Ознаке

уторак, 20. новембар 2018.

Piazza dei Miracoli

Druga priča sa putovanja u Toskanu. Krenuo sam hronološki obrnutim redosledom i još uvek se nisam pomerio sa poslednjeg dana. Nikada do sada nisam delio u dva posta ono što sam video istog dana, u samo šest sati. Ali niti mogu Pizu i Luku da stavim u istu priču, niti mogu da ih preskočim.

Piazza dei Miracoli u prevodu znači Trg čuda. Na njemu se pored famoznog Krivog tornja nalaze još neke građevine koje su Pizu svrstale među najposećenije gradove Italije. Zašto ovakav naslov posta? Zato što ništa drugo od Pize nismo videli pa sam onda naslov kao i sam tekst morao da ograničim na ovaj kompleks. Dobili smo dva sata slobodno što realno nije dovoljno ni za detaljni obilazak Piazza dei Miracoli a o nekoj šetnji dalje po gradu nije bilo ni govora (naravno, detaljni obilazak je relativan pojam, meni nije bilo dovoljno, nekima jeste). 

Zašto je naslov na italijanskom jeziku? Ne dopada mi se naziv Trg čuda, zvuči mi suviše pompezno, groteskno, skoro vašarski. I onda ga na italijanskom nekako lakše podnosim. Ceo taj kompleks zaista jeste izuzetan ali niti prostor liči mnogo na trg, niti su objekti na njemu čuda. Moćno izgledaju ali nema kod njih ništa čudno. Jeste Krivi toranj pokušao da se probije među sedam čuda novog sveta ali je otpao još pre finala.



Dolazak na Piazza dei Miracoli


Od mesta gde smo napustili autobus imamo 15 minuta pešačenja. Savremeni deo grada kroz koji prolazimo čini potpuni kontrast renesansnoj Firenci, banjskom ambijentu Montekatinija i srednjevekovnoj Pizi čiji ćemo najlepši deo uskoro videti. Ispred kapije je gomila tezgi za prodaju suvenira. Prolazimo kroz Porta Nuova koja je 1562. otvorio neki od Medičija i ulazimo u jedan od najpoznatijih (da li i najlepših...) kompleksa na svetu. Oivičen je dugačkim zgradama i zidovima, sa ulazima na zapadnoj (našoj) i istočnoj strani. Celom dužinom južnog dela kompleksa leži asfaltna staza, krcata turistima iz celog sveta. Levo je travnjak, uredniji i zeleniji nego na Old Trafordu na početku sezone. Njegova boja još više ističe mermerne objekte koji se na njemu nalaze.


Krstionica u prvom planu, desno katedrala, skroz desno zvonik, levo groblje

Cinici, a ima ih među nama, rekli bi da je u pitanju crkva sa pratećim zvonikom, krstionicom i grobljem. Potpuno tačno i istovremeno ništa dalje od istine. Svaki od navedenih objekata dovoljno je sam za sebe čuven i prepoznatljiv a opet savršeno se uklapaju u celinu koju smo imali zadovoljstvo da vidimo. Sredinom XI veka započeta je gradnja crkve koja je potom dobila status katedrale. Nekih 100 godina kasnije započeta je gradnja krstionice a odmah zatim i zvonika koji se ubrzo iskrivio zbog čega je postao poznatiji od same crkve. Još jedan vek kasnije napravljeno je zatvoreno groblje.

Zanimljiv je način naplate karata. Plaća se za ulaz u krstionicu, groblje i muzej i to 5e za jedan objekat (bilo koji), 7e za dva i 8e za sva tri. Bilo koja kupljena karta omogućava i ulaz u katedralu. Krivi toranj je van ovih kombinacija, da bi ste se popeli do njegovog vrha treba izdvojiti 18e. Umesto glavnog muzeja katedrale koji se renovira, u ponudi je bio muzej sinopija ali o tome kasnije. Uzeli smo karte od 8e i obišli sve osim Krivog tornja.


Katedrala


Nemam često priliku da vidim romaničke crkve. Mnogo gotičkih koje sam video poslednjih godina sagrađene su na mestu prethodne romaničke. U želji za novijim, savremenijim i lepšim, i u nedostatku bezbednog prostora, ljudi su rušili staro i pravili novo. Nekada možda i sa dobrim razlogom ali Duomo di Pisa bila je suviše lepa i monumentalna da bi je tek tako zamenili.

Gradnja crkve započeta je 1063. godine. Plan je napravio i u delo sproveo izvesni Busketo. U mnogo čemu katedrala odslikava moć tadašnje Pize. Sagrađena je izvan gradskih zidina sa očiglednom namerom da pokažu da nemaju čega da se plaše. Istovremeno je u Veneciji započeto renoviranje crkve Svetog Marka pa se nadmetanje mornarica proširilo na područje arhitekture. Novac za izgradnju obezbedio je ratni plen otet na Siciliji a što je najinteresantnije na građevini su vidljivi arapski i vizantijski uticaji koje su pizanski trgovci donosili sa putovanja. Vikipedija stil naziva pizanska romanika a činjenica je da dve crkve iz obližnje Luke podsećaju na ovu. Dok su vojske ratovale, umetnici su se ugledali i krali jedni od drugih.

Katedrala je znatno oštećena u požaru 1595. godine. Pored toga, pretrpela je još nekoliko renoviranja što je i normalno za objekat star skoro hiljadu godina. Poslednja veća rekonstrukcija rađena je u XIX veku kada su originalne statue sa fasade zamenjene kopijama i premeštene u muzej koji na žalost nismo imali prilike da vidimo. 



Nismo uspeli da vidimo ni unutrašnjost katedrale. Ušli smo ali mogli smo samo da bacimo pogled sa mesta odakle sam ovo fotografisao. Najveći deo prostora bio je do podneva rezervisan na nedeljno bogosluženje a nama je baš tada zakazan povratak. Nemam mnogo razumevanja za ovakva pravila. U Pizi ima još puno crkava, ne verujem da je Bogu mnogo bitno u kojoj mu se molite. Katedrala predstavlja svetsku baštinu i kao takva morala bi da bude dostupna nama koji je prvi a možda i jedini put posećujemo. Posebno kada se zna da pre hiljadu godina ljudi skoro ništa drugo osim crkava nisu mogli da grade (i zamkova ali njih su napadali i rušili) a sada ne možemo da gledamo te objekte, opet zato što su crkve. Kako god, propovedaonicu koju je Đovani Pizano uradio videli smo samo iz daleka.



Krivi toranj


Krivi toranj je prvo što vam padne na pamet kada se pomene Piza. Teško ćete naći čoveka koji za njega nije čuo. Ako pokušate da se setite kada ste prvi put čuli, shvatićete da spada u one pojmove za koje oduvek znate. Sećam ga se iz ilustracija u udžbenicima, školskih časopisa, brošura turističkih agencija, rebusa... Dovoljno je da neko nacrta nakrivljenu kulu i svi znaju o čemu se radi. Karakterističan oblik do te mere da ga je skoro nemoguće iskarikirati do neprepoznatljivosti. 

