Ознаке

уторак, 02. април 2019.

Šar-planina, vrh Piribreg

Odlazak na Šar-planinu u martu i prvi zimski uspon na visinu preko 2500m nadam se da najavljuju uzbudljivu 2019. godinu. Izmakao mi je Carku u januaru tako da se ova zima svela na neke uobičajene vrhove i pravce o kojima nije vredelo ponovo pisati. Ali poslednji vikend doneo je nešto drugačije. I novo, po prvi put sam bio na Šari.

Šar-planina ili Šara spada u one planine o kojima ljudi uvek misle da znaju više nego što to zapravo jeste. Šarplaninca redovno viđaju (plemeniti pas koji je nepoverljiv prema strancima i žestoko brani svoju teritoriju...), bar nekoliko puta su slušali kako se navalila i pohvatala neke čobane, znaju da je negde dole južno. Znaju i za Brezovicu ali je ne povezuju mnogo sa Šarom (kao ni Lisine sa Beljanicom...). Ako ih pritegnete, ispostavi se da vrlo malo podataka o samoj planini mogu da vam daju. Ni sam nisam mnogo znao do sada, kao i za neke druge planine čekao sam prvi odlazak da počnem polako da sklapam sliku.


Pogled na vrhove Šar-planine sa Ostrvice

Šara je visoki i prilično dugački planinski masiv koji razdvaja kosovsku i makedonsku dolinu. Na njenom istočnom kraju nalazi se vrh Ljuboten čiji piramidalni oblik izuzetno atraktivno deluje kada se gleda sa puta Priština - Skoplje, koji prolazi u njegovoj neposrednoj blizini. Imali smo priliku da ga vidimo na jutarnjem suncu, žao mi je što nisam mogao da ga fotografišem. Od Ljubotena se greben planine pruža pravcem severoistok-jugozapad i vrhovi se nižu jedan za drugim. Po vrhu ide makedonska granica. Kasnije greben Šare okreće ka jugu tako da je najviši Titov vrh potpuno na teritoriji Makedonije. 

O Šar-planini imate više podataka na Vikipediji a lep tekst napisao je Tomica Delibašić u svojoj knjizi Planinom. On ističe da je Šar-planina splet opore visokoplaninske divljine i blage sredogorske pitomine. Nadam se da ću imati prilike da to proverim a za sada ću se držati onoga što sam vidio i doživeo. 



Piriberg


Krenuli smo u 23h iz Beograda. Minibus nije pun pa nam je malo komotnije. Putujemo Ibarskom magistralom. Ne znam da li posle Raške zvanično skreće na Novom Pazaru ili nastavlja pravo ka Kosovskoj Mitrovici. Ako je po imenu, trebalo bi da smo je celu prešli. Reku Ibar pratimo od Kraljeva sve do Mitrovice. Da smo nastavili da je i dalje pratimo završili bi u Rožajama ispod Hajle (ne bih se bunio...) pošto do Mitrovice Ibar stiže sa zapada a onda skreće pod pravim uglom i uzima pravac jug-sever. Mi nastavljamo ka jugu i ubrzo se uključujemo na autoput. Prolazimo obodom Prištine, pored Uroševca, i onda pre Kačanika skrećemo desno. Dok se okrećemo da uhvatimo pravac ka Štrpcu uživamo u već pomenutom pogledu na Ljuboten.

U Štrpce stižemo nešto pre sedam. Ostavljamo stvari u motelu i odmah idemo ka Brezovici. Sa nama kreću i naši domaćini Cupe i Pero. Poranili smo pa smo izbegli da platimo ulaznicu u nacionalni park. Šara zvanično ima status nacionalnog parka a na žalost na Kosovu, pa i šire, skoro sve ima obeležje nacionalnog.


Hotel Molika

Brezovica je ski centar. Nisam dolazio dok sam se kao srednjoškolac i student bavio skijanjem ali evo me pod stare dane kao planinara. Turistički nije razvijena kao Kopaonik (na sreću) ali žičare rade a i ratraci odlično obavljaju svoj posao. Smanjuju nam napor jer se dobrim delom penjemo ski stazom po čvrstom i utabanom snegu.

Uspon je oštar od samog starta. Nismo stavili dereze mada je na par mesta bilo vrlo strmo i klizavo. Kada dođete do mesta zvanog Lavlja vrata uspon prilično popusti i onda možete više da uživate u prizorima oko vas. Svejedno je da li gledate u ne previše eksponirani Piribreg ispred vas, u dugačke grebene sa obe strane ili unazad ka dolini i nekim drugim planinama. Glasam ipak za ovaj poslednji pogled (slika ispod).



Kada napustimo ski stazu čeka nas dubok sneg koji valja prtiti. Napadao je dosta za poslednjih 4-5 dana. Dubok sneg na sreću ne traje dugo ali ga menja od vetra uglačana snežna pokorica i tu već moramo da stavimo dereze. Sa njima se lakše krećemo, još malo i stigli smo na greben Piribrega...


Vetar je kao i obično bivao sve jači kako smo se približavali vrhu. Pred sam izlazak na greben počeo je da divlja ali da budem pošten, pomogao mi je u poslednja 3-4 koraka. Duvao je u leđa, prepustio sam mu se i skoro me sam izneo na greben. A onda, haos! Duva, fijuče, nosi te, čupa stvari sa tebe, tuče te snegom po delovima lica koji nisu pokriveni podkapom, kvasi ti naočare... (video) Prva pomisao mi je bila: otkide sve sa mene! I fotoaparat i gps uređeaj i štapove privezane za ranac... Na sreću sva oprema je izdržala. Pratim pogledom grupu ispred sebe ali često ne mogu vidim više od desetak metara od snega koga vetar podiže i nosi. Petsto metara teturanja i odupiranja vetru do vrha. Nekad ne uspe da me pomeri ali nekad me gurne 2-3 koraka ka Makedoniji. A na vrhu limena baraka i nikog od planinara. Onda vidim vrata i shvatam da su unutra. Još da pogodim ta vrata i mir božiji nastupa i za mene. Posedali smo po nekim akumulatorima ili čemu već. Odmaramo, jedemo, popravljamo opremu...


Piribreg, jedan od vrhova Šar-planine

Bio sam na Piribregu ali nisam uspeo mnogo toga da vidim. Još jače je duvalo kada smo izašli iz barake. Nisam sagledao šta se vidi sa vrha. Većina fotografija je skoro naslepo napravljena. Nemam ni jednu makedonske strane planine. Nemamo zajedničku fotografiju sa vrha. Odmah smo krenuli dalje. Vetar je nastavio da nas tuče. Povremno bi se zaustavio na par sekundi kao da prikuplja snagu da još jače udari. Ideja je bila da popenjemo i vrh Crni kamen. Ne izgubite mnogo na visini između Piribrega i njega ali uslovi su bili takvi da smo skoro jednoglasno odlučili da odustanemo od njega. Ako je neko i bio za to da se ide na Crni kamen, nije se oglasio... ili ga nismo čuli od vetra...

Dolazimo do vrha jedne od žičara i tu završavamo pešačenje. Dotle skijaši dolaze, tu je već zavetrina, nemaju pojma šta se malo iznad njih događa. Sređujemo opremu i pripremamo se da zauzemo mesto u korpi i uživamo u pogledu. Davno sam prestao da skijam ali prepoznajem dugačke i široke staze sa solidnim nagibom. Vožnju na dole nisu nam naplatili.





