Stolovi u februaru

Kao klinac često sam putovao Ibarskom magistralom dole, južno od Kraljeva. Glavni orijentiri bili su mi reka Ibar, tvrđava Maglič i motel Dolina jorgovana. Nisam se interesovao da li brda koja strmo padaju ka Ibru imaju ime ali sam ih zapamtio. Ime planine koja gradi tu istočnu stranu ibarske klisure saznaću mnogo godina kasnije, kada počnem da planinarim. Na pomalo surov način. Sa nedovoljno kondicije i nedovoljno opreme, Stolovi su bili prevelik zalogaj u tom trenutku. Ali savladao sam ga i u silasku bio nagrađen neverovatno lepim vremenom, za razliku od kišnog jutra. Moguće da je taj uspeh bio preloman da nastavim da planinarim. Uprkos tome što sam tu noć jedva izašao iz kade ali to je druga priča...

Eno ih Stolovi! (stara fotografija)

Stolovi su planina južno od Kraljeva. Vide se iz celog grada, preko reke. Počinju odmah od puta koji manastir Žiču, preko Mataruške Banje, spaja sa Ibarskom magistralom. Reka Ibar čini i severnu i zapadnu granicu planine. Sa severne strane teče malo dalje od planine ali sa zapadne protiče uz samu planinu gde probija već pomenutu ibarsku klisuru i deli Stolove od planina Troglav i Čermerno. Jedna od najatraktivnijih lokacija na ovom delu klisure svakako je mesto gde se Maglešnica uliva u Ibar i gde se nalazi srednjevekovna tvrđava Maglič, o čemu sam već pisao ovde. Istočnu granicu Stolova drži reka Ribnica sa svojim pritokama, dok južnu čuva Brezanska reka. Obe se ulivaju u Ibar, Ribnica kod Kraljeva a Brezanska reka južno od Magliča. Južno od Stolova su Studena i Žaračka planina, nešto istočnije Ravna planina, Goč i Željin a još dalje Kopaonik. Negde se Stolovi spominju kao početak (ili kraj) Kopaoničkog masiva. Dva najviša vrha su Usovica (1375) i Čiker (1300). Nalaze se blizu jedan drugog, na zapadnoj strani planine.

Ovo mi je šesti put da sam bio na Stolovima i popeo se na Usovicu. Više puta sam odlazio samo na vrh Rajca, ako se to uopšte računa. Za to je najviše kriv Vlada koji tradicionalno svakog februara vodi na ovu prelepu planinu. Treći put učestvujem (2012, 2013, 2015). Stolovi su izmišljeni za zimu i sneg. Uglavnom se ide putem ili grebenom, nema suviše jakih uspona i dubokog snega koji je problem savladati a opet popenjete oko hiljadu metara. U nižim predelima ima i četinarske i listopadne šume a u višim je uglavnom golet sa retkim drvećem, što omogućava odlične i dugačke poglede na sve četiri strane. Kada se na to doda šetnja od preko 20km, kakvih je u ovo doba godine veoma malo, jasno je što je akcija uvek veoma dobro primljena i posećena.

Ove godine krenuli smo iz sela Brezna, od doma planinarskog društva Gvozdac iz Kraljeva. Dom "Zorica Gizdavić" je preuređena bivša škola. Brezna se nalazi na putu za Goč. U Kraljevu prelazimo Ibar, prvi put preko novog mosta napravljenog od donacije Milomira Glavčića, Srbina iz Kanade. Zaista nesvakidašnji gest. Idemo putem koji vodi ka Vrnjačkoj Banji i brzo skrećemo desno. Sumorna slika predgrađa dramatično se menja kada se put spoji sa rekom Ribnicom. Od tog trenutka uživamo u vožnji i ambijentu.

Prolazimo kroz selo Kamenica. Tu ćemo završiti akciju. Sa istočne strane na Stolove kreće se ili iz Kamenice ili iz Brezne. Možete da menjate start i cilj, što Vlada uglavnom i radi svake godine. Idemo dalje, od Kamenice do Brezne imamo nekih 5-6km vožnje. Tamo nas čekaju prijatelji iz Kraljeva i vruć čaj (pravi, ne šumadijski...). Sređujemo opremu i krećemo.

Staza prvo vodi u potok tek da izgubimo malo na visini. Od polaznih mesta za uspon na Stolove, Brezna je najviša pa valja malo dodati uspona. Iz potoka forsiramo jednu strmu kosinu. Jačih uspona neće biti do samog glavnog grebena. Izlazimo na put koji vodi za selo Šošanica. Prolazimo pored manjeg domaćinstva i to je jedino mesto gde ima vode. Iako nekoliko reka i potoka izvire na planini, trekovi od Brezne i Kamenice ne nailaze na izvore pijaće vode. Nijednu drugu kuću do kraja ture nećemo videti, Stolovi su prilično pusta planina.

