Prokletije iz Valbone: Maja Jezerce i Maja Boš

Povremene krize planinarskog dela mog identiteta počivale su uglavnom na tome da nikada nisam bio na Prokletijama. Duga je još uvek ta lista planina (ne računam one kojima nisam dorastao...) ali Prokletije su se izdvajle među njima, must-see što bi Englezi rekli. Ok, ni Rajan Gigs nikada nije igrao na svetskom prvenstvu ali on bar ima opravdanje, Vels se za njegovog vremena nikada nije plasirao. Sad baš, nije da sam ja Rajan Gigs u planinarenju ali ni Prokletije nisu baš svetsko prvenstvo. Balkansko svakako jesu. 

Prokletije pripadaju dinarskom planinskom sistemu i nalaze se na krajnjem jugoistoku ovog lanca. Ako gledate sa zapada, a to je uglavnom najudobniji položaj, to je njihov završni, najviši i najimpresivniji deo. Najvećim delom leže u severnoj Albaniji gde se nalazi i najviši vrh planine - Maja Jezerce (2.694m, slika desno) ili u prevodu Jezerski vrh. Jezerce nije i najviši vrh Albanije. Korab, koji leži na samoj granici sa Makedonijom, predstavlja najvišu tačku obe države. Pored Albanije Prokletije se prostiru naravno i po Crnoj Gori gde je Zla kolata (2.534m) njen najviši vrh ali i po Kosovu gde se nalazi drugi najviši vrh planine, Đeravica (2.656m). Hajla sa susednim vrhovima i Bogićevica takođe pripadaju ovom planinskom masivu što dalje implicira da ipak nisam prvi put na Prokletijama. Ipak, kada kažemo Prokletije uglavnom mislimo na onaj centralni deo, od dolina Ropojane i Grebaje u Crnoj Gori pa na dalje u Albaniju, ne zaboravljajući naravno ni Đeravicu.

Nisu najviše na Balkanu a ako bih birao superlative koje za njih mogu da vežem verovatno bi rekao da su najsurovije i najnepristupačnije. I baš to ih čini atraktivnim za planinarenje. Do njihovih vrhova ne možete ni kolima ni žičarom tako da svako ko je ih je overio morao je prethodno dobro da podere cipele. 

Surova priroda planine prenela se na mentalitet gorštačkih plemena koja vekovima tu žive ali bolje ovu temu da ne načinjem. Niti sam pozvan da pričam o tome niti imam toliko vremena i prostora. O tome su čitave knjige napisane, kao uostalom i o sedmom gemu u tenisu...

Akciju je vodio Neša Radičević. Odlično poznaje albanske planine i doline, više puta je bio dole i ako ne grešim jedini je od nas već peo Jezerce sa te strane. Nekoliko godina pretim da ću mu se pridružiti i evo konačno sam to uradio, na svoje veliko zadovoljstvo. Četiri dana je trajala akcija, četvrtak i nedelja bili su rezervisani za putovanje a petak i subota za pešačenje i pomalo veranje.

Kroz Kosovo...

Drugi put sam na Kosovu ove godine, u martu smo bili na Šar-planini (blog). Ušli smo kod Jarinja, prošli pored Leposavića, svratili u Kosovsku Mitrovicu gde smo napravili pauzu da vidimo i pređemo most na Ibru (neki i da pojedu sladoled...). Od Mitrovice smo uhvatili jugozapadni pravac, prošli kroz Srbicu, Klinu, Đakovicu i nekih 20-tak kilometara zapadno od Đakovice prešli u Albaniju. U povratku smo prešli isti granični prelaz ali smo brzo okrenuli ka severu, prošli kroz Junik, Dečane i došli u Peć gde smo obišli manastir Pećka patrijaršija. Odatle smo čuvenim pravcem Peć - Kula - Rožaje ušli u Crnu Goru kojom smo samo protutnjali i vratili se u Srbiju.

Most u Kosovskoj Mitrovici

Ponovo moram da kažem da problema nismo imali. Carinski službenici, policajci iz neke malo žešće jedinice koji su nas zaustavili kod Junika i oni koji su čuvali manastir bili su sasvim korektni. Neki ljubazni a neki samo korektni. Stariji još uvek znaju srpski i hoće da ga pričaju, opet neki zato što žele da budu ljubazni a jedan tek kada se malo iznervirao.

