U stvari, trebalo je da idemo na more. Imali smo još jednu nedelju odmora i hteli smo ponovo sami da zapucamo na Lefkadu. Ali porodične obaveze su skratile tih devet dana pa smo odlučili da se okrenemo nekom bližem mestu. Kraći boravak i osiguranje od lošeg vremena uputili su nas na neku banju sa wellness centrom. Žena je odmah tipovala Đulu a pošto je do polaska ostalo samo sedam dana nismo dalje tragali.
Na Đulu smo odmah priključili neka mesta u Rumuniji koja smo ionako planirali da posetimo. Svratili smo u Arad i selo Čakovo (rodno mesto Dositeja) a u povratku smo otišli do Oradee gde smo prenoćili. O svim ovim mestima sam pisao, vidite linkove.
Đula je grad i banja u Mađarskoj, ozbiljna banja kako reče jedan prijatelj kad smo mu rekli gde idemo. Nalazi se u teškoj ravnici, na krajnjem istoku zemlje, u županiji Bekeš. Pored grada teče Beli Kereš (Fehér-Körös) a kroz sam grad protiče Elovic kanal. Kanal je dug 37,35 km, širine jedne solidne rečice i izgrađen je da bi se sprečile česte poplave Belog Kereša iz čijeg toka je izveden.
Grad je dobio ime po srednjevekovnom vladaru Đuli III. Prvi put se pominje u XIV veku kao naselje oko manastira Gyulamonostora. Podelio je sudbinu svih gradova u okolini, Turci ga osvajaju 1566. godine a oslobođen je 1694. Usled rata na tom prostoru ceo kraj je skoro potpuno napušten pa je grad obnovljen u XVIII veku kada je nemačko, mađarsko i rumunsko stanovništvo pozvano da se naseli. Turistička destinacija postaje u XX veku. Termalna kupatila su izgrađena 1942. a proširena 1959.
Postoje dva pravca kojima možete stići do Đule. Prvi je preko Horgoša, Segedina i onda na istok do Đule. Drugi pravac je preko Rumunije, Temišvar, Arad, do gradića Čišineu-Kriš gde naglo skrećete na zapad i posle nekih 25km prelazite mađarsku granicu. Đula je odmah iza granice. Garmin kaže da je od Vidikovca (BG) prvi pravac duži 40km (338 v.s. 298) ali se njime brže stiže jer se ide autoputem i ne prolazi se kroz tri velika grada. Ukoliko ste iz Beograda, izbor pravca u velikoj meri zavisi od toga u kom delu grada živite. Nama je samo od Vidikovca do Pančeva trebalo više od sat vremena. Kroz suvi centar prestonice...
Odabrali smo pravac preko Rumunije pošto smo planirali da svratimo u neke gradove i sela, što sam već napomenuo. Kada već odaberete pravac preko Rumunije, jedina deonica gde imate mogućnost izbora je Temišvar - Arad. Deonica novog autoputa između ova dva grada je završena mada nije ucrtana ni na Michelin sajtu. Problem je što je uključenje na autoput skroz istočno od Temišvara, daleko od mesta gde mi ulazimo u grad. Procenio sam da se ne isplati toliko obilazati zbog nekih 50km autoputa pa smo išli starim putem. U povratku nisam odoleo pa smo na izlasku iz Arada odmah prešli na autoput. Nismo išli njime do kraja već smo se kod mesta Giarmata isključili i solidnim ali i opterećenim lokalnim putem stigli pravo pred Julius mol, gde je inače planiran ručak. Smatram da je ovo rešenje najbolje iako vas ono ne spašava gužve u samom Temišvaru.
Iz Đule smo otišli u Oradeu gde smo prenoćili. Granicu smo prešli nešto severnije nego na ulasku u Mađarsku. Put do Oradee je sasvim solidan i omogućava vrlo udobnu vožnju 80-100 km/h. U gradu Salonta uključili smo se u put Oradea - Arad kojim smo se sutradan vratili. I taj put je ok. Sve vreme smo bili u ravnici, ograničenje na lokalnim putevima u Rumuniji je 100 km/h tako da jedini problem predstavljaju česti prolasci kroz naseljena mesta kao i kružni tokovi koje Rumuni postavljaju na svaku raskrsnicu.
