Priču o odlasku do Venecije podelio sam u dva dela. U prvom delu sam pisao o izletu, ko je i kako organizovao, gde smo sve bili, gde smo spavali i koja druga mesta smo videli. Ovde bi trebalo napisati nešto o samoj Veneciji.
Iskreno, nisam baš najsigurniji kako pisati o Veneciji a ne biti banalan. Posebno ako ste samo jednom bili i proveli nepuna dva dana. Do sada sam pisao isključivo o manje poznatim gradovima sa neuporedivo manje istorije, značajnih mesta i objekata. Pa sam se trudio da uz pomoć onoga što sam video i onoga što sam pre i posle posete iskopao, napravim neku površnu skicu grada. Sada je to naravno nemoguća misija tako da ću krenuti drugim putem, bacajući težište priče na lični doživljaj. Trudiću se da budem što bliži prvobitnoj ideji kada sam počeo da pišem blog, da tekst bude dodatak uz fotografije.
Trodnevna Argusova ekskurzija predviđala je samo nedelju u Veneciji što je nama izgledalo malo, s obzirom da nikada pre toga nismo svraćali. Tako da smo odustali od izleta u Trevizo i Veronu i u subotu samostalno otišli u Veneciju.
Autobus iz Lido di Jesolo za Veneciju polazi sa glavne autobuske stanice. Karta košta 4,5e a povratna 8e. Poništite je pre ulaska u autobus, na samom peronu postoji validator. Autobus je bio udoban i nije bilo gužve. Vožnja traje sat i 10-15 minuta. Svraća se do aerodroma Marko Polo i ulazi se u Mestre, koje predstavlja kopneni produžetak Venecije. Samo nabavite red vožnje, drugih problema nemate.
Izašli smo iz autobusa na trgu Piazzale Roma. Improvizovana autobuska stanica bez regulisanog i sankcionisanog izlaska na peron kao u većim i prometnijim gradovima, tipa Gornjeg Milanovca. Pitamo vozača da li sa istog mesta kreće autobus za Lido di Jeselo, on nam ljubazno potvrđuje. Ljubaznost je jedan od glavnih utisaka sa ovog putovanja. Bez ikakvih predrasuda prema Italijanima, prosto smatrao sam da turista imaju toliko da moraju da se brane od njih i da će i dalje dolaziti ma koliko neljubazni bili. Sve to stoji ali stoji i da su svi bili ljubazni, od sobarica u hotelu do vozača autobusa i posade brodića. Posebno radnik na šalteru stanice u Lido di Jeselo, koga sam nekoliko puta davio dok nisam sklopio priču i kupio karte.
Dan će biti kišovit, u to nije trebalo sumnjati. Odmah smo otvorili kišobran i krenuli preko mosta Ponte del Prefetto. Jedan od pravaca sa Piazzale Roma. Činilo nam se da prelaskom ovog mosta ulazimo u onu pravu Veneciju. Sa mosta smo produžili pravo pa skrenuli desno i preko trga Campo dei Tolentini došli do sledećeg mosta gde smo išli levo. Deo grada koji po venecijanskim kriterijumima nije posebno atraktivan ali ja sam, uprkos lošem vremenu, imao već 20 fotografija. Problem u Veneciji je što na koju god stranu da se okrenete ono što vidite zaslužuje da se fotografiše. Bukvalno. Svaki kanal, svaka ulica, bila bi u nekom drugom gradu jedna od glavnih atrakcija. Celodnevnu borbu sa prizorima Venecije junački su pred mene podneli i moja žena i moj fotoaparat. On je i ranjen nastavljao da radi, što možete primetiti na nekoliko fotografija koje je ošetetila kišna kap na objektivu. Ona je uglavnom nosila kišobran ispod koga smo se oboje krili i izdržala svako: čekaj, čekaj, samo ovo da snimim! Svaki beg ispod kišobrana donosio je nevolju za fotoaparat ali i za ranac na leđima (kad nisam poneo planinarski, sa zaštitnim pokrivačem...).
Prvi cilj i sklonište od kiše bila je bazilika Santa Maria Gloriosa dei Frari ili jednostavno Basilica dei Frari. Gotska crkva, građena u XIV i XV veku, po planu fra Pacifica koji je i sahranjen u njoj. Interesantno je da je na tom mestu sagrađena manja crkva a odmah po njenom završetku započeta je gradnja ove, mnogo veće. Stara crkva je služila sve dok ova nova nije završena a onda je srušena da bi se Frari proširila. Spolja ne fascirnira u toj meri (zvonik je uočljiv, drugi po visini iza onog na trgu Svetog Marka) a glavna vrednost su joj umetnička dela izložena u njenoj unutrašnjosti. Pre svega impozantno i prelepo Ticijanovo Uspenje Bogorodice (Assunta). Nalazi se na glavnom oltaru za koji je i naručena. Isprva monasi nisu hteli da prihvate sliku, uspenje je bilo po njima suviše ovozemaljski prikazano. Ispred oltara je nekoliko redova stolica tako da možete na miru uživati u slici. Ne bih demonstrirao svoje više nego skromno poznavanje slikarstava ali nije teško primetiti da su boje i svetlost ono što dominira na slici.
Pored Uspenja u crkvi se nalazi još jedna Ticijanova slika - Madona Pesaro ali ona je trenutno na restauraciji. Umesto nje postavljen je poster u originalnoj veličini. Sam Ticijan je sahranjen u crkvi. Grandiozni spomenik mu je napravila grupa studenata vajara Antonia Kanove, jednog od glavnih predstavnika neoklasicizma. Isti studenti su preko puta Ticijanovog napravili spomenik svom učitelju u kome je sahranjeno njegovo srce. Napravljen je po uzoru na vrlo sličnu piramidu (simbol znate-već-koga) koju je Kanova napravio u Beču, u crkvi Augustinerkirche, u spomen na Mariju Kristinu. Kao i venecijanska, i bečka piramida predstavlja kenotaf, ćerka Marije Terezije sahranjena je u Carskoj kripti, gde i ostali Habzburzi.