Ipak, nemam nikakvu iluziju da ćemo ikada živeti u miru. To vam bude mnogo jasnije kada prođete ovim pravcem nego kao zimus autoputem od Prištine ka Skoplju. Nemamo dovoljno vremena da prevaziđemo sve šta se dogodilo i pre svega da podignemo nivo svesti. Neće svet toliko dugo potrajati, bar ne u ovom obliku. Plus što su na strateškim mestima ljudi kojima ne odgovara da se stvari normalizuju. Od rata na Kosovu prošlo je već 20 godina. Nemci su 1965. već letovali na Jadranu. Između njih i Francuza danas granica ne postoji a više su se međusobno poubijali nego Albanci i mi. Možda ne na način kako smo mi to činili...

I pored toga drago mi je što sam bio i ponovo ću da idem (ako me puste...). Imam spisak stvari koje želim da vidim, pre svega izvor Belog Drima. Onda ću možda da pišem više i o manastiru Pećka patrijaršija, za sada samo fotografije u albumu.

Šam-dud, drvo staro oko 750 godina u dvorištu manastira

Foto album sa Kosova

... do Albanije

Sećam se jedne fotografije, neko ju je objavio na FB. Pretpostavljam da potiče iz '70-tih ili '80-tih godina prošlog veka. Neki naš planinar sedi na nekom vrhu tada jugoslovenskog dela Prokletija i čežnjivo gleda ka Jezercu. Vrh planine kao i cela Albanija tada su bili nedostupni i jakim sistemom utvrđenja odvojeni od ostatka sveta. Danas je potpuno drugačije, u Albaniju ne idu samo planinari, ide se i na more i na turističke ture. Bunkeri su ipak još uvek na svom mestu. Verovatno je skupo rušiti ih a ko zna da li će jednom ponovo da zatrebaju...

Trenutno su višak ako se gleda raspoloženje lokalnog stanovništva prema strancima. Ljubazni su i pozitivno reaguju kada kažete odakle dolazite, suprotno ovde ukorenjenom mišljenju. Da ne dužim mnogo, sve je bilo potpuno normalno, kao da smo u bilo koju drugu državu otišli. Engleski im nije jača strana ali nema pravila u smislu mladi znaju - stariji ne znaju. Nisu znali neki od kojih smo to očekivali, da bi kasnije where do you come from? čuli potpuno neočekivano, u sred divljine. Evro je paralelno sredstvo plaćanja i vredi 120 leka što vam znatno olakšava život. Imaju neko domaće pivo Tirana beer koje nije nešto posebno ali zato je pećko (Peja) odlično.

Dvadesetak kilometara od granice nalazi se gradić Bajram Curi. U njemu smo pravili pauzu i u odlasku i u povratku. Očekivao sam malo više egzotike od grada koji nosi ime odmetnika koji se ubio u njegovoj blizini ali ništa od toga. Običan, siromašni gradić u albanskoj provinciji. Ima muzej Bajrama Curija ali ne verujem da je radio u vreme kada smo mi bili tamo. Zato je radio lep i uređen kafić, izdignut na prvi sprat, sa terasom koja gleda na varoš (gornja slika je sa terase). Razne oblike kafe tu možete popiti, samo ako uspete da objasnite šta hoćete...

Valbona

Zapadno od Bajram Curija počinju Prokletije. Uzdižu se odmah iza grada i njihove vrhove vidite već od granice. Iz mesta putem nastavite na sever, pređete reku Valbonu, skrenete levo (na zapad) i ulazite u istoimenu dolinu. Valbona je ime reke, doline i nacionalnog parka. Reka je napravila dubok kanjon i dolinu a država je 1996. proglasila nacionalni park. Impresivno deluje i na Google Earth kada vidite koliko se reka i put pored nje duboko uvlače u planinu a uživo da i ne govorim. Reka je brza, prava planinska i pri tom prilično bogata vodom. Put sve vreme ide pored nje, asfaltni je i dovoljno širok. Problem su česti odroni, treba voziti pažljivo što verovatno nije lako jer vam sve okolo odvlači pogled.

