Ознаке

среда, 07. август 2019.

Zelengora i Lelija

Vraćam se sa planinarenja, nedelja kasno veče, u autobusu mi stiže sms od žene: I još nešto... ni jedan lift ne radi. Pa dobro, taj dan su mi jedini usponi bili kada sam ulazio u autobus. Ali sa svim stvarima peti sprat nije baš jednostavan zadatak. Penjem se, raspremam deo stvari, tuširam se i ležem da spavam. Samo do 3:30 kada me budi starija ćera koja stiže sa mora. Odlazim po nju do onoga što još uvek zovem železnička stanica. U kolima pokušavamo da na brzinu prepričamo najvažnije događaje iz proteklih desetak dana i ja ne mogu da se setim gde sam bio prethodnog vikenda. Porodično okupljanje na Kablaru jedan je od centralnih događaja poslednja tri leta ali produženi vikend na Zelengori učinio je da i njega na trenutak zaboravim. Za samo tri dana uspevam da se udaljim od svakodnevnice koliko i za 10 dana na moru. Bez interneta, bez kompjutera, bez televizora, u romingu, sa dokumentima zakopanim duboko u rancu uspevam skoro potpuno da se resetujem. Nije svaki vikend produženi ali onaj koji jeste ima neprocenjivu vrednost. Stižemo pred zgradu, liftovi i dalje ne rade a točkići na ćerinom koferu ne pomažu uz stepenice... 


Zelengora


Da se ipak vratim na glavnu priču. Zelengora je planina u jugoistočnoj Bosni, blizu granice sa Crnom Gorom. Pripada nizu atraktivnih i prelepih dinarskih planina. Na nju se u pravcu jugoistoka nadovezuju Maglić, Volujak, Bioč, Durmitor i još neke manje poznate planine. Ispod njih su kanjoni reka kao što su Sutjeska, Piva, Tara... Zelengora nema visinu susednih planina, sa 2014 jedva je uspela da se prebaci preko tog magičnog broja. Njeni vrhovi su kudikamo lakši za penjanje i praktično sa njom se ka severu smiruje taj haos koji priroda pravi. Ipak, kažu da je među lepšim planinama a zato i jeste u sastavu nacionalnog parka Sutjeska. Kada obiđem sve ostale moći ću i sam to da potvrdim. Poznata je po svojim jezerima, negde sam pročitao da ih ima osam ali na ovom sajtu ih je devet pobrojano.


Orlovačko jezero i vrhovi oko njega

Ceo ovaj kraj ljudi su kroz svoju istoriju koristili ne toliko za uživanje koliko za međusobno obračunavanje. Oni slabiji bežali su u bespuća planina i kanjona, nadajući se da će ih slaba prohodnost zaštititi, oni jači su ih progonili i pokušavali da isteraju na čistinu. Zelengora me i posle ove ture a posebno pre nje nepogrešivo asocira ne toliko na drugi svetski rat koliko na na njegovu sliku iz partizanskih filmova. Tim filmovima smo kao deca bili nemilosrdno izloženi, trpeći sve dobre i loše uticaje. Zelengora je u ikonografiji partizanskih filmova uvek imala posebno mesto. Njenim šumama i proplancima tumarali su tifusari, plašeći i Nemce i partizane, na njoj je kota Ljubin grob sa koje je stigla ona čuvena poruka, preko nje je izvršen proboj iz obruča tokom Operacije Švarc. Gledamo Veljka Mandića u sceni iz filma Vrhovi Zelengore:





Petak: Lelija

 

Krećemo sa Novog Beograda oko 22:30. Vozimo se pored Šapca i Loznice do graničnog prelaza Mali Zvornik. Sanjivi i bunovni prelazimo granicu. Pauza u ranim jutarnjim satima na nekoj pumpi gde pronalazim plastični pribor za jelo čime kompletiram opremu. Onda vožnja kroz Sarajevo, pored reke Željeznice i stižemo na jutarnju kafu u Kalinovik. Kratko se zadržavamo, žurimo ka selu Jelašca odakle polazimo na pešačenje. Zelengori ćemo prići sa severne strane. Zapravo ne Zelengori već Leliji.

Lelija je planina severozapadno od Zelengore, neposredno pored nje. Neki je vode kao posebnu planinu, neki kao deo Zelengore, neki kao deo masiva Zelengore. Uglavnom, ako neko jednog dana bude seo da rasčivija šta je masiv, šta planina a šta vrh, neće mu posao biti lak. Moguće da bi je primili u Zelengoru da je malo niža, ovako sa svojih 2032m nadvisuje i Bregoč koji ipak leži u onom centralnom i najlepšem delu planine.




Kako god bilo, malo iza Jelašce napuštamo autobus. Velike rančeve sa šatorima, vrećama i ostalom opremom ubacujemo u kombi koji će ih prevesti do Orlovačkog jezera a mi sa malim rančevima krećemo na pešačenje. Tabla na mestu odakle smo krenuli kaže da do vrha (slika levo) ima 8.250m i 832m uspona. Tih 8.250m nije bilo nešto interesantno, predeo nije posebno atraktivan kao ni sam vrh. Obeležje vrha su dve metalne štangle, zavarene sredinama u obliku krsta. Kao u ostalom i na Bregoču...

Pravimo pauzu na vrhu i spuštamo se. Dolazimo do sedla ispod vrha. Odatle nastavljamo drugim putem, prema Štirinskom jezeru. Već gore je bilo izvesno da će nas kiša jednog trenutka uhvatiti. Neće biti prvi put ali mnogo veći problem je da li su stvari koje su otišle kombijem na sigurnom. Više gledamo u pravcu Orlovačkog jezera da tamo ne pada nego kod nas.


Staza dalje vodi kroz nekoliko kraških udolina. Sve liče jedna na drugu, u svaku morate da uđete i da izađete na nekom suprotnom prevoju. Monotono je, umoran sam od puta, strepim da li će kiša, tek ni malo ne uživam. Predeo se otvara ispred nas kada se približimo jezeru ali kiša samo što nije počela, prilično je mračno i nije mi do prirodnih lepota. 


Štirinsko jezereo je najveće na Zelengori ali je vrlo plitko i nije pogodno za kupanje. Leži na nadmorskoj visini od 1672m. Nedaleko od njega, van naše staze, ima jedna grupa stećaka ali sada svakako nije trenutak za to. Kiša nas hvata malo pošto smo krenuli dalje i uskoro se pretvara u pravi pljusak. Toliko jako tuče po kabanici da nisam siguran da je samo kiša u pitanju. Na sreću pljusak ne traje dugo, prestaje pre nego što dođemo do malo težeg terena, silaska niz neku kamenitu stranu i prolaska kroz šumu. Počeće još jednom da pada i još jednom prestati. Dva sata nam je trebalo od Štirinskog do Orlovačkog jezera.

Planinska kuća pored koje smo kampovali nalazi se malo iznad Orlovačkog jezera, ispod vrha Stog. Kada stojite ispred nje gledate u vrh Kalelija a između vas i vrha leži Jugovo jezero koje ne možete da vidite. Nemam ni jednu fotografiju doma ali evo linka da vidite kako izgleda. Može se iznajmiti, njime gazduje NP Sutjeska. Na tremu ispred kuće imali smo sklonište od kiše ali na sreću nije nam trebalo do kraja boravka. Pored doma ima česma i drveno korito, voda je hladna a pritisak je vrlo jak. Dobili smo informaciju da su nam stvari u obližnjem katunu s tim što pridev obližnji u Australiji i na Zelengori ima malo šire značenje od onog na koje smo navikli. Pored stvari u katunu je bilo i sira, ljubav za ljubav a sir za pare. Dakle te naše stvari su bile pokrivene i suve, uskoro smo nameštali šatore i spremali večeru i raspoloženje mi se znatno popravilo. Priznajem da mi je do tog trenutka dan bio jedan od lošijih od kada planinarim.