Razgledamo još ponešto u crkvi Frari a onda izlazimo na kišu i nastavljamo dalje, prema mostu Rialto. Tri ključne tačne u Veneciji su obeležene putokazima: trg Roma, most Rialto i trg Svetog Marka. Postoje neki uhodani pravci i najsigurnije je da pratite reku turista, negde ćete već stići... Kao i uvek do sada, pripremio sam se za putovanje tako što sam označio mesta koja treba videti i na gps uređaju uneo njihove koordinate. Do sada je to uglavnom dobro funkcionisalo ali u Veneciji je sistem pao na samom početku. Tačnije vrlo brzo sam se potpuno pogubio i prepustio se. Gps teško funkcioniše u Veneciji, signal se gubi ili greši usled mnogo zgrada oko vas. Pored toga ima mnoštvo kanala i prolaza tako da je vrlo teško pratiti gps trek i bolje je koristiti kartu. Drugi razlog pada sistema je u svemu onome oko vas. Kada vidite svu tu lepotu, postaje nevažno da li je to palata Grassi koju ste označili ili neka druga. Odmah mi je bilo jasno da će sama Venecija, kao celina, biti glavni i najjači utisak sa putovanja.
Idemo dalje pored crkve i trga San Polo i crkve i trga San Silvestro. U Veneciji je pored skoro svake crkve napravljen trg koji se zove kao i ta crkva - Chiesa di San Silvestro + Campo di San Silvestro. Kada podižete grad na šipovima, trgovi i svaki prazan prostor predstavljaju luksuz. Izlazimo na kanal Grande (Canal Grande). Ne morate poznavati Veneciju da bi prepoznali kanal Grande. Dramatično je širi od ostalih gradskih kanala a opet deluje uređeno, liči na ulicu. Oni još veći i širi, koji dele glavni deo Venecije od manjih ostrva, već liče na more, nemate taj utisak ulice pod vodom. Oko kanala Grande nalaze se palate koje predstavljaju najlepše primere Venecijanske gotike.
Venecijanska gotika je stil nastao u XIV veku, kombinacijom gotskog, vizantijskog i mavarskog stila. Ova kombinacija došla je kao posledica položaja grada u samom centru tada poznatog sveta, između Istoka i Zapada, brojnih trgovačkih putovanja koja su počinjala ili završavala u Veneciji i naravno otvorenošću grada za strane uticaje. Stil odlikuje lakoća i gracioznost građevina, u Veneciji je svaki kvadratni metar bio i ostao dragocen. Pojavio se i ispoljio gradnjom velikih palata, uglavnom uz kanal Grande, a najjači uticaj izvršila je gradnja Duždeve palate. Najprepoznatljiviji je po onim kopljastim prozorima koji pri vrhu dobijaju orijentalni izgled. Na slici je palata Bembo, sagrađena u XV veku u blizini mosta Rialto. Iznutra je nekoliko puta renovirana ali je spolja zadržala originalni izgled. Na nju smo prvo naleteli kada smo izašli na Grande kanal.
Iskreno, nisam baš najsigurniji kako pisati o Veneciji a ne biti banalan. Posebno ako ste samo jednom bili i proveli nepuna dva dana. Do sada sam pisao isključivo o manje poznatim gradovima sa neuporedivo manje istorije, značajnih mesta i objekata. Pa sam se trudio da uz pomoć onoga što sam video i onoga što sam pre i posle posete iskopao, napravim neku površnu skicu grada. Sada je to naravno nemoguća misija tako da ću krenuti drugim putem, bacajući težište priče na lični doživljaj. Trudiću se da budem što bliži prvobitnoj ideji kada sam počeo da pišem blog, da tekst bude dodatak uz fotografije.
Subota
Trodnevna Argusova ekskurzija predviđala je samo nedelju u Veneciji što je nama izgledalo malo, s obzirom da nikada pre toga nismo svraćali. Tako da smo odustali od izleta u Trevizo i Veronu i u subotu samostalno otišli u Veneciju.
Autobus iz Lido di Jesolo za Veneciju polazi sa glavne autobuske stanice. Karta košta 4,5e a povratna 8e. Poništite je pre ulaska u autobus, na samom peronu postoji validator. Autobus je bio udoban i nije bilo gužve. Vožnja traje sat i 10-15 minuta. Svraća se do aerodroma Marko Polo i ulazi se u Mestre, koje predstavlja kopneni produžetak Venecije. Samo nabavite red vožnje, drugih problema nemate.
Izašli smo iz autobusa na trgu Piazzale Roma. Improvizovana autobuska stanica bez regulisanog i sankcionisanog izlaska na peron kao u većim i prometnijim gradovima, tipa Gornjeg Milanovca. Pitamo vozača da li sa istog mesta kreće autobus za Lido di Jeselo, on nam ljubazno potvrđuje. Ljubaznost je jedan od glavnih utisaka sa ovog putovanja. Bez ikakvih predrasuda prema Italijanima, prosto smatrao sam da turista imaju toliko da moraju da se brane od njih i da će i dalje dolaziti ma koliko neljubazni bili. Sve to stoji ali stoji i da su svi bili ljubazni, od sobarica u hotelu do vozača autobusa i posade brodića. Posebno radnik na šalteru stanice u Lido di Jeselo, koga sam nekoliko puta davio dok nisam sklopio priču i kupio karte.
Most Ponte del Prefetto
Dan će biti kišovit, u to nije trebalo sumnjati. Odmah smo otvorili kišobran i krenuli preko mosta Ponte del Prefetto. Jedan od pravaca sa Piazzale Roma. Činilo nam se da prelaskom ovog mosta ulazimo u onu pravu Veneciju. Sa mosta smo produžili pravo pa skrenuli desno i preko trga Campo dei Tolentini došli do sledećeg mosta gde smo išli levo. Deo grada koji po venecijanskim kriterijumima nije posebno atraktivan ali ja sam, uprkos lošem vremenu, imao već 20 fotografija. Problem u Veneciji je što na koju god stranu da se okrenete ono što vidite zaslužuje da se fotografiše. Bukvalno. Svaki kanal, svaka ulica, bila bi u nekom drugom gradu jedna od glavnih atrakcija. Celodnevnu borbu sa prizorima Venecije junački su pred mene podneli i moja žena i moj fotoaparat. On je i ranjen nastavljao da radi, što možete primetiti na nekoliko fotografija koje je ošetetila kišna kap na objektivu. Ona je uglavnom nosila kišobran ispod koga smo se oboje krili i izdržala svako: čekaj, čekaj, samo ovo da snimim! Svaki beg ispod kišobrana donosio je nevolju za fotoaparat ali i za ranac na leđima (kad nisam poneo planinarski, sa zaštitnim pokrivačem...).