 

Jutro u Valboni, iz kampa

 U početku prolazite kroz klasičan kanjon, ima mesta samo za put i reku, kasnije se to malo širi i tada već možete pričati o dolini. Pravac toka reke je od zapada ka istoku s tim što pravi veliki luk ka severu. Od mesta gde uđete u kanjon do kraja asfalta ima nekih 25km i posle još možda 5km do kraja doline. Kraj predstavlja planinski venac koji razdvaja doline Valbona i Tet. Teren u dolini je prilično ravan, skoro kao fudbalski. Prekriven je niskom travom ili češće kamenom. I drveće je kombinovano, četinarsko i zimzeleno. Najjači utisak kada smo stigli ipak su predstavljali okolni planinski venci, vrlo visoki i vrlo strmi, koji skoro potpuno zatvaraju dolinu. Ne vidite ni ulaz ni izlaz, nejasno vam je kako možete gore. Put kojim ste stigli je garancija da izlaz ipak postoji...

 

Povratak u kamp drugog dana

Valbona je turistički razvijenija nego što sam očekivao ali daleko od toga da je urbanizovana. Ugostiteljski objekti još uvek ne ugrožavaju autentični doživljaj mada se sve više gradi i na žalost neki od dolazećih objekata po obliku i dimenzijama ne odgovaraju mestu gde se nalaze. Uglavnom su to mini centri koje čine restoran, pansion i kamp. Obeleženi su na Google Maps a rekoše da ih ima i na Bookingu.

Naš se zvao Krojet e Rrogamit. Prostran i lep restoran sa velikom drvenom verandom. Ispred verande je travnato dvorište, potpuno ravno, ograđeno i idealno za postavljanje šatora. Koristili smo wc i tuš, ispred restorana je u ozidano korito non-stop tekla hladna izvorska voda, imali smo kafanu na 10m od šatora, svetlo je gorelo celu noć... ne znam šta bih mogao da smislim da nam je nedostajalo.

Maja Jezerce

Krećemo već u pola šest. Pakujemo male rančeve, doručkujemo na tremu restorana i žurimo na put. Nisam baš efikasan u prepakovavanju stvari, obično krećem među poslednjima. 

Svanulo je ali suncu treba malo više vremena da pređe preko vrhova koji okružuju Valbonu. Idemo ka zapadnom kraju doline. Tih 3,5 kilometara po ravnom na početku ture odlično dođe za zagrevanje. Onda počinjemo da se penjemo. Uspon u početku nije mnogo jak, idemo kroz šumu i jedno što me iznenađuje je velika količina prašine na stazi. Tako je sve do izvora Valbone.

Izvor reke Valbone nalazi se na nekih 1450m visine. Bogat je hladnom, pitkom vodom. Prostor pored izvora čovek je uredio i nazvao ga Simoni kafe. Ni malo ne narušavajući ambijent, napravio je izuzetno prijatno mesto za odmor ali i zaštitu od lošeg vremena. Poluimprozivano, drvene klupe i panjevi za sedenje, nešto malo stolica koje je uspeo negde da nabavi i iznese gore, natkriveni prostor i prostor na otvorenom, toalet u kome vas iznenadi lavabo i tečnost za pranje ruku. Naravno tu je i drveno korito prepuno raznih konzervi koje leže u hladnoj, izvorskoj vodi. U ponudi je i kafa ali i jogurt od ovčijeg mleka sa medom. Nisam probao, oni koji jesu bili su oduševljeni. Gazda je tih i nenametljiv, sa blagim osmehom gorštaka. Pomalo natuca engleski ali savršeno prstima prikazuje iznose u evrima. Ujutru je slabo šta pazario, uglavnom je dobio obećanja za povratak koja smo u potpunosti ispunili.