Ostrvica, vrh Žar-planine


Severno od glavnog masiva Šare leži nekoliko vrhova koje je od njega odvojila re
ka Lepenak a onda su se oni tamo dalje podelili i zauzeli svaki svoje mesto. Ističu se dugački greben Ošljaka i kupasti vrh Ostrvice, oba preko 2000m. Na nekom drugom mestu bili bi mnogo poznatiji, ovde su ipak u senci moćne Šar-planine. Srećom samo figurativno, sunca na njima ima koliko hoćete.


Ošljak, pod snegom

O Žar-planini ima vrlo malo podataka na Internetu ili ih ja nisam pronašao za ovo ograničeno vreme koje sam mogao da joj posvetim. Negde joj čak i ne pripisuju Ostrvicu, valjda je vode kao posebnu planinu. Ostrvica ili Ostrovica. Lokalni vodiči su koristili toponim Ostrvica pa ću ih ispoštovati.  

Nismo baš mnogo poranili u nedelju. Idemo putem prema Prizrenu, prolazimo pored hotela Narcis a onda skrećemo desno i kroz sela Jažince i Brezovica dolazimo do sela Sevce. Malo iza sela je lakat krivina i mostić preko Lepenca. Tu napuštamo minibus. Mi ćemo na Ostrvicu a sa istog mesta vodi i trek na Ošljak.


Penjemo se strmim zemljanim putem po kome ima malo nasutog kamena. Verovatno ga je bilo više pa ga je voda odnela. Dolazimo do prelepog mesta koje predstavlja izletište za okolno stanovništvo. Širok i ravan plato sa kojeg se odlično vide sve planine i vrhovi koje sam do sada pominjao. Tu su drvene nadstrešnice, par klupa i puno trupaca za sedenje. Što je najvažnije tu je improvizovana česma sa hladnom, izvorskom vodom. Lepše mesto za prvomajski ili neki drugi izlet teško da se može zamisliti.

Sa tog mesta vidite ceo grebenski put do Ostrvice pošto nema mnogo drveća. Na žalost nije ni planirano da stignemo do vrha, nemamo dovoljno vremena. Umesto grebena hvatamo stazu koja po izohipsi dolazi pod vrh i nastavlja dalje ka suprotnom grebenu. Onda se na sredini ipak predomislimo i rešimo da izađemo na stene koje su eksponirane koliko i sam vrh a niže su nekih 300m n.v. Sledi žestok uspon pošto idemo pravo uzbrdo, ka njima. Pokušali smo da smanjimo nagib povratkom na grebensku stazu ali nije nam se silazilo u potok koji je tekao između nas. Na kraju je ponovo faktor vreme odlučio pa je samo nas petoro uspelo da stigne do stena. Sunce se u međuvremenu pomerilo pa smo mogli da napravimo panoramu vrhova Šar-planine (prva fotografija u tekstu). Pogled na severnu stranu, suprotno od Šare, nije bio impresivan iako sam i od njega dosta očekivao.


Pogled na vrh Ostrvice sa stena

Kratka pauza na vrhu i žurimo nazad. Nailazimo na još par uređenih izvora, vode u ovim krajevima očigledno ima dosta. Silazimo u Sevce i tamo nas čeka iznenađenje - nema minibusa. Došlo je do nesporazuma, dal je vozač shvatio da nećemo još neko vreme ili da ćemo ga pozvati kad siđemo, nisam siguran. Tek krenuli smo mu u susret i peške prošli kroz ona sela koja sam gore nabrojao. Meštani su nas malo nepoverljivo posmatrali. Neki su pokušali da pomognu pošto jedina srpska mreža dostupna u Štrpcu i okolini (mts) do tog puta nije dobacivala a roming nije funkcionisao. Kako god dopunili smo kilometražu do nekih 13-14 km i prošli krajem kojim inače ne bi išli peške. Na pola puta sreli smo se sa minibusom.

U motel stižemo nešto ispred jedan. Imamo vremena da se osvežimo i spakujemo stvari. Par reči o motelu. Solidan smeštaj, čisto, topla voda, dobar restoran, za nas planinare i više nego što treba. Omogućili su nam rani ulazak u subotu jutro i kasno odjavljivanje u nedelju. Za večeru sam jeo rebarca na kajmaku. Bilo je više nego ukusno i dovoljno vam je pola porcije. Sam smeštaj nikada nam nije prioritet ali u ovom slučaju motel Lovac je nezaobilazan i zaista je podigao kvalitet cele akcije.



KiM


Neke teme izbegavam ili ih samo dodirujem, želeći da očuvam temu i usmerenje bloga. Ali sada prosto ne mogu da ignorišem činjenicu da je pored vetra na Piribregu glavni utisak to što sam bio na Kosovu. Prvi put od 1981. kada sam se vraćao sa poslednjeg letovanja sa roditeljima iz Grčke. Svake godine išli smo i vraćali se pravcem GM - Kraljevo - Mitrovica - Priština - Skoplje i ovaj odlazak je na neki način omaž tim putovanjima.

Odmah da kažem da nismo imali nikakvih problema. Prethodno smo se informisali a i našem vozaču je ovo bio treći ili četvrti uzastopni vikend u Štrpcu tako da probleme nismo ni očekivali. Sve je bilo ok od samog početka, carinici su im svakako bili ljubazniji od mađarskih. Iz toga naravno ne izvlačim nikakve zaključke, zaključaka ću se čuvati jer tek dva nepuna dana smo boravili dole. Dva utiska ipak moram ovde da podelim.

Ako Srbi i Albanci na Kosovu budu tražili neku zajedničku tačku, slobodno mogu da krenu od zagađenosti teritorije koju (još uvek) dele. Obično ovu temu izdvajam u posebne tekstove ili foto-albume, pre svega iz poštovanja prema domaćinima. Ipak, naši domaćini su uvek zaljubljenici u prirodu, ne učestvuju u njenom zagađivanju i verovatno im smeta ista stvar kao i meni. Primetićete da u albumu nema ni jedne fotografije reke Lepenac (u pitanju je planinska reka, bogata vodom koja izvire i teče severnim obodom Šare i kada je obiđe savija na jug i uliva se u Vardar kod Skoplja). Zato što bukvalno ni jedan snimak nije bilo moguće napraviti a da količina đubreta ne prevlada lepotu reke. Isto je sa rečicom koja protiče kroz centar Štrpca, isto je van reka, isto je pored puteva, isto je u albanskom i u srpskom delu... Sveopšti balkanski problem koji ovde na žalost dostiže kulminaciju.

Subotu popodne iskoristio sam da malo prošetam mestom. Neuobičajeno mnogo mladih srednjoškolaca u centru grada, možda su se vraćali iz škole, ne znam. Ovi što su skitali uveče kažu da ih je bila puna diskoteka. Mladi ko mladi, željni druženja, muvanja, provoda. Devojčice sređene, često i preko granice ukusa ali to je opet opšti trend. Nisu bili ni rođeni 1999. godine. Isti taj dan na Brezovici videli smo veliki broj skijaša. Uglavnom mlađi svet, sami ili sa decom. Pretpostavljam da su većina Albanci, dok ne progovore ne mogu da znam. A ne govore mnogo, uživaju u skijanju i sunačnom danu.