Basilica dei Frari, Uspenje Bogorodice u sredini
Prvi cilj i sklonište od kiše bila je bazilika Santa Maria Gloriosa dei Frari ili jednostavno Basilica dei Frari. Gotska crkva, građena u XIV i XV veku, po planu fra Pacifica koji je i sahranjen u njoj. Interesantno je da je na tom mestu sagrađena manja crkva a odmah po njenom završetku započeta je gradnja ove, mnogo veće. Stara crkva je služila sve dok ova nova nije završena a onda je srušena da bi se Frari proširila. Spolja ne fascirnira u toj meri (zvonik je uočljiv, drugi po visini iza onog na trgu Svetog Marka) a glavna vrednost su joj umetnička dela izložena u njenoj unutrašnjosti. Pre svega impozantno i prelepo Ticijanovo Uspenje Bogorodice (Assunta). Nalazi se na glavnom oltaru za koji je i naručena. Isprva monasi nisu hteli da prihvate sliku, uspenje je bilo po njima suviše ovozemaljski prikazano. Ispred oltara je nekoliko redova stolica tako da možete na miru uživati u slici. Ne bih demonstrirao svoje više nego skromno poznavanje slikarstava ali nije teško primetiti da su boje i svetlost ono što dominira na slici.
Razgledamo još ponešto u crkvi Frari a onda izlazimo na kišu i nastavljamo dalje, prema mostu Rialto. Tri ključne tačne u Veneciji su obeležene putokazima: trg Roma, most Rialto i trg Svetog Marka. Postoje neki uhodani pravci i najsigurnije je da pratite reku turista, negde ćete već stići... Kao i uvek do sada, pripremio sam se za putovanje tako što sam označio mesta koja treba videti i na gps uređaju uneo njihove koordinate. Do sada je to uglavnom dobro funkcionisalo ali u Veneciji je sistem pao na samom početku. Tačnije vrlo brzo sam se potpuno pogubio i prepustio se. Gps teško funkcioniše u Veneciji, signal se gubi ili greši usled mnogo zgrada oko vas. Pored toga ima mnoštvo kanala i prolaza tako da je vrlo teško pratiti gps trek i bolje je koristiti kartu. Drugi razlog pada sistema je u svemu onome oko vas. Kada vidite svu tu lepotu, postaje nevažno da li je to palata Grassi koju ste označili ili neka druga. Odmah mi je bilo jasno da će sama Venecija, kao celina, biti glavni i najjači utisak sa putovanja.
Sada kružimo oko Rialta, još uvek ga ne prelazimo. Tu ima puno tržnica i tu su suveniri najjeftiniji. Tu je i jedna od najstarijih crkava u gradu, San Giacomo di Rialto na istoimenom trgu (photo). Preko trga ponovo izbijamo na kanal Grade i idemo pored kanala sve dok ne dođemo naspram palate Ca' D'Oro.
Napuštamo kanal Grande i uskim ulicama vraćamo se do mosta Rialto. Prelazimo most i pratimo gomilu turista. Rialto je bio u fazi renoviranja tako da ga nismo mnogo ni zagledali ni fotografisali. Već smo puni utisaka i ne razmišljamo mnogo na koju stranu idemo. Prolazimo preko par trgova i pored par crkvi, fotografišem ih tek da ostavim zapis. Onda dolazimo do mosta u blizini hotela Bonvecchia
Trg Svetog Marka se potpuno iznenada pojavio na kraju jednog prolaza koji nije obećavao ništa tako spektakularno. Zaboravili smo da smo se uputili ka njemu pod uticajem prethodnog prizora. Trg je sa tri strane okružen povezanim zgradama Prokurative. Renesansne zgrade Stare Prokurative (Procuratie Vecchie) i Nove Prokurative (Procuratie Nuove) okružuju ga sa severa i juga dok je na zapadu krug zatvorila zgrada Napoleonovih Prokurativa (Procuratie ala Napoleonica). Inicirajući njenu izgradnju, vojskovođa je naredio rušenje jedne od najstarijih crkava u Veneciji. Ono glavno nalazi se na istočnoj strani trga. Jedan pored drugog, dva simbola i najvažnije zgrade Venecije, crkva Svetog Marka i Duždeva palata. Trgom ipak dominira zvonik crkve Svetog Marka (Campanile di San Marco), najviši toranj u Veneciji, izgrađen 1902-1912. godine pošto se stari neposredno pre toga srušio. Novi je naravno potpuno isti kao stari...
Kiša je u međuvremenu stala ali je već odradila posao - na trgu ni izbliza nije bilo sveta koliko će ga biti sutradan po lepom vremenu. Okrećem se pokušavajući da sagledam i shvatim prostor oko sebe. Ma koliko otrcano ili banalno zvučalo, nalazim se na jednom od najznačajnijih i najimpresivnijih mesta civilizacije. I ponovo onaj osećaj koji se javlja poslednjih godina, pri poseti ovakvim mestima ili pri izlasku na vrh neke planine - zahvalnost nekome ili nečemu što sam doživeo da i ovo vidim. Još uvek uspevam da zadržim taj pozitivan stav.
U crkvu nismo ušli pa ću je sada preskočiti i ostaviti za neku drugu priliku, tekst se ionako opasno širi. Ni u Duždevu palatu nismo ušli ali o njoj moram par reči.