Malo duži odmor i krećemo kao novi. To je jedan od faktora koji prvi dan čine lakšim od drugog. Ubrzo nailazimo na raskrsnicu puteva. Levo vodi staza ka prevoju koji razdvaja ili spaja doline Valbona i Tet (Ćafa Valbona) a pravo nastavljate ka vrhu. E odatle već postaje ozbiljno. Sledi dugački uspon, uglavnom travom ali ima i kamenja, tek da onima ispod vas ne bude dosadno. Strmo, strmo pa još strmije. Brzo dobijamo na visini pa se i pogled na susedne grebene menja. Istovremeno teren postaje sve suroviji, vegetacije je sve manje, stene i sipar postaju dominantni. Taj deo je fizički najteži, kasnije će biti tehnički zahtevnijih delova, ali postepeni uspon i pauza kod izvora u velikoj meri olakšavaju njegovo savlađivanje.

Stižemo ispod vrha Maja e Popljuces. Na nekoj normalnijoj turi izašli bi i na njega, makar samo da se zapljunemo, ali do Jezerca ima još dosta pa čuvamo snagu. Desno od ovog vrha je vrlo interesantna stena (na slici), mene je jako asocirala na vesterne i prizore iz Arizone. Bežimo još više u desnu stranu i izbijamo na istočnu padinu. Odatle prvi put vidimo Jezerce. Teren je sada teži za hodanje, stenu će do vrha samo sipar zamenjivati, ali više nije onoliko strmo. Staza se znatno sužava na nekim mestima i potrebno je bočno kretanje uz pridržavnaje za stenu ali ništa posebno dramatično. Tu je valjda i jedino mesto gde malo gubimo visinu (od 1800m uspona 1700 otpada na čistu razliku početne tačke i vrha).

To spuštanje je praktičo prelazak sa padina Popljukesa na padine Jezerca. Tačka na samom prelazu je ono mesto gde kažete Uauuu!!! pošto prizor ispred vas postaje potpuno nadrealan. Sve je sivo, sve je u kršu, dokle god vidite vidite samo krš, surovo i veličanstveno u isto vreme. Ne znam koliko gornja fotografija može da vam prenese utisak, meni je nedovoljna.

A onda počinje cirkus! Prvo sipar na kružnoj stazi oko brda, pa sneg, pa sipar, pa opet sneg. Tu smo već ispod same stene Jezerca i opet je sipar ispred nas. Krenete njime uzbrdo i onda možete ili da skrenete levo pa da na skoro vertikalnoj steni potražite sajlu i uz pomoć nje se uzverete ili da nastavite siparom do kraja, onda da idete desno, uzverete se na sam greben i onda ga celom dužinom pređete do Jezerca. Izabrali smo, verovatno pogrešno, ovaj drugi plan. Ono što sam međutim shvatio odavno jeste da bar jedan pogrešan izbor morate napraviti, osim na rutinskim trekovima. Bar jedno mesto mora da postoji za koje ćete da kažete: e samo nemoj kuda smo mi išli... I onda kada to znate manje se nervirate. A trebalo je živaca da se taj sipar pređe, posebno što je pri vrhu bilo baš mnogo strmo. Zato smo imali priliku da pređemo ceo greben i to po idealnom vremenu. Ne bih baš voleo da budem gore kada je klizavo, na pojedinim mestima je vrlo usko a ambisi su sa obe strane...

Maja Jezerce, foto sa grebena

I tako idući tim grebenom stigao sam na Maja Jezerce. Prepoznatljiv sa tuđih slika koje već godinama gledam. Pogled odozgo je naravno fenomenalan. Ne prepoznajem sve vrhove ali su mi pokazali Maja Boš na koji sutradan idemo, vidim deo Valbone a kapiram i da je gradić koji se vidi u daljini kao na dlanu - Gusinje. Za neupućene Jezerce se penje i iz Crne Gore što je za naše planinare mnogo češći slučaj. Na vrhu smo inače zatekli veću grupu čeških srednjoškolaca, oni su stigli sa te strane. Polako se i naša grupa kompletira, svih 19 planinara je izašlo na vrh. Fotografišemo se, nešto pojedemo i krećemo nazad.

