piše da ulazite na svoju odgovornost.

I na kraju ono najbolje što možete da vidite u Trebiču, bazilika Sv.Prokopija. Jedna od najlepših gotičkih crkava koje sam video, a već mogu da kažem da sam video puno. Izgrađena je u XII veku kao manastirska crkva, u romaničkom stilu. Sredinom sledećeg XIII veka manastir je preuređen i utvrđen u obliku zamka, crkva je takođe izmenjena i tada dobija gotički izgled. Zapravo romaničko-gotički pošto su zadržani neki romanički elementi. Ono što sam pročitao: bazilika kombinuje dva stila, nije prelaz iz romanike u gotiku, elementi se ne preklapaju već ima i jednih i drugih. Posebno je značajno što renoviranja, kojih je tokom osam vekova moralo biti, nisu narušili njen originalni izgled. Zato i ušla na Unesco listu svetske baštine. Pored bazilike je Trebički zamak, nastao preuređenjem manastira. Danas je u njemu muzej kraja Visočina.

Bazilika i zamak su skoro u samom centru grada a opet su nekako sklonjeni, ogradom i položajem na blagom uzvišenju. Spolja je najinteresantnija prednja fasada i glavna vrata nazvana Porta Paradisi (Vrata raja, za promenu...). Unutrašnjost je zapravo ono što me je oduševilo. Većina gotičkih crkava koje sam posetio ima enterijer preuređen u baroknom stilu, ovde to nije slučaj. Čak su pri restauraciji 1920. uklonili neke barokne elemente, pridodate par vekova ranije. Trobroda građevina pri čemu dve arkade dele centralni brod na tri dela. Izgrađena je od granita koji je lokalni materijal. Vodič za posete naglašava oktagonalne romaničke svodove, jedinstvene u evropskoj arhitekturi jer stoje bez stuba za podupiranje. Uostalom, pogledajte fotografije...

  

Telč

Sutradan smo otišli do Telča, udaljenog nekih 35km. Prijatna vožnja kroz polja jako zelene i žute boje, koje potiču od trave i uljane repice. Telč je dosta manji od Trebiča i on jeste turistički centar, što bi rekli muzej na otvorenom. Bilo je puno turista pa i čitavih grupa, doduše bio je 1.maj.  

Panorama sa mosta, ispred Gornje kapije

 

Istorijski centar grada okružen je sa tri veštačka jezera. Nekada su služili za odbranu, danas ulepšavaju sliku grada. Van istorijskog centra teško da imate šta da tražite, posebno ako dolazite na jedan dan. Ipak smo otišli da vidimo bivši Jezuitski koledž (ništa spec.) u čijoj blizini je pešački, drveni most - prečica do istorijskog centra. Naravno, u srednjem veku takva prečica bila bi nezamisliva, ceo taj deo grada bio je okružen zidinama i pomenutim jezerima. Gornja i Donja kapija još uvek postoje tako da smo taj mostić samo fotografisali a u stari deo grada ušli na velika vrata, na Gornju kapiju.

Izlazak na trg iz pravca Glavne kapije 

Odatle vas do trga vodi kraća, živopisna ulica. Desno od vas videćete crkvu Sv. Duha sa velikom romaničkom kulom.  Onda izađete na Zaharijev trg (Náměstí Zachariáše z Hradce) i shvatite zašto ste došli u Telč. Tu smo se ponovo sreli sa Vernerom Hercogom koji je u Telču snimao film Vojček, iste 1979. kada i Nosferatua u zamku Pernštejn.

Glavni trg je prilično veliki, izduženog ovalnog oblika. Popločan je i na sredini se nalaze fontana i stub kuge, ništa neobično za srednjeevropski grad. Glavna atrakcija i ono zbog čega nikada nećete pomešati Telč sa nekim drugim gradom je niz raznobojnih, jednospratnih kuća koje okružuju trg. Imaju arkadna prizemlja, međsobno spojena, u kojima su uglavnom prodavnice, ugostiteljski ili zanatski sadržaji. U početku su sve kuće bile od drveta ali je veliki požar krajem XIV veka naterao stanovnike Telča da pređu na solidniju gradnju. Sve te kuće liče jedna na drugu po visini i strukturi ali razilkuju se po stilu i živim bojama kojima su okrećene. Neke su zanimljivije od drugih ali ni jedna se ne izdvaja toliko da bi zasenila ceo kompleks. Iz nekog razloga dozvoljen je ne samo pristup automobilima na trg već i ograničeno parkiranje što prilično narušava njegovu sliku. 

Gornja kapija je bolja varijanta da počnete obilazak od Donje. Krenete trgom sa te strane, fotografišete umereno ili kao ja bukvalno svaku kuću. Negde pred kraj trga, odvaja se ulica na desno i vodi prema Donjoj kapiji (slika pored). Pre toga prođete pored restorana Švejk, odlično mesto za pauzu. Donja kapija je lepa a lep je i pogled na jezero kada izađete. Izašli smo, videli i vratili se na trg.

