Akvileja

Akvileja je grad u italijanskoj regiji Furlanija - Julijska krajina, znači na samom severoistoku države. Ako idete autoputem ka Veneciji ili još dalje, isključite se posle tržnog centra Palmanova, idete levo ka moru i stižete posle nepunih 20km. Iz Trsta može i popreko, skrenete pre nego što vas oglobe za autoput. Blizu je svakako i ako ste kolima planirajte da svratite, isplati se. Mi smo malo skitali po tom kraju Italije pre odlaska na more u Istru, za Akvileju smo odvojili 3-4 sata.

Danas je Akvileja gradić sa malo više od tri hiljade stanovnika. Ne idete tamo zbog onoga što grad danas jeste nego zbog onoga što je nekada bio. Osnovan je 181. godine pre Hrista, prvo kao vojni logor a kasnije je oko njega niklo naselje. Akvileja je bila baza za vojne operacije na Dunavu a kao jako vojno uporište omogućavala je zatvaranje uskog prolaza između Alpa i Jadrana. U IV veku bila je četvrti po veličini grad u carstvu, kažu vrlo bogat. Dva sina Konstantina Velikog tukli su se oko grada, stariji Konstantin II je tom prilikom poginuo. Nešto kasnije održan je Akvilejski sabor. I tako do 452. godine kada su Huni posle tromesečne opsade zauzeli grad i sravnili ga sa zemljom. 

Šta se kasnije dešavalo, nije toliko bitno. Karlo Veliki je 774. osvojio ceo taj kraj, posle je franačka država propala pa su neki crkveni velikaši vodili glavnu reč, sve do 1420. kada je grad pao pod vlas Mlečana. Sve interesantno što smo videli potiče iz rimskog vremena. Pa i bazilika, mada je ona sadašnji oblik dobila dosta kasnije. Najveći deo ostataka rimskog naselja još uvek je pod zemljom. Arheolozi vredno kopaju i po vrelim danima kakav je taj bio, videli smo ih na 2-3 lokacije.

 

Šta smo videli...

U grad ulazite sa severa. Dva parkinga imate sa leve strane, oba velika, prvi je besplatan, drugi se plaća. Nije to jedino što ide u prilog prvom, ako hoćete da napravite krug i obiđete većinu lokaliteta, logično je da na njemu parkirate, iznad puta koji vodi ka Trstu. 

Rimski forum 

Ostavljamo kola, nastavljamo istom, glavnom ulicom i sa leve strane nailazimo na rimski forum. Na njemu je kolonada stubova ali osim nje nema nešto posebno interesantno. Veći deo foruma je zatvoren za prilaz, vidi se da su iskopavanja u toku i moguće da će za neku godinu biti mnogo zanimljivije.

Decumanus Aratria Galla 

Idemo dalje i stižemo na lokalitet Decumanus Aratria Galla. Decumanus je naziv za glavnu ulicu u rimskim naseljima, u pravcu istok-zapad. Ova je povezivala rečnu luku sa forumom i pozorištem. Dobro je sačuvano nekih stotinak metara, otkrivenih '70-tih godina prošlog veka. Aratria Galla bila je bogata stanovnica Akvileje koja je finansirala popločavanje ove ulice pa je danas nazvana po njoj, naziv ne potiče iz rimskog vremena.

Odmah zatim, sa iste desne strane ulice, nailazimo na Veliki mauzolej Herakliona. Interesantan i atraktivan nadgrobni spomenik ili grobnica koji se originalno nije tu nalazio. Njegovi ostaci su pronađeni nedaleko od Akvileje i tu je rekonstruisan, verovatno zato što se uklapao u antičku priču.

Sledeći lokalitet, sa iste strane puta je Fondo CAL (slika levo). U pitanju su ostaci stambene četvrti. Huni su dobro odradili posao pošto su ti ostaci visine 30-40cm. Ipak tu su neki lepi mozaici koji su krasili podove kuća. Kuće su inače iz perioda od I pa sve do IV-V veka nove ere. Jedan veliki mozaik je natkriven novoizgrađenim objektom, sudeći po obilku moguće da je nekada tu bila bazilika. 

Zapadno od lokaliteta Fondo CAL nalazi se rimska nekropola. Nismo išli do nje, produžili smo glavnom ulicom i stigli do arheološkog muzeja. Ni on se nije uklapao u naših tri sata, samo smo ušli u dvorište, snimili neku kulu od amfora ili sličnih posuda a zatim ušli u ulicu poprečnu na glavu. Tu smo prošli pored još jednog velikog arheološkog nalazišta, puno radnika je radilo na iskopavanju, samo smo bacili pogled sa ulice. I skrenuli ka bazilici koja je odmah preko puta...

 

Bazilika

Basilica di Santa Maria Assunta ili što bi mi rekli Uspenja Presvete Bogorodice, jedini je kompleks iz hrišćanskog perioda koji smo obišli. Sadašnja građevina podignuta je u XI veku a dograđena je 1379. u gotskom stilu. Prethodno je na istom mestu stajala crkva s početka IV veka koju je podigao biskup Teodoro (nije je on ni gradio ni projektovao ali eto, ostalo samo njegovo ime...). Ovi podaci bitni su za dve najlepše stvari koje ćete videti. Prvo je zaista impozantna romaničko-gotska fasada a drugo je ogromni podni mozaik koji potiče iz prvobitne crkve. U poslednje dve godine imali smo priliku da se divimo mozaicima koji su očito bili vrlo popularni u ranom hrišćanstvu. Prvo u Raveni, zatim u Poreču u Eufrazijevoj bazilici i evo sada u Akvileji.

Pošto smo se nagledali fasade, kupili smo karte i ušli u baziliku. Trobroda građevina gde su centralni i desni brod potpuno prekriveni mozaicima. Ne znam da li su bili prisutni u srednjem veku ili su zatrpani pa tek kasnije otkriveni. Sada su zaštićeni, napravljene su providne konstrukcije tako da vam je omogućeno kretanje preko njih. Bazilika ima nekoliko kapela, freske u njima potiču iz različitih perioda, od IV veka pa na dalje. Ima i dve kripte. Prva se zove Kripta fresaka i u njoj je predstavljena rana istorija hrišćanstva na ovim prostorima. Druga je mnogo interesantnija...

Prvobitna crkva imala je dve velike prostorije, severnu i južnu. Južna je ona nad kojom je sagrađena nova bazilika. Severna dvorana je uništena u već pomenutoj najezdi Huna i nikada više nije obnavljana. Danas predstavlja tu veću kriptu čiji je pod takođe prekriven mozaicima i na čijoj sredini se nalazi temelj zvonika podignutog u XI veku (slika levo). Do kripte stižete iz levog broda crkve hodnikom u kome su iskopavanjem poda otkriveni ostaci rimske carske kuće, jedan metar ispod nivoa tla. Metar iznad tla, u istom hodniku, otkriveni su ostaci dvorane iz perioda posle rušenja prvobitne crkve. Nekada su se nove građevine bez pardona gradile preko ostataka prethodnih. Nikada se kao danas ljudi nisu trudili da otkriju i sačuvaju sve iz prošlosti. To jedna grupa ljudi, druga grupa aktivno radi na tome da sve ovo pošalje dođavola i da nikakvog traga ne ostane...

Ispred bazilike je stara krstionica, posle svega što smo videli ne toliko interesnatna. Izdvojio bih mozaik pauna, postavljen na zidu. Primetio sam da je paun bio vrlo čest motiv na mozaicima u to vreme (Stobi na primer). Iz teksta na tabli saznao sam i zašto. Paun je u paganskoj kulturi bio simbol sreće i blagostanja a u hrišćanskoj simbol vaskrsenja i večnosti. Zato što se verovalo da svakog proleća menja svoje perje i da njegovo meso ne podleže propadanju. 

Iza bazilike je lepo uređeno vojno groblje iz prvog svetskog rata. U njemu se nalazi i grob neznanih junaka, sarkofag u kome su sahranjena tela deset od jedanaest neidentifikovanih vojnika. Jedanaesti je sahranjen u Rimu u impresivnom grobu neznanog junaka. Izbog je izvršila Marija Bergames čiji je sin takođe stradao u ratu i nikada nije pronađen.

Grobnica neznanih junaka 

 

Porto Fluviale

Ili rečna luka, u prevodu. Stari tok reka Natisone i Tore išao je neposredno uz grad i povezivao Akvileju sa Jadanskim i dalje Sredozemnim morem. Širina reke bila je čitavih 50m na mestu gde je bila luka i svi oni sadržaji koji idu uz luku. Danas je tu pešačka staza pored vodenog kanala, mnogo užeg nego što je nekada bio. Ona vodi od bazilike do ulice Via Gemina i dovela nas je do parkinga čime smo napravili pun krug. Uz stazu su u početku postavljeni kameni stubovi i drugi veći artefakti, kasnije ih zamenjuju ostaci nekadašnjih objekata. Ima puno zelenila a i svetlo je bilo odlično u to doba dana, vrlo sam zadovoljan fotografijama.

 

Nismo stigli sve da vidimo, nismo svratili u muzej. Za neku godinu biće još mnogo toga da se vidi što je trenutno još uvek pod zemljom. Tako da u Akvileju moramo ponovo otići... za 5-6 godina, ako zdravlje posluži...

 

Fotografije:

Akvileja 

 

Literatura:

Fondacija Akvileja

Vikipedija

 

 

 

Bohinjsko jezero

Drugu godinu zaredom letujemo u istarskom odmaralištu Lanterna i oba puta  prvo svraćamo do Slovenije. Prethodne godine bili smo u Bovecu, obilazili korita Soče i neke vodopade. O tome nisam stigao da pišem ali prilažem foto album na kraju ove priče. Ove godine odabrali smo Bohinjsko jezero. Ni ove a ni prethodne nije bilo lako odlučiti se gde provesti tih par dana jer sam uporno pokušavao u njih da spakujem sve što bih u Sloveniji želeo da vidim. Naravno, osim alpskih vrhova, žena mi se ne uklapa u te kombinacije. Na kraju bih spustio loptu i oba puta je odlično ispalo.

Za Bovec sam malo bolje odradio pripremu. Ove godine odabrali smo Bohinj i rekli: idemo pa ćemo tamo videti. Koštalo nas je to par stvari koje smo propustili. Naravno, znali smo šta je na Bohinju najvažnije a i ostale su neke ideje koje su prethodne godine otpale, protezale su se i do Kranjske Gore... Ali prvo što smo shvatili kada smo stigli bilo je da nećemo mrdnuti sa Bohinja i odmah zatim da nećemo ni tu stići sve da obiđemo. Senik je bio vrlo zadovoljan što je dobio dva dana odmora...

 

Bohinjsko jezero 

Bohinjsko jezero je najveće prirodno jezero u Sloveniji. Izduženo je u pravcu istok-zapad, dugačko nešto preko 4km dok je maksimalna širina 1km s tim da je uglavnom uže. Prosečna dubina je 30m, dovoljno za turistički brodić. Nastalo je pre nekih 10.000 godina ledničkim i tektonskim delovanjem. Voda u jezeru se brzo menja. U njega na zapadu utiče reka Savica a na istoku ističe Jezernica dok na severnoj strani ima puno kraških izvora. Julijski Alpi okružuju jezero sa tri strane i neizbežna su pozadina većine panoramskih fotografija (obe ovde priložene gledaju baš u onu četvrtu, istočnu stranu...). Njihov najviši vrh Triglav udaljen je desetak kilometara, nije u prvom planu ali lako ga je uočiti. Od 1981. godine jezero se nalazi u sastavu jedinog slovenačkog nacionalnog parka. Cela Slovenija je u stvari veliki nacionalni park...

Koliko god nešto gledate na karti, dok ne odete tamo nemate tačnu predstavu kako izgleda. Za Bohinjsko jezero nisam bio čak ni siguran da li je dozvoljeno kupanje. Ispostavilo se je bliže civilizaciji nego što sam očekivao, da ima nekoliko malih plaža, da je puno kupača ali i veslača na raznim plovilima koji mogu da se iznajme, da ima čak i brodić koji ide sa jednog na drugi kraj jezera. Drugim rečima u pitanju je vrlo živ i uređen letnji turistički centar. Pešačka staza postoji sa severne strane dok sa južne prolazi asfaltni put. Dva naselja su na samom jezeru dok su ostala, koja čine malu opštinu Bohinj, malo udaljena. 

Do jezera možete kolima ili autobusom. Ako idete kolima, računajte da ćete ih ostavi na nekom od parkinga. Svi su uređeni i svi se plaćaju, cene za slovenačke prilike nisu toliko visoke. Mi smo koristili sezonski autobuski prevoz  Bohinj 24H koji obuhvata sedam linija. Karta je jedinstvena, košta 2e i vredi 24h. Ovo je odličan sistem ali vodite računa da je broj polazaka limitiran čak i na glavnim linijama. Red vožnje se poštuje.

Proveli smo dosta vremena na jezeru. Već sam napomenuo da se nismo toliko dobro pripremili, što znači da nismo imali prepunjen raspored. Drugi razlog je što je temperatura išla do nesnosnih 37c pa smo neke šetnje zamenili kupanjem. U odnosu na prethodnu godinu više smo bili tamo nego što smo skitali. Na kraju to nije loše ispalo, uživali smo u svakom mometnu i svakom pogledu na jezero, u svako doba dana. Nismo ga videli sa videli sa okolnih planina, ostavili smo to za sledeći dolazak...  

 

Mesta oko Bohinjskog jezera 

 

Bohinjska Bistrica je najveće selo (kako reče naša domaćica) i sedište male opštine Bohinj. Odlična je kao baza ali ne mnogo više od toga. Nije na samom jezeru, udaljena je oko 6km. Ima neke praktične sadržaje, dva supermarketa, Intersport i neke manje prodavnice, međugradski autobusi kreću odatle, ima puno smeštaja. Sve linije Bohinj 24H kreću odatle što je još jedan plus. Očekivali smo mali gradić, sa možda nekim starijim kućama, ali Bistrica to nije. Zato smo svako veče provodili na samom jezeru, u Ukancu ili Ribčevom Lazu. Ima neko arheološko nalazište ali to nismo obišli, mislim da nismo puno propustili. U samom centru grada je crkva i oko crkve groblje. Sasvim slučajno otkrili smo da je tu sahranjen Ludvik Razdrih, pilot JAT-ovog aviona koji se srušio 1972. godine iznad Čehoslovačke.

Bistrica je kao i sva slovenačka mesta vrlo lepo uređena i besprekorno čista. Iz mesta se vidi fantastična panorama vrhova Julijskih Alpi sa Triglavom koji viri iznad nekog bližeg i nižeg vrha. Smeštaj je bio kao i samo mesto, besprekoran (info na zahtev). Mana takvih smeštaja je što vas vuku da boravite u njima, asketski planinarski domovi vam jasno poručuju da odete ujutru i ne vraćate se do kasno popodne.

Ribčev Laz je možda najlepše mesto na Bohinju. Smešten je na istočnom kraju jezera. Puno je hotela, restorana i kafića, nisam baš video mnogo privatnog smeštaja. U njemu se nalaze neki objekti koji su postali simbol Bohinjskog jezera. Pre svega mislim na statuu divokoze na prirodnoj steni ispred jezera i crkvu Sv. Jovana Krstitelja (Slovenci kažu Janez Krstitelj...) iz XIII veka. Tu je i spomenik četvorici planinara koji su 1778. godine prvi popeli Triglav. Interesatno je što se vrh Triglava vidi od samog spomenika. U Ribčevom Lazu je most ispod koga Jezernica ističe iz jezera i mesto gde se spaja sa Mostnicom (o kojoj će tek biti reči...) stvarajući Savu Bohinjku. Kod te divokoze je plaža, malo iznad je dobar kafić sa izvanrednim pogledmo na jezero... Puno lepo upakovanog sadržaja, Ribčev Laz je naš favorit za Bohinj.

Favorit iz senke je selo Srednja Vas kroz koje smo samo prošli. Od Bistrice do jezera ide se uglavnom donjom dolinom a može i gornjom, kojom smo jednom kolima prošli. Deli ih Rudnica, po visini planina ali teško da bi sama sebe više od brda nazvala, okružena vrhovima preko 2000m. U toj gornjoj dolini Srednja Vas se izdvaja živopisnim izgledom od ostalih sela, stare zgrade, uske ulice, trg... Na žalost samo smo prošli, nemam ni jednu fotografiju.

Stara Fužina leži između Srednje Vasi i Ribčevog Laza. Na kraju poslednjeg ledenog doba bila je na samom jezeru ali se ono povuklo u međuvremenu. Jedno je od većih sela, ima puno privatnih kuća, u njoj se i živi nije samo turizam. Ima i neki festival. Sišli smo u selo kada smo završili obilazak Korita Mostnice. Ostavila bi jači utisak da nije u blizini dva prethodno pomenuta naselja.

Na kraju Ukanc, mesto na zapadnom kraju jezera (slika levo). Poslednja stanica autobusa, dolaze i iz Ljubljane. Ima veliku plažu a ima i kamp pored jezera. Ne liči na naselje, osim 2-3 ugostiteljaka objekta ostalo su privatne kuće, ne znam koliko njih se izdaje. I u Ukancu postoji most koji prelazi preko Savice, neposredno pre nego što se ova ulije u jezero. Boja reke sa mosta je nestvarno lepa. Od Ukanca vodi asfaltni put i planinarska staza ka slapu Savica, kao i žičara do Vogela, planinskog i ski centra. 

 

Slap Savica

Jedna od najvećih atrakcija Bonjiha. Voda potiče iz Triglavskih jezera, spušta se nekim samo njoj znanim putevima i sakuplja u nekoj pećini a zatim izvire i survava se celih 78m. Desni krak, levi je visok "samo" 25m. Sve to mora da je vrlo interesantno kad bi mogli da vidite na samom izvoru. Problem je što vi vodopad vidite iz daljine, ne vidite to što se gore dešava, taj kraški izvor. Ispod vodopada je ponovo jezerce i onda iz njega voda dalje otiče i formira istoimenu rečicu. Neko računa da je vodopad početak Save Bohinjke. Nisam bio toliko oduševljen koliko sam prethodno čitao o lepotama vodopada. Možda sam previše očekivao, možda sam ih već dosta sličnih video. Možda smo bili predaleko, postoji kapija od koje dalje ne možete. Prošle godine Kozjak blizu Kobarida me raspametio. Znam da nisam fer što ovako pišem, lepo je i treba otići i videti...

Inače možete da odete peške od jezera ili kolima sve do Koče pri Savici. Ako i dođete kolima, poslednji deo mora da se ispešači. Nisam siguran šta je bolje, staza od jezera nije posebno atraktivna, kolima možete da uštedite na vremenu. A opet, kada smo sišli u Ukanc otišli smo pravo na kupanje. Pristup vodopadu je kontrolisan i naplaćuje se ali trenutno je besplatno.

 

Korita Mostnice i dolina Voje 

Mostnica je reka ili potok kako Slovenci kažu na Vikipediji. Već sam je pominjao, da se u Ribčevom Lazu spaja sa Jezernicom i pravi Savu Bohinjku. Pre toga prolazi kroz Staru Fužinu a još pre toga kroz dolinu Voje gde pravi useke u stenama, poznate kao Korita Mostnice. Negde iza Stare Fužine započinje priča ili staza koju smo prošli tog dana...

Došli smo busom no.4 do parkinga iza i iznad Stare Fužine. (Važno za one koji bi išli tamo! Autobus kao i drugi kreće iz Bistrice. Greškom smo ušli u no.1 ali nismo brinuli, sišli smo kod jezera i čekali no.4 koji je išao iza nas. Ušli smo lagano, ne gurajući se sa drugim putnicima i seli na možda i poslednja slobodna mesta. Imali smo više sreće nego pameti, u minibusu koji ide na ovoj liniji stajanje je zabranjeno i na sledećoj stanici vozač je onima koji su ga čekali samo poželeo više sreće sa sledećim koji ide tek za dva sata... a takođe nije sigurno da bi bilo mesta. Naravoučenije: odmah u svoj bus!) Parking je veliki jer se tu nalazi rampa, ako hoćete dalje kolima morate da platite. Odatle kreće staza koja vrlo brzo stigne do Mostnice, kod starog kamenog mosta poznatog kao Hudičev most (slika desno). Dalje vodi pored rečice koja naizmenično pravi već pomenute duboke useke u stenama i izlazi na površinu. Na tim površinskim delovima takođe pravi interesantne oblike u vidu bazenčića a sve vreme oduševljava neverovatno zelenom bojom vode. 

Ulaz u Korita Mostnice plaća se 4e. Malo posle Hudičevog mosta postoji drvena kućica u kojoj sedi jedan momak i naplaćuje ulaz. Nema ograde, kapije, kapiram da ima sto načina da ga izbegnete, ne znam ni šta bi se dogodilo da smo samo prošli pored njega... Možda bi pozvao koga treba, sa njihovom policijom nije se raspravljati. Trek koji smo našli na Wikilocu u odlasku nije išao pored reke, odmah posle parkinga odvojio se levo, a u povratku je prošao kroz korita, moguće da je autor eskivirao plaćanje (evo vam hint...).

Nešto kasnije staza beži od reke, penje se i stiže do asfaltnog puta (tu se spojili sa pomenutim trekom). Malo idete asfaltom i stižete do planinarskog doma Planinska koča na Vojah. U povratku ćemo svratiti na pivo i štrudlu sa jabukama a sada smo se osvežili na česmi ispred doma. 

Planinska koča na Vojah 

E sad sledi bitno objašnjenje, ono što meni nije bilo jasno. Staza se u turističkim prospektima i sličnim brošurama naziva Korita Mostince i dolina Voje. Od početka smo u dolini koju je reka probila između brda. Ta dolina se ispred doma deli na dva kraka, mi idemo desnim, dolina se sužava, obronci su strmiji i mislim da tek tu kod doma, ulazimo u dolinu Voje. Uglavnom odatle je potpuno drugačije, više ne idemo pored reke već stazom kroz prelepu travnatu dolinu, uglavljenu između obronaka Julijskih Alpi. Mostnica takođe teče kroz nju ali nije više tako atraktivna i staza ne vodi pored nje. 

Dolina Voje zatvorena je sa tri strane, jedino je otvorena na onoj strani odakle dolazimo. Ispred nas su neki manje poznati ali atraktivni vrhovi. Dolina naravno nije bukvalno zatvorena, postoji obeležena staza koja vodi gore, kao ovim vrhovima. Prolazimo pored retkih kuća, mlađih ili starijih, izgrađenih od kamena ili drveta, najčešće kombinovano. Cilj je slap Mostnice, vodopad visok 20m kojim ova rečica ulazi u dolinu. Malo ispred vodopada, ujedno i kraja turističke staze, nalazi se Okrepčevalnica Slap. Nismo svraćali, već smo isplanirali pomenuti dom. 

U povratku smo išli istom stazom do silaska do Mostnice a onda smo išli njenom drugom, desnom obalom. Većina turista tako radi. Nismo se vraćali na onaj parking već smo preko Hudičevog mosta otišli u Staru Fužinu. Autobus ne ide toliko često pa smo se u selu zadržali malo duže. Da li je u Sloveniji dozvoljeno popiti pivo pred prodavnicom ne znam, tek ja sam ispoštovao stari srpski običaj. Možda je i dozvoljeno ako je napolju preko 35c a bilo je...

 

Bohinj '26

Bovec, Soča '25 

Moravska, drugi deo: Trebič, Telč, Bitov, Znojmo

Prvi maj i Uskrs 2024. iskoristili smo da obiđemo neka mesta u Moravskoj. Prvi deo priče davno sam napisao, napisao sam tada i veći deo drugog dela ali trebalo mi je puno vremena da sednem i završim ga. U prvom delu sam pisao o Brnu, zamku Pernštejn i manastiru Porto Coeli kao i o Jihlavi u koju smo svratili pre Trebiča. Drugi deo se nastavlja na prvi, ne pravim nikakav uvod... 

Trebič

Trebič se kao i Jihlava nalazi u Visočina kraju i na istoj reci Jihlavi. Nešto je manji, ima oko 35 hiljada stanovnika. I trg u Trebiču je manji ali po meni lepši nego u Jihlavi. Oko trga su stare zgrade sa umivenim fasadama. Obično se ističe naslikana zgrada (slika desno) ali glavni utisak ostavlja trg kao celina. Sa južne strane nadvisuje ga gradski toranj sa satom. Na sredini je veliki spomenik Ćirilu i Metodiju. Njih dvojicu smo često sretali tokom ovom malog putovanja po Moravskoj. Pijac se odvija u prepodnevnim satima, popodne ni traga od njega. Ne deluje da se centar života preselio u nove delove grada. 

Pansion Vis-a-Vis nalazi se u neposrednoj blizini trga. Nije imao posebno dobre ocene na bookingu ali nam je delovao korektno i obećali su privani parking. Bili smo prijatno iznenađeni, soba je bila sasvim korektna. Gazdarica nije znala skoro ni reči engleskog i malo je opuštenije odgovarala na poruke ali istovremeno bila je vrlo ljubazna. Tipično češki...

Trebič nije turistički grad. Možda smo još par ljudi videli da šetaju i razgledaju. Na listu svetske baštine dovela ga je bazilika Sv. Prokopija i jevrejsko nasleđe, gradska četvrt i groblje. Poslužio nam je kao baza pa smo obilazak razvukli na tri dana. Prvi dan smo ručali u restoranu Jidelna Trebičanka, na uglu glavnog trga. Kolenice su bile odlične ali smo toliko naručili da su nam spakovali i sledeći dan smo ručali u sobi.

Jevrejska zajednica u gradu bila je brojna još u srednjem veku. Živeli su u miru pomešani sa hrišćanima a onda je 1723. tadašnji vladar oblasti naredio zamenu kuća i formiranje jevrejskog geta. Iako je zvanično ukinut 1848. geto je na neki način nastavio da postoji, Jevreji su ostali da žive na tom mestu. Tako je nastala Jevrejska četvrt. Razvijala se sve do drugog svetskog rata kada je skoro cela jevrejska populacija stradala u koncentracionim logorima. Nacisti su ih pokupili i odveli u Terezin a odatle u logore smrti. Vrlo malo njih je preživelo i vratilo se u Trebič, premalo da se obnovi zajednica.

Jevrejsku četvrt naselili su Česi ali je uglavnom ostala kakva je bila. Tu su dve sinagoge, muzej, info centar, zanatske radionice, nekoliko kafića a možete i smeštaj tu da nađete. Sinagoge se zovu Prednja i Zadnja, ova druga je nešto interesantnija. Od skoro su počeli da postavljaju male spomen ploče sa imenima nekadašnjih stanovnika i datumima kada su rođeni i odvedeni u smrt (slika desno). Nalaze se ispred kuća gde su ovi stanovali. Ima ih u Jevrejskoj četvrti ali i van nje, na glavnom trgu je najveća grupa od šest pločica.

Pored četvrti tu je i jevrejsko groblje, nedaleko od nje. Izuzetno dobro je očuvano i održavano. Jasno je podeljeno na dva dela, noviji sa većim i masivnim spomenicima i stariji sa onim ovalnim pločama, gotovo ceo obrastao bršljenom. Na novijem delu su grobovi negde od poslednje decenije XIX veka pa do kraja tridesetih XX veka. Ima i novijih pa i nekoliko iz ovog veka. Kada vidite da je neko umro 1938. godine, shvatite da sama smrt nije najgora stvar koja može da vam se desi. Groblje se zaključava u 18h, piše da ulazite na svoju odgovornost.

I na kraju ono najbolje što možete da vidite u Trebiču, bazilika Sv.Prokopija. Jedna od najlepših gotičkih crkava koje sam video, a već mogu da kažem da sam video puno. Izgrađena je u XII veku kao manastirska crkva, u romaničkom stilu. Sredinom sledećeg XIII veka manastir je preuređen i utvrđen u obliku zamka, crkva je takođe izmenjena i tada dobija gotički izgled. Zapravo romaničko-gotički pošto su zadržani neki romanički elementi. Ono što sam pročitao: bazilika kombinuje dva stila, nije prelaz iz romanike u gotiku, elementi se ne preklapaju već ima i jednih i drugih. Posebno je značajno što renoviranja, kojih je tokom osam vekova moralo biti, nisu narušili njen originalni izgled. Zato i ušla na Unesco listu svetske baštine. Pored bazilike je Trebički zamak, nastao preuređenjem manastira. Danas je u njemu muzej kraja Visočina.

Bazilika i zamak su skoro u samom centru grada a opet su nekako sklonjeni, ogradom i položajem na blagom uzvišenju. Spolja je najinteresantnija prednja fasada i glavna vrata nazvana Porta Paradisi (Vrata raja, za promenu...). Unutrašnjost je zapravo ono što me je oduševilo. Većina gotičkih crkava koje sam posetio ima enterijer preuređen u baroknom stilu, ovde to nije slučaj. Čak su pri restauraciji 1920. uklonili neke barokne elemente, pridodate par vekova ranije. Trobroda građevina pri čemu dve arkade dele centralni brod na tri dela. Izgrađena je od granita koji je lokalni materijal. Vodič za posete naglašava oktagonalne romaničke svodove, jedinstvene u evropskoj arhitekturi jer stoje bez stuba za podupiranje. Uostalom, pogledajte fotografije...

  

Telč

Sutradan smo otišli do Telča, udaljenog nekih 35km. Prijatna vožnja kroz polja jako zelene i žute boje, koje potiču od trave i uljane repice. Telč je dosta manji od Trebiča i on jeste turistički centar, što bi rekli muzej na otvorenom. Bilo je puno turista pa i čitavih grupa, doduše bio je 1.maj.  

Panorama sa mosta, ispred Gornje kapije

 

Istorijski centar grada okružen je sa tri veštačka jezera. Nekada su služili za odbranu, danas ulepšavaju sliku grada. Van istorijskog centra teško da imate šta da tražite, posebno ako dolazite na jedan dan. Ipak smo otišli da vidimo bivši Jezuitski koledž (ništa spec.) u čijoj blizini je pešački, drveni most - prečica do istorijskog centra. Naravno, u srednjem veku takva prečica bila bi nezamisliva, ceo taj deo grada bio je okružen zidinama i pomenutim jezerima. Gornja i Donja kapija još uvek postoje tako da smo taj mostić samo fotografisali a u stari deo grada ušli na velika vrata, na Gornju kapiju.

Izlazak na trg iz pravca Glavne kapije 

Odatle vas do trga vodi kraća, živopisna ulica. Desno od vas videćete crkvu Sv. Duha sa velikom romaničkom kulom.  Onda izađete na Zaharijev trg (Náměstí Zachariáše z Hradce) i shvatite zašto ste došli u Telč. Tu smo se ponovo sreli sa Vernerom Hercogom koji je u Telču snimao film Vojček, iste 1979. kada i Nosferatua u zamku Pernštejn.

Glavni trg je prilično veliki, izduženog ovalnog oblika. Popločan je i na sredini se nalaze fontana i stub kuge, ništa neobično za srednjeevropski grad. Glavna atrakcija i ono zbog čega nikada nećete pomešati Telč sa nekim drugim gradom je niz raznobojnih, jednospratnih kuća koje okružuju trg. Imaju arkadna prizemlja, međsobno spojena, u kojima su uglavnom prodavnice, ugostiteljski ili zanatski sadržaji. U početku su sve kuće bile od drveta ali je veliki požar krajem XIV veka naterao stanovnike Telča da pređu na solidniju gradnju. Sve te kuće liče jedna na drugu po visini i strukturi ali razilkuju se po stilu i živim bojama kojima su okrećene. Neke su zanimljivije od drugih ali ni jedna se ne izdvaja toliko da bi zasenila ceo kompleks. Iz nekog razloga dozvoljen je ne samo pristup automobilima na trg već i ograničeno parkiranje što prilično narušava njegovu sliku. 

Gornja kapija je bolja varijanta da počnete obilazak od Donje. Krenete trgom sa te strane, fotografišete umereno ili kao ja bukvalno svaku kuću. Negde pred kraj trga, odvaja se ulica na desno i vodi prema Donjoj kapiji (slika pored). Pre toga prođete pored restorana Švejk, odlično mesto za pauzu. Donja kapija je lepa a lep je i pogled na jezero kada izađete. Izašli smo, videli i vratili se na trg.

 

Na tom kraju trga prestaje niz kućica, tu su neki veći objekti. Desno od vas je dvorište zamka a levo je jezuitski kompleks, crkva i gimnazija. Kada stignete do kraja trga desno je ulaz u zamak a levo se trg širi i obuhvata staru gotičku crkvu Svetog Jakova. Na njen toranj smo se popeli i napravili neke panoramske fotografije. 

Sa tornja crkve Sv. Jakova 

Preko puta crkve, na tom produžetku trga, nalazi se ulaz u jezuitski kompleks. Unutra je odlična kafeterija sa mnogo dobrim kolačima, još jedan predlog za pauzu, posebno za vozače. Dok vozim kroz Češku izbegavam pivo ali se trudim da razumno rano parkiram kola za taj dan... 

Zamak u Telču je nekako priča za sebe pa sam ga izdvojio u poseban foto-album. Mogao bi takav isti da postoji i u nekom drugom gradu, nema nešto karakteristično za Telč. Izgrađen je u XIV veku u gotičkom stilu. Njegov kasniji vlasnik Zaharije, isti onaj po kome se trg zove, otišao u Italiju sredinom XVI veka, oduševio se renesansom i odlučio da potpuno obnovi zamak u tom stilu. Osvežili su ga i umili godinu nepunu godinu dana pre naše posete, videlo se da blista. Pri tom su naravno sve očuvali onako kako je bilo. Ima još uvek i gotičkih elemenata. Tu je unutrašnje dvorište a van zamka i van bivših zidina je veliki park koji nismo posetili. Eto, pogrešio sam kada sam rekao da ništa nema van istorijskog zidina i kruga definisanog jezerima... Ne bih dalje o zamku, mnogo ću proširiti priču, svakako ga nemojte preskočiti ako idete u Telč.

Unutrašnje dvorište 

Ostali smo negde do 15h, dovoljno da vidite najvažnije stvari u gradu.

 

Zamak Bitov

Četvrtak jutro, poslednji dan pred put, pakujemo stvari u kola, vraćamo ključeve od sobe, odlazimo da vidimo baziliku i jevrejsko groblje što nismo stigli ranije da uradimo i krećemo ka jugu Češke. Na sreću vremenska prognoza se predomislila, dobili smo još jedan lep dan, malo oblačan ali bez kiše.

Od svih zamaka koje smo pronašli u tom delu Moravske, Bitov se izdvojio ne toliko izgledom koliko okolinom. Nalazi se u okviru (ili odmah pored...) nacionalnog parka Podiji, na steni, u sredini meandra koji pravi reka Želetavka neposredno pre ušća u reku Dyje. Sve to je na Google Earth dosta obećavalo, uživo je bilo malo drugačije. U startu smo zamak planirali sa trekingom po okolini gde bi videli najlepša mesta, prirodna i istorijska. Nije bilo vremena za to pa je jedina šetnja bila od parkinga do zamka i nazad, što je nedovoljno. Još ako planinar u vama izabere šumsku stazu pored asfaltnog puta, lepo uređenu ali potpuno zatvorenu rastinjem, ništa nećete videti. U povratku smo srećom išli asfaltom i izašli na 2-3 vidikovca prema reci, odatle sam i snimio zamak u celini (slika iznad).

Sam zamak potiče još iz XI veka kada je sa još tri susedna branio južnu granicu Moravske. Spolja ne izgleda loše. Dočekuje vas odbrambeni zid, nazubljen na vrhu, sa dve kule na krajevima ispod kojih su ulazne kapije. Nedostajao je samo Strmoglavi Badža da puca iz topa na Duška Dugouška. Kada uđete postoji samo jedan put koji vas vodi do uzvišenja pretvorenog u centralno dvorište (kroz kulu, slika levo). Put prolazi između glavne zgrade zamka (levo) i dvorišta (desno), izdignutog i ojačanog porpornim zidom. Glavna zgrada se ne naslanja na dvorište, između njih je dubok rov premošćen mostom tako je ulaz u zgradu na nivou drugog sprata i da se lako braniti. Struktura kakvu nisam video do sada. Dvorište je vrlo prijatno za sedenje, ima dosta klupa. Sa ostalih strana ograničeno je pomoćnim prostorijama a u njemu je i za takve prilike poveća crkva. Tu je i stara kula koja je nekada služila kao tamnica i prostorija za mučenje. Otvorena je za posetioce a na dnu tamnice, u koju se samo spušta odozgo, postavljen je ljudski kostur, privezan za zid. Užasavamo se tortura u skorijem vremenu ali od onih pre više vekova pravimo turističke atrakcije...

Ali kada uđete u zgradu nestaje skoro sva romantika. U zamku su neki grofovi živeli do kraja drugog svetskog rata i naravno prilagodili su ga sebi i vremenu u kom su živeli. Njihov stil mi se nije dopao, prilično dekadentan. Neverovatan broj jelenskih i još nekih rogova, cela koža sa sve čeljustima ogromnog lava i na kraju prostorija puna prepariranih pasa koji su verno služili gospodarima. Vrlo morbidno. Bio sam prilično fer prema Bitovu kada sam pravio foto album...

U blizini Bitova je još jedan zamak ali Kornštejn je u ruševinama, nešto kao Maglič. Malo smo se provozali, sišli kolima do reke da ga vidimo iz daljine i onda nastavili ka Znojmu. Lagana vožnja nekih tridesetak km kroz lepe predele, taman da predahnemo i sredimo utiske.

Znojmo

U grad stižemo oko pola tri i nalazimo mesto za parkiranje ispred samog apartmana. Pansion Phoenix je za svaku preporuku. Nalazi se u širem centru grada, nije luksuzan ali sve unutra je novo i funkcionalno, besprekorno čisto. Gazdarica vrlo ljubazna i ume da koristi google translator, engleski ni da bekne...

Grad ima kao i Trebič oko 35.000 stanovnika ali deluje veći. Stari deo je svakako veći sa tri-četiri trga i mrežom nepravilnih ulica. Odabrali smo Znojmo jer je u blizini Bitova, računali smo da malo prođemo kroz grad, prespavamo i ujutru krenemo kući. Ali na samom početku obilaska moja žena reče: dobro je što će sutra da pada kiša, ne bi otišli odavde do popodne. Nije grad toliko lep da samo zbog njega zapucate iz Srbije ali ako pravite neku turu kao mi, ne bi ga trebalo propustiti. Problem je što većinu gradova u Češkoj ne bi trebalo propustiti...

U obilazak smo krenuli iz smeštaja, peške. Prešli smo preko Trga republike na kome se nalazi zgrada gradskog pozorišta. Zatim smo ušli u stari deo grada, u Kolarovu ulicu. Ona nas je dovela do Masarikovog trga, prostranog, pod blagim nagibom, sa zgadom muzeja i nekoliko interesantnih restorana ili pivnica. Odmah da kažem da ni u jedan muzej ili sličan objekat nismo ušli, već je bilo popodne i zakasnili smo za takve aktivnosti. Trg sa donje strane zatvara kapucinski manastir i Vukova kula. Sa gornje strane je neka novija zgrada a iza nje gradska kuća i pored nje gradska kula. Ova romanička kula jedna je od glavnih gradskih znamenitosti, na žalost bila je prekrivena skelama.

Kada produžite još malo stižete na Gornji trg. Tu je zgrada u kojoj je boravio Napoleon pre bitke kod Austerlica a i nepalski restoran Everest (slika dole). Eto, nisam bio na Everestu ali bio sam ispred Everesta...

Na Gornjem trgu skrenete levo i brzo stižete do kapije iznad koje je obećavajući natpis: Pivara i sladara (Pivovar a sladovna). Čim uđete taj prostor, desno od vas je pivara i što je važnije pivnica ispred nje. U pivnici smo nešto kasnije večerali uz lokalno Znojemsko pivo. Ambijent je lep, hrana solidna, pivo malo više gorko za moj ukus. 

Nastavili smo dalje i stigli na najlepše mesto u gradu. Prvo na šta nailazite je rotonda Sv. Katarine iz XI veka. Izgrađena kao kapela zamka, nedavno je obnovljena i zaista moćno izgleda. Na žalost bila je zatvorena pa nismo mogli da vidimo freske u njenoj unutrašnjosti. Freske potiču iz XII veka i na njima su između ostalog prikazani naručioci,  Konrad II od Znojma i njegova supruga Marija, inače ćerka srpskog vladara Uroša Vukomanovića. Više o rotondi pročitajte na Vikipediji.

Kada prođete iza rotonde, shvatite da ste na svojevrsnoj prirodnoj terasi koja  omogućava nestvarno lep pogled na donji grad kroz koji teče već pomenuta Dyje reka. Levo od vas je susedna terasa na kojoj se kao na dlanu vidi neogotička crkva Sv. Nikole. Desno je ulaz u zamak. Ovaj vidikovac u Znojmu neplanirano je došao kao ukras na kraju celog putovanja. Sedeli smo na klupama i uživali u pogledu a zatim otišli na pomenutu večeru...

Pogled sa terase ispred rotonde i zamka 

Krenuli smo rano ujutru za Beograd. Ispratila nas je lagana kiša ali više nije bilo važno. Vrlo smo zadovoljni kako je cela akcija prošla i uglavnom zadovoljni onim što smo izabrali da vidimo. Brno ne moram posebno da preporučujem ali ako ste tamo gledajte da odete do zamka Pernštejn i obavezno napravite pauzu u Porta Coeli. Telč i Trebič zaslužuju da planski krenete tamo, u Jihlavu svratite ako vam je usput. Zamak Bitov je blago razočarenje ali zato je ceo kraj prelep i planiramo da napavimo neku outdoor akciju. Ako uspemo nećemo Znojmo propustiti, tu smo dobili više nego što smo očekivali. 

(prvi deo priče)

Fotografije:

Trebič

Bazilika Sv. Prokopija

Telč

Zamak u Telču

Zamak Bitov

Znojmo

The Best of Moravska '24 (ko nema strpljenja ili vremena za sve fotke...)