Évszak Apartman smo rezervisali preko Booking-a. Obično brzo odaberemo smeštaj ali ovaj put je bilo puno vrlo sličnih ponuda. Definisali smo neke kriterijume i napravili dobar izbor. U pitanju je dogradnja privatne kuće, objekat u kome su napravljena dva apartmana, jedan u prizemlju i drugi na spratu. Odabrali smo onaj na spratu. Spolja ne izgleda nešto posebno ali unutra ima sasvim solidan komfor. Sve unutra je novo i čisto. Kuhinja je potpuno opremljena, kao da je za ličnu upotrebu. Kreveti su bili više nego udobni, internet je funkcionisao, nešto više od toga nismo ni tražili.
Kuća se inače nalazi u Nagyváradi ulici. Nagyvárad je mađarski naziv za Oradeu, logično ulica vodi ka ovom gradu. Dvorište je od ulice odvojeno visokom ogradom, kao što je red u Niziji.
Prvi utisak koji steknete kada uđete u Đulu je zelenilo. Svaka malo šira ulica ima drvorede sa obe strane. Osim ogromnih kestenova, koji očito ne podležu toj obavezi, svo niže drveće je uredno podšišano. Važnije ulice imaju staze za bicikliste koji je ovde glavno prevozno sredstvo. Oko drveća, između kuća i kolovoza, nalaze se uredni travnjaci. Ono što upada u oči jeste širina ovih travnjaka u odnosu na uske izbetonirane ili popločane staze za pešake, uz same kuće ili ograde.
Odmah iza zelenila primetite cveće. Nije da ga ima baš svuda ali tamo gde ga ima vrlo je lepo odnegovano i znalački odabrano. Ima ga na trgovima, ispred ustanova, na mostovima. Posebno su atraktivni stubovi od cveća koji najčešće idu u paru i definišu i ulepšavaju ulaze u sve značajne objekte.
Sledeća stvar koju primetite jeste uređenost mesta, odsustvo ruševina i započetih-a-nikad-završenih objekata, improvizovanih kioska i kafana. Pored toga, u delu za stanovanje nema disproporcija u gradnji, kuće su ili prizemne ili jednospratne sa onom obaveznom ogradom prema ulici. Naravno, kada se približite centru grad raste u visinu ali opet sa nekom merom i proporcijom. Sve to čini da se odlično osećate dok šetate ulicama Đule. Ne znam ali pretpostavljam da to nije slučajno i da postoje propisi kojima grad štiti svoj izgled. Pričam o delu grada severno od kanala, u južni deo nismo išli.
Jedino razočarenje su fontane. Obećan nam je grad pun fontana, nije da ih nema ali nisu bile preterano aktivne.
Đula odiše mirom i spokojem. Nema galame, nema nervoze, ili bar ne dopire do vas. Kao i svaka banja, reći ćete. I tu je upravo ono što nam se najviše dopalo. Mi nismo otišli u Đulu na lečenje, više smo je posmatrali kao mesto za odmor i wellness centar. Tako nešto smo i dobili. Ni jednog trenutka nismo se osećali kao u lečilištu, bilo nam je vrlo prijatno i to je ono zbog čega planiramo ponovo da odemo tamo.
Nema mnogo znamenitosti u Đuli koje baš morate da vidite. Grad kao celina je iznad pojedinačnih atrakcija. Tako smo se i ponašali. Posle doručka bi prošetali pre nego što bi otišli u spa centar gde smo ostajali do kasnih popodnevnih sati. Veče ili noć nije baš za šetnju, banja uglavnom spava u to vreme. Nekoliko stvari smo ostavili za poslednji dan, kada napustimo apartman. Taj dan je bila kiša koja nam je prilično pokvarila planove.
Prva žrtva kiše bila je već pomenuta tvrđava iz XIV veka koju nismo obišli. Odlično je očuvana mada ne posebno atraktivnog izgleda, strogo pravougaone forme sa jednom kulom na južnoj strani. Oko nje je formiran park ali prostor oko same tvrđave je očišćen tako da ništa ne zatvara pogled na nju. Sa južne strane nalazi se malo jezero. Nije mi jasno poreklo tih jezera, pored ovog ima ih još nekoliko iznad grada.