I onda mi je dok smo se vraćali palo na pamet da za proteklih skoro trideset godina nikakvu lepu nisam čuo sa Kosova. Nisam video slike ni izveštaj ni sa jednog radosnog ili veselog događaja koji nema političku konotaciju. Kraj školske godine, proslava mature, svadba, žurka povodom nečijeg rođendana... Znam naravno da dole nije bilo mnogo veselo ali evo mi smo bili dva dana i videli smo tu decu koja se zabavljaju i te skijaše koji uživaju. Takve slike već dvadeset godina ne stižu do nas sa Kosova a eto nije baš da ih nema. Život se probija i u mnogo gorim uslovima i treba mu dati šansu. Ta deca samo sad imaju 16 godina i važnije su im neke druge stvari od onih o kojima svakodnevno slušamo. Pitanje je da li su i sama toga svesna.



Gračanica


Svratili smo u Gračanicu u povratku. Ispred Prištine skrenete desno i brzo stižete do manastira. Nisam bio do sada. Nekako sam je drugačije zamišljao, ne u sred gradskog okruženja. Očekivao sam da vidim neke zaštitne mere ali sve je bar na izgled bilo savršeno normalno. Mada su nas koturovi bodljikave žice postavljeni na ogradu podsetili gde se nalazimo.




Dvorište manastira je lepo uređeno, sa merom i bez suvišnih detalja tako da vam ništa ne skreće pažnju sa srednjevekovne crkve u njegovom središtu. Njenu spoljašnjost sam mnogo puta video na slikama, iskreno malo je manja nego što sam očekivao. Više sam bio impresioniran unutrašnošću, bogatstvom i lepotom fresaka. Njih nisam imao prilike tako često da vidim a nećeti ni vi u mom albumu jer sam ispoštovao zabranu fotografisanja koja je istaknuta na svakom koraku. Ne znam da li je briga za freske razlog, tek činjenica je da imam mnogo više fotografija iz katoličkih i protestantskih crkava nego iz pravoslavnih.



Na kraju...


Bio sam na Šar-planini prvi put, izašao na 2500m zimi, bio na Kosovu, video Gračanicu. Malo li je? Za sledeću godinu planiramo Crni kamen a možda odem i pre toga, u neko mirnije godišnje doba. Još važnije, sada verujem da ću uspeti da vidim i neke druge stvari koje su mi do juče izgledale nedostupne, Dečane, Pećku patrijaršiju, Bekimovu Bistricu, izvor Belog Drima...


Fotografije:

Piribreg, Šar-planina
Ostrvica, Žar-planina
Gračanica



петак, 01. фебруар 2019.

Bazilika Santa Kroče

Bazilika Santa Kroče (it. Basilica di Santa Croce) je crkva u Firenci. Franjevačka, ako vam to išta znači. Meni obično ne znači puno ali ovoga puta je malo drugačije. Sveti Franjo Asiški boravio je u Firenci početkom XIII veka gde su članovi njegovog reda dobili su neko ostrvce na reci Arno na kome se nalazila mala kapela Santa Kroče (Svetog krsta u prevodu). Naselili su se u blizini reke, izvan gradskih zidina gde su ubrzo sagradili crkvicu. Kada im je ona postala mala, na njenim temeljima započeli su gradnju današnjeg objekta, tačno 12.maja 1294. godine. Zadržali su ime ostrvske kapele i preneli ga jednu a onda i na drugu crkvu.

Zašto baš Santa Kroče? Odabrali smo je još pre polaska, dok smo proučavali šta treba videti u Firenci. Santa Kroče, kao uostalom i sve glavne crkve u ovom gradu, poseduje neka vrlo značajna umetnička dela i zapravo je muzej a ne crkva u klasičnom smislu. Aduti su bili tri rada Donatela, kapela Paci Filipa Bruneleskija ali i grobnice Mikelanđela i Galileja. 


Trg i nova fasada


Do crkve smo, kao i većina turista, stigli sa Piazza della Signoria. Iz uskih ulica odjednom smo izbili na široki, pravougaoni trg. Italijani su imali (a možda ga još uvek imaju...) taj lep običaj da ispred monumentalnih crkava ostave trg i da ga nazovu po crkvi. Piazza di Santa Croce je verovatno najveći takav trg u Firenci, delimično i zbog male naseljenosti tog kraja u vreme izgradnje crkve. Kasnije je dobio svoju komercijalnu i festivalsku namenu pa ga je to očuvalo. I dan danas se održavaju utakmice u igri Calcio Fiorentino, ako sam dobro shvatio u pitanju je neka prilično gruba kombinacija fudbala i ragbija. Nacrtaću se jednog juna tamo pa ću proveriti.



Trg prilično odvaja od ostatka starog jezgra Firence i to shvatite čim zakoračite na njega. Zgrade koje ga okružuju nisu toliko teške i visoke i zajedno sa širokim, otvorenim prostorom donose izvesno olakšanje. Kao da smo tek onda shvatili da su nas firentinske palate pomalo i pritiskale. Ne samo to, ceo ambijent je neobavezniji, manje uglađen. Ako neki pijac ima u centru grada, tu ga očekujete. I bili su neki drveni kiosci na zapadnom delu trga, odakle smo došli. Oko trga poređane su klupe i tu smo seli da nešto prezalogajimo. Na istočnom delu blistala je fasada crkve Santa Kroče.

Neogotička mermerna fasada, izgrađena sredinom XIX veka rad je arhitekte Nikola Matasa. Osim što je bio profesor na firentinskoj Akademiji primenjenih umetnosti, Matas je bio i Jevrejin. Otuda Davidova zvezda na vrhu fasade što nije baš uobičajen ukras na katoličkim crkvama. Matas je želeo da ga sahrane u crkvi ali toliko daleko nisu želeli da idu pa su našli kompromisno rešenje i sahranili ga negde ispod samog glavnog ulaza gde se nalazi i spomen ploča. 



Nisam baš preterano oduševljen tim rešenjem koje je primenjeno i na nekim drugim crkvama, konkretno u Firenci na Santa Marija Novela. Činjenica je da stara fasada nije bila baš reprezentativna ali opet ovo je nešto potpuno drugačije u odnosu na ostatak crkve koji je zadržao prvobitni izgled. Pre svega u materijalu i u bogatstvu detalja. Crkva potpuno različito izgleda ako je gledate sa trga i ako je gledate iz neke druge perspektive. Sa trga vidite samo mermernu fasadu i verovatno je to smišljeno urađeno odgovarajućim izborom dimenzija. Valjda je zato i nisam mnogo fotografisao spolja, posle par snimaka nisam imao više motiva. No dobro, nisam ja taj čija bi trebalo da se sluša. Ispred crkve je spomenik Danteu. Prvobitno je bio postavljen na sredinu trga ali je sklonjen zbog te utakmice i više nije vraćan na staro mesto.


Počivalište italijanskih velikana


U crkvu ulazite sa bočne strane, leve ako stojite ispred glavne fasade. Ulaz je 8e i za te pare možete ceo kompleks da razgledate. Sama crkva je izgrađena u gotičkom stilu. Osnova je u obliku egipatskog Tau krsta, koji je simbol Sv. Franje, a za prvobitni plan odgovoran je izvesni Arnolfo di Cambio. Kasnije su mnogi drugi menjali i dodavali nešto svoje, od Bruneleskija i Mikeloca, preko Vazarija do Nikola Matasa. Unutra imate jedan glavni, dugački brod sa dva bočna odvojena od glavnog nizom oktagonalnih stubova. Struktura koju smo prethodni dan videli i u crkvama San Lorenco i Santo Spirito. Impresivnih je dimenzija a nije prenatrpana.