Subota: Krug po Zelengori


U subotu smo videli i doživeli ono zbog čega smo došli. Prešli smo centralni greben planine i popeli nekoliko vrhova. Naspavali smo se dobro i krenuli negde oko pola devet. Sputili smo se do Orlovačkog jezera i uhvatili put koji ide iznad njega, južnom stranom. Ubrzo smo naišli na mesto koje je valjda predviđeno za kampovanje što zaključujem na osnovu drvenog toaleta i informacione table ali i prisutnih nekoliko kola i šatora. Trebalo bi i izvor vode da postoji, ja ga nisam video. Staza je markirana, ne baš žestoko ali dovoljno često. 


Idemo dalje i dolazimo do obeležene raskrsnice. Možete pravo ka Bregoču ili levo ka vrhu Videž. Mi ćemo napraviti kružnu, tačnije elipsastu turu čiji je početak i kraj Orlovačko jezera, centralni vrh i orijentir Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ovaj deo planine uglavnom je prekriven livadama, bez šume, sa dominantnim vrhovima karakterističnih oblika što u prevodu znači da je vrlo pregledan. Lako možete sami praviti kombinacije trekova i vrhova, važno je da razumete teren i da imate dovoljno kondicije ukoliko napravite pogrešan izbor. Naravno, uvek je sigurnije pratiti obeležene staze i imati gps uređaj.




Početak grebena Bregoča, najvišeg vrha Zelengore

Blagi uspon vodi nas na južni kraj naše današnje ture, sve do lokve ispod Bregoča i Kozijih strana, dva susedna i najviša vrha Zelengore. Bosanska vikipedija kaže da je i vrh Kozije strane ili Kozije brdo visok 2014m, znači isto kao Bregoč, ali se ovaj drugi vodi kao najviši. On nam je bio prvi cilj dok smo Kozije strane ostavili za neki drugi put. Prva grupa je došla do lokve i onda krenula da se penje kosom stazom, praktično smo prošli vrh Bregoča pa se vraćali na njega. To je glavni, duži ali i manje strm pravac. Jedan deo ekipe je napao vrh odmah, kraćom i strmijom stazom. 


Sa Bregoča je odličan pogled (slika desno - Kozije strane), kao što smo i očekivali. U povratku se nismo odmah spustili, otišli smo još istočno do vidikovca sa koga se gleda ka Magliću i Volujku. Nas šestoro se odvojilo od grupe i krenulo ka Videžu dok je ostatak imao nešto smireniji program za taj dan. Sišli smo do lokve, prošli pored nje i ispeli se dolinom ispod Kozijih strana. Izbili smo na neku čuku i na greben iznad Orlovačkog jezera. Pogled sa grebena je fenomenalan. Ispred vas su vrhovi Stog i Kalelija, iza već mnogo puta pominjani najviši par, desno Orlovac i Ljeljen. U daljini je provirivao Videž, njega ćemo jasno videti tek sa Orlovca koji ga zaklanja. Nešto dalje su Todor i Velika Lelija. Sve vreme su nam bili pred očima, samo iz različitih uglova.




Zatim je krenulo naizmenično spuštanje i penjanje. Na svakom od vrhova pravili smo kratku pauzu. Između Orlovca i Videža grupa nam se smanjila sa šest na pet članova, jedan je primetio da mu nema telefona pa je morao da se vrati. Na svu sreću, uspeo je da ga pronađe.

Postoje lepa mesta u prirodi, taj dan ih je bilo više nego dovoljno. Ali među njima opet postoje takva mesta koja vas skoro ostave bez reči, mesta gde je priroda osim lepote postigla i skoro savršenu harmoniju. Njima se ne divite, prosto stojite, uživate i osećate da ste deo te iste prirode. Takva mesta dugo pamtim a obično i akcije ostanu po njima upamćene. Prevoj ispod Videža bio je najlepši trenutak cele te naše avanture. Do njega vode četiri blago ali jasno definisana pravca. Mi smo došli sa juga, ispred nas je bio Videž na koji smo produžili, sa desne strane dolazi grebenska staza a levom smo se spustili u povratku. Prevoj je obrastao nekom lakom travom, crvenkaste boje koja se sve vreme njihala na vetru. Mestu su prepoznali još davno pre nas i na njemu još uvek leži srednjevekovna nekropola na kojoj se izdvaja nekoliko belih stećaka. Pogledajte video ispod i fotografije u albumu.



Idemo dalje, izlazimo na Videž. Napravio sam grešku, krenuo sam na ozbiljnu turu posle malo duže pauze i to se prilično oseća. Da je bio još neki vrh verovatno bih odustao. Pogled sa Videža vodi nas još dalje na sever, ispred nas vidi se Jahorina. Malo duži odmor i spuštamo se. Blago savijamo na desno. Cilj je sedlo između Orlovca i Ljeljena. Ovaj drugi vrh je sa te strane glavni orijentir a izgleda potpuno drugačije nego sa južne. Naravno, povratak sa vrha ne podrazumeva samo spuštanje, ima još prilično uspona da se savlada ali na to smo već navikli.


Usput ponovo nailazimo na manju nekropolu, jedan stećak se izdvaja na njoj. Ovi srednjevekovni nadgrobni spomenici od 2016. godine nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Na sajtu Uneska je sa područja Zelengore upisan samo lokalitet Čengića bara. Mi smo ih videli na dva mesta, pomenuo sam da ih ima i blizu Štirinskog jezera iz čega bi se dalo zaključiti da su rasuti širom Bosne ali i susednih (prijateljskih) država.

Silazimo na Orlovačko jezero. Malih problema imamo dok se probijamo kroz šumu iznad njega. Ceo dan smo uživali u čistini ali promena uvek dobro dođe. Sledi kupanje, voda je izuzetno prijatna i ne toliko hladna. Orlovačko jezero se nalazi na visini od 1.438m. Dužina je 350m, širina 100m a prosečna dubina 5m tako da je pogodno za kupanje. Kasno popodnevno sunce čini da je pogodno i za fotografisanje. Tu smo neko vreme a zatim idemo dalje, imamo 15-tak minuta do kampa. Uveče slede uobičajene aktivnosti...




Nedelja: Povratak


Vetar je jako duvao celu noć i gurao mi šator. Ujutru mi se činilo da i kiša pomalo pada ali dok sam se nakanio da ustanem nije ih više bilo. Pakujemo opremu, doručkujemo i spremni smo za polazak. Odustao sam od planiranog jutarnjeg pešačenja na obližnji vrh Stog, bio sam potpuno ispunjen jučerašnjim danom. Stiže kombi, ubacujemo stvari a mi krećemo peške pa dokle stignemo. Da mu skratimo drugu turu a i da protegnemo noge.

U Kalinoviku doživljavamo sudar sa civilizacijom. Pijemo pivo, zurimo u mobilne telefone. Instagram i Facebook počinju da se pune fotografijama Zelengore... Prolazimo kroz Sarajevo. Pauzu za ručak pravimo u Han Pijesku, tačnije iza ovog mesta. Gulaš je bio odličan ali gužva ili mali broj konobara produžuju nam planiranu pauzu za čitavih 45 minuta. Granicu prelazimo brzo, još par pauza i u Beogradu smo. Vozač je iz Malih Crljena i Vidikovac mu je usput (hvala mu još jednom!). Ni jedan od tri lifta u zgradi nije radio...
 


Fotografije


 
Literatura: 
www.zelengora.net
Nacionalni park Sutjeska
wikipedia











петак, 28. јун 2019.