 

Na tom kraju trga prestaje niz kućica, tu su neki veći objekti. Desno od vas je dvorište zamka a levo je jezuitski kompleks, crkva i gimnazija. Kada stignete do kraja trga desno je ulaz u zamak a levo se trg širi i obuhvata staru gotičku crkvu Svetog Jakova. Na njen toranj smo se popeli i napravili neke panoramske fotografije. 

Sa tornja crkve Sv. Jakova 

Preko puta crkve, na tom produžetku trga, nalazi se ulaz u jezuitski kompleks. Unutra je odlična kafeterija sa mnogo dobrim kolačima, još jedan predlog za pauzu, posebno za vozače. Dok vozim kroz Češku izbegavam pivo ali se trudim da razumno rano parkiram kola za taj dan... 

Zamak u Telču je nekako priča za sebe pa sam ga izdvojio u poseban foto-album. Mogao bi takav isti da postoji i u nekom drugom gradu, nema nešto karakteristično za Telč. Izgrađen je u XIV veku u gotičkom stilu. Njegov kasniji vlasnik Zaharije, isti onaj po kome se trg zove, otišao u Italiju sredinom XVI veka, oduševio se renesansom i odlučio da potpuno obnovi zamak u tom stilu. Osvežili su ga i umili godinu nepunu godinu dana pre naše posete, videlo se da blista. Pri tom su naravno sve očuvali onako kako je bilo. Ima još uvek i gotičkih elemenata. Tu je unutrašnje dvorište a van zamka i van bivših zidina je veliki park koji nismo posetili. Eto, pogrešio sam kada sam rekao da ništa nema van istorijskog zidina i kruga definisanog jezerima... Ne bih dalje o zamku, mnogo ću proširiti priču, svakako ga nemojte preskočiti ako idete u Telč.

Unutrašnje dvorište 

Ostali smo negde do 15h, dovoljno da vidite najvažnije stvari u gradu.

 

Zamak Bitov

Četvrtak jutro, poslednji dan pred put, pakujemo stvari u kola, vraćamo ključeve od sobe, odlazimo da vidimo baziliku i jevrejsko groblje što nismo stigli ranije da uradimo i krećemo ka jugu Češke. Na sreću vremenska prognoza se predomislila, dobili smo još jedan lep dan, malo oblačan ali bez kiše.

Od svih zamaka koje smo pronašli u tom delu Moravske, Bitov se izdvojio ne toliko izgledom koliko okolinom. Nalazi se u okviru (ili odmah pored...) nacionalnog parka Podiji, na steni, u sredini meandra koji pravi reka Želetavka neposredno pre ušća u reku Dyje. Sve to je na Google Earth dosta obećavalo, uživo je bilo malo drugačije. U startu smo zamak planirali sa trekingom po okolini gde bi videli najlepša mesta, prirodna i istorijska. Nije bilo vremena za to pa je jedina šetnja bila od parkinga do zamka i nazad, što je nedovoljno. Još ako planinar u vama izabere šumsku stazu pored asfaltnog puta, lepo uređenu ali potpuno zatvorenu rastinjem, ništa nećete videti. U povratku smo srećom išli asfaltom i izašli na 2-3 vidikovca prema reci, odatle sam i snimio zamak u celini (slika iznad).

Sam zamak potiče još iz XI veka kada je sa još tri susedna branio južnu granicu Moravske. Spolja ne izgleda loše. Dočekuje vas odbrambeni zid, nazubljen na vrhu, sa dve kule na krajevima ispod kojih su ulazne kapije. Nedostajao je samo Strmoglavi Badža da puca iz topa na Duška Dugouška. Kada uđete postoji samo jedan put koji vas vodi do uzvišenja pretvorenog u centralno dvorište (kroz kulu, slika levo). Put prolazi između glavne zgrade zamka (levo) i dvorišta (desno), izdignutog i ojačanog porpornim zidom. Glavna zgrada se ne naslanja na dvorište, između njih je dubok rov premošćen mostom tako je ulaz u zgradu na nivou drugog sprata i da se lako braniti. Struktura kakvu nisam video do sada. Dvorište je vrlo prijatno za sedenje, ima dosta klupa. Sa ostalih strana ograničeno je pomoćnim prostorijama a u njemu je i za takve prilike poveća crkva. Tu je i stara kula koja je nekada služila kao tamnica i prostorija za mučenje. Otvorena je za posetioce a na dnu tamnice, u koju se samo spušta odozgo, postavljen je ljudski kostur, privezan za zid. Užasavamo se tortura u skorijem vremenu ali od onih pre više vekova pravimo turističke atrakcije...