Uskoro se odvajamo od puta i preko blagog uspona dolazimo na drugog puta koji iz Kamenice vodi na vrh. To je mesto gde se susreću trekovi od Brezne i od Kamenice. Nalazi se skoro na idealnoj sredini, od njega ima po 5km do vrha planine i do oba sela. U neposrednoj blizini je sto sa klupama, natkriveni su tako da predstavljaju idealno mesto za odmor.

Mi ne odmaramo, prikupljamo se i idemo dalje. Pauza će za većinu učesnika uslediti malo dalje kada naiđemo na krdo konja. Oni su posebna i verovatno najveća atrakcija planine. Uglavnom su pitomi i dopuštaju da im se priđe blizu. Verovatno potiču od domaćih konja koji su pušteni kada su postali nepotrebni. Pre tri godine, kada je pao onaj veliki sneg, kraljevački planinari su im nosili seno da prežive.

Dalje je uživanje. Uz manje ili više napora, zavisi u kakvoj ste kondiciji. Put ide do samog vrha a naš trek ide ili putem ili grebenom, u svakom slučaju pogled imate i desno ka dolini u kojoj leži Kraljevo i levo prema okolnim vrhovima. Drveća ima tek da ulepša široke padine. Stolove čini nekoliko terasa pa se staza do vrha sastoji naizmenično od uspona i ravnih delova. 

Usovica, najviši vrh Stolova

Stižemo na Usovicu. Vrh nije reprezentativan, silom prilika je naružen velikim predajnikom koji prate dva manja objekta. Zato je pogled odozgo odličan, posebno na grad Kraljevo. Na žalost ne i danas jer se iznad grada nadvio oblak smoga. Planinari ubrzano pristižu, iako je grupa velika nema mnogo slabih karika. Odmaramo, klopamo a kada osetimo da se hladimo krećemo nazad.

Od uspona na Stolove lepši je samo silazak sa Stolova. Na vrhu ste povratili snagu koje vam više i ne treba mnogo jer je staza uglavnom u blagom padu. Sa povremenim strminama kada zbog velikog kamenja treba biti oprezan. Isti predeli vas očekuju kao i pri usponu a popodnevno sunce pruža još lepše boje i lepšu sliku. Ponovo prolazimo pored konja, pauza na onim klupama na sredini staze i onda lagano do Kamenice.

U Kamenici smo oko 17h. Presvlačimo se i žurimo u kafanu na čaj, kafu ili nešto drugo. Koristimo gužvu dok cela grupa ne pristigne. Zatim ulazimo u autobus i sledi kratka vožnja do restorana gde je zakazana večera. Dočekuje nas miris pasulja koji se kuvao u velikom kazanu ispred restorana. Pasulj smo očekivali ali ne i muziku. Ispostavilo se da je posle nas neka svadba zakazana. Kako god mi završavamo večeru, ulazimo u autobus i zauzimamo što udobnije pozicije za spavanje, do Beograda ima puno da se vozi...

Na kraju 21.1 km i oko 900m uspona.

Fotografije 


Fotografije 2012
Išli smo u martu pošto je u februaru pao onaj veliki sneg. Vreme je bilo vrlo slično ovogodišnjem, sneg i sunce, malo više snega. Krenuli iz Kamenice i vratili se u Kamenicu. Ima par odličnih fotografija sa konjima, zato konje nisam puno fotografisao ove godine.


Fotografije 2013
Potpuno drugačije vreme, magla od koje se u pojedinim trenucima nije videlo dalje od 10m. Snega bilo u višim delovima planine. Krenuli iz Kamenice, sišli u Breznu, u domu bio spremljen pasulj. Malo fotografija atraktivnih na svoj način.

Zimska šetnja po Maglešu

Oktobra 2010. godine išao sam na Cer. Vreme je bilo pravo jesenje, ono kada zapravo i ne znate da li pada kiša jer je vlažnost tolika da se kondenzacija vrši na svakom mestu i teško ju je razlikovati od kiše. Ne oblačite kabanicu a imate osećaj da stalno kisnete. Tako mokri stižemo do doma Lipove vode. Odmah menjam čarape, stavljam kese i ponovo obuvam potpuno mokre cipele. U domu je toplo, pijemo čaj, gužva je malo veća ali na suvom smo. Onda iznenađen shvatam da želim da izađem napolje i da krenemo dalje. Do tada sam uživanje u prirodi vezivao isključivo za lepo vreme. To je bio trenutak kada sam shvatio da prirodu treba prihvatiti i voleti u svakom njenom obliku, svakom godišnjem dobu (dobro, ne računam fruškogorsko ili kosmajsko blato...).

