Ознаке

четвртак, 07. јануар 2016.

Tri jesenje šetnje ravnim i kaljavim predelima

Počeo sam aktivno da pešačim posle skoro šest meseci. Za to vreme jedna prava akcija i nekoliko samostalnih, tek da ostanem u kondiciji. Sačekao sam da prođu oni prelepi dani i pokrenuo se sa dolaskom teške jeseni. Kao da mrzim sebe. Mada, neko lepše vreme suviše bi odudaralo od depresivnog raspoloženja u kome sam bio u poslednje vreme. Ovako sam se prilično dobro uklopio u ambijent. I nije bilo loše. Ako provedete ceo dan napolju i prepešačite preko 20km ne može da vam bude loše. Neka je i ravno, neka je i blato, i magla, tu ste, u prirodi, na otvorenom, vreme je onakvo kakvo treba da bude u tom trenutku i priroda je onakva kakva treba da bude. Naravno da je lepše po suncu (i snegu) ali ako je svaki put sunčano onda to prelazi u kič. I blato je za čoveka.







Prvi vikend: Deliblatska peščara

29-nov-15

Često se naziva samo Peščara jer je jedinstvena ne samo u Srbiji veći i šire tako da nema šanse da vas neko pogrešno razume. Nalazi se u južnom Banatu, negde u trouglu Pančevo - Bela Crkva - Vršac. Nastala je od peska izbačenog plavljenjem Dunava i banatskih reka koje su vetrovi ledenog doba, sa njihovih obala razneli u pravcu SZ i zasuli prethodno formirani lesni plato (izvor: www.deliblatskapescara.rs). Peščara je značajna pre svega zbog svoje flore i faune. Neke biljne vrste ne mogu naći nigde više u Srbiji, puno ptica je tu pronašlo stanište a i neki krupniji sisari. O svemu više možete saznati na sajtu Peščare, koji sam već naveo.

Sa najvišim vrhom od 197m jasno je da Peščara ne predstavlja preveliki izazov za planinare. Ograničeni ste na duga ili kratka pešačenja, poželjno duga pošto je uspon zanemarljiv. Vode naravno nema nigde, šta ponesete to vam je.


Krenuli smo od školsko-rekreativnog centra Čardak. Stigli smo do njega preko Pančeva, Kovina i Deliblata. Prvi put sam tu, spolja prilično lepo izgleda, ne znam koliko se koristi. Plan je bio da odatle odemo do Devojačkog bunara ali plan i jeste samo plan zato što može biti izmenjen pri realizaciji. Pravimo kružnu turu, šetamo po Peščari i vraćamo se u Čardak.

Ova akcija ne odgovara sasvim naslovu posta, predeo jeste ravan ali nije kaljav - peskovit je. Ide se manje ili više širokim putevima, nema provlačenja kroz rastinje, skretanja su vrlo jasna ali morate imati trek ili kartu, uglavnom nema nikakvih orijentira i pretpostavljam da bi bilo lako zalutati.

Čim krenete shvatite da je ambijent oko vas poseban, neponovljiv bar što se tiče Srbije. Prvi deo pešačenja idemo kroz sredinu Peščare. Uglavnom je gusto rastinje oko nas i posle nekog vremena zna da bude pomalo klaustrofobično. Očekujete neko uzvišenje, greben, dolinu, nešto što će razbiti monotoniju i omogućiti vam da sagledate okolinu. Nagoveštaji takvih oblika su tu ali nikako da ih dosegnete. Spas dolazi u vidu čistina i većih proširenja na koje povremeno nailazite. Tu malo odahnete i odmah uključujete fotoaparat.



Vraćamo se zapadnim obodom Peščare, prema selu Mramorak. Rastinje i divljina su nam sa leve strane dok su sa desne strane njive i poneka kuća. Iza njih nisko, jesenje sunce. Idemo ivicom civilizacije. Prelep dan koji je kulminirao baš u ovom delu.

Vlada nas je upozoravao na kratak dan i da možemo upasti u mrak ali bili smo dovoljno brzi i oko pola četiri već smo krenuli nazad. Uz pređenih 27km i 200m uspona, nekako nakupljenih.