Ali kada uđete u zgradu nestaje skoro sva romantika. U zamku su neki grofovi živeli do kraja drugog svetskog rata i naravno prilagodili su ga sebi i vremenu u kom su živeli. Njihov stil mi se nije dopao, prilično dekadentan. Neverovatan broj jelenskih i još nekih rogova, cela koža sa sve čeljustima ogromnog lava i na kraju prostorija puna prepariranih pasa koji su verno služili gospodarima. Vrlo morbidno. Bio sam prilično fer prema Bitovu kada sam pravio foto album...

U blizini Bitova je još jedan zamak ali Kornštejn je u ruševinama, nešto kao Maglič. Malo smo se provozali, sišli kolima do reke da ga vidimo iz daljine i onda nastavili ka Znojmu. Lagana vožnja nekih tridesetak km kroz lepe predele, taman da predahnemo i sredimo utiske.

Znojmo

U grad stižemo oko pola tri i nalazimo mesto za parkiranje ispred samog apartmana. Pansion Phoenix je za svaku preporuku. Nalazi se u širem centru grada, nije luksuzan ali sve unutra je novo i funkcionalno, besprekorno čisto. Gazdarica vrlo ljubazna i ume da koristi google translator, engleski ni da bekne...

Grad ima kao i Trebič oko 35.000 stanovnika ali deluje veći. Stari deo je svakako veći sa tri-četiri trga i mrežom nepravilnih ulica. Odabrali smo Znojmo jer je u blizini Bitova, računali smo da malo prođemo kroz grad, prespavamo i ujutru krenemo kući. Ali na samom početku obilaska moja žena reče: dobro je što će sutra da pada kiša, ne bi otišli odavde do popodne. Nije grad toliko lep da samo zbog njega zapucate iz Srbije ali ako pravite neku turu kao mi, ne bi ga trebalo propustiti. Problem je što većinu gradova u Češkoj ne bi trebalo propustiti...

U obilazak smo krenuli iz smeštaja, peške. Prešli smo preko Trga republike na kome se nalazi zgrada gradskog pozorišta. Zatim smo ušli u stari deo grada, u Kolarovu ulicu. Ona nas je dovela do Masarikovog trga, prostranog, pod blagim nagibom, sa zgadom muzeja i nekoliko interesantnih restorana ili pivnica. Odmah da kažem da ni u jedan muzej ili sličan objekat nismo ušli, već je bilo popodne i zakasnili smo za takve aktivnosti. Trg sa donje strane zatvara kapucinski manastir i Vukova kula. Sa gornje strane je neka novija zgrada a iza nje gradska kuća i pored nje gradska kula. Ova romanička kula jedna je od glavnih gradskih znamenitosti, na žalost bila je prekrivena skelama.

Kada produžite još malo stižete na Gornji trg. Tu je zgrada u kojoj je boravio Napoleon pre bitke kod Austerlica a i nepalski restoran Everest (slika dole). Eto, nisam bio na Everestu ali bio sam ispred Everesta...

Na Gornjem trgu skrenete levo i brzo stižete do kapije iznad koje je obećavajući natpis: Pivara i sladara (Pivovar a sladovna). Čim uđete taj prostor, desno od vas je pivara i što je važnije pivnica ispred nje. U pivnici smo nešto kasnije večerali uz lokalno Znojemsko pivo. Ambijent je lep, hrana solidna, pivo malo više gorko za moj ukus. 

Nastavili smo dalje i stigli na najlepše mesto u gradu. Prvo na šta nailazite je rotonda Sv. Katarine iz XI veka. Izgrađena kao kapela zamka, nedavno je obnovljena i zaista moćno izgleda. Na žalost bila je zatvorena pa nismo mogli da vidimo freske u njenoj unutrašnjosti. Freske potiču iz XII veka i na njima su između ostalog prikazani naručioci,  Konrad II od Znojma i njegova supruga Marija, inače ćerka srpskog vladara Uroša Vukomanovića. Više o rotondi pročitajte na Vikipediji.

Kada prođete iza rotonde, shvatite da ste na svojevrsnoj prirodnoj terasi koja  omogućava nestvarno lep pogled na donji grad kroz koji teče već pomenuta Dyje reka. Levo od vas je susedna terasa na kojoj se kao na dlanu vidi neogotička crkva Sv. Nikole. Desno je ulaz u zamak. Ovaj vidikovac u Znojmu neplanirano je došao kao ukras na kraju celog putovanja. Sedeli smo na klupama i uživali u pogledu a zatim otišli na pomenutu večeru...

Pogled sa terase ispred rotonde i zamka 

Krenuli smo rano ujutru za Beograd. Ispratila nas je lagana kiša ali više nije bilo važno. Vrlo smo zadovoljni kako je cela akcija prošla i uglavnom zadovoljni onim što smo izabrali da vidimo. Brno ne moram posebno da preporučujem ali ako ste tamo gledajte da odete do zamka Pernštejn i obavezno napravite pauzu u Porta Coeli. Telč i Trebič zaslužuju da planski krenete tamo, u Jihlavu svratite ako vam je usput. Zamak Bitov je blago razočarenje ali zato je ceo kraj prelep i planiramo da napavimo neku outdoor akciju. Ako uspemo nećemo Znojmo propustiti, tu smo dobili više nego što smo očekivali. 