Jedna od onih građevina koju kada vidite više je ne možete pomešati ni sa jednom drugom. Građena je uglavnom u XIV veku, naravno u stilu Venecijanske gotike. Kada je 1574. teško oštećena u požaru, postojala je ideja da se renovira u sasvim drugom, neoklasičnom stilu ali na sreću zadržan je izvorni izgled. Za razliku od prethodnog objekta na tom istom mestu i sa istom funkcijom, palata ni malo ne liči na tvrđavu. U donjem delu su svi oni stubovi sa lukovima i izgleda da je potpuno otvorena, dok se puni zidovi nalaze u njenom gornjem delu. Palate su u to vreme uglavnom obrnuto građene, puni i čvrsti zidovi u donjem delu omogućavali su lakšu odbranu. Na jednom sajtu piše da je to izraz međusobnog poverenja građana i vlasti u Mletačkoj republici, da su vlast smatrali svojom voljom pre nego nešto što im je nametnutno. Nisam baš siguran u to ali lepo zvuči. Na kraju bili su republika u vreme kada to nije bilo uobičajeno.
Između palate i mora, posmatrano venecijanskim standardima, ima puno praznog prostora. Muvamo se tuda i posmatramo palatu iz različitih uglova. Skladno je napravljena, ne oseća se njena veličina. Pogled je impresivan i preko mora. Ispred nas je ostrvo San Giorgio Maggiore sa istoimenom crkvom a desno je rt na kome dominiraju zgrada carine i crkva Santa Maria della Salute. Čovek ne zna na koju stranu da gleda...
Vraćamo se preko trga Svetog Marka, prolazimo kroz Napoleonove Prokurative i nastavljamo pravo. Prelazimo preko Campo San Moise. Tu je gužva, ima puno sveta i gondola. Ne primećujemo izuzetno kitnjastu baroknu crkvu San Moise. Može da vam se dopada ili ne dopada ali vrlo je teško ne zapaziti je (photo). Mi smo uspeli, ostala nam je iza leđa. Pokušavamo da dođemo do La Fenice. GPS pokazuje da je desno od nas, uporno pokušavamo da skrenemo ka njoj ali ne uspevamo da pronađemo pravi put. Na kraju shvatamo da je besmisleno i odustajemo. Nastavljamo pravo, srećemo još nekoliko kanala, palata i crkava a onda izbijamo na trg Santo Stefano. Prostraniji je od većine trgova. Tu idemo desno i stižemo do Akademijskog mosta ili Ponte dell'Accademia.
Jedan od četiri mosta preko kanala Grande. Nije on toliko lep koliko pogled koji se sa njega pruža. Posebno ovaj, na donju stranu, gde kanal savija na levo omogućivši crkvi Salute da se smesti na sredinu fotografije, između dva reda palata. Ponovo je kišno vreme omogućilo malo više prostora na mostu, gde se inače čeka na mesto za fotografisanje. Pokušavao sam da se setim iz kog filma mi je poznat ovaj prizor ali nisam uspeo. U levom uglu fotografije, pored samog mosta, nalazi se prelepa palata Cavalli-Franchetti, napravljena u XVI veku u stilu o kome davim od početka priče (photo).
Prelazimo most. Lutamo neko vreme a onda shvatamo da je već vreme za predah. Snimimo kafić pored galerije Akademija. Imate li wi-fi i wc? Ok, super. Postoji javni WC je u Veneciji, upotreba je 1,5e. Dodate još malo i imate za kafu.
Posle pauze idemo pravo ka kanalu Giudecca koji razdvaja istoimeno ostrvo od glavnog dela Venecije. Mnogo je širi od kanala Grande ali kao što sam rekao Grande je još uvek kanal, ulica dok Giudecca liči na zaliv, na pravo more. Izlazimo tačno kod crkve Santa Maria del Rosario. Neoklasična crkva ostavila je jak utisak na mene, ne toliko arhitekturom (koju je i teško sagledati sa onog malog prostora ispred nje) koliko položajem ispred samog mora i masivnom fasadom na kojoj su izraženi tragovi vetra i talasa. Nešto drugačije i egzotičnije. Otuda toliko fotografija.
Nastavili smo pored kanala Giudecca sve do zgrade carine ili Punta della Dogana. Nalazi se na špicu Venecije, gde počinje kanal Grande. Napravili smo nekoliko fotografija sa trgom Svetog Marka u pozadini. Zatim smo krenuli nazad ali uz kanal Grande i brzo stigli do crkve Santa Maria della Salute.
Naravno da sam još pre polaska zacrtao da obavezno vidim koga je to nesretni Laza molio da mu oprosti i čime se toliko oduševio. Obično u takvim situacijama dolazi blago razočarenje ali ne i ovaj put. Crkva posvećena Gospi od zdravlja, podignuta u XVII veku posle dve velike epidemije kuge, pažljivo isplanirana i odabrana na konkursu, za čije rešenje se glasalo na mletačkom Velikom veću, oduševila me je uprkos svemu što sam pre toga video. Arhitekta koji je pobedio na konkursu i obezbedio sebi mesto u istoriji, zvao se Baldassare Longhena. Sklad barokne crkve učinio je da ona postane jedan od simbola grada a ja nisam pametan da li mi se više dopala spoljašnjost ili unutrašnjost. Spoljni sklad je prenet i unutar crkve. Nema suvišnih ukrasa, rešenja su jednostavna ali vrlo efikasna. Dominiraju kupola i glavni oltar na kome se nalazi vizantijska ikona Bogorodica sa detetom, iz XII ili XIII veka, sa Kipra. Niše u crkvi sadrže značajna umetnička dela ali o tome neki drugi put, kada joj posvetim vremena koliko zaslužuje. Da napomenem da je u trenutku kada stižemo do Salute kiša odavno stala, da se i kasno, prolećno sunce pomalo probijalo kroz oblake tako da je poseta ovoj crkvi bila vrhunac prvog dana našeg boravka u Veneciji.
Nedelja je bila potpuno drugačija od subote. Vreme je bilo sunčano a mi krajnje opušteno očekivali polazak autobusa. Oko 9h smo krenuli, lagana i udobna vožnja do Punte Sabioni uz više nego zanimljivu priču vodiča. Stižemo i izlazimo iz busa, pravo na brodić a onda vožnja do Venecije. Prolazimo pored ostrva kojima ne znamo imena. Tek kasnije saznajem da smo prošli ostrvo Sant'Erasmo, tvrđavu Forte di Sant'Andrea, crkvu San Nicolo na Lidu, crkvu Sant'Elena iza koje se nalazi stadion fudbalskog kluba Venecija, ostrvo San Servolo... Uživamo jer smo prethodni dan dovoljno videli, inače bi brojali minute.