Drugi vikend: Stojnik - Guberevac - Ljuta strana

06-dec-15

Ovo je već akcija koja potpuno odgovara naslovu. Planinarski klub Železničar iz Beograda pokušava da obnovi transverzalu Bata Rade Petrović, trasiranu davne 1979. godine u okolini Beograda. Posao nije lak, duž transverzale su se proširila ili nikla nova naselja, neki značajni objekti su porušeni, treba proći gde se može i promeniti trasu gde se mora. Ove nedelje prelazio se IV deo transverzale, prethodna tri sam propustio. Vodič je bio Bojan Ivetić a pomoćnik, supervizor i narator Jarmilo Sobotka.

Krenuli smo sa Lastine autobuske stanice, autobusom za Stojnik. Hladno decembarsko jutro odjednom je postalo prijatno kada smo ušli u topli autobus. Izašli smo ispred Stojnika i odmah krenuli blatnjavim, šumskim putem. Jedna od onih akcija kada odmah shvatite da je besmisleno gledati kuda gazite.

Ubrzo dolazimo do mesta gde su nekada davno Rimljani vadili i prerađivali rudu. Nema mnogo šta da se vidi osim da gazimo po ogromnim naslagama jalovine. Nije baš toliko jalova, pretpostavlja se da zbog primitivnog načina prerade sadrži u sebi još puno korisnog materijala. Ako sam dobro shvatio Jareta, u blizini su neki mozaici ili slični tragovi prisustva Rimljana ali naravno nisu ni obeleženi ni zaštićeni.

Idemo dalje, spuštamo se na put Guberevac - Babe, odmah ga napuštamo i ponovo se penjemo, prolazimo pored napuštenog domaćinstva, izlazimo na sledeći put ka Guberevcu, idemo suprotno od ovog sela, pravo ka Parcanskom visu. Pratim na gps uređaju kuda idemo, vidim da smo blizu Visa ali onda pravimo nagli zaokret, vraćamo se ka jugu i silazimo u neki potok čije ime sam zaboravio. Potok nas dovodi skoro do onog mesta gde smo napustili put Guberevac - Babe, napravili smo krug. Sada tu idemo istočno i ponovo se penjemo. Pravimo pauzu na jednom uzvišenju a zatim se spuštamo u selo Parcani.

Prolazimo kroz selo, idemo asfaltom koliko se mora. Cela današnja trasa uglavnom ide kroz šumu, ovo malo asfalta i civilizacije ne smeta, dođe kao malo osveženje. Iz Parcana idemo zapadno, prolazimo pored Parcanskog Visa i stižemo blizu mesta gde smo napravili neočekivani zaokret. Još jedan krug i trek je formirao osmicu. Malo neobično ali ne smeta, bitno je da se ide i da ne ponavljamo puteve.


Od Parcanskog visa ka Ljutoj strani vodi prav i monoton put. Ceo dan je bila ona jesenja, ne toliko gusta ali uporna magla. Na ovoj deonici omogućila mi je nekoliko efektnih fotografija. Sumornih ali koje me vraćaju na uvod u celu priču. O planinarenju u okolini Beograda već sam pisao. Dve su prednosti: stižem kući do 17h i od troškova sam imao samo peronsku kartu. Sve ostalo ide u prilog nekih daljih odredišta. Ipak i dalje smatram da je veća razlika između sedenja kod kuće i Guberevačke šume nego između Guberevačke šume i Stare planine. Ako pozovem matematiku u pomoć i sedenje kod kuće označim nulom, deljenje i malih vrednosti (jesen u Gub.šumi) nulom daje beskonačno velike brojeve...

Ispred Ljute strane čekamo autobus. Većina bira 405 koji ih vozi preko Ripnja do Trošarine. Ja čekam 534 koji me dovozi skoro do zgrade. Polako se smrkava ali opet smo bili brži od mraka. Nešto preko 24km i oko 580m uspona. U novim cipelama. Što je bitno jer da nisu bile nove možda bi ih bacio umesto da ih perem...

Treći vikend: Fruška gora

13-dec-15

Treći vikend i ponovo Vojvodina. Već sam pisao ovde o decembarskim, fruškogorskim akcijama Steve Muškinje. Vlada ove jeseni već drugi put vodi grupu koju Steva i Katarina sačekaju i provedu stazama Fruške gore. Prvu priču sam propustio, drugu bi već bilo previše. 