Park se pruža od tvrđave prema centru, prateći liniju ulice i sve više se sužavajući. U centru se nalazi pešačka zona koja polazi od katoličke crkve i ide preko mosta Kapuš do Esperanto trga. Most prelazi preko Elovic kanala, lep je i naravno ukrašen cvećem. Esperanto trg je bogat fontanama od kojih nijedna nije radila. Bukvalno se dodiruje sa trgom Lajoša Košuta (ima i trg i ulicu...) koji predstavlja važni saobraćajni čvor i ulazak u realni svet. Tu se banja završava. Sa trga, paralelno kanalu, vodi ulica Jovana Damjanića. Srbin sa granice carstva, oficir u austrijskoj vojsci i general u mađarskoj vojsci tokom revolucije 1848-1849. Mađari ga slave kao jednog od heroja revolucije, posebno jer je obešen u Aradu sa grupom visokih oficira, dok ga Srbi ne cene toliko, oni su se u to vreme borili na suprotnoj strani...
Iza katoličke crkve nalazi se možda najlepši deo grada. Petofijev i Erkelov trg, jedan do drugog, sa sve spomenicima, klupama, cvećem i ogromnim drvećem. Pored već pomenute katoličke crkve na ova dva trga izlaze gradska kuća, zgrada arhiva preko puta nje, reformatorska crkva, jedna škola i nešto što morate posetiti ukoliko dolazite u Đulu, Stogodišnja poslastičarnica.
Poslastičarnica se zaista tako zove kada se Százéves cukrászda prevede sa mađarskog. Radi neprekidno od 1840. godine. U prvoj prostorji nalaze se izloženi kolači ali prvo vas uvedu u druge dve prostorije gde je su kolekcije stilskog nameštaja, mala prodajna galerija slika i muzejska postavka istorije pravljenja kolača. To istorija uzmite uslovno, sigurno ćete prepozati ponešto što ste skoro odbacili. Nameštaj nije samo za izložbu već i za sedenje i uživanje u kolačima. Moja žena kaže da su kolači odlični, više joj je verovati nego meni, ja kažem da su po pristojnim cenama.
Ako sa Erkel trga prođete pored poslastičarnice i nastavite dalje Jokai Mor ulicom, doći ćete na jednu od najlepših ulicu u Đuli, aveniju Beke. Avenija ima pravac pružanja sever-jug, od železničke stanice do već pomenutog Košutovog trga. Široka je i kao svaka avenija ima drvorede sa obe strane. Uglavnom su kestenovi u pitanju. Zgrade u ulicu su uglavnom visoke i markantne, u početku stambene a kasnije se ređaju institucije. Prošetao sam jedno jesenje jutro ovom ulicom, vrlo lepo je izgledala, imate fotografije u albumu.
I da pomenem još trg Apora Vilmoša, nešto zapadnije od Beke avenije. Nije neki trg, više očišćen prostor na uglu kvarta, prekriven uređenim travnjakom i naravno ukrašen cvećem. A očišćen je da bi se videla dva objekta koja izlaze na trg. Prva je spomen kuća Ferenca Erkela, mađarskog kompozitora, dirigenta i pijaniste, autora mađarske himne i najpoznatijeg žitelja Đule. U kući je muzejska postavka. Drugi objekat je crkva sv. Jozefa, izgrađena sredinom XIX veka u nemačkom delu grada. Mešavina stilova čini je pomalo... neobičnom. Ipak bočnom stranom nezamenljivo učestvuje u kreiranju ambijenta trga.
Šta nismo videli? Nismo ušli u tvrđavu, nismo otišli da vidimo gde se Beli i Crni Kereš spajaju u Dvojni Kereš, nismo otišli do obližnjeg Đulavarija. Nismo videli još poneke stvari koje predlaže sajt Visit Gyula, najbolji koji sam pronašao. Tek ima materijala da se ponovo dođe...
I konačno o onome zbog čega smo zapravo i došli u Đulu. Spa centar, bazeni, saune, wellness... Mađarski naziv centra na engleski prevode kao The Gyula Castle Spa a bukvalno to i znači: vár = zamak, fürdő = kupatila, banja. Pisaću malo više o praktičnim detaljima, nešto što je mene zanimalo pre nego što smo krenuli. Uz rizik da budem dosadan ili banalan.