I sada, kada sam ga konačno i uživo video, usuđujem se da kažem jedno NE i jedno DA. Ne, Piza nije samo Krivi toranj, ne idete tamo samo zbog njega. Da, toranj je prelep pored toga što je kriv i zaista ga treba videti.

Kao što sam pomenuo u pitanju je zvonik a ne kula (tower) sa izviđačkom i odbranmenom funkcijom. Izgradnja je započeta 1173. godine na vrlo nestabilnom terenu i već kod drugog sprata počeo je da se krivi, tačnije jedna strana počela je da tone. Gradili su ga čitavih 200 godina. Piše da je to zbog čestih ratova koje je Piza vodila u to vreme mada liči mi da im je trebalo vremena da skupe hrabrost i podignu još jedan sprat. Još piše da je upravo ta usporena gradnja pomogla zemljištu da se koliko toliko stabilizuje i da bi se toranj srušio da su brže gradili. Ne ulazim u to, samo prenosim šta sam pročitao. 

Ne znam kako i koliko puta su pokušavali da ga stabilizuju, tek 1990. postalo je suviše opasno da se ulazi. Toranj je zatvoren i ceo svet se uključio u rešavanje problema. Pomoću nekakvih pumpi ubacili su pesak ispod te kritične strane i uspeli da ga vrate na bezbedan ugao. Rekli su nam da su mogli i potpuno da ga isprave ali onda to više ne bi bio krivi toranj


Osim što su ga statički stabilizovali, sredili su mu i fasadu i toranj bukvalno blista. Napravljen je u romaničkom stilu. Vikipedija smatra da nije sigurno ko je autor mada je pronađena ploča sa imenom izvesnog Bonana. Koliko je to sigurno, procenite sami. Nismo ulazili i peli se tih 56,67m koliko je visok na višem delu. Cena nije baš popularna a i plašili smo se da ne potrošimo previše vremena. Posle smo videli da kada kupujete kartu birate vreme kada ćete da uđete. Na velikom displeju prikazuje se broj preostalih mesta po satima. Nisam ga nešto mnogo ni fotografisao. Sa svih strana slično izgleda, sa nekih se ne primećuje nagib, neke strane mi je položaj sunca onemogućio pa se sve svelo na par samostalnih fotografija koje su ušle u album.

I još nešto. Naravno da sam imao ideju da napravim one fotografije kako pridržavamo ili guramo toranj da se sruši. Brzo sam odustao. Nigde nisam video toliku gomilu sveta koja se glupira. Vise na ogradi, upadaju jedni drugima u kadar, pridržavaju, hvataju odozgo, šutiraju mučeni toranj. Očito da je trebalo ranije da ga vidim a ne sa pedeset godina...




Monumentalno groblje


Ili što bi Italijani rekli Camposanto Monumentale. Campo santo je u bukvalnom prevodu sveta zemlja ali camposanto google direktno prevodi kao groblje. Zovu ga još i Camposanto Vecchio (staro groblje), što dalje implicira da postoji i novije groblje, što nije tako čudno s obzirom da je ovo izgrađeno u periodu 1284. - 1464. godine. Ceo kompleks, prvo crkva pa sve ostalo, napravljen je na mestu gde je pre toga bilo groblje. Ne samo iz hrišćanskog perioda, bilo je dosta rimskih sarkofaga. Monumentalno groblje je napravljeno da bi se organizovali postojeći i budući grobovi.




Objekat je oblika izduženog pravougaonika. Spoljni zid sačinjen je od slepih arkada. Unutra uz taj zid, sa sve četiri strane, nalazi se široki nadkriveni prostor i velika većina grobova, sarkofaga, spomenika, kenotafa i čega već još nalazi se u tom prostoru. U sredini je travnjak sa zemljom koju je navodno neki nadbiskup doneo sa Golgote, iz IV pljačkaškog pohoda koje su zvali krstaškim. Otuda valjda i naziv camposanto


Od četiri glavna objekta, Monumentalno groblje je najmlađi i izgrađeno je u gotičkom stilu. U albumu je zastupljeno sa najviše fotografija, prosto jer je njegov sadržaj najraznovrsniji. Piše da su u njemu uglavnom sahranjivali Medičije i profesore univerziteta u Pizi. Jedna od tri kapele zove se Amanati pošto se u njoj nalazi grob Liga Amanatija (fotografija levo), profesora medicine na već pomenutom univerzitetu. Još su dve kapele prisutne. U kapeli Del Poso čuvaju se relikvije a u kapeli Aula nalazi se lampa koja je pre toga visila u katedrali i koja je Galileju bila inspiracija da formira zakon oscilovanja klatna. Veliki naučnik rođen je u Pizi a pored ove lampe vezan je i za Krivi toranj, sa njega je bacao različite kugle da dokaže da vreme padanja ne zavisi od težine tela. 


I kada smo kod naučnika, bio sam prilično zadovoljan kada sam među statuama sa potpuno nepoznatim i nečitljivim imenima ugleda jednu ispod koje je pisalo Fibonacci. Oni koji su dovoljno dugo učili matematiku sigurno se sećaju Fibonačijevog niza gde se svaki sledeći član dobija kao zbir prethodna dva (1, 1, 2, 3, 5, 8...). Poznati matematičar uveo je u evropsku civilizaciju arapski metod beleženja brojeva. Interesantno da se uopšte nije zvao Fibonači već mu je to ime skovao francuski matematičar Gijom Libri: Fibonacci je skraćenica od filius Bonacci što znači sin Bonačijev. Statua koju sam video (foto desno) samo je spomenik, ne zna se gde je sahranjen, inače rođen je i umro u Pizi. 

Unutrašnji zidovi Camposanta bili su prekriveni freskama sve do jula 1944. godine kada je na olovni krov pala granata i zapalila ga. Puno predmeta je stradalo a freske posebno. Ipak puno njih je restaurirano i vraćeno na svoje mesto. Neposredno pred naš dolazak vraćena je freska Bonamika Bufalmaka Trijumf smrti. Ima je u albumu i to iz dva dela pošto je kompozicija ogromna. Restauracija se izvodi tako što se skine deo zida sa freskom a zatim se ona prenosi na platno koje se posle toga vrati na mesto gde je freska bila. Tragajući po Internetu našao sam i ovaj video u kome je taj postupak prikazan. Pogledajte, interesantno je...


Bufalmako: Trimuf smrti

Pred kraj obilaska posetili smo Muzej sinopija. Nije nam bilo jasno šta gledamo. Ogromni panoi sa vrlo bledim crtežima fresaka iz Monumentalnog groblja, svi u jednoj, crvenkasto braon boji. Znali smo da ima neke veze sa restauracijom ali tek u Beogradu sam pronašao da su to podloge pronađene ispod freski, neka vrsta pripreme za prave crteže i slike. Sinopija istovremeno označava i vrstu boje i pripremni crtež.