Grobnica Filipa Makedonskog

Uskoro ćemo ponovo na more a imam još jednu kratku priču da ispričam sa prošlogodišnjeg letovanja. Započeo sam je odmah po dolasku ali je nisam završio, vremena nikad dovoljno. Letovali smo ponovo na Eviji, u gradiću Neos Pirgos i o tome sam pisao ovde. U povratku nije bilo spavanja, ni u Makedoniji ni tokom vožnje, pa izbor mesta koje ćemo posetiti nije bio posebno širok ali ni težak. Poslednje veliko arheološko otkriće u Grčkoj udaljeno je samo 30-tak km od autoputa a svakako zaslužuje da ga posetite. 

Vergina je savremeni gradić osnovan 1922. godine, nakon već više puta u ovom blogu pominjane razmene stanovništva i doseljavanja Grka iz Turske. Ime je dobio po legendarnoj kraljici Kraljevstva Verija a zanimljivo je da se zove isto kao picerija u Nei Poriju o kojoj sam ranije pisao. Nalazi se u blizini oba grčka autoputa tako da postoji više načina kako da stignete do tamo. Sa Egnatija Odosa isključenje kod Verije, sa A1 isključenje kod Nea Agatopolija, u oba slučaja ako se vraćate sa mora. Ako planirate da svratite u odlasku, onda pravcem kojim smo se mi vratili: Vergina - Meliki - Aiginio - Aleksandria - Nea Halkidona - Evzoni, samo u kontra smeru.

Na izgled ne odvaja ni po čemu od ostalih grčki gradića u unutrašnjosti. Niske kuće, vrelo na prvi pogled uprkos zelenilu koga uredno održavaju, trg sa kafanom i kamenom česmom... Ali Vergina se nalazi na mestu gde je ležao antički grad Aigai, prestonica makedonskih kraljeva, mesto odakle je Aleksandar Veliki krenuo na svoj čuveni pohod. Njegov otac Filip II najzaslužniji je za razvoj Aigaia, mada je istovremeno i zaslužan za rušenja nekih drugih gradova. Na zvaničnom sajtu piše da su makedonski vladari širenjem svoje kraljevine sve više vremena provodili u Peli, koja je tada valjda bila luka ili blizu mora a sada leži sa zapadne strane autoputa, odmah pored skretanja za Edesu. I sam Aleksandar je rođen u Peli. Ipak, u Aigaiu su nastavili da grade palate, prave svečanosti i sahranjuju se. Sve do 168. godine pre Hrista, kada je grad uništen dolaskom Rimljana, zatrpan i popuno zaboravljen. 

Francuzi su sredinom XIX veka započeli neka iskopavanja ali su ih brzo obustavili. Onda su Grci počeli da kopaju krajem tridesetih godina XX veka ali ih je rat zaustavio. Konačno 1977. godine Manolis Andronikos, okfordski đak koji se vratio na univerzitet Aristotel u Solunu, otkrio je ispod velikog tumusa grobnicu kraljeva čime je konačno potvrđena lokacija antičkog Aigaia. Grci su konačno nešto sami iskopali a solunski arheolog je na najlepši način ušao u istoriju.



I kao što Andronikosu nije bilo lako da otkrije gde se grobnica nalazi, tako ni meni nije bilo lako da iz šturih, površnih i nedovoljnih informacija na Internetu otkrijem šta tamo ima da se vidi i gde se to nalazi. Situacija se nije bitno poboljšala ni kada smo stigli na lice mesta. Ono što sam očekivao a što nisam dobio bila je mapa sa jasno ucrtanim lokacijama gde se šta nalazi. Neko bi to pripisao tradicionalnoj grčkoj opuštenosti što je eufemizam za nemar ali nisam uopšte u to ubeđen. Uverio sam se da su vrlo pedantni kada su arheološka nalazišta u pitanju. Mislim da je nešto drugo po sredi, neka mi oproste ako grešim, to je ipak samo moj utisak. Radovi na iskopavanju i konzerviranju nalazišta u Vergini još uvek su u toku. Čini mi se da nemaju baš mnogo toga da pokažu i onda ne žele to da stave jasno na papir. Posebno što treba opravdati relativno visoku cenu karte (12e). Zato dodaju koliko god mogu, zato na brošuri uporedo sa lokacijama u Vergini stoje i dva muzeja u Veriji, nalazište i muzej u Peli pa čak i u Edesi. Ono što smo mi videli i što je jedino ucrtano u brošuri su palata i grobnica kraljeva.


Ostaci nekadašnje palate

Parking do koga uredno vode putokazi iz centra mesta, prilično je veliki i ako budete imali sreće naći ćete i hlad. Od njega do palate ima nekih 1,5 km, uzbrdo, po makadamskom putu i vrelom grčkom danu. Palata je zapravo ostatak nekadašnje monumentalne građevine od koje je na retko kom mestu ostalo više od jednog reda kamena. Grci sada umeću velike mermerne blokove, da li pokušavaju da je rekonstruišu (praktično naprave iz početka), nisam pametan. Ima nekih podnih mozaika ali ukoliko baš niste ljubitelj antičke Grčke, nećete mnogo propustiti ako ne odete do gore. Usput ima tabli koje označavaju još neke objekte ali oni su iza ograde i uglavnom ne postoje. Ili nisu još uvek otkopani ili ništa nije odstalo od njih. 



Za obilazak palate ne morate da plaćate ulaznicu ali niste zato došli u Verginu. Vraćamo se do kola, osvežavamo se, idemo dalje ulicom, tu smo već u gradiću, oko nas su prodavnice i restorani, skrećemo u prvu desnu ulicu i uskoro se sa leve strane pojavljuje ono zbog čega smo došli - grobnica kraljeva.


Ulazimo u ograđeni prostor i ispred nas se pojavljuje brdo (veliki tumus), očito veštački napravljeno, sa uredno održavanom travom jako zelene boje. Kao u Teletabisima. Negde sam pročitao po povratku da su grobnice namerno zatrpane da ne bi bile oskrnavljene, u trenutku kada Makedonci više nisu mogli da brane svoju prestonicu (uzmite ovo sa rezervom...). Ono što je zanimljivo jeste da su arheolozi zadržali to brdo zemlje, da su grobnice i dalje ispod njega i da je muzej smešten takođe pod zemljom. Sa grobnicama čini jedinstvenu celinu. Unutra je strogo zabranjeno fotografisanje i ne želeći da stvaram probleme ispoštovao sam propis. Mada sam par puta bio u iskušenju. Zato ovoga puta nećete moći da vidite ono o čemu pričam.




Unutra vas dočekuje prilično prigušeno svetlo, skoro mrak. Osvetljeno je samo ono što treba da vidite. Četiri grobnice su ispod velikog tumusa, kako nazivaju brdo. Dve su opljačkane, dve su bile netaknute kada je Andronikos sa ekipom stigao do njih. Ispred jedne od razrušenih nalazi se velika slika sa temom otmice Persefone. Sve je praktično uvod u prostoriju iza drvenih vrata... 

Kada uđete na ta vrata, stupate na drvenu platformu koja se lagano spušta na niže. Praktično ste na vrhu ogromne prostorije. Na njenom dnu nalaze se ogromna, mermerna fasada  grobnice Filipa II. Deli vas staklena pregrada. Grobnica je izuzetno dobro osvetljena, cela prostorija se fokusira na nju i to je ono što sliku pred vašim očima čini izuzetnom, kao da ste napravili veliki iskorak u vremenu i prostoru. Samo nekoliko puta u životu ostajao sam potpuno bez teksta i verovatno otvorenih usta zbog onoga što mi je bilo pred očima. Nemam reči da opišem utisak koji je ceo prizor ostavio na mene. Kao da sam u nekom virtuelnom okruženju a opet shvatam da je sve pravo. Ljudi stoje na toj platformi, ćute i gledaju. Pitanje je i da li je Filip zaista sahranjen u njoj ali to i nije mnogo važno, ovakvi objekti su uvek spomenik jednom vremenu i civilizaciji a ne pojedincima.