Malo dalje od termalnih nalazi se jedan bazen za decu a još dalje su plivački bazeni. Prvi je manji, nije za neko ozbiljno plivanje ali na njemu se nalaze dva tobogana. Viši tobogan ima mali nagib i dosta je spor. Niži je ok ali je dosta kratak. Iza ovog bazena, na samom kraju spa centra, dolazite do kompleksa koji sadrži ozbiljan otvoreni 50m bazen. Do njega se dolazi kroz zgradu u kojoj se nalazi zatvoreni 25m, jedna sauna i još ponešto. U 50m bazen ne možete ući bez plivačke kape ali istu možete kupiti u samom centru za manje od 2e. Ovde nema gužve tako da i ako ne koristite bazene možete se izležavati na drvenim tribinama ili na udobnim, plastičnim ležaljkama. Oba otvorena bazena, i veliki i onaj sa toboganima, imaju prilično hladnu vodu - za plivanje su, nema zabušavanja!
Na Đulu smo odmah priključili neka mesta u Rumuniji koja smo ionako planirali da posetimo. Svratili smo u Arad i selo Čakovo (rodno mesto Dositeja) a u povratku smo otišli do Oradee gde smo prenoćili. O svim ovim mestima sam pisao, vidite linkove.
Đula je grad i banja u Mađarskoj, ozbiljna banja kako reče jedan prijatelj kad smo mu rekli gde idemo. Nalazi se u teškoj ravnici, na krajnjem istoku zemlje, u županiji Bekeš. Pored grada teče Beli Kereš (Fehér-Körös) a kroz sam grad protiče Elovic kanal. Kanal je dug 37,35 km, širine jedne solidne rečice i izgrađen je da bi se sprečile česte poplave Belog Kereša iz čijeg toka je izveden.
Elovic kanal
Grad je dobio ime po srednjevekovnom vladaru Đuli III. Prvi put se pominje u XIV veku kao naselje oko manastira Gyulamonostora. Podelio je sudbinu svih gradova u okolini, Turci ga osvajaju 1566. godine a oslobođen je 1694. Usled rata na tom prostoru ceo kraj je skoro potpuno napušten pa je grad obnovljen u XVIII veku kada je nemačko, mađarsko i rumunsko stanovništvo pozvano da se naseli. Turistička destinacija postaje u XX veku. Termalna kupatila su izgrađena 1942. a proširena 1959.
Putovanje
čisto praktične informacije koje možete i preskočiti dok ne dođe trenutak da putujete u ĐuluPostoje dva pravca kojima možete stići do Đule. Prvi je preko Horgoša, Segedina i onda na istok do Đule. Drugi pravac je preko Rumunije, Temišvar, Arad, do gradića Čišineu-Kriš gde naglo skrećete na zapad i posle nekih 25km prelazite mađarsku granicu. Đula je odmah iza granice. Garmin kaže da je od Vidikovca (BG) prvi pravac duži 40km (338 v.s. 298) ali se njime brže stiže jer se ide autoputem i ne prolazi se kroz tri velika grada. Ukoliko ste iz Beograda, izbor pravca u velikoj meri zavisi od toga u kom delu grada živite. Nama je samo od Vidikovca do Pančeva trebalo više od sat vremena. Kroz suvi centar prestonice...
Odabrali smo pravac preko Rumunije pošto smo planirali da svratimo u neke gradove i sela, što sam već napomenuo. Kada već odaberete pravac preko Rumunije, jedina deonica gde imate mogućnost izbora je Temišvar - Arad. Deonica novog autoputa između ova dva grada je završena mada nije ucrtana ni na Michelin sajtu. Problem je što je uključenje na autoput skroz istočno od Temišvara, daleko od mesta gde mi ulazimo u grad. Procenio sam da se ne isplati toliko obilazati zbog nekih 50km autoputa pa smo išli starim putem. U povratku nisam odoleo pa smo na izlasku iz Arada odmah prešli na autoput. Nismo išli njime do kraja već smo se kod mesta Giarmata isključili i solidnim ali i opterećenim lokalnim putem stigli pravo pred Julius mol, gde je inače planiran ručak. Smatram da je ovo rešenje najbolje iako vas ono ne spašava gužve u samom Temišvaru.