Krstionica


Po običaju za kraj sam ostavio ono što je ostavilo najjači utisak na mene. Krstionica Sv. Jovana ili Battistero di San Giovanni je rotonda sa 54.86m visine i 34.11m u prečniku što je čini najvećom krstionicom u Italiji. Nalazi se ispred katedrale prema kojoj je nagnuta 0.6 stepeni. I katedrala je nagnuta pošto su i ona i krstionica sagrađeni na istom nestabilnom terenu kao i zvonik. Samo što je zvonik tu najgore ili najbolje prošao.


Gradnja je započeta 15. avgusta 1152. godine. Diotisalvi je napravio projekat i nadzirao izgradnju prvog nivoa. Nikola Pizano je sto godina kasnije dovršio objekat izgradivši drugi nivo i kupolu. Posebno je interesantno to što je gradnju nastavio u gotičkom stilu, dok je prvi nivo ostao romanički. Kao laiku istorije umetnosti, meni taj prelaz ne samo što ne smeta nego mi je i vrlo interesantan. Ako bi me neko pitao koja je razlika romaničkog i gotičkog stila, što se inače vrlo retko dešava, pokazao bih mu Battistero di San Giovanni na kojoj kružne romaničke lukove na gornjem nivou zamenjuju oštri gotički lukovi. I kupola je podeljena po sredini, crvene ploče na zapadnoj strani zamenjuju sive olovne na strani ka katedrali. Treći kontrast na spoljnom delu objekta predstavlja naizmenična upotreba belog i sivog mermera što ne primetite dok ne priđete bliže.


Iznad glavnog ulaza u krstionicu

Glavni ulaz u krstionicu ukrašen je sa dva stuba i ne možete a da ne budete impresionirani količinom rada uloženom u njihovu obradu. Kao i u slike iz Hristovog života na gredi iznad ulaza. 



Unutrašnjost krstionice nije zatrpana predmetima i ukrasima. Potpuno je funkcionalna i prvo što vam padne u oči je osmougaoni... bazen za kršavanje izdignut na podest, sa bronzanom figurom svetog Jovana. Potiče iz XIII veka kada su još uvek potapali u vodu prilikom kršavanja. Iza njega je pravougani ograđeni prostor za sveštenika, dopalo mi se isklesano postolje za knijgu postavljeno na mermernom stubu. Najznačajniji detalj krstionice smešten je sa strane, pored jednog stuba i ne pada odmah u oči. 


Nikola Pizano rođen je na jugoistoku Italije između 1220. i 1225. godine. U Pizu je došao sa 20 i nešto godina i tu se primio pa je uzeo ili su mu dali prezime Pisano. Propovedaonicu u pizanskoj krstionici gradio je, tačnije klesao pet godina zajedno sa svojim pomoćnicima (što se vrlo često zaboravlja). Pod jakim uticajem antičkog nasleđa, Nikola je napravio nešto potpuno drugačije od svega što je u to vreme umetnost predstavljala. Navode ga kao prvog predstavnika ili preteču renesanse mada Renak kaže da ovo prerano uskrsnuće antičkog ideala ostalo je usamljeno i besplodno. Kako god, pet reljefnih ploča na stranama propovedaonice (šesta strana je otvorena za ulaz) nema sa tada aktuelnom gotikom ništa zajedničko uprkos tome što su na svim pločama prizori iz Hristovog života. Inspiraciju je Nikola Pizano skupljao sa ostataka starorimskih spomenika, posebno sarkofaga iz obližnjeg Camposanta. Pizu su inače osnovali Rimljani, u njoj je bilo dosta primera i ostataka antičke umetnosti a njeni stanovnici su i u srednjem veku bili svesni tog nasleđa. Zato je valjda i mogla da prođe figura nagog Herkula na propovedaonici, ispod pomenutih ploča.



Pošto smo sve to pregledali, popeli smo se na galeriju. Sa galerije je lep pogled na donji nivo krstionice i sve ovo o čemu sam pričao a sa jednog od prozora lep je pogled napolje, na katedralu i zvonik iza nje. Opet spominjem neopterećenost prostora detaljima i ukrasima koja naglašava oblik same krstionice. I akustičnost. Krstionca je vrlo akustična i svakih pola sata jedan od službenika to demonstrira pevajući neke jednostavne akorde. 



I na kraju...


Na Piazza dei Miracoli proveli smo dva sata. Onda sam došao kući, sredio fotografije i proveo mnogo više od ta dva sata tražeći u knjigama i na Internetu odgovor na pitanje: šta sam to zapravo video? Što je dobro. Možda zbog toga tekst previše liči na srednjoškolski udžbenik i neki se moj lični utisak izgubio u gomili podataka. Što već nije dobro. Osnovni cilj mi je da ovim pisanjem sredim svoje utiske a ako nekoga ubedim da se spakuje i ode Pizu, eto još jedne koristi. Ja svakako planiram bar još jednom da odem jer nisam baš sve video...




Fotografije




субота, 27. октобар 2018.

XV uspon na Vujči zub i vrhove Orjena

Sredina je oktobra i vreme da polako svodim račune za ovogodišnju letnju sezonu. Ova akcija mi je verovatno poslednja višednevna u 2018. godini. Ali kakava! Lepše zatvaranje sezone teško da sam mogao i da zamislim. Učestvovali smo na XV usponu na Vučji zub i vrhove Orjena i proveli tri prelepa jesenja dana u Trebinju i okolini. Prelepa jer je vreme bilo lepo ali i grad i okolina gde smo boravili.

Igrom slučaja sezonu sam započeo hercegovačkom planinom (Čvrsnica) i završavam je u Hercegovini. Nisam do sada ništa znao o akciji koju Planinarsko društvo "Vučji zub" iz Trebinja organizuje na istoimeni vrh prelepog i surovog Orjena. Ni o vrhu ništa nisam znao ali shvatio sam da nije običan kada sam u planu akcije pročitao da mu je predgrupa 50m viša Jastrebica.

Akciju je vodio Đera iz pančevačkog Jelenka. Često idem sa njima, bili smo zajedno na Durmitoru pre par meseci, pa je u autobus bio dosta poznatih lica. Krenuli smo u četvrtak veče i celu noć putovali do Trebinja. I to je ono što nas sprečava da češće idemo dole, dug i naporan put koji će nadam se jednog dana biti i skraćen i olakšan.