(prvi deo priče)

Fotografije:

Trebič

Bazilika Sv. Prokopija

Telč

Zamak u Telču

Zamak Bitov

Znojmo

The Best of Moravska '24 (ko nema strpljenja ili vremena za sve fotke...)

 

 

Trevizo u 10 crtica

Letovali smo ove godine u Istri i pre toga svratili do Slovenije i Italije. Posle kraćeg boravka u Bovecu prešli smo u Italiju iz doline Soče, na graničnom prelazu Valico di Resia. Put nas je vodio kroz planinsku dolinu, bio je vrlo živopisan i u prvo vreme skoro nikog nismo sreli. Kasnije su počeli da se pojavljuju biciklisti i vozila iz suprotnog pravca. Nastavili da izbegavamo autoput što smo duže mogli ali je kod Tarčenta ipak trebalo skrenuti ka Udinama. Dotle je okolina bila lepa a odatle prilično monotona, puno prolazaka kroz naseljena mesta i bilo je prilično smorno voziti. 

Dve noći spavali smo u Trevizu. Bili smo smešteni u Sweet Home pansionu, istočno od centra grada. Idealno za kraći boravak, čisto, ukusno namešteno, parking ispred samog objekta. Nismo naravno obišli ceo grad, od onoga što smo videli i što nam se dopalo napravio sam deset kratkih crtica. 

 

1. Trevizo je grad u severoistočnoj Italiji, u pokrajini Veneto. Ima nešto manje od 90.000 stanovnika. Trevizo nije turističko mesto što treba pozitivno da shvatite. Nije prepun turista, ne plaća se svaki parking i prosto grad živi svoj život, nije okrenut vama, što se meni posebno dopada. Čak ni magnet nismo uspeli da kupimo. I pored toga Trevizo je lep grad i ima šta da se vidi, mada priznajem da nema ništa spektakularno, mustseen što bi Englezi rekli. Najpoznatiji brend Treviza je Beneton, njegova prva prodavnica i dalje radi u centru grada.

 

Original prodavnica Beneton 

2. Istorijski centar grada jasno je definisan i lako se prepoznaje. Nekada okružen zidinama, danas širokim ulicama. Zidina više nema ali ostale su tri kapije od kojih je najimpresivnija Porta San Tomaso. Izgrađena je u XVI veku u renesansnom stilu, po nacrtu izvesnog Paola Nanija. Ukrasi i skulptura Sv. Pavla na vrhu rađeni su od istarskog kamena. Ime je dobila po engleskom nadbiskukpu iz XII veka, tako su im Venecijanci naredili a jači se odvajkada morao slušati. Danas kroz nju prolaze samo pešaci i biciklisti. Vrlo lepo izgleda, i prednja i zadnja fasada. U blizini kapije, severno od istorijskog centra, nalazi se ogromni besplatni parking, idealno mesto da ostavite automobil.

 

Porta San Tomaso 

3. Grad leži na dve reke ili što bi kod nas rekli na ušću dve reke. Veća reka Sile kroz Trevizo teče pravcem zapad-istok. Kasnije skrene ka jugu i uliva se u Jadransko more nedaleko od Lido di Jesola. Njena najveća pritoka Cagnan ili Boteniga dolazi u grad sa severa i uliva se u Sile u sred istorijskog dela grada. Reke nisu velike pa su mogli ušće da obuhvate zidinama što im je sigurno bilo vrlo korisno. Na samom ušću nalazi se Danteov most, praktično ispod njega stiže Cagnan, most je granica dve reke. Malo sam detaljniji pošto sve ovo nije lako uočiti i rastumačiti na licu mesta, ja sam tek po povratku ukapirao šta se dešava. Cagnan je pred ušće prekriven zgradama a Sile se prilično širi posle ušća odnosno mosta i sve to ne liči na klasičan spoj dve reke. Most se zove Danteov jer ga je ovaj opevao u Božanstvenoj komediji stihovima dove Sile e Cagnan s'accompagna (gde se Sile i Cagnan spajaju). Gde god je Dante kročio, Italijani su nazvali to mesto po njemu...

 

Danteov most 

4. U Trevizu postoje oni vodeni kanali, kao u Veneciji. Naravno, u mnogo manjem obimu. Venecija leži na moru dok su u Trevizu za te kanale iskorišćeni reka Cagnan i posebno njen rukavac Buraneli kanal. Ovaj se odvaja od reke kod mosta Pria, gde reka ulazi u istorijski centar grada, i dalje teče paralelno glavnom toku, posebno se ulivajući u Sile. Buraneli je skoro ceo oivičen zgradama i možete ga posmatrati uglavnom sa mostova. Obratite pažnju na Ponte Buranelli i Ponte Malvasia. Glavni tok Cagnana je takođe oivičen zgradama a posebna atrakcija je ostrvo na kome se nalazi riblja pijaca - Isola della Pescheria.  