Temišvar - Arad, plavo je linija odlaska, crveno povratka
Iz Đule smo otišli u Oradeu gde smo prenoćili. Granicu smo prešli nešto severnije nego na ulasku u Mađarsku. Put do Oradee je sasvim solidan i omogućava vrlo udobnu vožnju 80-100 km/h. U gradu Salonta uključili smo se u put Oradea - Arad kojim smo se sutradan vratili. I taj put je ok. Sve vreme smo bili u ravnici, ograničenje na lokalnim putevima u Rumuniji je 100 km/h tako da jedini problem predstavljaju česti prolasci kroz naseljena mesta kao i kružni tokovi koje Rumuni postavljaju na svaku raskrsnicu.
Smeštaj
praktične informacije koje ne morate čitati ako planirate da odsednete u hotelu ErkelKuća se inače nalazi u Nagyváradi ulici. Nagyvárad je mađarski naziv za Oradeu, logično ulica vodi ka ovom gradu. Dvorište je od ulice odvojeno visokom ogradom, kao što je red u Niziji.
Utisci o Đuli
Prvi utisak koji steknete kada uđete u Đulu je zelenilo. Svaka malo šira ulica ima drvorede sa obe strane. Osim ogromnih kestenova, koji očito ne podležu toj obavezi, svo niže drveće je uredno podšišano. Važnije ulice imaju staze za bicikliste koji je ovde glavno prevozno sredstvo. Oko drveća, između kuća i kolovoza, nalaze se uredni travnjaci. Ono što upada u oči jeste širina ovih travnjaka u odnosu na uske izbetonirane ili popločane staze za pešake, uz same kuće ili ograde.
Jedna od običnih ulica u Đuli
Odmah iza zelenila primetite cveće. Nije da ga ima baš svuda ali tamo gde ga ima vrlo je lepo odnegovano i znalački odabrano. Ima ga na trgovima, ispred ustanova, na mostovima. Posebno su atraktivni stubovi od cveća koji najčešće idu u paru i definišu i ulepšavaju ulaze u sve značajne objekte.
Sledeća stvar koju primetite jeste uređenost mesta, odsustvo ruševina i započetih-a-nikad-završenih objekata, improvizovanih kioska i kafana. Pored toga, u delu za stanovanje nema disproporcija u gradnji, kuće su ili prizemne ili jednospratne sa onom obaveznom ogradom prema ulici. Naravno, kada se približite centru grad raste u visinu ali opet sa nekom merom i proporcijom. Sve to čini da se odlično osećate dok šetate ulicama Đule. Ne znam ali pretpostavljam da to nije slučajno i da postoje propisi kojima grad štiti svoj izgled. Pričam o delu grada severno od kanala, u južni deo nismo išli.
Jedino razočarenje su fontane. Obećan nam je grad pun fontana, nije da ih nema ali nisu bile preterano aktivne.
Đula odiše mirom i spokojem. Nema galame, nema nervoze, ili bar ne dopire do vas. Kao i svaka banja, reći ćete. I tu je upravo ono što nam se najviše dopalo. Mi nismo otišli u Đulu na lečenje, više smo je posmatrali kao mesto za odmor i wellness centar. Tako nešto smo i dobili. Ni jednog trenutka nismo se osećali kao u lečilištu, bilo nam je vrlo prijatno i to je ono zbog čega planiramo ponovo da odemo tamo.
Šta smo videli u Đuli
Nema mnogo znamenitosti u Đuli koje baš morate da vidite. Grad kao celina je iznad pojedinačnih atrakcija. Tako smo se i ponašali. Posle doručka bi prošetali pre nego što bi otišli u spa centar gde smo ostajali do kasnih popodnevnih sati. Veče ili noć nije baš za šetnju, banja uglavnom spava u to vreme. Nekoliko stvari smo ostavili za poslednji dan, kada napustimo apartman. Taj dan je bila kiša koja nam je prilično pokvarila planove.
Prva žrtva kiše bila je već pomenuta tvrđava iz XIV veka koju nismo obišli. Odlično je očuvana mada ne posebno atraktivnog izgleda, strogo pravougaone forme sa jednom kulom na južnoj strani. Oko nje je formiran park ali prostor oko same tvrđave je očišćen tako da ništa ne zatvara pogled na nju. Sa južne strane nalazi se malo jezero. Nije mi jasno poreklo tih jezera, pored ovog ima ih još nekoliko iznad grada.