Prilazimo Veneciji i počinju da se ukazuju prizori poznati od prethodnog dana. Trg Svetog Marka, crkva Salute a najpre crkva San Giorgio Maggiore. Renesansna crkva nalazi se na istoimenom ostrvu. Već je bila njena fotografija sa trga Svetog Marka. Sada imam priliku da to uradim iz drugog ugla i sa manje udaljenosti.
Sa broda se iskrcavamo na Slovensku obalu (Riva degli Schiavoni), nazvanu tako po trgovcima sa istočnog Jadrana koji su tu sidrili svoje brodove i prodavali robu. Vodič nam saopštava da sa istog mesta kreće brod nazad tačno u 17h. Odmah sam posumnjao da ćemo svi biti na broju. Krećemo zajedno ali gužva je velika i imamo problema da se držimio na okupu. Vodič nam je prvo pokazao Vivaldijevu crkvu u kojoj je poznati kompozitor služio kao sveštenik dok nije bio prinuđen da pređe u Beč jer je u svom gradu bio potpuno potisnut. Crkva se renovirala ali na ulazu je pored fotografije Vivaldija bio i mesečni raspored koncerata koji se u njoj održavaju. Zatim smo prošli pored spomenika kralju Vitoriu Emanuelu, prvom vladaru ujedinjene Italije. Puno je simbolike u njemu, očigledne, prikrivene pa i pomalo nepristojne.
Sa ulice pored mora ulazimo u usku uličicu koja nas vodi do crkve Svetog Zaharija (San Zaccaria). Sami je nikada ne bi pronašli, vodič je sa pravom smatrao da je dovoljno interesantna da je vidimo. Zanimljivo je da je donji deo crkve izgrađen u gotskom a gornji u renesansnom stilu, promena arhitekte donela je novi stil. Fotografije crkve su na kraju albuma, svratili smo u povratku da je snimimo kada nam je položaj sunca odgovarao. Još dve priče vezane za ovu crkvu su zanimljive. Od XII veka kada su benediktanke poklonile deo zemljišta za proširenje trga Svetog Marka, duždevi svakog Uskrsa dolaze u ovu crkvu i to i danas traje. Crkvu je pratio i manastir u koji su najbogatije porodice slale svoje kćeri. Ove se nisu baš najpristojine ponašale, pravile su zabave i bežale u grad (kao nekada u JNA...). Preko puta crkve nalazi se još jedan lep primer gotske palate (photo).
Vraćamo se do obale i prolazimo pore hotela Danieli. Osim što je palata još jedan reprezentativni primer Venecijanske gotike, interesantne su i cene prenoćišta koje se mere hiljadama evra. Druga zgrada od hotela je Piombi, nekadašnji zatvor u kome se uglavnom umiralo pre odsluženja kazne. Sa susednom Duždevom palatom Piombi je spojen čuvenim Mostom uzdaha (Ponte dei Sospiri). Dok bi prelazili iz palate, koja je osim rezidencije dužda služila i kao sudnica, zatvorenici su poslednji put bacali pogled na more i venecijansku lagunu, ispuštajući uzdah po kome je taj most dobio ime. Ne znam kako bi se osećali da su znali da će godinama kasnije prolaz važiti za jedno od najromantičnijih mesta na svetu.
Dolazimo na trg Svetog Marka gde se zadržavamo neko vreme a onda nastavljamo dalje, kroz prolaz ispod Sahat-kule ili Torre dell'Orologio. Negde u ulicama kroz koje smo dalje išli, spazili smo supermarket. Supermarket je vrlo retka pojava u Veneciji tako da smo zabeležili u glavi gde smo ga videli, za kasnije. Kada smo se pred polazak ovuda vraćali, pokušali smo da je pronađemo i nismo uspeli. Nekoliko puta smo napravili krug ulicama za koje smo bili sigurni da smo ih već prošli, uzalud. Nikada nismo saznali šta se dogodilo sa supermarketom...
Vodič nas je doveo do Ponte di Rialto i tu smo se razišli, uz obostranu želju da se vidimo ispred 17h. Dalje smo išli sami, po planu koji je bio skromniji nego prethodnog dana, praćeni izuzetno lepim vremenom.
Prvi cilj bili su crkva i trg Santa Maria Formosa. Crkva je sagrađena 1492. godine. Zanimljiva je jer ima dve fasade različitih stilova: renesansnu prema kanalu i baroknu prema trgu. Trg je za venecijanske prilike prilično prostran. Iako je neosporno da crkva dominira trgom, tu je još puno lepih i starih palata ali i mostova. Prilično je zastupljen u foto albumu.
Zatim smo otišli do renesansne crkve Santa Maria dei Miracoli. Prednja fasada prilično lepo izgleda ali ono što nam se najviše dopalo na ovom mestu je atmosfera na malom trgu iza crkve. Lepo vreme, bašta restorana, klupe ispod visokog drveta, kanal koji deli trg od crkve i dva mosta koji prelaze preko njega, sve to nas je navelo da tu napravimo pauzu i pojedemo sladoled.
Jedina normalna ulica koju smo videli u Veneciji bila je Strada Nuova. Normalna u smislu da je prava, dovoljno široka i da u jednom dobrom delu ne prelazi preko kanala, čak se i ne vide kanali. Za trenutak smo zaboravili gde se nalazimo. Spakovao sam fotoaparat i malo smo obilazili suvenirnice koje se nalaze sa obe strane ulice. Inače ulica leži paralelno kanalu Grade, prva severno od njega. Spaja ih nekoliko uskih uličica. Jedna od njih vas dovodi do palate Ca' D'Oro.