 

Kanal Buraneli 

5. Suvi centar Treviza je trg Piazza dei Signori a u centru trga nalazi se verovatno najznačajnija i najlepša zgrada Palazzo dei Trecento. Spojena je sa još dve zgrade u obliku ćiriličnog slova П. Ako gledate plan grada odozgo, čini vam se da je sve to jedna palata. Na licu mesta se uverite da su sve tri različite i da se Palazzo dei Trecento od susednih izvaja ne samo izgledom nego i položajem. Sve četiri njene fasade su izložene i okrenute na tri različita trga. Izgrađena je još krajem XII i početkom XIII veka za potrebne gradske skupštine, u romaničkom stilu sa primesama gotike. Skoro potpuno je srušena u bombardovanju Treviza 7. aprila 1944. godine. Zahvaljujući angažovanju inženjera i arhitekte Ferdinanda Forlatija, odlučeno je da se ne sruši do kraja već da se izvrši njena rekonstrukcija. Na fasadi ka Piazza Indipendeza vidi se linija rekonstrukcije (ima fotka u albumu). Danas i dalje služi za zasedanja opštinskog veća a pored toga za izložbe i druge kulturne događaje.

 

Palazzo dei Trecento 

6. Lođa vitezova ili Loggia dei Cavaliere je vrlo interesantno zdanje, mislim da slično nisam video koje nije deo većeg kompleksa već predstavlja zasebnu celinu. U pitanju je natkriven prostor, sa svih strana omeđan otvorenim lukovima. Ne znam da li bih ga nazvao otvorenim ili zatovrenim. Kasnije je jedna strana zatvorena zidom susedne zgrade. Potiče iz druge polovine XIII veka. Izgrađen je za susrete i razgovore viđenijih ljudi a danas se koristi za markete knjiga, koncerte i slične događaje. Kada smo mi bili održan je neki politički skup. Kao i Palazzo dei Trecento razrušena je u bombardovanju, isti Ferdinando Forlati i ovaj objekat je sačuvao. 

 

Lođa vitezova

7. U Trevizu se nalaze dve male ali vrlo karakteristične fontane. Na prvu ćete verovatno naleteti i ako niste čuli za nju. Fontana Tri lica (Fontana dei Tre Visi) se nalazi ispred zgade opštinske uprave Ca' Sugana. Predstavlja stub u čijem gornjem delu je muški torzo sa tri glave, okrenute na različite strane. Navodno simboliše nastanak grada, ime Treviso potiče od Tervisus što znači tri pogleda ili tri lica... Druga je Fontana delle Tette, bukvalno Fontana sisa. Ovde je ženski torzo u pitanju i iz njenih dojki teče voda. Postavljena je još 1559. na glavnom trgu. Kada bi se ustoličio novi guverner, iz grudi je nekoliko dana teklo vino, crveno i belo. Originalna skulptura nalazi se u staklenoj vitrini u lođi Palazzo dei Trecento i zamenjena je novom verzijom. Na nju nećete slučajno naleteti, nalazi se u dvorištu između zgrada, kada od Piazza dei Signori krenete ulicom Via Calmaggiore, prvi ili drugi prolaz desno...

 

Fontana delle Tette 

8. Trevizo je idealan da iz njega posetite Veneciju (ako nemate para za smeštaj u samom centru Mletačke Republike). Razdaljina dva grada manja je od 30km. Možete ići kolima a mi smo se odlučili za mnogo jednostavniju varijantu, išli smo vozom. Karta košta 4e u jednom pravcu, putuje se 35-45 minuta. Venecijanska stanica je na samom Grand kanalu a vozovi idu dovoljno često da nismo imali potrebu da unapred gledamo raspored za povratak.  

9. Piazza del Duomo je lepša od same duomo (katedrale). Katedrala Sv. Petra zauzima naravno centralno mesto na trgu. Potiče iz VI veka ali je uništena 1768. godine i ponovo sagrađena u neoklasičnom stilu. Kripta je jedino preostalo iz starog perioda i nama se jedino ona činila vredna. Ima neke zanimljive freske i ima jednu Ticijanovu sliku. Pored katedrale je krstionica Sv. Jovana a nešto niže, sa iste strane trga, vrlo lepa gotska kuća Casa dal Corno. Ako je lepo vreme možete na stepenicama ispred katedrale pojesti dobar sladoled koji se prodaje preko puta. 