Jedina izmena trase u povratku bila je ta što smo se sa glavnog grebena spuštali pomoću sajle. Bilo je malo povuci-potegni, prvi deo je relativno lak ali je drugi dugačak i skoro vertikalan, neko dodatno obezbeđenje ne bi bilo višak. Onda opet sipar, pa sneg, pa sipar, pa stena pa spust niz onu kombinaciju trave i kamena. Čini vam se da nema kraja silaženju i divite se sebi koliko ste se to jutro popeli. U kafeu Simoni se prikupljamo i pravimo dužu pauzu. Zatim idemo dalje, do kafea je bilo naporno, od kafea dosadno jer već smo prilično dugo na stazi.


U kamp stižemo oko pola devet. Po mraku. Ukupno 15 sati. Moglo je i brže ali svakako vam treba ceo dan za ovu akciju. Nemamo puno vremena, treba srediti opremu, istuširati se, večerati i leći na vreme. Sutra je novi dan i čeka nas još napornija tura...

Maja Boš

Maja Boš (Maja e Boshit) je vrh na grebenu koji se pruža južno od Valbone. Sa 2.416m nije najviši čak ni na tom grebenu. Grikat Hapeta (Maja Grykat e Hapëta) je visok 2.625m i treći je po visini na Prokletijama. Ipak nije sve u visini. Maja Boš zauzima vrlo atraktivan položaj na zapadnom kraju tog grebena a ispod njega na tri strane leže tri doline razdvojene planinskim vencima: Valbona, Tet i Curaj i Eperm. Sve tri se vide sa istog mesta na vrhu, samo se treba okrenuti na pravu stranu...

Pogled na dolinu Tet sa vrha Maja Boš

Taj drugi dan se računa kao lakši, manje kilometara pređete i manju visinsku razliku savladate. Da li je baš tako? Ne samo meni, većini je drugi dan bio mnogo naporniji. Stoji da smo bili umorni od prvog dana ali ne mislim da je samo to bio razlog. Teren je bio jako težak za hodanje, nije bilo lakih deonica a i uspon je raspoređen kao da je neko nameravao da vas slomi. Ali da krenem redom.

Pošli smo kasnije nego prvog dana, oko 7h. Ponovo istih 3,5 km kroz dolinu koja je ovaj put bila obasjana suncem. Na skoro istom mestu skrećemo ali ovaj put levo, južno. I za razliku od prvog dana, sada odmah kreće žestok uspon. I traje sve dok se sa 1000 ne popenjete na 1800 metara. Tačnije pojačava se. Pred kraj ovog dela, kada stignete ispod stene, nagib je toliki da morate voditi računa kako ustajete posle pauze. Onda skrećemo desno i nastavljamo paralelno sa stenom ali odmah ulazimo u sipar. Sa sipara u sneg, onda jedan deo idemo po travi i kamenu, pa opet sneg, pa opet sipar.

Vrhovi pored kojih prolazimo, Ćafa Zapores u daljini

Sve vreme prolazite ispod veličanstvenih vrhova a imate i pogled na naspramni greben. Na njemu će se kada se dovoljno visoko popnete izdvojiti Jezerce kao njegova kruna i to će upotpuniti ionako prelepu sliku. Tako je do prevoja Ćafa Zapores. Tu ste stigli na 2100m i sada prelazite na drugu stranu grebena, okrenutu dolini Curaj i Eperm. Otvaraju se potpuno novi vidici. Ono što ne valja je to da da se odatle neko vreme spuštate i solidno gubite na visini. Treba zaobići oštre i strme stene između vas i vrha. 

Tu sam već bio prilično crk'o. Zapravo ne pamtim da sam bio toliko iscrpljen još od prvih godina planinarenja. Dve stvari su me održale do vrha, kolega koji me je drugarski sačekao na par mesta i misao da je to prvi i poslednji put da penjem Maja Boš iz Valbone, da ću odraditi i precrtati taj pravac.

Kada napravite polukrug i obiđete taj nepristupačni deo, ponovo se vraćate na greben i ponovo vidite Jezerce i Valbonu i sada ste ispod samog vrha. Ispred vas je stena koju možete obići sa desne strane ili kao nas dvojica da se uzverete uz nju. To nije bilo posebno teško, nije bilo eksponiranih delova. Onda ponovo malo pešačenja i pred vrhom smo. Na kraju je prilično strmo i tih poslednjih 50-tak metara je nešto između hodanja i veranja.