Kako inače izgleda spolja? Mermerna dvokrilna vrata, obezbeđena kanapom sa pečatom, dva pilastera sa strane i slika iznad sa prizorom iz lova, na njoj su valjda Filip i Aleksandar. Unutra, grobnica se sastoji iz dve prostorije. U drugoj je pronađen zlatni kovčeg u kome su ležale kosti, uvijene u purpurnu tkaninu kao i krevet na kome je telo spaljeno. Posle spaljivanja kosti su se prale u vinu i polagale u pomenuti kovčeg koji je sada izložen u muzeju, ispred grobnice kao i zlatni venac sačinjen od 313 listića hrasta i 68 žireva. Na kovčegu se nalazi Sunce iz Vergine. Sličan je bio i sadržaj prve prostorije s tim što je ona manja i što je u njoj sahranjena jedna od Filipovih žena.

Sledeća grobnica (br. 3) liči dosta na ovu i pretpostavlja se da je u njoj sahranjen Aleksandar IV, sin Aleksandar Velikog i Filipov unuk. Glavni problem sa njom je što ste prethodno videli Filipovu grobnicu. Te dve su na sreću bile netaknute, više nisu... Kada ih vidite prođe vas i umor od puta i praznina od palate. Shvatite i zašto ne dozvoljavaju fotografisanje, da bi što više ljudi došlo da ih vidi i plati karte i nemate šta da im zamerite. Bar dok ne završe iskopavanja i ne prođe taj prvi talas poseta, posle možda bude i drugačije. 

Na sajtu piše da postoje još neke grobnice ali dan je bio vreo i trebalo je putovati. A nisam baš ni siguran gde se nalaze. Ostavljamo ih za sledeći put, možda za 10 godina ponovo dođemo, do tada će još nešto iskopati. Ili sazidati...



Fotografije Vergine

Zvanični sajt
Wikipedia





уторак, 25. јун 2019.

U amfiteatru Subre

Još uvek na planine idem stihijski, bez nekog plana. Listu želja imam ali svaki pokušaj da od nje napravim bar godišnji plan uvek bi se pri realizaciji završavao neuspehom. Biram akcije od onih koje su trenutno u ponudi, kod vodiča sa kojima obično idem, za vikende koje sam slobodan. Trenutno smo slučaj i ja negde na 50%-50%. Nije to baš idealno, neke planine više ne mogu da me čekaju, ali sa druge strane štedi mi živce.

Subra, iza desno od nje najviši vrh Zubački kabao, Reovačka greda...

Tako se desilo da sam za poslednjih osam meseci već treći put na Orjenu, planini o kojoj pre poslednjeg oktobra nisam mnogo razmišljao. Tada smo išli u Trebinje i učestvovali na XV usponu na Vučji zub. Bio sam fasciniran planinom i posebno vrhom Vučji zub. Onda smo za 1.maj bili na Veljem vrhu i išli čuvenim austrijskim putem do Crkvica. Oba puta su mi pričali o Subri i njenom amfiteatru i kada se mi se oslobodio vikend 14-16. jun nisam puno razmišljao, prijavio sam se za akciju koju su vodili Miša i Caca iz pančevačkog Jelenka. Uz Subru predviđen je bio i vrh Odijevo pa i svraćanje na Durmitor ali da krenem redom...




Put do Vrbanja


Krenuli smo u četvrtak popodne. To jutro sam na posao došao pod punom planinarskom opremom i kada je sirena zasvirala preselio sam se na parking kod Sava centra gde smo sačekali ekipu iz Pančeva. Ovakve akcije uvek okupe ljude iz više gradova pa je pored Pančevaca i Beograđana bilo i Zrenjaninaca a verovatno i ljudi iz još nekih gradova. 

I da odmah ispalim najveći problem pa mu se više neću vraćati, da ne mračim odlično organizovanu akciju punu adrenalina. Umesto velikog autobusa dobili smo dva mini busa. Prevoznik je otkazao pred sam put a vodič je i ovo jedva uspeo da nađe. Naš minibus svako nije bio za put do mora ali eto, izdržali smo i priča je tu. 

Otišli smo preko Bosne, putem obeleženim stratištima iz prošlih ali i bliskih vremena. Na tom putu su dva granična prelaza, oba sa neizvesnim vremenom čekanja, što je po meni dovoljan razlog da se preispita pravac putovanja. Nekada, u vreme moje države, glavni problem na tom pravcu bile su krivine i usponi oko Tjentišta. Sada je bar carinicima bolje... 

Jutarnja pauza u Gackom


Od Trebinja idemo levo, novim i papreno skupim putem ka Herceg Novom. Obilazimo Orjen sa zapadne strane. Skrećemo ka selu Kruševice. Selo je vrlo živopisno, šteta što nismo mogli malo da se zadržimo. Penjemo se uskim i za vožnju prilično teškim putem ka selu Vrbanj. Tu se presvlačimo, pakujemo u ranac stvari za dva dana i frustriranim vozačima, nenaviknutim na vožnju planinara, zakazujemo susret za sutrašnje popodne. Neki piju kafu u konobi čiji izgled i veličina govore da stanovnici ovog sela računaju na turiste. Mislim da bi bilo zanimljivo posetiti ga i ako ne planinarite.


U dvorištu pomenute konobe ispada mi futrola sa fotoaparatom. Nije mi se to prvi put dogodilo ali ovoga puta posledice su bile fatalne po displej. Nisam mogao da vidim ono što fotografišem, nisam mogao da uđem u podešavanja. I sve to na samom početku trodnevne akcije sa izuzetno atraktivnim predelima. Nisam poludeo, nisam razbio fotoaparat, nije mi to pokvarilo događaj. Sve to bi se dogodilo pre 5-6 godina. Fotografisao sam naslepo i paralelno sam koristio mobilni telefon. Pretpostavljam da sam malo pomerio fokus sa fotografisanja na samo planinarenje...



Subra

 

Iako ne ulazi u prvih deset vrhova Orjena po visini, Subra je svakako jedan od najatraktivnijih. Njenih 1679m nadmorske visine ne nagoveštavaju šta vas čeka i šta ćete videti. Potpuno drugačije izgleda ako je gledate i penjete sa severne ili sa južne strane. Na severnoj strani je taj amfiteatar Subre, blago zaobljena i potpuno vertikalna stena. U geomorfološkom smislu predstavlja cirk, mesto gde se formira lednik. Da ne glumim pamet, ovo sam saznao tek po povratku i pronašao na vikipediji da su cirkovi amfiteatralna udubljenja, strmih strana i blago zatalasanog dna čija je jedna strana otvorena i to mesto je svedeno na zaobljen prag. Bukvalno tako izgleda Subrin cirk. Lednika na Orjenu više nema ali ako sam dobro shvatio sve što ono čemu se divimo na toj planini rezultat je njihovog rada. 

 Staza od Vrbanja prvo prolazi kroz selo, zatim ide livadom sa koje prvi put lepo vidite amfiteatar a onda ulazi u šumu gde počinje uspon. Uspon je tačno onakav kakav treba da bude, u početku blag, onda sve jači i na kraju morate da se verete. Idete pravo na amfiteatar i penjete se uz njega sve dok stena ispred vas ne postane potpuno vertikalna. Tada skrećete desno i nastavljate da se verete ivicom vertikale. Štapove ste odavno spakovali. Kada stignete na vrh te stene, staza prelazi na drugu stranu planine. Odmah nailazite na jedan eksponirani deo koji je od skora obezbeđen sajlom. Staza je dovoljno široka tako da pri suvom vremenu ne predstavlja problem, osim ako vam ne smeta kretanje po skoro  vertikalnoj litici. Posle nje nastavljate da se penjete sve do ispod samog vrha gde stena prelazi u livadu. Poslednjih stotinak metara vrlo su blagi i pitomi što možete shvatiti ili kao nagradu ili kao ironiju. 