Erkelov trg i Erkelova bista na trgu
Iza katoličke crkve nalazi se možda najlepši deo grada. Petofijev i Erkelov trg, jedan do drugog, sa sve spomenicima, klupama, cvećem i ogromnim drvećem. Pored već pomenute katoličke crkve na ova dva trga izlaze gradska kuća, zgrada arhiva preko puta nje, reformatorska crkva, jedna škola i nešto što morate posetiti ukoliko dolazite u Đulu, Stogodišnja poslastičarnica.
Šta nismo videli? Nismo ušli u tvrđavu, nismo otišli da vidimo gde se Beli i Crni Kereš spajaju u Dvojni Kereš, nismo otišli do obližnjeg Đulavarija. Nismo videli još poneke stvari koje predlaže sajt Visit Gyula, najbolji koji sam pronašao. Tek ima materijala da se ponovo dođe...
Gyulai Várfürdő
I konačno o onome zbog čega smo zapravo i došli u Đulu. Spa centar, bazeni, saune, wellness... Mađarski naziv centra na engleski prevode kao The Gyula Castle Spa a bukvalno to i znači: vár = zamak, fürdő = kupatila, banja. Pisaću malo više o praktičnim detaljima, nešto što je mene zanimalo pre nego što smo krenuli. Uz rizik da budem dosadan ili banalan.
U Đuli postoji jedan veliki, jedinstveni banjski kompleks sa bazenima, termalnom vodom, saunama i još ponekim detaljima. Nalazi se pored tvrđave, tačnije ispod nje ako gledate kartu. Ulaz je kroz zgradu pored hotela Erkel. Ne postoje posebne karte za otvoreni i zatvoreni deo, ta informacija nam je bila bitna zbog loše vremenske prognoze. Sve je transparentno, ulazite na zatvorene bazene ili izlazite na otvorene prema svom nahođenju i naravno vremenskim prilikama. Primaju kartice, ne morate imati keš.
Čim izađete u dvorište nailazite na grupu od četiri bazena sa termalnom vodom. Pored svakog je tabla sa informacijama o dubini bazena i temperaturi vode. Piše još nešto ali na mađarskom. Voda deluje da je ista u svim bazenima, tamno mrke boje, miriše na katran i sam miris nije neprijatan. U nekim od ta četiri bazena postoje one prskalice sa jakim mlazevima vode ili podvodni hidromasažeri. Inače fairplay ne postoji, ako neko zauzme prskalicu, mesto u đakuziju ili bilo šta drugo, ne sklanja se dok mu ne dosadi makar ga trideset njih gledalo i čekalo na svoj trenutak radosti. Slični bazeni postoje i u unutrašnjim prostorijama, u istoj zgradi gde je ulaz.
Dvorište kompleksa je napravljeno i organizovano kao veliki i vrlo lepo uređen i održavan park, sa urednim travnjacima, stazama i puno klupa. Možete sedeti na klupama, iznajmiti ležaljke ali i staviti svoju prostirku na travu. Sa gornje strane kompleks je oivičen zgradama i ogradom a sa donje samo Elovic kanalom. Kažem samo jer nema nikakve ograde i Srbinu je odmah palo na pamet da bi neko mogao da preskoči ili prepliva kanal, izgradi pontonski most i sl...
Ima puno ugostiteljskih objekata, od onih brze hrane do onih sa ozbiljnom hranom. Cene zaista nisu visoke (insajderska info: najjeftinije ali nikako najlošije pivo je ispod termalnih bazena, drvene klupe, točeni Arany Ászok za 320 HUF = 1e).
Ima puno ugostiteljskih objekata, od onih brze hrane do onih sa ozbiljnom hranom. Cene zaista nisu visoke (insajderska info: najjeftinije ali nikako najlošije pivo je ispod termalnih bazena, drvene klupe, točeni Arany Ászok za 320 HUF = 1e).
Pored toga možete uneti svoju hranu i piće, niko vas ne pretresa na ulazu.