Ceo ovaj uvod da bi se razumela vrlo pozitivna atmosfera po povratku u autobus iako je sneg padao od trenutka kada smo krenuli pa sve do kraja. Sve vreme smo se odlično osećali iako kape nismo skidali a pogled nigde nije bio duži od par stotina metara. A da bi vam bilo prijatno u ovakvom ambijentu, potrebno je da tri uslova budu ispunjena. Prvo, morate da imate dobru opremu. Ako su vam noge mokre, ništa od uživanja. Drugo, morate da imate dovoljno kondicije. Uslovi su loši, pauze su kratke ako ih ima, sve vreme ste na nogama. Treće, morate da volite to što radite.

Da se vratim Maglešu. Neki ga smatraju za posebnu planinu a neki za deo Povlena. Nalazi se istočno od glavnih povlenskih vrhova, odmah pored doline kojom ide pruga i put Valjevo-Kosjerić i koja povlenske masive deli od maljenskih. Zapadno od Magleša nalazi se selo Mravinci, južno je Taorska stena i naravno Taorska vrela a severno nema većih vrhova, sve do Valjeva. Najviši vrh je Pali sa 1036m. Nalazi se u šumi i nije posebno atraktivan. Atraktivniji su vidikovci ispod Palija ali ovaj put zbog magle i snega nismo mogli da uživamo u njima.

Pali pod snegom

Krenuli smo od železničke stanice Lastra. Prešli smo prugu koja trenutno nije u funkciji i Bukovičku reku pa odmah zatim i reku Zabavu. Neko vreme smo išli pored Zabave a onda skrenuli desno i počeli da se penjemo. Tu je uspon najjači i prilično uporan. Kada stignete do sela Gornje Leskovice uspon je skoro završen, ima ga još malo ispod samog Palija. Visinu od 1000m osetili smo po hladnoći i većoj magli.

Sa Palija silazimo suprotnom stranom, zapadnom. Vrlo brzo pravimo polukružni okret, vraćamo se ispod vrha i dolazimo na čistinu gde ima neko uzvišenje koje ne znam kako se zove ali se sećam da je pogled odatle odličan. Spuštamo se dalje i idući južno od staze kojom smo se popeli zatvorićemo krug na mestu gde smo se odvojili od reke Zabave i pošli uzbrdo.

Kraj je prilično nenastanjen što je verovatno uslovljeno atraktivnom ali za život nepovoljnom geografijom. Kuće su uglavnom usamljene, zaseoci su prilično retki. Puno imanja je napušteno. Karakterišu ih napukle i zarasle kuće, polusrušene ograde i skoro obavezni grobovi negde na rubovima, obično pored puta. Dokaz da je neko tu nekada živeo. Pružaju prilično sumornu sliku sa jakim simboličkim značenjem.

Silazimo do reke. Zabava izvire negde ispod Malog Povlena i teče na istok, obilazeći Magleš sa južne strane. Bogata je vodom u zimu i proleće kada se snegovi tope. Kasnije ume i da presuši. Imamo priliku da je vidimo u punoj snazi i veličini. Čak ima i rukavac koji dva puta preskačemo a glavni tok ćemo tri puta preći ali preko drvenih mostova, manje ili više pouzdanih. Zaista prelepo izgleda u snežnom ambijentu. 

Pratimo je skoro do kraja toka, do mesta gde se spaja sa Bukovskom rekom koja teče sa Maljena. Zajedno čine Suvaju koja ponire pa izvire kao Gradac. Za ove podatke gde prestaje jedna a počinje druga reka nisam sasvim siguran. Nema puno podataka na Inernetu, uglavnom prepisuju jedni od drugih. Ako grešim, molim vas da me ispravite.

Autobus nas čeka. Proširenje puta je malo tako brzo ulazimo. Moramo skoro 3 km da idemo do mesta gde možemo da se okrenemo. Svraćamo u Valjevo a onda pravac Beograd.

Na kraju gps je pokazao 16,5km i nekih 900m uspona. Akciju je kao i mnoge druge vodio Vlada Radivojević iz Železničara. 

Pored fotografija sa ove akcije dajem i link na album iz juna 2011. kada sam jedini prethodni put bio na Maglešu. U potpuno drugačijem ambijentu.


Fotografije

Fotografije 2011