Uspon na Subru nije bio lak. Po suvom vremenu staza nije mnogo opasna i naporna ali bilo je nekoliko otežavajućih okolnosti. Iza nas je bila noć provedena u putu, rančevi su bili teški pre svega zbog vode koje je trebalo dosta poneti ali glavni problem bila je vrućina i odsustvo daška vetra. Jedino mesto gde je bilo prijatno bila je Sniježna jama, valjkasto udubljenje u steni, negde na sredini uspona. Na sredini ovog udubljenja nalazi se stena oko koje kruži vazduh i hladi se da bi zatim prijatno pirkao na vas dok stojite na ivici jame.

Sa vrha je pogled otvoren i odličan. Severno od vas su glavni vrhovi Orjena među kojima se jasno ističe Zubački kabao. Nisam siguran da li sam prepoznao Vučji zub. Južno je Odijevo koje vam zaklanja pogled na more. Istočnom panoramom dominira Lovćen a vide se i neki bliži vrhovi koje ne prepoznajem. Ispod njih je planinarski dom "Za Vratlom" čiji se crveni krov više nego jasno primećuje u zeleno-sivoj kombinaciji trave i kamena.


Silazak sa Subre

Dom izgleda jako blizu i čini se da do njega ne treba više od sat vremena. Ipak, dva sata smo se spuštali, savlađujući škrape i sve ostale kraške zamke. Pomenuo sam da sa te južne strane Subra izgleda sasvim drugačije, svakako pitomije nego sa severne. Ali ako se malo bolje zagledate, videćete da i sa ove strane imate pojas strmih, skoro vertikalnih stena. Svaki vrh Orjena koji sam do sada video je priča za sebe i ni jedan nije lak za penjanje.


Tek pred sam kraj ture, kada siđete skroz u dolinu, možete malo da se opustite i uživate u zelenim livadama punim stena i kamenja. Planinarski dom se nalazi na malom uzvišenju, delimično okružen drvećem. Skoro je renoviran i atmosfera u njemu je sasvim prijatna. Domaćini su bili ljubazni i uslužni. Voda je problem kao svuda na Orjenu ali se snalaze, pili smo filtriranu kišnicu i sasvim je ok. Naravno, ko ne želi da pije vodu imaju hladnog piva... 

Fotografije



Odijevo


Odijevo je jedan od najjužnijih vrhova Orjena. Ako nije najjužniji, sigurno je prvi iznad Herceg Novog i Igala. Visok je 1571m. Blizu je doma i moguće je napraviti kružnu turu što smo to jutro i uradili.

Krenuli smo rano, oko pola 6 smo već bili na stazi. U početku smo išli putem koji od doma silazi do motela Borići i asfaltnog puta, kojim ćemo se sedam sati kasnije spustili sa Orjena. Kod vidikovca odakle se prvi put vidi more (i ima signala...) skrenuli smo desno i započeli penjanje ka vrhu Kamenski kabao. Uspon je jak i nastupa brzo po polasku tako da je dobro što smo izbegli vrućinu. Na tabli piše da do vrha ima 45 minuta, toliko nam je i trebalo da se popenjemo.

Kada stignemo na vrh, imamo fenomenalan pogled na ulaz u Boku, Herceg Novi, Igalo, Prevlaku, ostrvo Mamula u daljini... Severno se vidi Subra i iza nje najviši vrhovi Orjena. Kamenski kabao (1384) je zapravo istočni kraj grebena na čijem se najvišem vrhu, skroz zapadno, nalazi Odijevo. Na njemu se nalazi piramida sagrađena od kamena ali da li ga možemo smatrati vrhom? Tako nešto izgleda besmisleno jer u pitanju je najniža tačka grebena. Ali sa druge strane, do njega i do Odijeva vode različite markirane staze a grebenska staza između njih nije markirana, uskoro ćemo saznati i zašto. 

Greben od Kamenskog kabaoa do Odijeva



Trebalo nam je skoro dva sata da pređemo greben. Staza ne postoji, idete po kamenju ili dubokoj travi, često morate da zaobilazite šiblje ili da se provlačite kroz njega. Izbor puta je isključivo na vama (ili na onome ko je prvi u grupi...). Ako pogrešite valja se vraćati ili gurati do sigurne tačke. Ne ide se sve vreme uzbrdo, nekoliko puta smo silazili u udoline i naravno ponovo se peli. Na kraju, kada sam bio ubeđen da je ispred nas poslednji i čist uspon, još dve depresije smo imali. Da ne pričam o tome da li je kamen na koji stajete siguran i koliko je reptila izbeglo naše cokule. Naporno, više test strpljenja i koncentracije nego prave fizičke izdržljivosti. Uz toplo vreme, čak i u tim jutarnjim satima, prilično nas je smorilo. 

Pogled na ulaz u Boku

Na vrhu ogroman broj insekata. Ne znam koja je vrsta, tek bili su krupni i dosadni. Pogled je odličan na sve strane. Sve što sam nabrojao da se videlo sa Kamenskog, vidi se i sa Odijeva, iz malo drugačijeg ugla. Plus što smo bliži Hrvatskoj pa vidimo Molunat i poluostrvo i ostrvo ispred njega. Odmaramo dok ne stigne ekipa. Prvo sam zauzeo položaj sa pogledom na more ali sam onda shvatio da sa druge strane duva prijatan vetrić pa sam promenio mišljenje na koju stranu je lepši pogled, dao sam prednost vrhovima Orjena...

Uskoro pristiže cela grupa. Fotografišemo se na vrhu i idemo dalje. Spuštamo se severnom stranom. Staza vodi kroz šumu. Ima kamenja po njoj ali daleko je lakša od grebenske. Markirana je za razliku od prve. Na Orjenu vam gps skoro i ne treba. Važno je samo da znate gde idete i da pratite markaciju. Ako je izgubite jedino što je pametno jeste da se vratite i potražite je. Zbog konfiguracije i težine terena, svako prečenje može da bude i opasno i jako naporno. 

Duboki do i Subra u daljini

Silazimo u dolinu i izlazimo iz šume. Predeo oko nas veoma je lep, trava ima jako zelenu boju. Kamene kuće su vrlo retke i uglavnom napuštene. Uključujemo se na jučerašnji trek sa Subre. U domu smo oko pola 12. Osvežavamo se, ručamo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo sa planine. Vrućina je već prilična. Silazimo do bivšeg motela Borići. Vozači su već pristigli. Ispituju nas kako izgleda gore i gledaju kao da iz neke nesreće stižemo. Ponovo se prepakovavamo i ulazimo u minibuseve. Uglavnom spavamo do Morinja. Tamo ćemo provesti popodne. More nije najčistija ali osvežava. Onda ponovo sedamo u minibus i vozimo se preko Nikšića i Šavnika do Žabljaka. Ulazimo u apartmane oko devet. Imamo kupatila sa toplom vodim i wi-fi. Malo li je?

Fotografije

 


Bobotov kuk, treća sreća


Ideja da se u povratku svrati na Žabljak, bila je više nego dobra. Skratili smo putovanje kući za dva sata i kusur, i overili smo Durmitor za ovu godinu. Možda je mogla i neka druga planina da dođe u obzir za ovaj blic uspon ali ne znam gde bi lakše ovo izveli nego na Žabljaku i Durmitoru. 

Planiran je bio Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, ali je plan lako mogao da se promeni zbog snega koji je do prethodne nedelje onemogućavao uspon. Da budem iskren navijao sam da se to dogodi. Od vrhova Durmitora, skoro samo na Bobotov kuk sam se peo, prethodne godine između ostalog. Hteo sam još neki da vidim. Čak je i pravac bio isti kao pre 11 meseci, sa Sedla. 