Rekoh da odavno nisam bio toliko iscrpljen ali odavno nisam ni osetio toliko zadovoljstvo kada sam stigao na vrh. To ide jedno sa drugim. Devetoro od nas 19 je popelo i drugi vrh. Neki nisu ni krenuli toga dana, ostali su odustali u toku pešačenja, neki od njih pred sam kraj. Pogled sa Maja Boš na doline sam već opisao. Naravno, tu je i pogled na susedne vrhove, prepoznajem samo Jezerece severno od nas i Grikat Hapete istočno. Odmaram i jedem nešto da povratim snagu. Onda krećemo nazad.

U povratku idemo potpuno istom stazom. Menja se naravno pravac u kome se krećete ali i gledate. Od Ćafe Zapores fenomenalno se vidi naša dolina. Nemam većih problema sve dok ne stignemo na onaj početni uspon, sada završni spust. Nagib je veliki, kamenje ispod nas vrlo pokretljivo a noge sve manje kontrolišem. Nekoliko puta proklizavam a dva puta i padam, na sreću bez posledica. Ne mogu da dočekam ravnicu Valbone. Nešto iza 17h, prvi put posle skoro deset sati, u situaciji sam da napravim normalan korak, na koji ne moram da pazim.

 

Valbona, pogled u povratku sa vrha

U kampu smo oko 18h, pre mraka i sve je drugačije nego prethodne večeri. Više vremena za sređivanje i nas i opreme, za večeru, za pivo i za druženje. Veče je lepo, pomalo prohladno. Planinari pristižu u manjim grupama. Potpuno opuštena, skoro euforična atmosfera. Ni jedna nas maja ne čeka sutradan. Zbacio sam ranac ispred šatora i kao da sam sa njim zbacio sve ono što me svakodnevno opterećuje. Osećaj je neverovatan ali tri dana pripreme bilo je potrebno da bih ga iskusio...


Nismo samo mi raspoloženi, subota je i u restoranu je neka proslava. Muzika traje do duboko u noć. Ne dolaze svi u Valbonu da planinare. 

Jedan od komentara na prve fotografije objavljene na FB bio je: Bravo, idemo dalje. Tada mi je palo na pamet da dalje znači prelazak na sledeći nivo. Kao u nekoj igrici, ovim sam završio nivo do 3000m i mogu da pređem na sledeći. Naravno, mogu još uvek da se vrtim po istom nivou, što i nameravam, ali otključao sam sledeći i sada treba videti šta dalje. U Valbonu svakako mislim da odem ponovo. Izbegao bih Maju Boš i odvojio bih jedan dan da obiđem dolinu. Drugi dan recimo Kolate. Prokletije svakako neću uspeti da iscrpim...

Fotografije

Zelengora i Lelija

Vraćam se sa planinarenja, nedelja kasno veče. U autobusu mi stiže sms od žene: I još nešto... ni jedan lift ne radi. Pa dobro, taj dan su mi jedini usponi bili autobuske stepenice. Ali sa svim stvarima peti sprat nije baš jednostavan zadatak. Penjem se, raspremam deo stvari, tuširam se i ležem da spavam. Samo do 3:30 kada me budi starija ćera koja stiže sa mora. Odlazim po nju do onoga što još uvek zovem železnička stanica. U kolima pokušavamo da na brzinu prepričamo najvažnije događaje iz proteklih desetak dana i ja ne mogu da se setim gde sam bio prethodnog vikenda. Porodično okupljanje na Kablaru jedan je od centralnih događaja poslednja tri leta ali produženi vikend na Zelengori učinio je da i njega na trenutak zaboravim. Za samo tri dana uspevam da se udaljim od svakodnevnice koliko i za 10 dana na moru. Bez interneta, bez kompjutera, bez televizora, u romingu, sa dokumentima zakopanim duboko u rancu uspevam skoro potpuno da se resetujem. Nije svaki vikend produženi ali onaj koji jeste ima neprocenjivu vrednost. Stižemo pred zgradu, liftovi i dalje ne rade a točkići na ćerinom koferu ne pomažu uz stepenice... 