Ispred palate se nalazi drveni dok i tu smo proveli neko vreme posmatrajući nesvakidašnji događaj. Imali smo sreće da se tog 24.maja održavala veslačka regata Vogalonga. Tek po povratku saznali smo ime manifestacije kao i da je međunarodna i da se održava od 1974. godine. Ono što smo tamo videli bio je neverovatan skup čamaca, najrazličitijih boja, oblika i veličina. Zajedničko im je da svi imaju pogon na vesla. A veslale su opet vrlo šarene grupe ljudi, pojedinci, parovi sa decom, grupe prijatelja pa sve do jednog ogromnog... čamca u kome je bilo preko 15 uniformisanih veslača koje ni po godinama ni po izgledu ne bih mogao zajedno da kategorišem. Dobro raspoloženje je pored veslanja bila druga zajednička karakteristika a geslo "važno je učestvovati" doveli su do savršenstva. Gledali smo ih ispred Ca' D'Oro a gledali smo ih sa još tri mesta. Posebno nam je u oči upao holandski čamac sa tri žene, sve tri 70+. Ima ih u foto albumu...
Onda smo zapucali da pronađemo pozorište La Feniče. Ne toliko da bi ga videli koliko da ga pronađemo posle jučerašnjeg neuspeha. Ponovo je gps zakazao ali na sreću bilo je dovoljno seljaka koje smo pitali za put. Pored zgrade pozorišta bilo je još par interesantnih objekata, te restoran La Fenice i hotel San Fantin, sve zabeleženo na fotografijama. Odatle smo izašli na Grande kanal preko puta Salute, fotografisali je i još malo gledali regatu a zatim otišli do Rialto mosta gde smo pronašli solidan i jeftin restoran i motali se još malo pre nego što smo krenuli ka zbornom mestu.
Ostavili smo dovoljno vremena da sada na miru izgustiramo trg Svetog Marka. Tamo je situacija potpuno drugačija od jučerašnje. Lepo vreme, puno sveta i mnogo opuštenija atmosfera. Malo smo bili ispred crkve a onda smo se preselili ispred Duždeve palate. Sada malo više pažnje posvećujemo detaljima. Glavni ulaz u palatu ili Porta della Carta, završena je 1442. godine a isklesali su je otac i sin, Đovani i Bartolomeo Bon, koje sam već pominjao. Zatim stubovi i arkade na osnovnom nivou koji okružuju palatu. Sa iste strane palate gde je glavni ulaz, negde na sredini dugačkog niza stubova, nalaze se i dva u roze boji. Tu su vršena pogubljena duždeva, kada bi bili osuđeni. Egzekucije ostalog sveta vršene su između dva velika stuba, ispred palate a pored mora.
Duždeva palata je danas muzej. Ako sam dobro shvatio postoje neka četiri posebna muzeja (ili postavke) koji se nude za jedinstvenu cenu karte. Da je moglo nešto jednostavnije, ušli bi bar u dvorište. Ovako ostaje za neku drugu priliku kada ćemo moći da joj posvetimo više vremena (i novca, vreme je novac...).
Potraga za supermarketom neuspešno je okončana i mi nastavljamo dalje Slovenskom obalom. Svraćamo da fotografišemo crkvu Svetog Zaharija i na zbornom mestu smo značajno pre ugovorenog termina. Onda je došlo do tog incidenta, da se jedan putnik nije pojavio, o čemu sam već pisao u prvom delu. Mi smo isplovili ka Punti Sabioni a onda smo videli još nešto zanimljivo. Ogromni brod MSC Magnifica. Takvu grdosiju do sada nisam imao prilike da vidim.
Pitanje koje sam sebi nekoliko puta postavio zašto ranije nisam došao ovde? promenio sam u zašto ne odeš ponovo? Venecija žestoko potvrđuje moje pravilo da svuda treba otići bar dva puta, drugi put poznajete grad i znate šta bi trebalo videti. Što se centra Mletačke republike tiče, danas je to relativno lako izvesti.
Prvi deo priče:
Fotografije:
subota, dan I
nedelja, dan II
Ca' D'Oro ili u prevodu Zlatna kuća svoje ime duguje pozlaćenim ukrasima koji su krasili glavnu fasadu, okrenutu kanalu Grande. Orijentalni uticaj na gotiku ovde je više nego očigledan a ono što se spolja ne vidi jeste unutrašnje dvorište oko koga je palata sagrađena. Gradili su je otac i sin Giovanni Bon i Bartolomeo Bon, već dokazani na izgradnji Duždeve palate. Palata je jedan od najlepših primera Venecijanske gotike. Najviše podataka o Zlatnoj kući pokupio sam sa wikipedie. Sutradan smo posmatrali regatu sa mola ispred palate i fotografisao sam nekoliko detalja pa Ca' D'Oro imate u oba albuma (od subote i nedelje), što ona svakako i zaslužuje. U septembru prethodne godine bili smo u Oradei i tamo sam fotografisao palatu arhitekte Rimanoci Kalmana koju je projektovao njegov sin. Kasnije sam pronašao da je rađena po ugledu na ovu venecijansku palatu, photo.
Trg Svetog Marka se potpuno iznenada pojavio na kraju jednog prolaza koji nije obećavao ništa tako spektakularno. Zaboravili smo da smo se uputili ka njemu pod uticajem prethodnog prizora. Trg je sa tri strane okružen povezanim zgradama Prokurative. Renesansne zgrade Stare Prokurative (Procuratie Vecchie) i Nove Prokurative (Procuratie Nuove) okružuju ga sa severa i juga dok je na zapadu krug zatvorila zgrada Napoleonovih Prokurativa (Procuratie ala Napoleonica). Inicirajući njenu izgradnju, vojskovođa je naredio rušenje jedne od najstarijih crkava u Veneciji. Ono glavno nalazi se na istočnoj strani trga. Jedan pored drugog, dva simbola i najvažnije zgrade Venecije, crkva Svetog Marka i Duždeva palata. Trgom ipak dominira zvonik crkve Svetog Marka (Campanile di San Marco), najviši toranj u Veneciji, izgrađen 1902-1912. godine pošto se stari neposredno pre toga srušio. Novi je naravno potpuno isti kao stari...