Leotar


Kao klinac bio sam zaluđenik za fudbal. Ne toliko za igru koliko za organizaciju i sistem takmičenja, rezultate, nazive klubova. Pomno sam proučavao tabele prve i druge lige na poslednjim stranama Večernjih Novosti koje je deda svakodnevno donosio kući, uredno presavijene u džepu od sakoa. Tražio sam skrivena, samo meni znana značenja i simbolike u nazivima klubova i uglavnom se na osnovu njih opredeljivao. Jugoslavija je tada imala dve grupe druge savezne lige, istočnu i zapadnu. Borac iz Čačka, za koji sam navijao i čije sam utakmice ponekad posećivao, bio redovni član istočne grupe. Bez ambicija da uđe u prvu ligu i bez opasnosti da ispadne iz druge. Bod na strani bio je kao kuća, bod u Čačku retko se prepuštao. Tako se nekada igralo. U zapadnoj grupi istu takvu ulogu igrao je Leotar iz Trebinja. Bez šanse da ga vidim na televiziji ili uživo, taj pomalo čudni naziv bio je jedino što sam ikada saznao o klubu. Drugi klubovi bili su zanimljiviji, dolazili su iz poznatih gradova, ispadali i upadali u ligu, gubili i pobeđivali sa velikom razlikom. Leotar je bio skoro nevidljiv, minimalni porazi, minimalne pobede. Nikada mi nije bilo jasno odakle mu bodovi ali redovno su ostajali u ligi. Ta neprimetnost učinila je vremenom da dobiju na egzotičnosti i postanu mi zanimljiviji. Otkud im ime Leotar i šta u stvarnom životu označava, ni to nisam znao. Mnogo godina kasnije čuo sam za planinu iznad grada i kockice su se sklopile. Sada sam se i popeo na nju pa je priča na neki način zatvorena. 




Leotar leži severno od Trebinja, koje opet leži u dolini ispod Leotara. Položaj sam utvrdio još pre polaska, na Google Earth, ali tek kada sam stigao dole shvatio sam u kojoj meri su grad i planina vezani. Leotar se vidi iz skoro svake tačke u gradu, nezaobilazan je deo njegove panorame i verovatno svaki stanovnik Trebinja lako može prepoznati njegove konture. Sa druge strane, pogled na Trebinje sa Leotara je fenomenalan.

Iako ima visinu planine, Leotar više liči na brdo. Jako brzo (strmo) se uzdiže i isto tako brzo spušta. Drveća skoro da i nema, o izvorima i rekama da i ne govorim. Liči na jedan ogroman vidikovac, ne samo prema Trebinju nego i na sve druge strane.


Do vrha smo stigli betonskim putem, odvojivši se sa asfaltnog nešto malo ispred Trebinja. Usput smo svratili da vidimo tvrđavu Gljiva, deo fortifikacionog sistema koji je Austrougarska izgradila krajem XIX veka. U prilično je lošem stanju. Na vrhu planine nalazi se tv predajnik i objekat sa stalnom posadom. I betonski stub kao oznaka vrha. Napravili smo malo dužu pauzu i spustili se južnom stranom, markiranom i prilično strmom stazom koja vodi ka gradu.

Ideja je bila da odemo do tvrđave Kličanj ali toplo vreme, težak teren i noć provedena u autobusu usporili su nas pa smo odustali i spustili se pravo u Trebinje. Pre toga smo izašli na Kovlo, ne bih ga smeo nazvati vrhom, pre uzvišenjem pošto se ne uzdiže mnogo iznad okolnog terena.



Trebinje


Trebinje mi se dopalo još dok smo ga odozgo posmatrali. Neobičan način da se grad upozna, sagledaš mu panoramu a zatim siđeš i sve to izbliza pogledaš. A panoramom Trebinja dominira reka Trebišnjica koja teče kroz sam centar grada. Trebišnjica bukvalno polovi grad po kome je dobila ime. Pri tom dva puta menja pravac pod pravim uglom što sliku čini još živopisnijom. 



Kada vidite Trebinje, imate potrebu da redefinište izraz da grad leži na reci. Većina gradova njegove veličine leži pored reke a ovaj zaista leži na reci. Nekoliko mostova, šetalište pored reke, kuće koje voda zapljuskuje. Trebišnjica opravdava to poverenje i zaista izgleda lepo. Voda je bistra a reka neočekivano široka. Ne znam da li je plavila grad. Kažu da je bila najveća ponornica na svetu pre betoniranja korita u Popovom polju i izgradnje hidrocentrala. Svašta sam još saznao o ovoj reci tragajući po Internetu ali ne smem da širim priču.


Između Kamenog mosta i sledećeg nizvodno, čije ime ako i postoji ne znam, na samoj desnoj obali reke, nalazi se Stari grad. Nekadašnje utvrđenje i danas je opasano zidinama, sa najmanje dve kapije. Izgrađen početkom XVIII veka, delo je dubrovačkih majstora i verovatno otuda potiču sve one kamene, renesansne zgrade. Stari grad je pun kafana različitih tipova i namena, hotela i pansiona. Tu je i poslastičarnica Grk u kojoj su mnogi nadoknadili kalorije izgubljene na Orjenu. Neposredno pored poslastičarnice nalazi se Anđelkina kapija i Safetov prozor iz znate-već-koje serije. Malo dalje je obnovljena Osman-pašina džamija a naravno tu je i Muzej Hercegovine. U muzeju smo bili, ima šta da se vidi. Osim legata Jovana Dučića tu je i izložba o životu u gradu u prošlim vremenima.


Improvizovani pijac u samom centru grada

Odmah pored Starog grada je popločani trg na kome je u nedeljno jutro bio improvizovani pijac. Pored trga je prelapa bašta restorana Platani, malo dalje katolička katedrala i pravoslavna saborna crkva sa vrlo lepo uređenim dvorištem na koje se neprimetno nastavlja park. Ako krenete uzvodno pored reke, doći ćete do starog, kamenog mosta iz XVI veka. Arslanagića most je još jedna zadužbina Mehmed-paše Sokolovića. Malo je skrajnut s obzirom na njegov izgled i značaj a opet dobro je da je uopšte tu - ako sam dobro shvatio pri izgradnji hidroelektrane potopljen je i tek godinu dana kasnije, pri pražnjenju akumulacije, most je rastavljen i prenet na novu lokaciju.


Arslanagića most

I to je ukratno ono što smo za relatnivno kratko vreme uspeli da vidimo. Trebinje sam razgledao u petak veče i nedelju prepodne. Malo vremena osim za jednu površnu, čisto spoljnu sliku grada. Smeštaj je bio odličan. Stan u novogradnji u samom centru omogućio nam je da maksimalno iskoristimo ograničeno vreme koje smo imali.


Orjen


I na kraju ono zbog čega smo došli. Krševiti, kišni i bezvodni Orjen. Da je kršni saznali smo, da je kišni na sreću nismo pošto je ceo dan bio sunčan. To što je bezvodan vrlo je interesantno jer spada u najkišovitije oblasti u Evropi (čuli ste za Crkvice) a opet zbog kraškog reljefa i strukture tla ta voda se ne zadržava već ponire u dubinu i na površini ništa ne ostane. I da dodam još dva prideva, atraktivni i prelepi Orjen.


Reovačka greda

Orjen je kako Vikipedija kaže najviša subadriatička planina dinarskog orogena. Drugim rečima od dinarskih planina koje leže uz samo more, Orjen je najviši. Nalazi se na granici Bosne i Crne Gore, jugoistočno od Trebinja i iznad Risna i Herceg Novog. Na već pomenutoj Vikipediji ima zaista iscrpan članak o planini a ja ću se ovde zadržati na onome što smo mi videli. 