Zelengora

Da se ipak vratim na glavnu priču. Zelengora je planina u jugoistočnoj Bosni, blizu granice sa Crnom Gorom. Pripada nizu atraktivnih i prelepih dinarskih planina. Na nju se u pravcu jugoistoka nadovezuju Maglić, Volujak, Bioč, Durmitor i još neke manje poznate planine. Ispod njih su kanjoni reka kao što su Sutjeska, Piva, Tara... Zelengora nema visinu susednih planina, sa 2014m jedva je uspela da se prebaci preko magičnog broja dve hiljade. Njeni vrhovi su kudikamo lakši za penjanje i praktično sa njom se ka severu smiruje taj haos koji priroda pravi. Ipak, kažu da je među lepšim planinama a zato i jeste u sastavu nacionalnog parka Sutjeska. Kada obiđem sve ostale moći ću i sam to da potvrdim. Poznata je po svojim jezerima, negde sam pročitao da ih ima osam ali na ovom sajtu ih je devet pobrojano.

Orlovačko jezero i vrhovi oko njega

Ceo ovaj kraj ljudi su kroz istoriju koristili ne toliko za uživanje koliko za međusobno obračunavanje. Oni slabiji bežali su u bespuća planina i kanjona, nadajući se da će ih teška prohodnost zaštititi, oni jači su ih progonili i pokušavali da isteraju na čistinu. Zelengora me i posle ove ture a posebno pre nje nepogrešivo asocira ne toliko na drugi svetski rat koliko na na njegovu sliku iz partizanskih filmova. Te filmove smo kao deca gledali i samostalno i organizovano, nemilosrdno izloženi i dobrim i lošim uticajima. Zelengora je u ikonografiji partizanskih filmova uvek imala posebno mesto. Njenim šumama i proplancima tumarali su tifusari, plašeći i Nemce i partizane, na njoj je kota Ljubin grob sa koje je stigla ona čuvena poruka, preko nje je izvršen proboj iz obruča tokom Operacije Švarc. Gledamo Veljka Mandića u sceni iz filma Vrhovi Zelengore:

Petak: Lelija

 

Krećemo sa Novog Beograda oko 22:30. Vozimo se pored Šapca i Loznice do graničnog prelaza Mali Zvornik. Sanjivi i bunovni prelazimo granicu. Pauza u ranim jutarnjim satima na nekoj pumpi gde pronalazim plastični pribor za jelo čime kompletiram opremu. Onda vožnja kroz Sarajevo, zatim pored reke Željeznice i stižemo na jutarnju kafu u Kalinovik. Kratko se zadržavamo, žurimo ka selu Jelašca odakle polazimo na pešačenje. Zelengori ćemo prići sa severne strane. Zapravo ne Zelengori već Leliji.

Lelija je planina severozapadno od Zelengore, neposredno pored nje. Neki je vode kao posebnu planinu, neki kao deo Zelengore, neki kao deo masiva Zelengore. Uglavnom, ako neko jednog dana bude seo da rasčivija šta je masiv, šta planina a šta vrh, neće mu posao biti lak. Moguće da bi je primili u Zelengoru da je malo niža, ovako sa svojih 2032m nadvisuje i Bregoč koji ipak leži u onom centralnom i najlepšem delu planine.

Kako god bilo, malo iza Jelašce napuštamo autobus. Velike rančeve sa šatorima, vrećama i ostalom opremom ubacujemo u kombi koji će ih prevesti do Orlovačkog jezera a mi sa malim rančevima krećemo na pešačenje. Tabla na mestu odakle smo krenuli kaže da do vrha (slika levo) ima 8.250m i 832m uspona. Tih 8.250m nije bilo nešto interesantno, predeo nije posebno atraktivan kao ni sam vrh. Obeležje vrha su dve metalne štangle, zavarene sredinama u obliku krsta. Kao uostalom i na Bregoču...

Pravimo pauzu na vrhu i spuštamo se. Vraćamo se do sedla ispod vrha a odatle nastavljamo dalje prema Štirinskom jezeru. Već gore je bilo izvesno da će nas kiša jednog trenutka uhvatiti. Neće biti prvi put ali mnogo veći problem je da li su stvari koje su otišle kombijem na sigurnom. Više gledamo u pravcu Orlovačkog jezera da tamo ne pada nego kod nas.