Malo dalje od termalnih nalazi se jedan bazen za decu a još dalje su plivački bazeni. Prvi je manji, nije za neko ozbiljno plivanje ali na njemu se nalaze dva tobogana. Viši tobogan ima mali nagib i dosta je spor. Niži je ok ali je dosta kratak. Iza ovog bazena, na samom kraju spa centra, dolazite do kompleksa koji sadrži ozbiljan otvoreni 50m bazen. Do njega se dolazi kroz zgradu u kojoj se nalazi zatvoreni 25m, jedna sauna i još ponešto. U 50m bazen ne možete ući bez plivačke kape ali istu možete kupiti u samom centru za manje od 2e. Ovde nema gužve tako da i ako ne koristite bazene možete se izležavati na drvenim tribinama ili na udobnim, plastičnim ležaljkama. Oba otvorena bazena, i veliki i onaj sa toboganima, imaju prilično hladnu vodu - za plivanje su, nema zabušavanja!
I to je ono što imate u osnovnoj ponudi. Što je naravno nedovoljno ako ste prešli 300km do banje. Dva dopunska sadržaja (ili objekta) su na raspolaganju: Castello Wellness i Sauna Park i Aqua Palota. Pri plaćanju se odlučite za varijantu koja vam odgovara. Dobijete narukvicu sa čipom i ona vam omogućava da pristupite sadržaju koji ste odabrali, na ulazima postoje čitači koji vas propuste ili ne propuste. Istu narukvicu koristite da otključate i zaključate ormarić gde ostavljate stvari. Ne znam koliko je zaista bezbedno ostavljati vredne stvari, nama se činilo da jeste. Malo više pričam ali za onoga ko planira da ide informacije mogu biti korisne, sa sajta nećete razumeti gde šta imate.
Castello Wellness i Sauna Park je stariji objekat, pretpostavljam malo osvežen da bi se zadržao u funkciji od kada je otvorena Aqua Palota. U centru priče je velika kružna prostorija sa velikim takođe kružnim bazenom u kome postoji nekoliko pozicija sa podvodnim hidromasažerima. Iz te prostorije ulazi se u dve druge gde se nalaze saune a iz te dve može se izaći u malo dvorište, ogradom odvojeno od ostalog kompleksa. U dvorištu se nalazi nekoliko garnitura za sedenje, jedna đakuzi kada i tri saune napravljene u drvenim kolibama. Prvi dan smo tu proveli. Mirno dvorište sa udobnim ležaljkama, uz sunčano vreme, pružilo nam je savršeni komfor. Sutradan je već bila kiša i Aqua Palota je bilo bolje rešenje.
Aqua Palota je orgomna dvorana sa raznim lepim stvarima namenjenim opuštanju i uživanju, kako dece tako i odraslih. U centru priče je jedan veliki bazen, ispregrađivan i izuvijan tako da nemate utisak da je jedinstvena celina. Odvojen je jedino bazen za sasvim malu decu. Voda u bazenu je neverovatno prijatne temperature, ni hladna ni topla. Imate skakaonicu, dva tobogana, hidromasažere, reku, pećinu, bar gde možete iz vode da pijete pivo i još ponešto. Na spratu se nalazi malo ozbiljni deo, jedan veliki đakuzi bazen i posebna prostorija sa 3-4 saune (tek na ulazu su nam rekli da i Aqua Palota ima saune, sa sajta to nisam shvatio). Ležaljki ima na svakom koraku, jedini problem je velika vlažnost ali to je cena koju morate platiti.
Eto, to je ono što smo videli i osetili. Što se tiče cena, lekarskih terapija, masaža i ostalog, pogledajte sajt. Mi smo išli radnim danima, nije bilo gužve i to je svakako jedan razloga što smo se lepo osećali. Svi sadržaji su nam bili dostupni, ako smo negde i čekali to nije bilo dugo. Ne znam kako je vikendom kada je veća gužva, moraćemo i to da proverimo.
Fotografije
Eto, to je ono što smo videli i osetili. Što se tiče cena, lekarskih terapija, masaža i ostalog, pogledajte sajt. Mi smo išli radnim danima, nije bilo gužve i to je svakako jedan razloga što smo se lepo osećali. Svi sadržaji su nam bili dostupni, ako smo negde i čekali to nije bilo dugo. Ne znam kako je vikendom kada je veća gužva, moraćemo i to da proverimo.
Fotografije
Нема коментара:
Постави коментар