Zeleni vir u poluzimskom ambijentu


Ipak sneg se pobrinuo da ne bude sve isto. Prvi put smo ga probali negde ispod Uvite grede. Kasnije ga je bilo sve više pa smo čitave deonice gazili po njemu. Od Zelenog vira do Velike previje bila su dva veća snežna pojasa. Išli smo po tuđim tragovima, iako smo vrlo rano krenuli nismo bili prvi to jutro. Mada, tragovi su verovatno od prethodnih dana. Skoro cela grupa izašla je do ispod stene i kasnije do Škrčkog pogleda.



E tu je već nastao veći problem. Strana koja gleda na Škrčka jezera uglavom je u senci i snega je tu bilo dosta. Na jednom mestu potpuno je presekao stazu. Imali smo tri varijante: da probamo da se ispenjemo iznad snega, da ga obiđemo sa donje strane ili da se vratimo. Neki Poljaci koji su išli ispred nas krenuli su odmah uzbro ali mi smo se spustili ispod snega. Poslušali smo savet jednog od naših planinara koji je (pomalo nesmotreno...) pre cele grupe isprobao obe varijante. Vodič je apelovao da samo iskusni i sigurni u sebe krenu na vrh što je grupa veoma dobro ispoštovala. Problem je bio deo van glavne staze, dok smo obilazili sneg. Puno kamenja koje nismo baš potpuno uspevali da kontrolišemo, posebno tokom silaska. Jedanaestoro nas je izašlo na vrh. I vratilo se sa njega...


Pogled sa Bobotovog kuka

Zašto treća sreća u podnaslovu? Zato što sam treći put gore i prvi put imam čisto nebo i pogled na sve strane. Prvi put se bukvalno ništa nije videlo, testo ispod nas. Drugi put se na trenutke otvarao pogled na okolne vrhove. Sada je bilo kako treba da bude. Osim već pomenutog fotoaparta ali poslužio je i mobilni telefon.

Fotografije






понедељак, 13. мај 2019.

1.maj na crnogorskom primorju

Uskrs i 1. maj su se ove 2019. godine poređali jedan pored drugog tako da ste sa dva slobodna dana mogli da vežete deset neradnih. Nisam išao toliko daleko, radio sam u utorak posle Uskrsa provedenog u zavičaju a onda isto to veče krenuo na akciju. Vlada je ove godine ponovio akciju od prethodne, sa nekim izmenama pre svega zbog promene smeštaja ali i vremenske prognoze. Crnogorsko primorje je pravi izbor za 1. maj kada su više planine još uvek pod snegom koga smo se već zasitili.

Krenuli smo u utorak veče, oko pola 11. Kiša je sipila dok sam čekao ekipu na početku Ibarske magistrale. Po kiši ćemo se i vratiti a dole smo nekako uspevali da je izbegnemo. Jeste nam malo promenila planove ali ni jednom nismo navlačili kabanice. Udobna i sigurna vožnja kao i uvek kada nas Slađan vozi, pauza na Zlatiboru dole kod Dobroselice, prelazak u Crnu Goru, tradicionalno druženje sa njihovom policijom, prolazak kroz Podgoricu i Cetinje i evo nas u Njegušima. Prolazimo kroz selo i zaustavljamo se malo dalje, kod konobe Krstac.



Pestingrad, stena iznad Kotora


Kiše trenutno nema pa je vodič odlučio da iskoristimo predah i odemo na Pestingrad. U pitanju je brdo, tačnije stena iznad Kotora. Lako je uočljiva iz bilo kog dela grada i okoline pošto je najviša i najimpozantnija. Kod konobe, na manjoj raskrsnici, izlazimo iz minibusa i malo se vraćamo asfaltom a onda skrećemo levo na makadamski put. Tim putem možete sve do table sa putokazima koja će vas uputiti ka Pestingradu (mi smo preprečili u odlasku...). Ono što me je prijatno iznenadilo jestu odlično obeležene staze, tradicionalnim markacijama ali i tablama na kojima su pored odredišta ispisane kilometraže i vreme potrebno da se do njih stigne. Nekoliko ovakvih tabli ima do Pestingrada i ne morate da poznajete teren ili da imate gps uređaj da bi ste ga pronašli. Naravno, dobra obuća se podrazumeva i oprez kada stignete na stenu.

Prolazimo ivicom sela sa tradicionalnim kamenim kućama ali i onim od novijih materijala. Puno ima napuštenih od kojih su samo spoljni zidovi ostali. Ne znam da li je tradicija u pitanju i poštovanje prošlosti ali nekada znaju i depresivno da deluju. 


Predeo nije posebno atraktivan ili mi od magle ne vidimo dovoljno daleko. Staza je kamenita što uvek zahteva dodatnu opreznost pri hodanju. Greška koju sam napravio je izbor obuće. Trebalo je da obujem cipele za tvrđim đonom, ne zbog sebe već da bi sačuvao ove sa mekšim. To važi za sve dane koje smo dole pešačili.


Kada stignemo na vidikovac ništa nećemo videti od magle. Belina će se samo na trenutak razići i tada ćemo videti stenu ispred nas koja je zapravo ona koja se vidi iz grada i sa koje se pruža taj fenomenalni pogled, ona je zapravo Pestingrad. Put do nje već nije za svakoga, posebno ako su stene vlažne kao taj dan. Postavljena je i sajla, tačnije konopac. Veći deo grupe je ostao na ovom prvom vidikovcu (među njima i srećkovići koju su prethodne godine imali čist pogled) a nas trojica smo odlučili da odemo do glavnog. 

Nije mi bilo jasno u prvom trenutku gde se nalazimo, gledao sam u daljinu ka Tivtu čekajući da se oblak rasčisti a onda sam shvatio da je more pravo ispod nas. Bili smo uporni i 3-4 puta se nebo otvorilo a meni je u glavi eksplodiralo od prizora koji sam video. Lepše je bilo nego što je fotoaparat uspeo da zabeleži...


Kotor i zaliv sa Pestingrada

Vraćamo se i posle nekog vremena sustižemo grupu. Kada stignemo do minibusa kiša će već ozbiljno početi da pada. Odustajemo od silaska u Kotor serpentinama i upućujemo se ka Skadarskom jezeru.





U Kotoru ćemo provesti dva sata sledeći dan, u povratku sa Orjena. Stigli smo sa planine puni utisaka a i trebalo je pojesti nešto pa za šetnju starim gradom nije ostalo mnogo vremena. Nije samo vreme u pitanju, inače posle celodnevnog pešačenja nisam naročito raspoložen za duža turistička razgledanja. Zbog toga priča o Kotoru ostaje za neku drugu priliku. Naravno, fotoaparat nema takvih problema pa se u zajedničkom albumu našlo više od polovine fotografija iz Kotora. Tu je i slika Pestingrada, snimljena sa obale mora.


Fotografije




Skadarsko jezero


Ne bih puno da pričam o Skadarskom jezeru iz dva razloga. Prvo jer značajem i količinom informacija može da mi pojede ceo post i drugo što još uvek ne znam dovoljno o njemu. Oba razloga su i pojedinačno dovoljno ubedljivi. 


Ono što većina zna jeste da je u pitanju najveće jezero na Balkanu i da njegovu površinu od 369,7 km² dele Crna Gora i Albanija. Koliko je lepo znaju svi oni koji su ga posetili, gledali fotografije, filmove... Na jezero smo sišli kod Rijeke Crnojevića, strmim putem koji se odvaja od puta Cetinje - Podgorica. Prošli smo kroz mesto i otišli do vidikovca Pavlova strana gde smo izašli iz minibusa (kiša je ponovo stala) i prošetali pored puta. Tu smo snimili neke od najlepših fotografija, tada ali i u povratku kada je bilo više sunca. Onda odlazimo u Karuč.