 

Casa dal Corno 

10. Zadnje fasade Palazzo dei Trecento i susedne Palazzo del Podesta gledaju na mali trg Piazza Monte di Pieta. Ispod njih su 2-3 bašte kafića, uveče je bilo vrlo prijatno. Ovaj trg se nastavlja na veći Piazza San Vito, nazvanom po jednoj od dve vrlo stare, pomalo netipične crkve koje stoje jedna pored druge. One sa još jednom zgradom čine niz koji deli dva trga. Ispred crkve San Vito nalazi se lođa i sa nje je lep pogled na trg San Vito kojim opet dominira neoromanička zgrada, malo previše kitnjasta...

 

Pogled na Piazza San Vito ispred istoimene crkve 

 

Fotografije

 

Italijanski Alpi i Dolomiti

Prethodno i ovo leto planinario sam po Italiji, iznad nekih visina do kojih do sada nisam dobacivao. Prošle godine bilo je nekih događaja o kojima nisam želeo da pišem a u dužoj priči prosto nisam mogao da ih preskočim, tako da ni posta nije bilo. Zato sam sada sve spojio u jednu priču. Daleke 2012. popeo sam Musalu i tih 2925m dugo se držalo kao lični rekord, ko Bimonov skok iz Meksika. Dodao sam u međuvremenu sve što je moglo na Balkanu i Sloveniji ali sve je bilo ispod 3000m. Skoro da se formirala psihološka granica. Da bi ih prešao, morao sam da krenem u Austriju ili Italiju koja se prva namestila. 

 

Ortrel Alpi, vrh Cufalšpic 

Jula 2024. išli smo na Ortrel Alpe. To je jedan od planinskih masiva Alpa i nalazi se u centralnom delu severne Italije a prelazi i u Švajcarsku. Ime je dobio po najvišem vrhu Ortrelu (3905m) za koga je zanimljivo da je svojevremeno bio najviši vrh Austrougarske. Bili smo smešteni u planinarskom domu Rifugio Cevedale.  Putovanje kroz Sloveniju i Austriju a posebno kroz italijanski Južni Tirol ostavilo je na mene jak utisak, skoro isti kao i samo planinarenje.

Prvog dana izašli smo na vrh Cima Nera (3037m) pošto nismo uspeli da popnemo jedan drugi, viši od njega. Bio je vrlo neobičan osećaj popeti najviši vrh u životu i konačno preći tih 3000m a da to bude utešni vrh. Zato su se stvari dovele u red sledećeg dana. Popeli smo Cufalšpic (Zufallspitze) sa za mene impozantnom visinom 3757m. Ovaj vrh ima blizanca desetak metara višeg, Monte Cevedale. Podaci na Internetu nisu toliko jasni, negde se ovaj naš i ne spominje a negde naziva i Cevedale II. U Južnom Tirolu mešaju se italijanski i nemački nazivi i vrhovi često imaju i jedan i drugi.

 

Vrh Cufalšpic 

U stvarnosti, ali i na karti u domu, vrhovi su jasno i dovoljno razdvojeni. Najveća razlika i ono što nas je uputilo na Cufalšpic bilo je to što je Cevedale bio potpuno prekriven snegom dok je na našem vrhu stena uglavnom bila suva, uz nekoliko snežnih deonica. Ovi iskusniji kažu da nije bilo ni malo naivno. Meni lično nije bilo preterano naporno i bio sam vrlo zadovoljan onim što smo uradili. Toliko da sam u povratku odlučio da ne idem na vrh Dolomita već da se popnem na greben sa druge strane jezera Fedaia i uživam u prelepom danu. Tako je nastao jedan od najlepših foto albuma koje sam napravio a vrh sam ostavio kao zalog ponovnog dolaska.

 

Dole jezero Fedaia, preko Marmolada, u sredini Puna Penia 

 

Dolomiti, Marmolada 

Taj dolazak desio se već naredne tj. ove godine. Isti dvojac Jovan Jarić i Dragan Trninić vodio je i ovu akciju. Kao da je pisana za mene, prvo će da ponove Dolomite a onda dalje na zapad gde je cilj Gran Paradiso, jedan od najviših vrhova Alpa. Pročitao sam plan, kretanje u navezi po glečeru bilo je nešto novo za mene, ali reakcija je bila slična onoj Vorena Outsa u filmu Divlja horda:

Prvi deo akcije odvijao se u Dolomitima. Ceo dan smo putovali i uveče stigli u kamp Palafavera. Nalazi se na nekih 1500m visine, između impresivnih vrhova Monte Civeta i Monte Pelmo. Uređen, čist, sa svim konforom od restorana, prodavnice, prostorije za druženje do tople vode tokom celog dana. Loša prognoza i najava kiše, uz činjenicu da šest godina nisam spavao u šatoru, prilično su mi podigli pritisak pred polazak. Ali vreme je ispalo ok, dopustilo nam je da namestimo i skupimo šatore po suvom, kiša je padala samo jednu noć i sledećeg dana.