Krenuli smo iz Trebinja nešto pre 7, putem za Herceg Novi. Posle nekih desetak kilometara odvojili smo se levo i sporednim putem prešli bar još toliko do Uble. Nisam baš sagledao šta to mesto predstavlja, pitomo je i imate utisak da ste negde stigli. Vikipedija kaže da je u pitanju napušteno naselje, žena koju smo upoznali u Trebinju reče nam da ima vikendicu na Ubli. Ono što je sigurno, dotle je asfalt a dalje idete peške. 

Akcija je bila dobro posećena, bilo nas je sa raznih strana. Uvek rado viđeni Somborci su valjda najduži put prevalili. Nisam baš dobar u proceni broja učesnika, recimo da nas je bilo između 100 i 300. Domaćini iz planinarskog društva "Vučji zub" iz Trebinja odlično su organizovali akciju. Raspoređeni duž cele kolone, kontrolisali su situaciju u svakom trenutku i držali sasvim solidan tempo.


Južni greben kojim nismo išli

Orjen se u ovom delu pruža u pravcu severozapad-jugoistok, u vidu dva grebena i doline između njih. Takav oblik reljefa, karakterističan za ovu i mnoge druge planine, nastao je glacijalnom erozijom. Lednika tu više nema ali kažu da ih je nekada bilo dosta. Ovaj je napravio dobar posao. Desni ili južniji greben završava se najvišim vrhom planine, malo neobičnog imena Zubački kabao (1894). Levim grebenom kojim ćemo se mi kretati dominira drugi vrh po visini - Jastrebica ili Velika Jastrebica (1865). Na sredini, između ova dva grebena i na kraju doline, smestio se Vučji zub (1805). Atraktivni izgled i nepristupačni teren očito su mu bili nedovoljni pa je i položajem morao da istakne dominantnost nad susednim i višim vrhovima. 

Staza nas vodi pravo u dolinu. Posle par kilometara odvajamo se od nje na levo i tu počinje uspon. Ne mnogo jak ali ni za potcenjivanje. Idemo kroz bukovu šumu kakvu nisam očekivao na Orjenu. Drveće je ogromno i zdravo, šuma nije gusta i bez problema se krećemo. Nekoliko puta mi se učinilo da ćemo izaći na greben ali zapravo smo išli paralelno sa njim. Ako se zaboravite, možete da pomislite da ste u Homolju. Onda izađete iz šume i odmah shvatite gde se nalazite.


Jastrebica

Pogled vam se otvara na sve strane i tako će biti većim delom ture. Desno je već pomenuti drugi greben a levo crnogorski krš na kome je najupečatljivije piramidalno uzvišenje iznad Nikšića, na žalost ne znam kako se zove. Ispred je Jastrebica. Odmah po izlasku iz šume sledi najjači uspon i kada ga savladate tek onda vidite vrh do koga vam je ostala lagana šetnja kamenitom stazom. Jastrebica je pri lepom vremenu vrlo pristupačna što za orjenske uslove znači da stižete hodajući, bez veranja. Duga pauza na vrhu sve dok i poslednji učesnik akcije nije stigao. Onda se delimo, jedan deo grupe spušta se u Pirinu poljanu a mi ostali idemo dalje, ka Vučjem zubu. Između dva vrha nalazi se još jedno uzvišenje, staza je grebenska, otvorena, lako se prati i bez markacija koje su česte i uočljive.


Nećete svaki vrh nazvati vučji zub. Posebno u kraju koji je sav krševit. Mora da se izdvaja od ostalih vrhova, da bude atraktivniji od njih, iz daleka ali i kada mu priđete, da bude krševitiji, strmiji, nepristupačniji. Jako, jako oštre škrape možda i nisu neophodne ali na Vučjem zubu ih ima toliko da rukavice za penjanje najtoplije preporučujem. Od mesta gde smo štapove spakovali u ranac išli smo sigurno još sat vremena do vrha. Uglavnom smo se peli i rukama i nogama, zaobilazali duboke pukotine, prelazili preko greda, izvlačili se na stene. Tek povremeno bi bili nagrađeni vrlo kratkom deonicom koju smo mogli da prepešačimo. Ne postoji jedinstveni put ali markacija je tu da vam pokaže najlakši. 




Ne postoji ni neko izrazito opasno mesto koga ćete naglasiti i gde se treba posebno čuvati. Ali zato je teren takav da na svakom koraku pad može da bude koban kada imate u vidu šta bi vas dočekalo. Tako da je pored iskustva u penjanju stena najvažnija stvar koncentracija. Ne smete se opustiti ni jedan trenutak. I dobre cipele su neophodne. One su i ovaj put podnele najveći teret.


Sam vrh ne vidite dok se skroz ne približite najvišem grebenu, zaklanja ga stena ispred vas. Taj greben, dužine nekih 50m, najlakši je deo stene. I to je lep osećaj, kada uspravno prilazite vrhu, svesni da ste posao već završili. O pogledu ozogzo ne treba trošiti reči, imate fotografije. Od motiva najčešće sam se zadržavao na Reovačkoj gredi koja se nalazi u produžetku pravca kojim smo se kretali. Položaj sunca onemogućavao je više fotografija vrha Zubački kabao (kako li glasi genitiv...) što je još jedna ujdurma Vučjeg zuba. Bez oblačka na više letnjem nego jesenjem nebu i bez ikakve šanse da padne kiša, dovoljno vremena provedenog na vrhu dok nismo sve učesnike sačekali, zajednička fotografija, sve to je napravilo potpun doživljaj vrha kakvog do sada nisam popeo.

U povratku idemo suprotnom stranom, zapadnom. Spuštamo se na greben koji vodi ka najvišem vrhu pa ga onda napuštamo, silazimo u već pominjanu dolinu i njom idemo do Uble. Ovaj pravac jeste lakši, nema onakvih stena, ali kakvu vertikalu ima! Silazili smo u manjim grupama plašeći se odrona - staza silazi u pravi levak i svaki oboreni kamen nepogrešivo bi išao ka nama. Kada prođete to mesto dalje nema većih problema. Staza praktično vodi kroz šumu ali je dovoljno široka za udoban silazak i na nekoliko mesta omogućava fantastične poglede na vrh iza nas. 


Pogled na Vučji zub iz doline

Najlepše mesto pri silasku je Dobri do. Ne znam šta zaustavlja šumu da se proširi na ovo travnato ostrvo. Vode na žalost ni tu nema a bilo bi idealno za kampovanje. Pravimo kratku pauzu i idemo dalje. Stižemo do Pirine poljane koja leži ispod same Jastrebice. Tu nas čeka čaj. Dalje je skoro ravno. Na Ublu stižemo u sumrak. Pakujemo se u autobus i vozimo do planinarskog doma. Domaćini su bili pravi, pripremili su nam besplatan ručak. Dobijamo i zahvalnice za učešće. Voleo bih da kažem da ću doći i sledeće godine ali dosta je daleko. Nadam se da će nastaviti tradiciju pa možda dođem na XX uspon. U međuvremenu treba popeti Zubački kabao i Subru ali to je neka druga priča, kako sam čuo isto ovako atraktivna...