Prvi pogled na Trg Svetog Marka
Kiša je u međuvremenu stala ali je već odradila posao - na trgu ni izbliza nije bilo sveta koliko će ga biti sutradan po lepom vremenu. Okrećem se pokušavajući da sagledam i shvatim prostor oko sebe. Ma koliko otrcano ili banalno zvučalo, nalazim se na jednom od najznačajnijih i najimpresivnijih mesta civilizacije. I ponovo onaj osećaj koji se javlja poslednjih godina, pri poseti ovakvim mestima ili pri izlasku na vrh neke planine - zahvalnost nekome ili nečemu što sam doživeo da i ovo vidim. Još uvek uspevam da zadržim taj pozitivan stav.
Duždeva palata
Jedna od onih građevina koju kada vidite više je ne možete pomešati ni sa jednom drugom. Građena je uglavnom u XIV veku, naravno u stilu Venecijanske gotike. Kada je 1574. teško oštećena u požaru, postojala je ideja da se renovira u sasvim drugom, neoklasičnom stilu ali na sreću zadržan je izvorni izgled. Za razliku od prethodnog objekta na tom istom mestu i sa istom funkcijom, palata ni malo ne liči na tvrđavu. U donjem delu su svi oni stubovi sa lukovima i izgleda da je potpuno otvorena, dok se puni zidovi nalaze u njenom gornjem delu. Palate su u to vreme uglavnom obrnuto građene, puni i čvrsti zidovi u donjem delu omogućavali su lakšu odbranu. Na jednom sajtu piše da je to izraz međusobnog poverenja građana i vlasti u Mletačkoj republici, da su vlast smatrali svojom voljom pre nego nešto što im je nametnutno. Nisam baš siguran u to ali lepo zvuči. Na kraju bili su republika u vreme kada to nije bilo uobičajeno.
Između palate i mora, posmatrano venecijanskim standardima, ima puno praznog prostora. Muvamo se tuda i posmatramo palatu iz različitih uglova. Skladno je napravljena, ne oseća se njena veličina. Pogled je impresivan i preko mora. Ispred nas je ostrvo San Giorgio Maggiore sa istoimenom crkvom a desno je rt na kome dominiraju zgrada carine i crkva Santa Maria della Salute. Čovek ne zna na koju stranu da gleda...
Pogled na ostrvo San Giorgio Maggiore
Vraćamo se preko trga Svetog Marka, prolazimo kroz Napoleonove Prokurative i nastavljamo pravo. Prelazimo preko Campo San Moise. Tu je gužva, ima puno sveta i gondola. Ne primećujemo izuzetno kitnjastu baroknu crkvu San Moise. Može da vam se dopada ili ne dopada ali vrlo je teško ne zapaziti je (photo). Mi smo uspeli, ostala nam je iza leđa. Pokušavamo da dođemo do La Fenice. GPS pokazuje da je desno od nas, uporno pokušavamo da skrenemo ka njoj ali ne uspevamo da pronađemo pravi put. Na kraju shvatamo da je besmisleno i odustajemo. Nastavljamo pravo, srećemo još nekoliko kanala, palata i crkava a onda izbijamo na trg Santo Stefano. Prostraniji je od većine trgova. Tu idemo desno i stižemo do Akademijskog mosta ili Ponte dell'Accademia.
Jedan od četiri mosta preko kanala Grande. Nije on toliko lep koliko pogled koji se sa njega pruža. Posebno ovaj, na donju stranu, gde kanal savija na levo omogućivši crkvi Salute da se smesti na sredinu fotografije, između dva reda palata. Ponovo je kišno vreme omogućilo malo više prostora na mostu, gde se inače čeka na mesto za fotografisanje. Pokušavao sam da se setim iz kog filma mi je poznat ovaj prizor ali nisam uspeo. U levom uglu fotografije, pored samog mosta, nalazi se prelepa palata Cavalli-Franchetti, napravljena u XVI veku u stilu o kome davim od početka priče (photo).
Prelazimo most. Lutamo neko vreme a onda shvatamo da je već vreme za predah. Snimimo kafić pored galerije Akademija. Imate li wi-fi i wc? Ok, super. Postoji javni WC je u Veneciji, upotreba je 1,5e. Dodate još malo i imate za kafu.
Nastavili smo pored kanala Giudecca sve do zgrade carine ili Punta della Dogana. Nalazi se na špicu Venecije, gde počinje kanal Grande. Napravili smo nekoliko fotografija sa trgom Svetog Marka u pozadini. Zatim smo krenuli nazad ali uz kanal Grande i brzo stigli do crkve Santa Maria della Salute.
U 20h imamo autobus za povratak i nemamo još mnogo vremena. Krenuli smo polako ka Piazzale Roma, ostavivši dovoljno vremena da zastanemo kada nam se nešto dopadne. Kapricirao sam se da vidim palatu Grassi (photo) što nije bilo baš lako. Sve palate uz kanal Grande najbolje se vide sa suprotne obale. Ili sa vaporeta. Plašili su me da se samo iz vaporeta mogu sagledati te palate ali uverio sam se da može i sa suprotne obale, i videti i fotografisati. Samo treba pogoditi gde da izađete na kanal.
Hotel Arlecchino (žuti) i Ponte dei Tre Ponti
Stižemo na trg Roma. Vreme se skroz izlepšalo, ni traga od jutarnje kiše. Popodnevno sunce omogućilo je neke lepe fotografije koje se nalaze na kraju albuma. Tačno u 20h stiže pretposlednji autobus za Lido di Jesolo. U Lido stiže u 21:15 a u 21:20 imamo lokalni autobus prema hotelu. Hotel je udaljen nekih 3-4km od stanice, posle celodnevnog tabananja treba vam autobus.
Nedelja
Nedelja je bila potpuno drugačija od subote. Vreme je bilo sunčano a mi krajnje opušteno očekivali polazak autobusa. Oko 9h smo krenuli, lagana i udobna vožnja do Punte Sabioni uz više nego zanimljivu priču vodiča. Stižemo i izlazimo iz busa, pravo na brodić a onda vožnja do Venecije. Prolazimo pored ostrva kojima ne znamo imena. Tek kasnije saznajem da smo prošli ostrvo Sant'Erasmo, tvrđavu Forte di Sant'Andrea, crkvu San Nicolo na Lidu, crkvu Sant'Elena iza koje se nalazi stadion fudbalskog kluba Venecija, ostrvo San Servolo... Uživamo jer smo prethodni dan dovoljno videli, inače bi brojali minute.