Pogled od glavnih, zapadnih vrata, zatvorenih za posetioce

Sredinom XV veka dva firentinska kancelara Leonardo Bruni i njegov naslednik Karlo Marsupini sahranjeni su u crkvi. To su bili prvi renesansni nadgrobni spomenici, rad umetnika Bernarda Roselina odnosno Desiderija da Setignana. Od tada je crkva postala poznata po grobnicama slavnih Italijana. Na početku ovog svojevrsnog niza velikana leže dva diva umetnosti i nauke - Mikelanđelo i Galilej. Sahranjeni su jedan preko puta drugog odmah do glavnih vrata na zapadnom kraju crkve.

Buonaroti je umro u Rimu i po želji pape trebalo je tamo da ga sahrane ali su građani Firence prokrijumčarili njegovo telo i sahranili ga u gradu u kome je ponikao. Već sledeće godine (1565) Vazari je radio preuređenje unutrašnjosti crkve u okviru kojeg je dizajnirao grobnicu sa tri ženske figure koje tuguju, simbol tri umetnosti u kojima se Mikelanđelo proslavio - slikarstvo, vajarstvo i arhitektura. Iako je pri tom renoviranju uglavnom delio poslove i govorio ko će šta da naslika ili izvaja (i onda su takvi dobro prolazili...), Vazari je sam naslikao oltarsku sliku Put za Kalvariju koja je smeštena sa leve strane grobnice. Bio je prijatelj i veliki obožavalac Mikelanđela i slika je svojevrsni omaž ženskim likovima koje je veliki umetnik stvorio. U centru pažnje je Veronika koja drži veo sa otisnutim licem Hrista a žena sa njene leve strane ima slične karakteristike kao Libijska sibila sa kupole Sikstinske kapele. Naravno, daleko od toga da sam ja ovo znao ili izmislio, pročitao sam ovde, pa ako vas zanima... I slika i grobnica bile su u fazi čišćenja i konzervacije kada smo mi bili, videćete u albumu sliku položenu i okrenutu na stranu. Vazari je umro pre nego što je grobnica završena.


Velikog naučnika i jeretika Galilea Galileja već sam pominjao u tekstu o Pizi gde je posmatrao luster u katerali dok osciluje i bacao kugle sa vrha Krivog tornja. Da se zadržao na tome Crkva ga možda i ne bi dirala ali on je napravio teleskop i uperio ga ka nebu podržavši Kopernikovu teoriju da se sve okreće oko Sunca (a ne oko para, kako je Crkva smatrala...). Da li je ili nije izgovorio ono čuveno ipak se okreće, tek  formalno se pokajao i prošao bolje od nesrećnog Đordana Bruna. Pokajanje ni na koji način nije umanjilo značaj njegovog rada a omogućilo mu je da u kućnom pritvoru dovrši delo kojim je postavio osnov moderne mehanike. Umro je 1642. i Medičiji su hteli da ga odmah sahrane u monumentalnoj grobnici ali se tadašnji Papa usprotivio pa je sahranjen u nekoj maloj prostoriji, iza neke kapele. Na današnju lokaciju njegovi ostaci su preneti 1737. godine a dvadeset godina kasnije skinuta je zabrana sa njegovih dela. Zvaničan oprost RKC zatražila je tek 1992. godine. Šest vekova kasnije njegovo učenje ponovo se preispituje i ravna ploča ponovo dobija pristalice. Galijejev odgovor je srednji prst desne ruke koji se čuva u njegovom muzeju, takođe u Firenci.

Pored Mikelanđela je već pominjana slika a onda Danteov kenotaf. Firenca je proterala velikog pesnika pa je ovaj umro i sahranjen u Raveni. Mislim da ga još uvek bezuspešno traže ali ko zna, jednog dana možda popune prazan grob. U istom redu su Nikolo Makijaveli i Đoakino Rosini. Od ostalih pomenuo bih još Uga Foskola, književnika i prevodioca, ateiste po ubeđenju. Pored grobnica, praznih ili nastanjenih, u crkvi ima dosta spomen ploča. Pala mi je u oči ona posvećena Markoniju. Pomalo ironično deluje natpis ispod njegovog imena da je izmislio radio ali bolje i to nego da napišu da je bio fašistički predsednik Italijanske kraljevske akademije.


Donatelo, Đoto, Bronzino...



Idući napred kroz crkvu stigli smo do glavnog oltara. Levo od njega videćete prvo od tri Donatelova rada u Santa Kroče. Raspeće urađeno u drvetu toliko je realistično da je Bruneleski navodno izjavio kako je Donatelo predstavio Hrista kao seljaka. Hrist je predstavljen sa bradom, tamne kože, sa licem daleko od blaženog kako su ga do tada uglavnom prikazivali, što je i bila poenta kojoj je Donatelo težio. Ne možete mu prići blizu ali zoom na fotoapartu je odradio posao.

U tom delu crkve počinju jedna do druge da se ređaju kapele kojima su upravljale i koristile ih bogate firentinske porodice. Da li zbog sujete i želje za prestižom ili što su zaista cenili umetnost, tek angažovali su najpoznatije majstore toga doba za dekoraciju i na taj način svojim sugrađanima nekoliko vekova kasnije obezbedili stalni izvor prihoda. Neposredno pored glavnog oltara nalaze se kapele Bardi i Peruci koje je ukrasio Đoto, preteča ili jedan od prvih slikara Renesanse. Kapela Bardi sadrži freske iz života Franje Asiškog dok su u kapeli Peruci slike iz života Jovana Krstitelja i Jovana Evanđeliste. Tu je i čuvena Irodova gozba. Freske u obe kapele bile su prekrečene početkom XVIII veka a sredinom XIX izvršena je njihova restauracija. Možda je trebalo da sačekaju bolju tehniku, freske su ispale dosta blede. Navodno je ovde Đoto prvi primenio perspektivu u prikazu ljudskih figura.
Đoto: Irodova gozba

Idemo dalje i ulazimo u deo gde je sakristija i još nekoliko kapela. Gubimo osećaj da smo u crkvi, prelazimo iz prostorije u prostoriju. Preskačemo kapelu Baroničeli sa još jednom Đotoovim radom ali u sakristiji vidimo Čimabuovo Raspeće (o njemu nešto kasnije) i u kapeli Mediči ogromnu sliku Bronzina, Silazak Hrista u Limbo. Zanimljiva kompozicija sa puno osoba, neke od njih pokušavaju da nađu spas u dolasku Hrista dok drugima atmosfera u Limbu izgleda i ne smeta mnogo. Požuda na njihovim licima prilično je verno prikazana a kasnije sam pročitao da mu je zamerano na dekadenciji i skaradnom erotizmu. Neke detalje sa slike svakako nisam očekivao u franjevačkoj crkvi. Bronzino je inače likove iz Starog zaveta slikao po likovima iz svoje okoline a u gornjem levom uglu nalazi se njegov autoportret.