Zahvaljujući magli na Pestingradu, Karuč je osvojio titulu najlepšeg mesta koje smo taj dan videli. U pitanju je ruralno selo na samoj obali jezera. Uski asfaltni put silazi do drvenog doka a gde god da se maknete sa njega vidite kuće sagrađene od kamena, kamene ograde pa i ulice, tačnije prolaze, popločane kamenom. Ne znam tačno kako se zove kafana u koju smo svratili ali stiže se tako što sa najšireg trga pre spuštanja do jezera skrenete levo i idete uskim ulicama. Objašnjavam pošto mislim da mogu da je preporučim. U blizini je i tvrđava, najviša tačka sela sa koje je naravno odličan pogled, mada ni onom ispred kafane ništa ne fali. Ako ste kao ja zaluđeni filmovima neponovljivog Živka Nikolića onda Karuč morate posetiti. Čudo neviđeno je snimano u obližnjim Dodošima ali to je taj ambijent koji vidite i u Karuču.


Pogled ispred kafane

Vraćamo se do Rijeke Crnojevića, prelazimo most i nastavljamo uskim putem ka Virpazaru. Put je zaista jedino što može da vas odvrati od posete ovim prelepim mestima. Uzak često i za jedno vozilo (dvosmeran je...), bez ikakvog obezbeđenja a dole reka i jezero sitni ko na tv... Prvo se puno penjemo a onda puno spuštamo. Slađan traži pauzu da ohladi kočnice, negde iznad uključenja na glavni put. I ovde je prelepo, jezero i planine iznad njega, prema moru (foto ispod).



Poslednji dan, u povratku, još jednom ćemo se sresti sa Skadarskim jezerom. Svratićemo u Virpazar ali kiša će biti prilično jaka tako da ćemo se ograničiti na kafu sa mesta gde imamo pogled na jezero. Ako budemo išli na istu akciju i sledeće godine, vožnja brodićem mogla bi biti uključena u priču...

Fotografije



Velji vrh


Ponovo sam na Orjenu, ovoga puta sa crnogorske strane. Jesenas sam sa hercegovačke popeo vrhove Jastrebica i Vučiji zub i o tome sam pisao ovde. Prirodao sam sada još jedan vrh, doduše ni blizu toliko atraktivan i visok kao prethodna dva. Ali ako sam vrh nije nešto posebno, atraktivna je staza koja vodi do njega i od njega. Velji vrh se nalazi na krajnjem jugoistoku planine i sa njegovih padina je izvanredan pogled na Boku. Ne penje se toliko često mada je sastavni deo Primorske transverzale. 

Put Vilusi - Boka

Krenuli smo iz Čanja, dobro naspavani posle jučerašnje iscrpljujuće vožnje. Vozili smo se Jadranskom magistralom pored Petrovca i Budve, prošli kroz Kotor, Perast i Risan i ispred Morina skrenuli desno na široki put koji se sa brda spušta ka moru. Prvi put njime idem, strm je ali dovoljno širok, osveženje posle uske i opterećene magistrale. Tu negde se valjda i završava ili počinje Orjen. Ne znam dovoljno dobro geografiju ovog kraja ali deluje mi da je dolina kojom put nastavlja ka Vilusima i dalje levo ka Trebinju, pravo ka Bileći ili desno ka Nikšiću, predstavlja granicu planine.

Na mestu gde se ukršta sa starim putem iz Risna izlazimo iz minibusa. Tu je neka kafana gde ostavljamo vozača da se druži sa meštanima (koji će mu uvaliti džak krompira...) a mi nabacujemo rančeve i krećemo. Idemo starim putem, tek da pređemo preko tunela probijenog za onaj novi. Onda se odvajamo na levo, širokom, kamenitom stazom koje ćemo se držati skoro sve vreme do kraja akcije. U pitanju je zapravo austrijski vojni put ali o tome nešto kasnije.


Pogled na Boku sa padina Orjena, ispred su Verige, na kraju levo Lepetane

Idemo stazom a pogled nam je uglavnom usmeren levo, ka zalivu. Napravio sam dosta fotografija, uvek vam se učini da je novi vidikovac bolji od prethodnog. Doduše promenom položaja i visine menja se i krajolik, nešto se pojavi, nešto se sakrije. Prolazimo pored dve tvrđave: Unter i Ober. Kako im imena govore, prvo dolazite do Unter (donje) a za Ober (gornju) tvrđavu postoji obeleženo skretanje sa treka. Same po sebi nisu mnogo interesantne ali ispred gornje tvrđave se pruža odličan pogled pa vredi otići. Nije puno udaljena od treka a podrazumeva se da ogranak austrijskog puta vodi do nje. 


Napredujemo lagano, ulazimo u šumu i stižemo do mesta gde se levo odvaja staza ka Veljem vrhu. Na isto mesto ćemo se vratiti i nastaviti dalje ka Crkvicama. Možete tu ostaviti rančeve ali i ne morate, uspon nije jak i stazom koja ide u cik-cak lako se savlađuje. Za vrh sam već rekao da nije posebno atraktivan ali ostali smo uskraćeni za pogled sa njega pošto je bila magla. Možda zbog toga imam potpuno pogrešno mišljenje...

Na vrhu pravimo kratku pauzu za osveženje a onda se spuštamo i idemo dalje. Obilazimo u luku Velji vrh i nastavljamo ka zapadu. Otvara nam se pogled na krševitu dolinu kojom ide novi put ali najviše vrhove Orjena, u pravcu kojih se krećemo, nećemo videti. Magla se ni jednog trenutka nije rasčistila.


Već pomenuti austrijski put svoj puni sjaj odnosno čvrstinu pokazuje u drugom delu našeg treka, od Veljeg vrha do Crkvica. Građen je krajem XIX i početkom XX veka (na tabli uklesanoj u steni piše 1882. godina) da olakša prilaz tvrđavama koje je carstvo gradilo na i oko Orjena. Pešački put, širok cenim oko 1,5m, sagrađen od čega bi drugo nego od kamena, napravio je krševitu planinu lako prohodnom pošto je izravnao sve useke i udubljenja i sklonio stene koje su mu se našle na putu. Na pojedinim mestima se uhvatio i tanak sloj trave po vrhu pa kao da gazite po tepihu. Odoleva vremenu već više od sto godina. Ne znam ko ga je pravio, ako su to bili robijaši okajali su sve svoje grehe...

Neposredno ispred Crkvica i asfaltnog puta nalazi se tvrđava Kom. Kao i Ober tvrđava, i ova leži iznad glavnog treka, morate da se odvojite od njega. Nisam bio raspoložen da odem do nje, nešto morate ostaviti i za sledeći put. Kada smo sišli na asfalt videli smo tablu sa informacijama o Primorskoj transverzali. Prešli smo jedan njen deo, doduše u suprotnom smeru. 

Tu gde smo izašli na asfalt, to su već Crkvice. Ostalo je još da pređemo nepun kilometar do mesta gde je spomenik Krivošijskoj buni gde nas je čekao minibus. Oko nas je sada potpuno drugačija priroda. Visoko i staro drveće i trava jako zelene boje deluju vrlo umirujuće posle krša kroz koji smo ceo dan išli. Prelazak iz krša u zelenilo Crkvica gotovo je trenutan. Za Orjen sam prethodni put zapisao da je krševiti, kišni i bezvodni. Ponovo sam se uverio da je krševiti i bezvodni. Na česme ili izvore uopšte ne računajte. Srećom kiše ponovo nije bilo iako su Crkvice mesto sa najviše padavina u bivšoj Jugi. Ali ni tu ne pada kiša baš stalno, tada je bilo samo oblačno. 

U povratku svraćamo u Kotor, o čemu sam već pričao. Puno vožnje i drugog dana. Prijaće nam bliža destinacija sutradan, i nama i vozaču a i minibusu.