Fotografije:
Trebinje, Leotar
Orjen










понедељак, 08. октобар 2018.

Retezat iz Raušora

Vremena nemam baš puno a tema za pisanje na sreću ima sve više. Zato će ovaj post biti relativno kratak i uglavnom će se oslanjati na jedan drugi koji sam pre tri godina napisao: Upoznavanje sa Južnim Karpatima. Ako vas zanima gde smo onda ali i sada bili, toplo preporučujem da prvo njega pročitate ili bar uvodni deo pošto ću ovde tu uvodnu priču preskočiti. Taj post zaista predstavlja moje upoznavanje sa Južnim Karpatima ili Transilvanijskim Alpima. Sam naslov jasno je implicirao da nameravam ponovo da dođem mada nisam baš planirao isti vrh da penjem. Ali ovoga puta iz suprotnog pravca što je uvek drugačije.

Kao što sam već rekao Retezat predstavlja trostruki toponim. Označava planinu, jedan od vrhova te planine i nacionalni park. Planina pripada Retezat-Godenau grupi i nalazi se na zapadnom kraju venca Južnih Karpata. Vrh Retezat se nalazi na obodu planine, jedan je od pristupačnijih pa moguće i da zato deli ime sa samom planinom. Prethodni put prišli smo mu sa severa, iz doline Stanišoara. Dolina je oivičena sa dva grebena koji se pružaju pravcem sever-jug. Na zapadnom leži vrh Retezat. Prešli smo celu dolinu i popeli se na greben kada smo već prošli pored vrha, onda se malo vratili. Ovoga puta Retezatu prilazimo sa suprotne strane tog grebena.


Trekovi 2015 (crveni) i 2018 (žuti)

Krećemo u 22h iz Beograda i tih 300 km do Raušora prelazimo za neprihvatljivo dugih osam sati. Tri stvari su protiv Rumunije: jezik, valuta i granični prelaz. Sve ostalo je za. Vozimo se preko Rešice i Karansebeša a onda dolazimo do sela vrlo čudnog i još teže izgovorljivog naziva Sarmizeđetusa. Iza sela skrećemo desno i penjemo se do Raušora. Raušor je klasično planinsko turističko mesto. Hoteli i pansioni i bar jedna ski staza. Zašto je tu nastalo, nije mi baš jasno. Nisam primetio da se njegova lokacija ni po čemu izdvaja iz okoline. Nema neki pogled, nije na prevoju, obično mesto na padinama Retezata. 



Od Raušora do Retezata (misliću u daljem tekstu na vrh, ne na planinu) može se popeti na tri načina. Levi pravac zapravo i ne vodi ka Retezatu već ka dolini Stanišoara i planinarskom domu Pietrele. Da bi stigli do nje morate preći preko grebena koji se sa vrha spušta ka severu i kada ga dostignete možete okrenuti desno i njime doći do vrha. Raskrsnica je uredno obeležena kao i staza do Retezata. Ovim pravcem smo se vratili pa je na slici ucrtan u gornjem delu, žutom bojom. Grebenom smo se spustili 2015. godine ali nismo bili oduševljeni, težak teren a ništa novo ne vidite, što na vrhu niste videli.

Desni pravac pravi blagi polukrug i ide zapadnim grebenom, iznad doline koja leži između Raušora i vrha. Tom dolinom ide srednji pravac, najkraći ali i najstrmiji. I upravo taj srednji pravac smo odabrali. Težak je pošto pređete nešto malo više od 6km a popnete 1300m. Prvi deo ide kroz šumu, dosta jak uspon ali je zemlja pod nogama. Kada izađemo iz šume uspon je blaži ali pojavljuje se kamenje, veliko. 


Glavno obeležje Retezata, ono što ga razlikuje od drugih planina, upravo su ti ogromni kameni blokovi ili stene. Uglavnom su čvrsto upakovani jedan do drugog i gornji deo planine je prekriven njima, ne možete ih izbeći. Prilično vam otežavaju kretanje koje se svodi na prelaske sa jedne na drugu stenu. Svaki korak je potenicijalno opasan plus što se često penjete i silazite a to vam neće ući u ukupnu visinsku razliku. Da ne pominjem stalni izbor pravca kretanja pošto jedinstveni uglavnom ne postoji.

Naravno, nije tako crno. Tu je bistri planinski potok koji teče pored nas. Samo njegov žubor je dovoljno osveženje. Tu je plavo i vedro nebo, tu je sunce i uprkos jakom usponu odlično se osećamo.  


Jezero Stevia

Ispod samog vrha leži jezero Stevia. Staza ne vodi pored njega, morate se odvojiti nešto ranije na desno. Skretanje je obeleženo ali nije loše imati gps. Jezero se ne vidi odmah jer je malo zavučeno a i nije baš bogato vodom u ovo doba godine. Voda je inače neverovatno bistra i mirna. Okruženo je svojevrsnim prirodnim amfiteatrom i na prepodnevnom suncu pruža vrlo lep prizor, uostalom kao i skoro sva lednička jezera. 



Vraćamo se do mesta gde smo skrenuli ka jezeru i uključujemo se na glavni trek. Vrlo brzo kreće uspon na greben. Kada ga dostignemo vidimo sa njegove druge strane dolinu a preko nje ostale vrhove planine Retezat. Najviša Peleaga, Papuša i ostali, svi su pod teškim oblacima. Na sreću, izgleda da se ne kreću ka nama. Pravimo kraću pauzu i krećemo ka vrhu. Staza je sve vreme kamenita a pred kraj i prilično strma. Stižemo do već viđenog vrha sa tablom na kojoj piše Vârful Retezat 2485m.


Zasluženi odmor na vrhu. Ima nas iz raznih klubova pa dok svako razvije svoju zastavu i fotografiše se, to zna da potraje. Onda se spuštamo na suprotnu, južnu stranu. Taj greben vodi do sledećeg i nešto nižeg vrha Bukura (2433m). Na prevoju, gde je greben najniži, odvajamo se na levo i spuštamo u dolinu Stanišoara, na istoimeno jezero. Nas petoro smo pokušali da odemo do vrha Bukura, odvojili se od grupe ali onda smo na osnovu table sa informacijom o udaljenosti procenili da nemamo dovoljno vremena. Mislim da nismo pogrešili. 


Jezero Stanišoara je dosta veće od Stevije. Leži na gornjem kraju istoimene doline, ispod nedostignutog vrha Bukura. Pravimo dugu pauzu, izuvamo se i ulazimo u vodu, uživamo u sunčanom i mirnom danu. Onda idemo dalje, spuštamo se širokom dolinom. Već sam pisao o lepoti doline Stanišoara, isti utisak i sada nosim. Na njenom kraju staza se račva, desni krak ide ka domu Pietrele a mi hvatamo levi krak kojim se ponovo penjemo na taj severni greben Retezeta i to je onaj levi pravac sa početka priče.




Dotle je sve bilo sve u redu a onda je počelo da grmi. Nekako rafalno je pucalo, nismo mogli da odredimo sa kojih se sve strana čuje. Najgore je bilo ispred nas, tamo je već padala kiša. Situacija gde vam je jasno da ne možete da pobegnete, samo može nebo da vas poštedi. I poštedelo nas je, kiša je izmicala dok smo joj se mi približavali. A kada smo sišli malo niže, videli smo da nije padala kiša već grad, kuglice leda još uvek su ležale u gomilama pored puta. Nikad ne znate da li se isplati požuriti ili sačekati, višestruko se isplatilo vreme provedeno pored jezera. Stižemo i skupljamo se u Raušoru...



Posle Retezata


... a zatim se vozimo nazad u Sarmizeđetusu. Na Google Earth mesto je izgledalo pristojnije. Moguće da mu nismo dali šansu ali ništa me nije privuklo da prošetam predveče. Smeštaj je zato bio vrlo pristojan. Čiste sobe, udobni kreveti, topla voda, posuđe da savladamo hranu koju smo poneli sa nama. Da je bilo menjačnica, možda bi i otišli negde na večeru.


Sutradan odlazimo u Temišvar. Gde bi planinari nego u Dekatlon. Pronalazim brzo šta mi treba i zatim rešim da ipak odem do centra grada iako ima više od pola sata hoda. Problem je ograničeno vreme, ne udaljenost. Hoću da vidim dokle su stigli sa sređivanjem starog Trga ujedinjenja. Poslednji put kada sam bio u Temišvaru, bio je potpuno raskopan. Sada je vraćen u normalno stanje a prvi put sam video obnovljenu fasadu vladičanskog dvora Srpske pravoslavne crkve. Skele su premeštene na Kuću sa lavovima, verovatno poslednju nerenoviranu zgradu na trgu. Polako ali sigurno Temišvaru se vraća nekadašnji sjaj.


Vladičanski dvor u Temišvaru na Trgu ujedinjenja

Krećemo rano iz Temišvara ali granicu brzo prelazimo pa ima vremena i za pauzu u Vršcu. A Vršac je opet druga priča. Priča o Retezatu nadam se imaće i treći deo, možda već sledeće godine. U toj priči će se, opet se nadam, naći i Peleaga, najviši vrh planine Retezat. Već smo počeli da pravimo planove...

Da, akciju su zajednički organizovali Vlada iz Azimuta i Dobrica iz Jelenka. Uspešno, kao i ranije, kao i ubuduće.


Fotografije




понедељак, 01. октобар 2018.

Luka, grad u Toskani

Poslednjeg dana boravka u Toskani agencija je organizovala izlet u Pizu i Luku. Zašto u Pizu to ne treba objašnjavati ali zašto u Luku, to je bilo interesatno otkriti. Odgovor se nametao iz prve stvari koju sam saznao. Ima priličan broj gradova koji su sačuvali srednjevekovno gradsko jezgro ali da su u potpunosti i zidine sačuvali i da u taj stari deo grada još uvek ulaze kroz kapije, to nije tako čest slučaj.




Luka je grad u Toskani, 70km zapadno od Firence, na reci Serkio. Nekada davno u njoj su živeli Liguri i Etrurci a onda su došli Rimljani i udružili se sa Etrurcima pa su Liguri pobegli u obližnje planine. Posle su Rimljani proterali i Etrurce pa je od 180. godine pre Hrista grad postao njihova kolonija. Luka zaista ima kontinuitet od tog rimskog vremena, ne samo gomilu ruševina pored modernog naselja. To se ogleda pre svega u pravougaonoj mreži ulica i posebno u glavnim trgovima i ulicama koji i dalje imaju isti položaj. U Luki je osnovan Prvi trijumvirat a kasnije je podelila sudbinu Rima kada ju je opljačkao germanski kralj Odoakar. Kada su u srednjem veku na ovim teritorijama dominirali gradovi-države i Luka je imala svoju republiku i to čitavih 500 godina. Za to vreme, kako već dolikuje, ratovala je najviše sa susedima - Pizom i Firencom. Kada i ko je koga osvojio, prodao, nasledio, niti sam zapamtio dok je vodič pričao niti sam imao volje da čitam. Ono što jesam zapamtio, Republiku Luku je zvanično ukinuo Napoleon 1805. postavivši svoju sestru Elizu za upravnika cele oblasti. Kasnije se i sam tu sklonio neko vreme pa je najveći, svakako ne i najlepši, trg u gradu dobio njegovo ime. Ironija je da je najveća zgrada na tom trgu duždeva palata. Kada je Napoleon osvojio Mletačku republiku, tadašnji dužd mu je predao krunu i sklonio se baš u Luku gde je napravio palatu i gde je kasnije naleteo na istog Francuza.

Istorija se naravno ne sastoji samo od ratovanja. Univerzitet u Luki osnovan je 1790. godine a četiri godine kasnije grad je dobio i biblioteku. Pruga je stigla 1846. i povezala ga sa Pizom a 1905. osnovan je fudbalski klub, nesretni Lukeze koji me je nemali broj puta prodao na tiketu. Sto godina posle fudbalskog kluba grad je dobio filmski festival. Danas Luka ima preko 80.000 stanovnika i centar je istoimene provincije, u sastavu pokrajine Toskana. Većina verovatno živi van zidina u kojima smo mi proveli ta tri sata.



Kako smo doživeli Luku


Za naš doživljaj grada vrlo je bitna informacija da smo prethodna dva dana, što bi fudbalski asovi rekli ostavili srce na pločnicima Firence i da smo u grad stigli neposredno sa Trga čuda iz Pize. Do vrha puni utisaka i prizora kojima Luka ipak ne može da parira. Potpuno opušteno prošli smo kroz kapiju Svetog Petra (Porta San Pietro, na slici), neko vreme pratili vodiča i slušali njegovu priču a zatim pustili da nas noge nose uskim ulicama i trgovima ovog prelepog grada. Pojeli smo sladoled, svratili na picu i nastavili da lutamo za sve pare, do vremena označenog za povratak. Propustili smo neke stvari da vidimo ali zato smo doživeli grad kao celinu i poneli jednu vrlo lepu sliku o njemu. Naravno neke crkve i trgovi izdvojili su malo iz te slike i kasnije ću par rečenica napisati o njima.  

Već sam pomenuo da su zidine oko starog grada potpuno očuvane. Na njima je zasađeno drveće i izgrađene su staze za šetnju tako da je dobijen svojevrsni kružni park. Zgrade unutar zidina potiču iz različitih epoha a karakteristično je što se nisu mnogo trudili da obnove i operu fasade. I što je najbolje to ne samo što vam ne smeta nego čitavu sliku na neki način čini više autentičnom, kao da ste se zaista vratili u neko prošlo vreme. Ništa nije umiveno, nema novih fasada, na mnogima je malter opao, mnoge se crvene od cigle za koju ne možete da kažete da li je fasadna ili zgrada nije završena. Ali sve je čisto i ima dosta cveća kojim su te fasade ukrašene i onda shvatite da nije nemar u pitanju već nečija odluka ili prosto način života. 


Palata Mikeleti, Piazza San Martino

Mene je ta slika podsetila na neke loše američke filmove gde se Italija upravo tako predstavlja, kao veliki i romantični muzej na otvorenom, a Italijani kao vesele i simpatične budale. Ti filmovi mi se nisu posebno dopadali ali prizori na njima jesu, valjda mi se zato i Luka dopala.

Luka nije veliki turistički centar kao Firenca ili Piza. Ipak turista ne nedostaje. Bila je nedelja tako da ne znam koliko je među svetom na ulicama bilo gostiju a koliko lokalnog stanovništva, izašlog da napolju provede prelepo jesenje popodne. 



Šta smo ipak videli


Počeću naravno sa crkvama. Iz perioda romanike ne znam da li je nešto drugo i ostalo. Prva na koju nailazimo i najznačajnija u Luki je katedrala Svetog Martina ili kako bi Italijani rekli Cattedrale di San Martino. Njena glavna fasada gleda na istoimeni trg dok severna gleda na Piazza Antelminelli. Gradnja crkve započeta je 1063. ali od te prvobitne građevine ostala je samo apsida sa nizom arkada i zvonik. Zvonik se kasnije rušio pa su zato oni blokovi u njemu malo preuređeni, malo su ih pomešali. Ostatak crkve je ponovo izgrađen u XIV veku, piše u gotičkom stilu mada meni puno liči na katedralu u Pizi za koju se opet vodi da pripada pizanskoj romanici. Kako god, lepo izgleda. Dve zanimljivosti vezane su za glavnu fasadu. Od tri arkade ona desna je dosta manja, zbog uklapanja sa već postojećim zvonikom. Možda ga je neimar prevideo a možda je propao prvobitni dogovor da se sruši i napravi novi pa se moralo uklapati, ne znam. Drugo, stubovi iznad arkada su uglavnom različiti, ima 2-3 para istih. Kada je gradsko veće Luke objavila tender za izgradnju tih stubova, puno njih se prijavilo i poslalo svoj rad a veće je odlučilo da im se najviše isplati da sve zadrže i navodno ni jedan ne plate. Katedrala je glavna žrtva već pomenutog zasićenja sa kojim smo stigli u Luku. U svakoj drugoj prilici vratio bih se gomilom fotografija svih delova crkve. Ovako jedva dve i to obe glavne fasade.

Malo bolje je što se tiče fotografije prošla crkva San Michele in Foro. Gradnja crkve započeta je samo sedam godina kasnije od ove prve, 1070. godine. Dosta liči na prethodnu a italijanska wikipedia navodi pizansku romaniku i gotiku kao stilove. Izgrađena je na mestu rimskog foruma, što joj samo ime kaže, i na nju i istoimeni trg sam mislio kada sam rekao da postoji kontinuitet grada od rimskog perioda. Posebno kada se zna da ovo nije prva crkva na ovom mestu, prethodna se pominje još 795. godine. Trg je mnogo življi i interesantniji od Piazza San Martino. Stekao sam utisak da predstavlja centralno mesto starog dela grada. Crkva je posvećena Svetom Arhanđelu Mihailu i njegova statua nalazi se na vrhu prednje fasade. Taj pločasti deo na slici ima stepenice sa zadnje strane i to je nešto što nisam imao prilike da vidim do sada.

Treća crkva je sigurno romanička i po izgledu se razlikuje od ove dve. Piše da je sagrađena pre pizanskog uticaja na arhitekturu Luke, što ima smisla. Basilica di San Frediano nalazi se u blizini severnog oboda starog grada. Frediano je bio irski monah i biskup s početka VI veka koji je na tom mestu sagradio crkvu i posvetio je Svetom Vićencu. Onda su ga u njoj sahranili pa su u XII veku podigli novu crkvu i njemu je posvetili. Samo smo je obišli spolja, kao i sve ostalo, a koliko sam video na wikipediji, nije loše ući u nju.


Pored crkvenih tornjeva Luka je imala i svetovne. Osim tradicionalnog takmičenja bogatih trgovačkih porodica ko ima veći toranj, služili su da se vlasnici u njih sklanjaju od kuge, ratova, političkih i verskih sukoba i progona i svega što ih je moglo snaći u nesigurnom srednjem veku. Obično kažu da je mali broj tornjeva preostao ali kada to posmatrate iz zemlje gde skoro ništa nije preostalo, broj tornjeva u Luki, Bolonji i još nekim italijanskim gradovima i nije tako mali. Ističu se Sahat kula i toranj Guinigi (ne bih da probam na srpskom...). Ovaj drugi je posebno interesantan jer na vrhu ima pravu baštu i to ne sa paradajzom već sa hrastovim drvećem. Renoviran je 1980. pa se na njega može popeti, kao i na Sahat kulu. Kažu da je pogled sa vrha odličan, ne sumnjam u to.

Najpoznatiji stanovnik Luke svakako je bio Đakomo Pučini. Njegova rodna kuća, pretvorena u muzej, nalazi se na Piazza Cittadella, u neposrednoj blizini Piazza San Michele. Potomak porodice koja je generacijama živela u Luki. Spomenik Pučiniju nalazi se na već pomenutom trgu koji je i sam po sebi vrlo živopisan. U ruci i dalje drži cigaretu koju ni za života nije ispuštao i koja mu je verovatno i došla glave. Italijani su malo liberalniji pa je i deci dozvoljen prilaz trgu i spomeniku...

Za kraj kao i obično moj izbor i najjači utisak iz grada. Ponovo rimsko nasleđe, ovoga puta trg Piazza Amfiteatro koji kako mu ime kaže leži na mestu rimskog amfiteatra. Trg se razvijao još od srednjeg veka kao otvoreni prostor a onda je angažovan Lorenco Notolini koji je osmislio da ga potpuno zatvori zgradama, tačno po obodu nekadašnje rimske građevine što mu je dalo neuobičajeni, ovalni oblik. Četiri prolaza kroz zgrade omogućavaju ulazak na trg. Nekada je na njemu bila pijaca, danas su tu uglavnom restorani i prodavnice suvenira. Navodno se negde iza zgrada nalaze i ostaci arene ali to nismo videli.




I na kraju...


Ako ste u mogućnosti u svaki lepši grad treba doći bar dva puta. Prvi put je sve novo, zanimljivo, mnogo toga vidite ali i propustite. Drugi put ste već smireniji, organizovaniji i možete da završite obilazak. Luka nije toliko daleko da je ne bi ponovo posetili a svakako predstavlja ono što Englezi zovu must-seen. Čak i da ste sve videli, uvek bi bilo prijatno šetati njenim ulicama. Otiđite tamo, uđite na neku od kapija i izgubite se u starom gradu. Bez straha, dalje od zidina svakako nećete moći.




Ispod je link na album sa fotografijama. Lično nisam prezadovoljan kako su ispale. Ono što je najlepše, atmosferu grada, njegove uske ulice, teško je uhvatiti objektivom. Mnogo je lepše uživo. To inače nije uvek slučaj, nekada fotografije budu lepše od onoga što ste zaista videli.

Fotografije