Za kraj kao i obično najjači utisak. Pored samog izlaza iz crkve u dvorište nalazi se Donatelovo remek delo Blagovesti. U pitanju je reljef uklesan na pozlaćenom kamenu. Marija je zatečena i zaprepašćena, knjiga joj je otvorena i ona kao da želi da pobegne iz kadra. I pored toga posmatra i sluša Gavrila sa puno poštovanja i skromnosti. Reklo bi se da je Donatelo uhvatio onaj trenutak kada joj je vest saopštena ali ona još uvek ne može da je prihvati. Istovremeno je počastvovana i uplašena posledicama koje bi mogla da ima u tadašnjem društvu a njena skromnost postavlja pitanje: zašto baš ja?  Gavrilo je svestan svega toga i trudi da joj priđe što blaže. Vidi se i koliko je poštuje što je odabrana među svim drugim devojkama. Kao i kod Raspeća i ovde je Donatelo težio što realističnijem prikazu poznatog i mnogo puta prikazanog događaja. Naglašava ljudsku reakciju za razliku od božanske koja je do tada isključivo prikazivana. Potpuno revolucionarno za prvu polovinu XV veka.



Dvorišta ili klausteri


Izlaz iz crkve je na južnom krilu, preko puta ulaza. Svi objekti kompleksa organizovani su oko dva klaustera. Klausteri predstavljaju zatvorene vrtove ili dvorišta, obično ograđeni zidovima velikih građevina, uglavnom crkava i manastira ali i nekih svetovnih objekata. Ono što jedno dvorište čini klausterom su pokrivene staze ili tremovi uz te zidove, od otvorenog prostora odvojene stubovima sa lukovima.

Prvi klauster u koji ulazimo pripisuje se i nosi ime Arnolfa di Kambija, istog onog kome se i crkva pripisuje. Naslanja se na južni zid bazilike i sa te strane je duži niz lukova, izdignut iznad nivoa zemljišta. Drugi i kraći niz je preko puta ovog prvog. Klauster je nekada služio kao groblje ali je ono kasnije poravnato i pretvoreno u vrt. Neki od spomenika su sačuvani i smešteni uz sam zid crkve. Oblika je izduženog pravougaonika. Na istočnom kraju nalazi se Pacijeva kapela (o njoj kasnije) a na južnom kraju je izlaz iz kompleksa na trg. Neposredno pored izlaza nalazi se wc što je uvek korisna informacija.


Arnolfom klauster, levo je crkva, pravo kapela Paci, iza mene kapija i ulica

Sledeći u nizu je Bruneleskijev klauster. Do njega stižete tako što iz crkve samo nastavite pravo i prođete severnim krajem Arnolfovog. Zove se Bruneleskijev pošto ga je on zamislio i nacrtao ali je umro pre nego što je završen 1453. godine. Firenca je puna objekata koje je Bruneleski započeo ili zamislio i čiji konačni izgled nije stigao da vidi. Naručilac i finansijer klaustera bila je porodica Spineli čiji se grb nalazi na ulazu. Za razliku od prethodnog ovde je unutrašnji travnjak potpuno okružen stubovima i lukovima. Iz njega se ulazi u Muzej Santa Kroče.


Bruneleskijev klauster

Postoji i treći klauster, najmanji i najstariji. Ušuškan između zidova crkve i kapele Paci, neposredno ispod zvonika, nije toliko upečatljiv kao prethodna dva. Iz njega se ulazi u Famedio, suterenski prostor (nisam siguran ali pretpostavljam ispod glavne crkve) koji predstavlja masovnu grobnicu italijanskih vojnika iz perioda prve polovine XX veka. Fašisti su adaptirali ovaj prostor da bi u njemu uz sve vojne počasti sahranili žrtve svojih ratova a kasnije je grobnica proširane i za vojnike stradale u prvom svetskom ratu. Famedio potpuno odudara od ostatka srednjevekovnog kompleksa.


Kapela Paci


Za razliku od ostalih kapela koje su prostorije u okviru crkve, kapela Paci ili Pacijeva kapela je zaseban objekat. Već sam pomenuo da se nalazi na vrhu prvog klaustera, neposredno pored crkve i ispod zvonika. Na suprotnom kraju nalazi se izlazna kapija tako da se kapela može videti i sa ulice. Autor kapele Paci je Filipo Bruneleski. Ona je jedno od njegovih najznačajnijih dela, ujedno i jedan od temelja renesansne arhitekture. Ni ovo svoje delo Bruneleski nije dočekao da vidi završeno. Umro je 1446. i do smrti je rukovodio radovima na izgradnji.



Investitor ili naručilac radova bila je porodica Paci, kako samo ime kapele kaže. Bogata i slavna bankarska porodica, u stalnom sukobu sa Medičijima, ostala je poznata uglavnom po dve stvari: kapeli i zaveri u kojoj je ubijen Đulijano Mediči, brat Lorenca Veličanstvenog. Zavera nije uspela, Lorenco se spasao a Pacijevi su uhvaćeni i pobijeni. Taj događaj iz 1478. označio je kraj intenzivnog rada na kapeli, glave porodice su nestale pa je nestalo i para.


Bio sam veoma iznenađen kada smo ušli. Objekat je skoro potpuno prazan. Osim zidova prisutno je samo jedno poveće mermerno postolje za svećnjake u oltaru. Jako neobično za objekat religiozne namene, uglavnom su pretrpani. Glavna prostorija je pravougaone osnove i malo joj nedostaje da po obliku bude pravilna kocka. Oltar je u drugom, dosta manjem prostoru, naspram ulaznih vrata. Taj drugi u osnovi ima čist kvadarat. Iznad obe prostoje su kupole u obliku polusfera. Sve ovo naglašavam jer kažu da je upravo ta simetrija i sklad ostvarnih prostornih oblika ono što Bruneleskijevom delu daje originalnost i lepotu.


Zidovi su ukrašeni pilasterima sa korintskim kapitelima na vrhu. Iznad njih je friz a ispod njega, gore visoko, nalazi se dvanaest medaljona sa likovima apostola. Medaljoni su urađeni u glaziranoj terakoti i delo su Luke dela Robije (slika levo). Oko glavne kupole nalaze se još četiri medaljona sa likovima jevanđelista. Nije sigurno ko je njihov autor, pominje se Donatelo pa i sam Bruneleski. A možda je i neko od bezimenih umetnika iz njihovih radionica. Njih istorija ne pamti a ko zna šta su sve svojim rukama stvorili.

Ispred kapele je trem sa šest stubova prema dvorištu. Za njega se smatra da ne pripada Bruneleskiju i da je smišljen i sagrađen posle njegove smrti. Nema ga na fotografijama, nismo ga baš primetili. Uvek nešto propustite da vidite ali na sreću do Firence nema više od hiljadu kilometara...



Muzej Santa Kroče


Na kraju smo stigli i do muzeja crkve. Krajem XIX veka prikupljena su umetnička dela i 1900. godine otvorena muzejska postavka. Neka od tih dela izgubila su vremenom svoje mesto u crkvi a neka je prosto crkva posedovala. Prostorije muzeja nekada su pripadale manastiru. Ulaz je iz Bruneleskijevog klaustera. 

Već smo bili umorni i prepuni utisaka tako da smo pored većine eksponata samo prošli i otišli da vidimo neke koje smo unaped odabrali. Malo duže smo se zadržali ispred živopisnih radova umetničke familije dela Robija. Ali i njih ću ovde da preskočim, zadržaću se samo na dve stvari.