Crkva Sant'Elena, iza fudbalski stadion
Prilazimo Veneciji i počinju da se ukazuju prizori poznati od prethodnog dana. Trg Svetog Marka, crkva Salute a najpre crkva San Giorgio Maggiore. Renesansna crkva nalazi se na istoimenom ostrvu. Već je bila njena fotografija sa trga Svetog Marka. Sada imam priliku da to uradim iz drugog ugla i sa manje udaljenosti.
San Giorgio Maggiore
Sa broda se iskrcavamo na Slovensku obalu (Riva degli Schiavoni), nazvanu tako po trgovcima sa istočnog Jadrana koji su tu sidrili svoje brodove i prodavali robu. Vodič nam saopštava da sa istog mesta kreće brod nazad tačno u 17h. Odmah sam posumnjao da ćemo svi biti na broju. Krećemo zajedno ali gužva je velika i imamo problema da se držimio na okupu. Vodič nam je prvo pokazao Vivaldijevu crkvu u kojoj je poznati kompozitor služio kao sveštenik dok nije bio prinuđen da pređe u Beč jer je u svom gradu bio potpuno potisnut. Crkva se renovirala ali na ulazu je pored fotografije Vivaldija bio i mesečni raspored koncerata koji se u njoj održavaju. Zatim smo prošli pored spomenika kralju Vitoriu Emanuelu, prvom vladaru ujedinjene Italije. Puno je simbolike u njemu, očigledne, prikrivene pa i pomalo nepristojne.
Dolazimo na trg Svetog Marka gde se zadržavamo neko vreme a onda nastavljamo dalje, kroz prolaz ispod Sahat-kule ili Torre dell'Orologio. Negde u ulicama kroz koje smo dalje išli, spazili smo supermarket. Supermarket je vrlo retka pojava u Veneciji tako da smo zabeležili u glavi gde smo ga videli, za kasnije. Kada smo se pred polazak ovuda vraćali, pokušali smo da je pronađemo i nismo uspeli. Nekoliko puta smo napravili krug ulicama za koje smo bili sigurni da smo ih već prošli, uzalud. Nikada nismo saznali šta se dogodilo sa supermarketom...
Vodič nas je doveo do Ponte di Rialto i tu smo se razišli, uz obostranu želju da se vidimo ispred 17h. Dalje smo išli sami, po planu koji je bio skromniji nego prethodnog dana, praćeni izuzetno lepim vremenom.
Campo Santa Maria Formosa
Prvi cilj bili su crkva i trg Santa Maria Formosa. Crkva je sagrađena 1492. godine. Zanimljiva je jer ima dve fasade različitih stilova: renesansnu prema kanalu i baroknu prema trgu. Trg je za venecijanske prilike prilično prostran. Iako je neosporno da crkva dominira trgom, tu je još puno lepih i starih palata ali i mostova. Prilično je zastupljen u foto albumu.
Jedina normalna ulica koju smo videli u Veneciji bila je Strada Nuova. Normalna u smislu da je prava, dovoljno široka i da u jednom dobrom delu ne prelazi preko kanala, čak se i ne vide kanali. Za trenutak smo zaboravili gde se nalazimo. Spakovao sam fotoaparat i malo smo obilazili suvenirnice koje se nalaze sa obe strane ulice. Inače ulica leži paralelno kanalu Grade, prva severno od njega. Spaja ih nekoliko uskih uličica. Jedna od njih vas dovodi do palate Ca' D'Oro.
Regata Vogalonga
Ispred palate se nalazi drveni dok i tu smo proveli neko vreme posmatrajući nesvakidašnji događaj. Imali smo sreće da se tog 24.maja održavala veslačka regata Vogalonga. Tek po povratku saznali smo ime manifestacije kao i da je međunarodna i da se održava od 1974. godine. Ono što smo tamo videli bio je neverovatan skup čamaca, najrazličitijih boja, oblika i veličina. Zajedničko im je da svi imaju pogon na vesla. A veslale su opet vrlo šarene grupe ljudi, pojedinci, parovi sa decom, grupe prijatelja pa sve do jednog ogromnog... čamca u kome je bilo preko 15 uniformisanih veslača koje ni po godinama ni po izgledu ne bih mogao zajedno da kategorišem. Dobro raspoloženje je pored veslanja bila druga zajednička karakteristika a geslo "važno je učestvovati" doveli su do savršenstva. Gledali smo ih ispred Ca' D'Oro a gledali smo ih sa još tri mesta. Posebno nam je u oči upao holandski čamac sa tri žene, sve tri 70+. Ima ih u foto albumu...
Duždeva palata je danas muzej. Ako sam dobro shvatio postoje neka četiri posebna muzeja (ili postavke) koji se nude za jedinstvenu cenu karte. Da je moglo nešto jednostavnije, ušli bi bar u dvorište. Ovako ostaje za neku drugu priliku kada ćemo moći da joj posvetimo više vremena (i novca, vreme je novac...).
Potraga za supermarketom neuspešno je okončana i mi nastavljamo dalje Slovenskom obalom. Svraćamo da fotografišemo crkvu Svetog Zaharija i na zbornom mestu smo značajno pre ugovorenog termina. Onda je došlo do tog incidenta, da se jedan putnik nije pojavio, o čemu sam već pisao u prvom delu. Mi smo isplovili ka Punti Sabioni a onda smo videli još nešto zanimljivo. Ogromni brod MSC Magnifica. Takvu grdosiju do sada nisam imao prilike da vidim.
Pitanje koje sam sebi nekoliko puta postavio zašto ranije nisam došao ovde? promenio sam u zašto ne odeš ponovo? Venecija žestoko potvrđuje moje pravilo da svuda treba otići bar dva puta, drugi put poznajete grad i znate šta bi trebalo videti. Što se centra Mletačke republike tiče, danas je to relativno lako izvesti.
Prvi deo priče:
Venecija, deo I: Aranžman, putovanje, Trst, Lido di Jesolo
Fotografije:
subota, dan I
nedelja, dan II