Okupljamo se na Novom Beogradu. Ekipa je odlična, puno poznatih lica, imaćemo dovoljno vremena za usputno ćaskanje. Preko Pazove stižemo do Novog Sada, onda preko Kamenice i Beočina, pored Dunava, sve do mesta Banoštor gde će biti i početak i kraj pešačenja.

Banoštor je jedno od poslednjih naselja u Srbiji na putu ka hrvatskoj granici i Iloku. Sa fruškogorskih padina spušta se do same obale Dunava. Mesto je dobilo ime po tvrđavi u čijoj blizini je nastalo a toponim je izveden od Ban Monoštra što znači Banov manastir. Manastir je izgradio ban Beloš Vukanović, srpski vlastelin sa rodbinskim vezama sa mađarskom dinastijom Arpad ali to je neka druga priča. Uglavnom na mestu nekadašnje tvrđave nalazi se crkva Svetog Georgija (photo).



Dakle krenuli smo iz Banoštora, prošli kroz selo i uskoro se našli na blagim severnim obroncima Fruške gore. Uglavnom su pod vinogradima a ovo jutro bili su prekriveni maglom. Magla se kasnije podigla ali već nam je uskratila najlepši pogled na Dunav i Bačku preko Dunava. 

Ubrzo smo stigli i prošli kroz selo Grabovo. Malo selo, prilično izolovano od ostatka sveta. Kada se za vreme Carevine ovaj kraj naseljavao, u Grabovu su naseljeni Srbi. Godine 1943. selo je potpuno spaljeno ali je obnovljeno posle rata. Ništa interesantno nismo videli ali dobro je da mesto uopšte funkcioniše.



Idemo dalje i spuštamo se u potok Tekeniš. Neko vreme ga pratimo i par puta preskačemo. Tlo je prekriveno lišćem a sunce se jedva probija kroz drveće, što smo opet iskoristili za nekoliko efektnih fotografija. Na izlasku iz potoka grupa se deli, jedna ekipa ide glavnom stazom a druga ka vodopadu koga zapravo i nema u ovo doba godine. Penjemo se i sastajemo na asfaltiranoj stazi koja nas vodi ka vili Ravni.


Vila Ravni (negde piše i Ravne) svakako je najinteresantniji objekat u ovom delu Fruške gore. Prizemni objekat, sazidan od kamena krajem XIX veka, ubrzo je na kocki promenio vlasnika. Posle rata uglavnom ju je koristio poznati funkcioner pa su je zvali i Lekina vila. Od kraja '74 do sredine '75 renovirana je za Brozove uz dovlačenje najluksuznijih kada i slavina iz Beča, i rušenje zidova da bi kade mogli da unesu. Brozovi su se zadržali nekih sat vremena na koktelu ispred vile i produžili ka Beogradu. Vila izgleda prilično lepo ali i okolina vile isto tako lepo izgleda. Postoje i pomoćni objekti u službi vile a sreli smo i čoveka koji se brine o njoj.

Vila je najjužnija tačka na treku toga dana. Tu savijamo i vraćamo se ka Banoštoru pravcem paralelnim onim kojim smo došli. Od izlaska iz potoka Tekeniš sve vreme idemo pored lovišta. Lovište je ograđeno a od vile idemo putem pored same ograde. Uskoro dolazimo do lovačke kuće gde pravimo malo dužu pauzu a zatim forsiramo do kraja.  Posle jutarnje magle dan je bio sunčan ali i kratak tako da sunce uskoro zalazi i u selo ćemo ući po mraku. Tek treći vikend mrak je uspeo da me uhvati. Posle pređenih 23km i nekih 800m uspona.

Fotografije


Na kraju...


Sve tri akcije, a posebno Peščara i zapadna Fruška gora, zaslužuju poseban post. Ovoga puta su se uklopile u zajedničku priču. Izvedene u tri uzastopna vikenda, slične po konfiguraciji terena, vremenskim uslovima i dužini pešačenja, zaista se uklapaju i predstavljaju celinu (trilogija...). Meni su puno značile.