Treće Donatelovo delo koje u Santa Kroče možete videti je pozlaćena statua od brozne Svetog Luja iz Tuluza. Rađena je od 1423. do 1425. godine za spoljnu nišu firentinske crkve Orsanmikele ali je niša promenila vlasnika pa je u nju smeštena Verokijeva skulptura Hrist i Sv.Toma. Kako je Sveti Luj bio franjevac, statua je završila u crkvi Santa Kroče i to takođe u niši, na sredini stare fasade. Tu se izgleda dosta dugo zadržala a kada je izgrađena nova fasada, Donatelova statua je završila u muzeju. Zanimljivo je da su za vreme rata figure iz Orsanmikele bile sklonjene na sigurno pa je Sveti Luj ipak proveo neko vreme u nesuđenoj niši. On nosi skromne franjevačke sandale ispod luksuznog ogrtača čime se valjda naglašava njegov prelazak sa vladarskog položaja u samostan. Donatelo je bio pod jakim uticajem antičke umetnosti što se posebno vidi na prevojima tunike a kažu i da gest kojim blagoslovi podseća na klasične skulpture oratora...


I za kraj priče o Santa Kroče nešto o najvećoj nevolji koja je redovno pratila ovu crkvu - o poplavama. Reka Arno se izgleda često izlivala a kompleks je blizu nje tako da je redovno bio plavljen. U poslednjoj prostoriji muzeja nalazi se ogromna slika ili freska pored koje je obeležen nivo koji je voda dostizala u najvećim poplavama. Drugu takvu ilustraciju vidite na slici levo, moja supruga stoji pored stuba na kome su prikačene oznake nivoa vode sa godinama kada se poplava dogodila. Skroz gore, iznad sredine prozora, obeležen je neverovatni nivo vode iz 1966. godine. Muzej je neku godinu pre toga bio renoviran a posle poplave i on i mnoga umetnička dela morala su da idu na restauraciju. Tek 1975. ponovo je otvoren. Simbol poplave postalo je već pomenuto Čimabuovo raspeće koje je zadržano u takvom, oštećenom stanju.


Na kraju...


Napuštamo muzej i krećemo ka izlazu. Ne žurimo, zastajemo u glavnom dvorištu da napravimo još nekoliko fotografija južnog zida crkve i kapele Paci. Izlazmo na trg, prelazimo preko njega a zatim silazimo do reke, prelazimo preko mosta Ponte Alle Grazie i se penjemo na uzvišenje Piazzale Michelangelo sa koga se pruža najlepši pogled na grad. Prepuni smo utisaka i nema šanse da još negde ulazimo. Jedino možemo da sedimo na stepenicama i uživamo u pogledu na grad obasjan popodnevnim suncem. Nisam prepoznao Santa Kroče u prvom trenutku, otuda onaj komentar o novoj fasadi. Crkva inače dominira panoramom Firence zajedno sa katedralom i palatom Vekio.





Fotografije


Linkovi / literatura:
http://www.santacroceopera.it/en/default.aspx
https://en.wikipedia.org/wiki/Santa_Croce,_Florence
https://www.visitflorence.com/florence-churches/santa-croce.html
https://santacroceinflorence.wordpress.com/
http://www.museumsinflorence.com/foto/opera%20s.croce/thumbnails/santacroceplan.html





уторак, 20. новембар 2018.

Piazza dei Miracoli

Druga priča sa putovanja u Toskanu. Krenuo sam hronološki obrnutim redosledom i još uvek se nisam pomerio sa poslednjeg dana. Nikada do sada nisam delio u dva posta ono što sam video istog dana, u samo šest sati. Ali niti mogu Pizu i Luku da stavim u istu priču, niti mogu da ih preskočim.

Piazza dei Miracoli u prevodu znači Trg čuda. Na njemu se pored famoznog Krivog tornja nalaze još neke građevine koje su Pizu svrstale među najposećenije gradove Italije. Zašto ovakav naslov posta? Zato što ništa drugo od Pize nismo videli pa sam onda naslov kao i sam tekst morao da ograničim na ovaj kompleks. Dobili smo dva sata slobodno što realno nije dovoljno ni za detaljni obilazak Piazza dei Miracoli a o nekoj šetnji dalje po gradu nije bilo ni govora (naravno, detaljni obilazak je relativan pojam, meni nije bilo dovoljno, nekima jeste). 

Zašto je naslov na italijanskom jeziku? Ne dopada mi se naziv Trg čuda, zvuči mi suviše pompezno, groteskno, skoro vašarski. I onda ga na italijanskom nekako lakše podnosim. Ceo taj kompleks zaista jeste izuzetan ali niti prostor liči mnogo na trg, niti su objekti na njemu čuda. Moćno izgledaju ali nema kod njih ništa čudno. Jeste Krivi toranj pokušao da se probije među sedam čuda novog sveta ali je otpao još pre finala.



Dolazak na Piazza dei Miracoli


Od mesta gde smo napustili autobus imamo 15 minuta pešačenja. Savremeni deo grada kroz koji prolazimo čini potpuni kontrast renesansnoj Firenci, banjskom ambijentu Montekatinija i srednjevekovnoj Pizi čiji ćemo najlepši deo uskoro videti. Ispred kapije je gomila tezgi za prodaju suvenira. Prolazimo kroz Porta Nuova koja je 1562. otvorio neki od Medičija i ulazimo u jedan od najpoznatijih (da li i najlepših...) kompleksa na svetu. Oivičen je dugačkim zgradama i zidovima, sa ulazima na zapadnoj (našoj) i istočnoj strani. Celom dužinom južnog dela kompleksa leži asfaltna staza, krcata turistima iz celog sveta. Levo je travnjak, uredniji i zeleniji nego na Old Trafordu na početku sezone. Njegova boja još više ističe mermerne objekte koji se na njemu nalaze.


Krstionica u prvom planu, desno katedrala, skroz desno zvonik, levo groblje

Cinici, a ima ih među nama, rekli bi da je u pitanju crkva sa pratećim zvonikom, krstionicom i grobljem. Potpuno tačno i istovremeno ništa dalje od istine. Svaki od navedenih objekata dovoljno je sam za sebe čuven i prepoznatljiv a opet savršeno se uklapaju u celinu koju smo imali zadovoljstvo da vidimo. Sredinom XI veka započeta je gradnja crkve koja je potom dobila status katedrale. Nekih 100 godina kasnije započeta je gradnja krstionice a odmah zatim i zvonika koji se ubrzo iskrivio zbog čega je postao poznatiji od same crkve. Još jedan vek kasnije napravljeno je zatvoreno groblje.

Zanimljiv je način naplate karata. Plaća se za ulaz u krstionicu, groblje i muzej i to 5e za jedan objekat (bilo koji), 7e za dva i 8e za sva tri. Bilo koja kupljena karta omogućava i ulaz u katedralu. Krivi toranj je van ovih kombinacija, da bi ste se popeli do njegovog vrha treba izdvojiti 18e. Umesto glavnog muzeja katedrale koji se renovira, u ponudi je bio muzej sinopija ali o tome kasnije. Uzeli smo karte od 8e i obišli sve osim Krivog tornja.


Katedrala


Nemam često priliku da vidim romaničke crkve. Mnogo gotičkih koje sam video poslednjih godina sagrađene su na mestu prethodne romaničke. U želji za novijim, savremenijim i lepšim, i u nedostatku bezbednog prostora, ljudi su rušili staro i pravili novo. Nekada možda i sa dobrim razlogom ali Duomo di Pisa bila je suviše lepa i monumentalna da bi je tek tako zamenili.