 

Kamp Palafavera i Monte Civeta iza njega 

Trebalo je prvo jutro da idemo na neku feratu ali smo zbog prognoze promenili plan i otišli na Marmoladu. Marmolada je deo Dolomita ili planina koja pripada Dolomitima, kako više volite. Atraktivna je jer se na njoj nalaze jedini preostali glečer i najviši vrh Dolomita Punta Penia (3343m), na koji smo se nameračili. 

Imamo nešto manje od sat vremena vožnje od kampa do prevoja i jezera Fedaia odakle krećemo da se penjemo. Prethodno pravimo malo dužu pauzu ispred doma koji se isto zove Marmolada, u kome smo spavali prošle godine i koji na žalost preporučujem da zaobiđete ako možete. Ako ipak svratite vodite računa kad plaćate, čuvajte račune... Od doma nastavljamo kolima preko brane koja pravi jezero, zatim se penjemo pored nekoliko restorana i jednog muzeja, sve do parkinga gde ostavljamo kola. Jutro je bilo prelepo ali vrlo brzo su se oblaci navukli. Kiše na sreću toga dana neće biti na Marmoladi iako su je najavili. 

Od samog starta kreće jak uspon. Nekada se prvi deo staze prelazio žičarom ali je ova stradala u lavini pre nekoliko godina. Taj prvi deo znači nekih 600-700m uspona, što nikako nije zanemarljivo. Kasnili smo u polasku pa malo više forsiramo. Prvu pauzu pravimo tek negde ispod glečera. Nosio sam neko teško uže i sve to me je prilično izmorilo. Na pauzi nameštamo dereze, formiramo naveze i krećemo. Sam početak glečera je najteži, strmo je i ima vrlo malo snega. Zatim nagib postaje blaži ali već sam prilično umoran, visok sam za onaj cepin, uže kojim smo vezani me dekoncentriše i kiša samo što ne počne. U prevodu bilo je i lepših dana na planinama. Tek kada sa glečera pređemo na feratu malo sam odahnuo. 

 

Vrh Dolomita, Punta Penia

 

Ferata nas izvodi na najvišu stenu, vrh je ispred nas, uspon do njega je relativno lagan i to je to. Nije, jer sve je relativno osim umora koji je apsolutan. Bio sam toliko iscrpljen da sam se bukvalno dovukao do vrha. Kasnije su i drugi rekli koliko im je taj poslednji deo teško pao. Bila je magla i pogled sa vrha nije bio baš za priču. Ali nije padala kiša što je u tom trenutku bilo najvažnije.

Silazak je bio dug i naporan. Interesantan u početku dok je vetar naizmenično sklanjao i navlačio oblake što vam uvek omogućava atraktivne i dinamične fotografije. Kasnije je bilo vrlo monotono. Imali smo zagušenje na onom najstrmijem delu glečera, dugo smo stajali, na sreću nije bilo mnogo hladno. Kada krenemo prema kampu noć je već odavno pala...

 

 

Tu noć je padala jaka kiša, ne odmah, negde pred zoru je počela. Izmena plana i rotacija drugog i trećeg dana bili su pun pogodak, čak i da nije bilo kiše. Popeli smo Marmoladu, nešto smo već uradili i sada smo mogli opušteno da idemo do Kortine d'Ampeco. Negde blizu nje je ta ferata koja je bila u planu ali smo odustali zbog kiše koja je svaki čas stajala i počinjala.

Kortina je vrlo lep gradić. Treba je videti, provesti neko vreme i uživati. Ništa posebno nemam da preporučim ali ako ste tamo svakako otiđite. Okružena je sa svih strana atraktivnim vrhovima Dolomita koji su, kada bi oblaci dozvolili, upotpunjavali sliku grada. U povratku smo stali na prevoju Passo Giao i to je možda i najlepša slika koju nosim sa Dolomita.

 

Prevoj Passo Giao 

  

Grajski Alpi, Gran Paradiso 

Treće jutro pakujemo šatore i krećemo na celodnevno putovanje do Doline Aosta (Valle d'Aosta). Izlazimo na autoput A27 koji Veneciju povezuje sa Dolomitima, sa njega iznad Treviza skrećemo prema Vićenci gde se uključujemo na najprometniji A4 ka Milanu i Torinu a zatim na A5 koji ova dva grada spaja sa tunelom ispod Mon Blana i dalje sa Francuskom. Sa njega se isključujemo iza grada Aosta i penjemo se u dolinu između dva duga planinska grebena, na levom je Gran Paradiso. Penjemo se jer izlazimo skoro na 2000m, dolina je kada je gledate sa vrhova iznad nje. 

Dolina je vrlo živo i prijatno mesto. Celom dužinom kroz nju teče brza planinska reka. Prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koji uglavnom žive od turizma. Stižemo na uređeni parking, sa WC-om i česmom sa pijaćom vodom. Pored je veliki bar, nekoliko kampova i apartmana. Ljudi je puno, neki se kao mi penju do doma, neki silaze, neki su prosto tu, šetaju i uživaju daleko od žege koja vlada u nižim predelima. Do doma imamo nekih 800m uspona. Penjemo se zapadnom stranom tako da nas sve vreme obasjava kasno popodnevno sunce. Dan je prelep, idealan za pešačenje. 