Fotogafije

 

Lisinj


Lisinj je pobedio u konkurenciji Rumije i Vrsute za akciju u petak. Sve tri planine nalaze se u zaleđu južne crnogorske obale. Vrsuta je negde iznad Sutomora a druge dve malo ispod Bara. Metereolozi su obećavali kišu što je Vladi bio razlog da se opredeli za ne toliko jaku turu. Ja sam istom prognozom vođen bio više za Rumiju, ako već nećemo uživati u pogledu bar da dobro ispešačimo. Razmišljali smo da nas nekoliko ode na Rumiju ali smo ipak izabrali da idemo svi zajedno. Nekako se čovek primi na manju grupu, posebno posle 2-3 dana. Plus što ni na Lisinju nisam bio.




Lisinj se nalazi između Bara i Dobre vode. Vrh planine udaljen je oko 3,5 km od mora vazdušnom linijom a iznad mora je 1353m. Drveća skoro da i nema pa je pogled sa njega odličan sve vreme dok se penjete. Kiše nije bilo tako da je sve ispalo odlično osim što je kilometraža mogla da bude malo veća. Ali čekalo nas je još uzbuđenja tog dana...


Krenuli smo iz zaseoka Lunje. Posle Bara skrenete levo i onda se penjete uskim putem, ne mi već minibus. Kada sve saberem, mislim da je on najviše zaplatio na prvomajskoj akciji. Mesto odakle krećemo sa pešačenjem i glavni orijentir je česma u Lunjama. Neko ju je posvetio svom stricu, imena sam zaboravio. Ispred česme je bazenčić sa istom tom vodom a ispred njega dva velika drveta na čijem korenju su meštani instalirali male drvene klupice. Sedeći na njima uživaju u fenomenalnom pogledu (slika pored) koji se pruža sa ovog mesta na dolinu, more i još neke vrhove.

Kod česme je stub sa oznakama pravaca a i markacija počinje odatle. Lisinj se nalazi na Primorskoj transverzali i mislim da je njena poslednja tačka (ili prva, zavisi odakle dolazite...). Nema mnogo da se kaže o samoj stazi. Uglavnom uzbrdo, prosečan nagib, nešto manje od 5km do vrha i oko 750m uspona. Teška je za hodanje, uglavnom kamenita, ponesite cipele sa dobrim đonom. Odlično je markirana, ne možete da zalutate.


Dobra voda i Utjeha, foto sa Lisinja

Što se više penjete sve više se otvara pogled na rivijeru. U početku vidite samo Utjehu na jugu a kasnije se otvori pogled na Dobru Vodu i onda na Bar pa i severno od Bara. Nema mnogo šta da se priča ali itekako ima da se vidi pa pogledajte fotografije i video ispod. Sa vrha je odličan pogled na Rumiju, ceo greben je ispred vas. Primorska transverzala nastavlja ka toj najvišoj planini u ovom delu Crne Gore.



Pri silasku (a i pri penjanju, ako se okrenete...) vidite u daljini dve manje vodene površine. Kasnije sam saznao da su u pitanju Šasko jezero i ulcinjska solana. 

Fotografije



Stari Bar


Silazimo do česme i sedamo malo na one klupice dok se cela grupa ne spusti. Onda nas minibus spušta istim putem do Starog Bara. Nalazi se nekih 5km daleko od mora, u podnožju Rumije, na mestu koje je izabrano jer je nekada pružalo dobre šanse za odbranu. Pridev Stari dobilo je 1908. godine kada je naselje pored mora dobilo ime Novi Bar, kasnije samo Bar. Centralno mesto u okviru naselja zauzima odlično očuvana tvrđava iz srednjeg veka koju nazivaju Stari grad Bar (terminologija je malo zbunjujuća...) i po kojoj je naselje poznato.


Ulica pored tvrđave

Stižemo na veliki parking gde caruju neki momci za koje je teško poverovati da su opštinski službenici. Ulaz u tvrđavu je u nedaleko odatle. Pre toga prolazite kroz ulicu prepunu restorana, kafića i prodavnica suvenira. Ulica se pruža duž zidina tvrđave. Karta za tvrđavu košta 2e. 


Uobičajena masivna kapija i kule koje je štite. Dva reljefa venecijanskog lava označavaju da je tvrđava bila u posedu Mlečana skoro vek i po. Kada uđete, dolazite do biletarnice a odmah iza nje je zgrada carinarnice iz XV veka. U njoj je postavljena izložba nekih eksponata, između ostalog i velika mapa tvrđave sa kraćim propratnim tekstom. Odatle saznajem da grad potiče iz ranog srednjeg veka i da se prvi put pominje kao Antivari krajem IX veka. Da je bio značajan centar zetske države, sedište dukljanske arhiepiskopije, sastavni deo države Nemanjića, slobodna komuna u XIV veku. Da su ga 1443. osvojili Mlečani, 1571. Turci a 1878. Crnogorci. Tada život u gradu-tvrđavi zamire i sve aktivnosti se prenose na naselje formirano u njegovom podnožju, ono što od 1908. znamo kao Stari Bar.

Slično kao u Kotoru, nismo obišli celu tvrđavu i nisam video dovoljno da bih dalje širio priču. Ostaje za neki drugi put kada ću joj svakako posvetiti više vremena. Za sada pogledajte fotografije, ima opis pored svake. Vidi se da se radi na uređenju i istraživanju starog grada, što je dobro, ali ima još mnogo toga da se uradi i sredi. Neki objekti su relativno skoro obnovljeni i pitanje je koliko su zadržali od svoje autentičnosti (ne dovodim pod sumnju, samo kažem da ne znam). Svakako vredi svratiti i videti.


Akvadukt, van zidina tvrđave

Fotografije



Malo o Čanju i još ponešto...


Posle 18 godina ponovo sam na crnogorskom primorju. Poslednji put sam tu letovao 2001. godine, u Kamenarima. Prošao sam ponovo kroz Boku ali ovaj put je video i odozgo, nešto što sam odavno želeo da uradim. Video sam Buljarice sa magistrale. Tamo sam letovao nekada davno dok sam bio u osnovoj školi. Plaža je mnogo bliža kampu nego što je moja memorija zabeležila. Konačno sam video i taj Čanj za koji me vežu dve epizode iz nekog prošlog života. Sada smešne, onda pomalo traumatične.




Plaža u Čanju je vrlo lepa, cela uvala je lepa i čini mi se da je mesto ne prati dovoljno dobro, da ima još prostora da se razvije. Iskoristili smo malo lepše vreme u petak popodne i okupali se po povrtku sa Lisinja. Voda je bila izuzetno hladna ali izdržao sam nekih pola sata. Smešteni smo bili u vili Asanović. Dovoljno je velika da nas sve primi a pošto sezona još nije počela imali smo je samo za sebe. Boba i njena majka su bile vrlo gostoprimljive i učinile su da se vrlo prijatno osećamo. Boba je takođe planinarka, družila se sa nama sve te dane, išla na Velji vrh i na Lisinj.


Poslednjeg dana očekivali smo i dočekali kišu. Pre toga posetili smo ostatke još jednog srednjevekovnog utvrđenja. U pitanju je tvrđava vrlo zvučnog naziva - Haj-Nehaj. Nalazi se na brdu iznad Sutomora i šteta što je dan bio oblačan a more sivo, pretpostavljam da bi pogled a i fotografije bili mnogo dobri. Za razliku od one u Starom Baru, ova je potpuno otvorena za posete, što znači da se osim markacije ništa na njoj nije urađeno, što dalje implicira da treba biti vrlo oprezan.

Odatle idemo do Bara gde svraćamo na pijacu a zatim vožnja do Virpazara gde pravimo pauzu za kafu i onda pravac Beograd. Uz sat i po čekanja na ulazak u Srbiju. Francuzi i Nemci su ratovali vekovima a sada prelaze granicu bez zaustavljanja. Mi čekamo sat i po da uđemo iz Crne Gore. I to situacija na terenu. U glavama ljudi je verovatno drugačije...

Fotografije



Da ne završim u lošem raspoloženju, evo još jedne fotografije sa Skadrskog jezera: