Ознаке

субота, 07. јул 2018.

Čvrsnica

Kada iz Sarajeva krenete za Mostar, prođete Konjic i prođete dobar deo Jablaničkog jezera a onda skrenete levo, ka jugu, vrlo brzo stižete u gradić Jablanicu. Osim po dobroj jagnjetini, Jablanica je najpoznatija po dva srušena mosta, prvom 1943. da bi se zavarao neprijatelj i drugom 1968. za potrebe snimanja filma. Kroz nju teče Neretva a iznad nje uzdižu se dve hercegovačke planine, Prenj na levoj i Čvrsnica na desnoj strani reke. 

Tek ponekad čuo sam za Čvrsnicu i kada je Vlada obajvio akciju doživeo sam je kao izlet iznenađenja. Ispostaviće se vrlo prijatnog. Pre polaska saznao sam da je u pitanju hercegovačka planina, da se sastoji od krečnjačkih i dolomitskih stena, da je vrlo siromašna vodom a bogata kraškim oblicima, da je ograničena Neretvom sa istoka i Dugim poljem i Blidnjskim jezerom sa zapada, da je najviši vrh Pločno... Suve činjenice dok ne stignete tamo i ne vidite zelenilo Neretve i surove ali prelepe vrhove i udoline Čvrsnice.





Putovanje


Krenuli smo u četvrtak iz Beograda, oko 23h. Lagana kiša nas je ispratila a mnogo jača dočekala na pauzi ispred graničnog prelaza. Nema gužve, prelazimo u Bosnu i nastavljamo da spavamo. Ujutru smo u Sarajevu, pauza ponovo na nekoj pumpi, onda izlazimo na autoput, ponovo zaspim i budim se u Konjicu. Uživam u jutarnjim prizorima Jablaničkog jezera. Zeleno je skoro kao i Neretva.


Stižemo u Jablanicu. Sat vremena pauze i tri zadatka: promeniti novac, doručkovati i obići memorijalni centar. Vakufska banka rešava prvi zadatak, kombinovana prodavnica i pekara drugi a treći je najvažniji jer sirnica ima i na drugim mestima a onaj most je samo tu, u Jablanici. Jedino je čega se sećam kada sam nekada davno sa školom dolazio tu. Naizgled je sve skoro isto osim što to više nije moja država. I što je još jedan rat prošao ovuda. Most koji sa visoke obale pada u reku nije onaj koji su partizani srušili. Ovaj drugi su Nemci napravili već u avgustu 1943. a srušila ga je obesna ekipa filma Bitka na Neretvi. Onda je odlučeno da se osigura i ostavi kao deo spomen-kompleksa. Ali to je neka druga priča za koju sada nemam vremena...

Idemo dalje iz Jablanice lokalnim putem koji vodi dolinom reke Doljanke. Doljanka je desna pritoka Neretve i severna granica Čvrsnice. Prolazimo kroz sela Doljani i Sovići i stižemo do Dugog polja. Kraško polje između planina Čvrsnica i Vran, Blidinjsko jezero na južnom kraju i jedna od tridesetak lokacija sa srednjevekovnim stećcima. Sada nemamo vremena da ga obiđemo a i kiša počinje lagano da sipi. Odvajamo se od asfaltnog puta, kombi nas još malo vozi ali uskoro ćemo natovariti velike rančeve na leđa i krenuti prema planinarskom domu.


Dan prvi - Izlazak do doma i Veliki kuk


Do doma na Čvrsnici može se samo peške. Trebalo nam je 2,5 sata da pređemo tih nepunih 7km. Staza je teška za hodanje, ima skoro 600m uspona, nosimo velike rančeve a kiša nas zaliva. Prvi deo staze vodi kroz šumu koja se vrlo brzo gubi i već negde od 1500m osim krivulja ostalog drveća skoro i da nema. U dom stižemo mokri. Neki nisu baš bili pripremljeni za kišu što ih malo zaustavilo u tom i sledećem danu.


Dom Vilinac pripada istoimenom društvu iz Jablanice i nalazi se, kako domaćini kažu, na 1961m visine. Izgrađen je 1938. ali je izgoreo u ratu pa je obnavljan od 2006. do 2010. godine. Udarnički posao i žao mi je što nisam zapamtio podatak koliko su materijala i opreme izneli na leđima do gore. Prvi i najjači utisak o domu bio je da je uredan i dobro održavan. I čist, naravno. Bez preteranog luksuza, koji je gore skup i plaća se leđima a ne novcem, ali sa puno korisnih stvari, od tekuće vode u kuhinji do solarnih panela koji omogućavaju osvetljavanje, punjenje mobilnih telefona i baterija pa i rad frižidera. Sabahudin je bio odličan domaćin, tih i nenametljiv ali uvek tu kada je trebalo. A nije nas bilo malo, osim nas 17 u subotu je pristiglo i 8 planinara iz Sombora. Sabahudin je sve poslove sam završavao.

Prijatnom osećaju u domu doprinosi i mesto gde se nalazi. A nalazi se na južnoj padini grebena koji se proteže severoistočnim delom planine i čiji je najviši vrh Veliki Vilinac. Gleda na stenu Veliki kuk i greben iza njega. Pogled neću da opisujem, pogledajte fotografiju ispod. 


Pogled ispred doma na Veliki kuk

Taj prvi dan je bio oblačan i naš vodič Damir iz Sarajeva predložio je da ne idemo na vrh već da prošetamo do tog Velikog kuka. U pitanju je stena, vertikalna i ako sam dobro čuo visoka skoro 1100m. Impozantna visina a impozantan je i pogled na stenu ali i sa stene. Nije jedina, taj deo planine je raj za alpiniste, a za sve je zaslužna reka Diva Grabovica. Na sreću ne morate biti alpinista da bi uživali u ovim predelima. Prilaz do vrha Velikog kuka je lagan a oblaci su nam omogućili neke skoro nestvarne fotografije.






Dan drugi - Pločno


Subotnje jutro je osvanulo kišno. Odlažemo polazak, čekamo da prestane da pada, onda ipak rešimo da krenemo. Nekoliko planinara ostaje u domu, što zbog mokre opreme, što zbog lošeg vremena. Unapred sam odlučio da ću svakako pokušati da popenjem vrh, makar i pljuštalo, jer kad ću ponovo doći na Čvrsnicu?! Mnogo je lepih planina a malo je godina i slobodnih vikenda u njima (a i penzija je daleko...). Odluka je bila nagrađena, ni kap kiše nije pala na nas toga dana. Stala je neposredno pred izlazak iz doma a kasnije u toku dana se potpuno razvedrilo.


Pločno je sa 2.228m najviši vrh Čvrsnice. Nalazi se na jugozapadnom delu planine, na kraju najvišeg grebena koji se valjda zove Velika Čvrsnica. Iz daljine greben deluje prilično kompaktno ali kada mu priđete taj najviši deo čini zasebnu celinu, dominantnu u svom okruženju. Pomalo ima oblik amfiteatra ali izuzetno strmog.

Dom je na 1960m a vrh na 2228 i naivni putnik bi pomislio da nije veliki problem stići do vrha. U stvarnosti to mnogo drugačije izgleda. Prvo imate jedan dugačak spust do doline sa druge strane već pominjanog Velikog kuka a onda se malo penjete pa spuštate dok ne dođete do raskrsnice odakle jedna staza silazi u Dugo polje a druga vodi ka vrhu. Odatle imate još 400m oštrog uspona. Sve vreme se krećete ili po kamenju ili između kamenja. Kamenje je veliko i oštro, ako pada kiša onda je i klizavo. Mora se biti vrlo oprezan jer čovek može da nastrada i na najravnijem delu planine. 


Iz doma smo krenuli u 8h i do vrha nam je trebalo 3,5 sata. Sam vrh je zauzela vojska. Objekat nije veliki i iz daljine ne narušava mnogo izgled planine ali ipak mi smeta. Znam da svaka vojska ima potrebu za tim najvišim tačkama ali način na koji ga okupiraju uvek je brutalan. Rekli su nam da su vojnici nekada ljubazni, nekada zatvore vrata kada vide planinare, zavisi od postave. Ne zadržavamo se previše na samom vrhu. Gore je široka visoravan koju smo obišli i bacili pogled na drugu stranu planine. Nismo mnogo videli, oblaci su se u međuvremenu navukli. Kažu da kada je čisto vidi se Biokovo i sve do mora. Posle sam saznao da su neki dobili vode od vojnika.


Iza vrha Pločno

Žurimo sa spuštanjem jer se vreme kvari. Crni oblaci se navlače i preti nam kiša. Zatim su još brže nestali i toga dana se nisu više pojavljivali. Ista staza u povratku. Pokušali smo da se popenjemo na Veliki kuk sa druge strane, postoji markacija ali brzo nestaje i zbog vrlo lošeg terena bili smo prinuđeni da se vratimio. 

Akciju završavamo osvežavanjem na vrelu Janjičar. Izvor je nekih 5 minuta ispod doma i jedini je koji smo videli na Čvrsnici tog vikenda. Kaptiran je i uređen, sa kofom za izvlačenje vode i slavinom na donjem delu. Voda je gore veliki problem. Imali smo sreće što vreme nije bilo previše toplo. Lično sam poneo nedovoljno ambalaže a siguran sam da nisam jedini. Bez 4-5 litara leti ne treba polaziti na Pločno.

Stižemo na ukusan pasulj koji je Sabahudin spremao toga dana. Posle ručka sedimo na klupi i uživamo u pogledu. Vidimo ceo veliki greben, pogled koji prethodnog dana nismo imali. Kasnije prošetamo do vidikovca u neposrednoj blizini doma. Gleda prema susednom Prenju. Iza Prenja vidi se Velež a desno od njih Čabulja. U dolini vidimo ušće Drežanke u Neretvu. Dostojan završetak jednog prelepog dana.


Pogled ispred doma na Pločno




Dan treći - Veliki Vilinac i Hajdučka vrata


Za razliku od subotnjeg, nedeljno jutro je bilo lepo i sunčano. Spremamo stvari, doručkujemo, pozdravljamo se sa domaćinom i krećemo. Do prevoja nosimo sve stvari a onda ostavljamo velike rančeve i idemo od vrha. Staza do Velikog Vilinca je mnogo lakša i lepša za hodanje od jučerašnje. Sa severne strane vrh deluje surovo ali mi idemo grebenom, nije mnogo strmo a pogled je izuzetan na sve strane. Sam vrh ni po čemu poseban osim po tom pogledu.




Sa prevoja do vrha nam ne treba više od pola sata ali vreme će se potpuno promeniti, oblaci navući i kiša skoro početi da pada. Žurimo nazad i kada stignemo ponovo na prevoj situacija je potpuno drugačija - nigde ni jednog oblačka. Uprtimo rančeve i nosimo ih nekih 15-tak minuta do skretanja za Hajdučka vrata. Ponovo ih ostavljamo i ponovo se navlače oblaci. 


Hajdučka vrata ili Mijatov prolaz, po nekom hajduku Mijatu, su prirodan fenomen, ogromni kameni luk na ivici planinske padine. Da ne objašnjavam dalje, fotografije mnogo jasnije govore. Nešto što svakako ne treba propustiti na Čvrsnici. Dok smo se muvali oko Vrata, oblaci su se razišli i sunce je ponovo granulo. Da nas pozdravi i fotografije učini još lepšim. 

Neposredno ispred Hajdučkih vrata naišli smo na jezero Crljena. Malo ali jedino.

Onda rančeve na leđa i spuštanje do kombija istom stazom kojom smo došli. Da, vreme se ponovo promenilo, naoblačilo se a malo smo i pokisli...



Na  kraju...


Vozimo se do Jablanice, kratka pauza za prodavnicu a onda na izlasku iz grada svraćamo u restoran na jagnjetinu. Ne sećam se kada sam bolju probao. Mada, neki su se i žalili pa je moguće da sam imao sreće kod podele porcija u šta lično ne verujem mnogo i spreman sam da proverim sledeći put. Onda smo krenuli dalje pa sam zaspao i probudio se u sred Sarajeva, pored Miljacke. Onda preko Romanije pa preko Drine kod Zvornika, još jedna pauza i vožnja do Beograda. Kiše više nije bilo, sasvim prijatno letnje popodne...

Sve je bilo dobro. Vreme je bilo dobro, jeste bilo kiše ali nije bilo žege. I išlo je od lošeg ka lepom, što je jako važno. Planina je prelepa i ceo kraj je prelep. I Slađan nas je dobro vozio. Vlada je već razmišljao naglas šta sledeći put treba videti a šta preskočiti. Uvek nešto ostane što nismo videli, za sledeći put. Volim tu nadu ili iluziju da ću ponovo doći. To me drži da idem dalje. 




Fotografije