Gradnja crkve započeta je 1063. godine. Plan je napravio i u delo sproveo izvesni Busketo. U mnogo čemu katedrala odslikava moć tadašnje Pize. Sagrađena je izvan gradskih zidina sa očiglednom namerom da pokažu da nemaju čega da se plaše. Istovremeno je u Veneciji započeto renoviranje crkve Svetog Marka pa se nadmetanje mornarica proširilo na područje arhitekture. Novac za izgradnju obezbedio je ratni plen otet na Siciliji a što je najinteresantnije na građevini su vidljivi arapski i vizantijski uticaji koje su pizanski trgovci donosili sa putovanja. Vikipedija stil naziva pizanska romanika a činjenica je da dve crkve iz obližnje Luke podsećaju na ovu. Dok su vojske ratovale, umetnici su se ugledali i krali jedni od drugih.

Katedrala je znatno oštećena u požaru 1595. godine. Pored toga, pretrpela je još nekoliko renoviranja što je i normalno za objekat star skoro hiljadu godina. Poslednja veća rekonstrukcija rađena je u XIX veku kada su originalne statue sa fasade zamenjene kopijama i premeštene u muzej koji na žalost nismo imali prilike da vidimo. 



Nismo uspeli da vidimo ni unutrašnjost katedrale. Ušli smo ali mogli smo samo da bacimo pogled sa mesta odakle sam ovo fotografisao. Najveći deo prostora bio je do podneva rezervisan na nedeljno bogosluženje a nama je baš tada zakazan povratak. Nemam mnogo razumevanja za ovakva pravila. U Pizi ima još puno crkava, ne verujem da je Bogu mnogo bitno u kojoj mu se molite. Katedrala predstavlja svetsku baštinu i kao takva morala bi da bude dostupna nama koji je prvi a možda i jedini put posećujemo. Posebno kada se zna da pre hiljadu godina ljudi skoro ništa drugo osim crkava nisu mogli da grade (i zamkova ali njih su napadali i rušili) a sada ne možemo da gledamo te objekte, opet zato što su crkve. Kako god, propovedaonicu koju je Đovani Pizano uradio videli smo samo iz daleka.



Krivi toranj


Krivi toranj je prvo što vam padne na pamet kada se pomene Piza. Teško ćete naći čoveka koji za njega nije čuo. Ako pokušate da se setite kada ste prvi put čuli, shvatićete da spada u one pojmove za koje oduvek znate. Sećam ga se iz ilustracija u udžbenicima, školskih časopisa, brošura turističkih agencija, rebusa... Dovoljno je da neko nacrta nakrivljenu kulu i svi znaju o čemu se radi. Karakterističan oblik do te mere da ga je skoro nemoguće iskarikirati do neprepoznatljivosti. 

I sada, kada sam ga konačno i uživo video, usuđujem se da kažem jedno NE i jedno DA. Ne, Piza nije samo Krivi toranj, ne idete tamo samo zbog njega. Da, toranj je prelep pored toga što je kriv i zaista ga treba videti.

Kao što sam pomenuo u pitanju je zvonik a ne kula (tower) sa izviđačkom i odbranmenom funkcijom. Izgradnja je započeta 1173. godine na vrlo nestabilnom terenu i već kod drugog sprata počeo je da se krivi, tačnije jedna strana počela je da tone. Gradili su ga čitavih 200 godina. Piše da je to zbog čestih ratova koje je Piza vodila u to vreme mada liči mi da im je trebalo vremena da skupe hrabrost i podignu još jedan sprat. Još piše da je upravo ta usporena gradnja pomogla zemljištu da se koliko toliko stabilizuje i da bi se toranj srušio da su brže gradili. Ne ulazim u to, samo prenosim šta sam pročitao. 

Ne znam kako i koliko puta su pokušavali da ga stabilizuju, tek 1990. postalo je suviše opasno da se ulazi. Toranj je zatvoren i ceo svet se uključio u rešavanje problema. Pomoću nekakvih pumpi ubacili su pesak ispod te kritične strane i uspeli da ga vrate na bezbedan ugao. Rekli su nam da su mogli i potpuno da ga isprave ali onda to više ne bi bio krivi toranj


Osim što su ga statički stabilizovali, sredili su mu i fasadu i toranj bukvalno blista. Napravljen je u romaničkom stilu. Vikipedija smatra da nije sigurno ko je autor mada je pronađena ploča sa imenom izvesnog Bonana. Koliko je to sigurno, procenite sami. Nismo ulazili i peli se tih 56,67m koliko je visok na višem delu. Cena nije baš popularna a i plašili smo se da ne potrošimo previše vremena. Posle smo videli da kada kupujete kartu birate vreme kada ćete da uđete. Na velikom displeju prikazuje se broj preostalih mesta po satima. Nisam ga nešto mnogo ni fotografisao. Sa svih strana slično izgleda, sa nekih se ne primećuje nagib, neke strane mi je položaj sunca onemogućio pa se sve svelo na par samostalnih fotografija koje su ušle u album.

I još nešto. Naravno da sam imao ideju da napravim one fotografije kako pridržavamo ili guramo toranj da se sruši. Brzo sam odustao. Nigde nisam video toliku gomilu sveta koja se glupira. Vise na ogradi, upadaju jedni drugima u kadar, pridržavaju, hvataju odozgo, šutiraju mučeni toranj. Očito da je trebalo ranije da ga vidim a ne sa pedeset godina...




Monumentalno groblje


Ili što bi Italijani rekli Camposanto Monumentale. Campo santo je u bukvalnom prevodu sveta zemlja ali camposanto google direktno prevodi kao groblje. Zovu ga još i Camposanto Vecchio (staro groblje), što dalje implicira da postoji i novije groblje, što nije tako čudno s obzirom da je ovo izgrađeno u periodu 1284. - 1464. godine. Ceo kompleks, prvo crkva pa sve ostalo, napravljen je na mestu gde je pre toga bilo groblje. Ne samo iz hrišćanskog perioda, bilo je dosta rimskih sarkofaga. Monumentalno groblje je napravljeno da bi se organizovali postojeći i budući grobovi.




Objekat je oblika izduženog pravougaonika. Spoljni zid sačinjen je od slepih arkada. Unutra uz taj zid, sa sve četiri strane, nalazi se široki nadkriveni prostor i velika većina grobova, sarkofaga, spomenika, kenotafa i čega već još nalazi se u tom prostoru. U sredini je travnjak sa zemljom koju je navodno neki nadbiskup doneo sa Golgote, iz IV pljačkaškog pohoda koje su zvali krstaškim. Otuda valjda i naziv camposanto


Od četiri glavna objekta, Monumentalno groblje je najmlađi i izgrađeno je u gotičkom stilu. U albumu je zastupljeno sa najviše fotografija, prosto jer je njegov sadržaj najraznovrsniji. Piše da su u njemu uglavnom sahranjivali Medičije i profesore univerziteta u Pizi. Jedna od tri kapele zove se Amanati pošto se u njoj nalazi grob Liga Amanatija (fotografija levo), profesora medicine na već pomenutom univerzitetu. Još su dve kapele prisutne. U kapeli Del Poso čuvaju se relikvije a u kapeli Aula nalazi se lampa koja je pre toga visila u katedrali i koja je Galileju bila inspiracija da formira zakon oscilovanja klatna. Veliki naučnik rođen je u Pizi a pored ove lampe vezan je i za Krivi toranj, sa njega je bacao različite kugle da dokaže da vreme padanja ne zavisi od težine tela. 