Dom Vitorio Emanuele II leži ispod jedne stene koja ga štiti ali i zaklanja pogled na Gran Paradiso. Zato vidimo nekoliko nižih vrhova, prošaranih snegom i ne baš udobnih za penjanje. Ispred doma je jezerce i česma sa pijaćom vodom. Ne plaćamo je kao prethodne godine, nešto što će čovečanstvo tek naučiti da ceni. Spavali smo u paviljonu pored glavne zgrade, sobe sa po devet kreveta, po tri u visinu i širinu. Silazak noću sa najvišeg može se uporediti sa silaskom sa stene Gran Paradisa. Hranom nisam bio oduševljen ali kupili su me pivom u flašama od 0.66l i po vrlo razumnoj ceni.

Uspon na Gran Paradiso bio je drugačiji od svih do sada. Najmanje zato što ću prvi put preći 4.000m. Bio sam već na 3.700 i probleme sa visinom nisam očekivao. Pre svega to mi je bio prvi ozbiljan susret sa glečerom i prvo ozbiljno kretanje u navezi. Marmolada je bila samo uvod, prezentacija onoga što nas čeka. Tokom te prezentacije ozbiljno sam razmišljao treba li mi tako nešto. Ne ono kada baldišete pa kažete nikad više, to sam odavno prevazišao. Prosto svako ima neku granicu, treba li ja moju da ostavim ispod nivoa glečera? Dovoljno i tu ima atraktivnih vrhova, za dva života. Imam iskustva u kretanju po snegu i sa derezama a opet jedan sam od onih o kojima drugi vode računa i ne volim takve situacije. Ako sneg bude dobar i glečer bude kompaktan, onda je ok, snage imam dovoljno da izguram uspon. Ako bude problema, ne znam kako ću reagovati. Na kraju mojih 100+ kg (sa sve opremom...) nije baš idealno za sneg, svaki korak je težak. Zadržao sam svoje sumnje za sebe, shvatio da nisam najslabija karika i da je sada taj trenutak da se to ispenje pa kada se vratim kući sešću sa sobom i videti šta dalje.

Na sreću sneg je bio odličan, glečer je bio u dobrom stanju i problema nije bilo. Krenuli smo oko pola 6 ujutru, svi drugi su otišli pre nas. U početku je bilo hladno i pomalo neprijatno - peli smo sa zapadne strane i sunce nas dugo nije videlo. Na sneg smo relativno brzo stigli tako da smo veći deo dana proveli sa derezama na nogama. Čim smo ih stavili naišao je najveći uspon i to je bio najteži deo toga dana. Onda smo izašli na sunce, došla je jedina duža pauza posle koje smo formirali naveze i sve je postalo mnogo bolje. 

Već tu su prizori oko nas bili neverovatni. Sunce je sijalo sve vreme, pogled na Mon Blan i druge vrhove oko nas bio je otvoren, idealno za fotografisanje. Trudio sam se ipak da ne vadim često telefon iz džepa da mi ne remeti koncentraciju. Tempo hoda bio je prilično lagan, pratio sam ga bez problema. Pored nas su prolazili planinari koji su se vraćali sa vrha, atmosfera je bila dobra, sneg dobar i ni jednog trenutka nisam posumnjao da ćemo uspeti. 

Na kraju uspona je stena. Raskačili smo se jedni od drugih i skinuli dereze. Stena nije naivna, posebno što je prošarana snegom. Na samom vrhu su dve potpuno vertikale stene, nasađene na ovu veliku. Jedna od njih je viša, na njoj je statua Madone i to je najviša tačka. Uzverao sam se i stigao na vrh, mnogo svežiji nego tri dana ranije na Punta Peniu. Nije bilo euforije, cilj sam postepeno ostvarivao tokom ta dva dana. Plus što priča na ovakvim vrhovima nije završena kada stignete do njih, treba se i vratiti. 

Povratak je u početku bio lep i lagan, kasnije je postalo prilično smorno, posebno kada smo skinuli dereze a kraj je bio još uvek daleko. Vreme se pogoršalo, oblaci su počeli da se navlače. Kiša će lagano početi nekih desetak metara ispred doma ali će brzo stati i pustiti nas da se sredimo i čestitamo jedni drugima. Osuće dobro kada budemo sedeli u restoranu i uz pivo čekali večeru. Pre šest godina popeo sam Maja Jezerece iz Valbone. Zapisao sam na blogu tada da sam se osećao kao kada u nekoj igrici pređete nivo. Sličan osećaj bio je i sada, prešao sam još jedan nivo. Ne znam još uvek šta je iza njega...

 

Fotografije:

Ortrel Alpi '24

Dolomiti '24

Marmolada '25

Gran Paradiso '25