I kada smo kod naučnika, bio sam prilično zadovoljan kada sam među statuama sa potpuno nepoznatim i nečitljivim imenima ugleda jednu ispod koje je pisalo Fibonacci. Oni koji su dovoljno dugo učili matematiku sigurno se sećaju Fibonačijevog niza gde se svaki sledeći član dobija kao zbir prethodna dva (1, 1, 2, 3, 5, 8...). Poznati matematičar uveo je u evropsku civilizaciju arapski metod beleženja brojeva. Interesantno da se uopšte nije zvao Fibonači već mu je to ime skovao francuski matematičar Gijom Libri: Fibonacci je skraćenica od filius Bonacci što znači sin Bonačijev. Statua koju sam video (foto desno) samo je spomenik, ne zna se gde je sahranjen, inače rođen je i umro u Pizi. 

Unutrašnji zidovi Camposanta bili su prekriveni freskama sve do jula 1944. godine kada je na olovni krov pala granata i zapalila ga. Puno predmeta je stradalo a freske posebno. Ipak puno njih je restaurirano i vraćeno na svoje mesto. Neposredno pred naš dolazak vraćena je freska Bonamika Bufalmaka Trijumf smrti. Ima je u albumu i to iz dva dela pošto je kompozicija ogromna. Restauracija se izvodi tako što se skine deo zida sa freskom a zatim se ona prenosi na platno koje se posle toga vrati na mesto gde je freska bila. Tragajući po Internetu našao sam i ovaj video u kome je taj postupak prikazan. Pogledajte, interesantno je...


Bufalmako: Trimuf smrti

Pred kraj obilaska posetili smo Muzej sinopija. Nije nam bilo jasno šta gledamo. Ogromni panoi sa vrlo bledim crtežima fresaka iz Monumentalnog groblja, svi u jednoj, crvenkasto braon boji. Znali smo da ima neke veze sa restauracijom ali tek u Beogradu sam pronašao da su to podloge pronađene ispod freski, neka vrsta pripreme za prave crteže i slike. Sinopija istovremeno označava i vrstu boje i pripremni crtež.



Krstionica


Po običaju za kraj sam ostavio ono što je ostavilo najjači utisak na mene. Krstionica Sv. Jovana ili Battistero di San Giovanni je rotonda sa 54.86m visine i 34.11m u prečniku što je čini najvećom krstionicom u Italiji. Nalazi se ispred katedrale prema kojoj je nagnuta 0.6 stepeni. I katedrala je nagnuta pošto su i ona i krstionica sagrađeni na istom nestabilnom terenu kao i zvonik. Samo što je zvonik tu najgore ili najbolje prošao.


Gradnja je započeta 15. avgusta 1152. godine. Diotisalvi je napravio projekat i nadzirao izgradnju prvog nivoa. Nikola Pizano je sto godina kasnije dovršio objekat izgradivši drugi nivo i kupolu. Posebno je interesantno to što je gradnju nastavio u gotičkom stilu, dok je prvi nivo ostao romanički. Kao laiku istorije umetnosti, meni taj prelaz ne samo što ne smeta nego mi je i vrlo interesantan. Ako bi me neko pitao koja je razlika romaničkog i gotičkog stila, što se inače vrlo retko dešava, pokazao bih mu Battistero di San Giovanni na kojoj kružne romaničke lukove na gornjem nivou zamenjuju oštri gotički lukovi. I kupola je podeljena po sredini, crvene ploče na zapadnoj strani zamenjuju sive olovne na strani ka katedrali. Treći kontrast na spoljnom delu objekta predstavlja naizmenična upotreba belog i sivog mermera što ne primetite dok ne priđete bliže.


Iznad glavnog ulaza u krstionicu

Glavni ulaz u krstionicu ukrašen je sa dva stuba i ne možete a da ne budete impresionirani količinom rada uloženom u njihovu obradu. Kao i u slike iz Hristovog života na gredi iznad ulaza. 



Unutrašnjost krstionice nije zatrpana predmetima i ukrasima. Potpuno je funkcionalna i prvo što vam padne u oči je osmougaoni... bazen za kršavanje izdignut na podest, sa bronzanom figurom svetog Jovana. Potiče iz XIII veka kada su još uvek potapali u vodu prilikom kršavanja. Iza njega je pravougani ograđeni prostor za sveštenika, dopalo mi se isklesano postolje za knijgu postavljeno na mermernom stubu. Najznačajniji detalj krstionice smešten je sa strane, pored jednog stuba i ne pada odmah u oči. 


Nikola Pizano rođen je na jugoistoku Italije između 1220. i 1225. godine. U Pizu je došao sa 20 i nešto godina i tu se primio pa je uzeo ili su mu dali prezime Pisano. Propovedaonicu u pizanskoj krstionici gradio je, tačnije klesao pet godina zajedno sa svojim pomoćnicima (što se vrlo često zaboravlja). Pod jakim uticajem antičkog nasleđa, Nikola je napravio nešto potpuno drugačije od svega što je u to vreme umetnost predstavljala. Navode ga kao prvog predstavnika ili preteču renesanse mada Renak kaže da ovo prerano uskrsnuće antičkog ideala ostalo je usamljeno i besplodno. Kako god, pet reljefnih ploča na stranama propovedaonice (šesta strana je otvorena za ulaz) nema sa tada aktuelnom gotikom ništa zajedničko uprkos tome što su na svim pločama prizori iz Hristovog života. Inspiraciju je Nikola Pizano skupljao sa ostataka starorimskih spomenika, posebno sarkofaga iz obližnjeg Camposanta. Pizu su inače osnovali Rimljani, u njoj je bilo dosta primera i ostataka antičke umetnosti a njeni stanovnici su i u srednjem veku bili svesni tog nasleđa. Zato je valjda i mogla da prođe figura nagog Herkula na propovedaonici, ispod pomenutih ploča.



Pošto smo sve to pregledali, popeli smo se na galeriju. Sa galerije je lep pogled na donji nivo krstionice i sve ovo o čemu sam pričao a sa jednog od prozora lep je pogled napolje, na katedralu i zvonik iza nje. Opet spominjem neopterećenost prostora detaljima i ukrasima koja naglašava oblik same krstionice. I akustičnost. Krstionca je vrlo akustična i svakih pola sata jedan od službenika to demonstrira pevajući neke jednostavne akorde. 



I na kraju...


Na Piazza dei Miracoli proveli smo dva sata. Onda sam došao kući, sredio fotografije i proveo mnogo više od ta dva sata tražeći u knjigama i na Internetu odgovor na pitanje: šta sam to zapravo video? Što je dobro. Možda zbog toga tekst previše liči na srednjoškolski udžbenik i neki se moj lični utisak izgubio u gomili podataka. Što već nije dobro. Osnovni cilj mi je da ovim pisanjem sredim svoje utiske a ako nekoga ubedim da se spakuje i ode Pizu, eto još jedne koristi. Ja svakako planiram bar još jednom da odem jer nisam baš sve video...




Fotografije