Staza dalje vodi kroz nekoliko kraških udolina. Sve liče jedna na drugu, u svaku morate da uđete i da izađete na nekom suprotnom prevoju. Monotono je, umoran sam od puta, strepim da li će kiša, tek ni malo ne uživam. Predeo se otvara ispred nas kada se približimo jezeru ali kiša samo što nije počela. Prilično je mračno i nije mi do prirodnih lepota. 

Štirinsko jezereo je najveće na Zelengori ali je vrlo plitko i nije pogodno za kupanje. Leži na nadmorskoj visini od 1672m. Nedaleko od njega, van naše staze, ima jedna grupa stećaka ali sada svakako nije trenutak za to. Kiša počinje pošto smo se malo odaljili od jezera i uskoro se pretvara u pravi pljusak sa grmljavinom. Toliko jako tuče po kabanici da nisam siguran da je samo kiša u pitanju. Na sreću ne traje dugo, prestaje pre nego što dođemo do malo težeg terena, silaska niz neku kamenitu stranu i prolaska kroz šumu. Počeće još jednom da pada i još jednom prestati. Dva sata nam je trebalo od Štirinskog do Orlovačkog jezera.

Planinska kuća pored koje smo kampovali nalazi se malo iznad Orlovačkog jezera, ispod vrha Stog. Kada stojite ispred nje gledate u vrh Kalelija a između vas i vrha leži Jugovo jezero koje ne možete da vidite. Nemam ni jednu fotografiju doma ali evo linka da vidite kako izgleda. Može se iznajmiti, njime gazduje NP Sutjeska. Na tremu ispred kuće imali smo sklonište od kiše ali na sreću više nam nije trebalo. Pored doma ima česma i drveno korito, voda je hladna a pritisak je vrlo jak. 

 

Dobili smo informaciju da su nam stvari u obližnjem katunu s tim što pridev obližnji u Australiji i na Zelengori ima malo šire značenje od onog na koje smo navikli. Pored stvari u katunu je bilo i sira, ljubav za ljubav a sir za pare. Dakle te naše stvari su bile pokrivene i suve, uskoro smo nameštali šatore i spremali večeru i raspoloženje mi se znatno popravilo. Priznajem da mi je do tog trenutka dan bio jedan od lošijih od kada planinarim.

Subota: Krug po Zelengori

U subotu smo videli i doživeli ono zbog čega smo došli. Prešli smo centralni greben planine i popeli nekoliko vrhova. Naspavali smo se dobro i krenuli negde oko pola devet. Došli smo do Orlovačkog jezera i uhvatili put koji ide iznad njega, južnom stranom. Ubrzo smo naišli na mesto koje je valjda predviđeno za kampovanje što zaključujem na osnovu drvenog toaleta i informacione table ali i nekoliko prisutnih kola i šatora. Trebalo bi i izvor vode da je tu negde, ja ga nisam video. Staza je markirana, ne baš žestoko ali dovoljno često. 

Idemo dalje i dolazimo do obeležene raskrsnice. Možete pravo ka Bregoču ili levo ka vrhu Videž. Mi ćemo napraviti kružnu, tačnije elipsastu turu čiji je početak i kraj Orlovačko jezero, centralni vrh i orijentir vrh Orlovac (nalazi se odmah iznad istoimenog jezera) a najudaljenije tačke vrhovi Bregoč i Videž. Ovaj deo planine uglavnom je prekriven livadama, bez šume, sa dominantnim vrhovima karakterističnih oblika što u prevodu znači da je vrlo pregledan. Lako možete sami praviti kombinacije trekova i vrhova, važno je da sagledate teren i da imate dovoljno kondicije ukoliko napravite pogrešan izbor. Naravno, uvek je sigurnije pratiti obeležene staze i imati gps uređaj.

Početak grebena Bregoča, najvišeg vrha Zelengore

Blagi uspon vodi nas na južni kraj naše današnje ture, sve do lokve ispod Bregoča i Kozijih strana, dva susedna i najviša vrha Zelengore. Bosanska vikipedija kaže da je i vrh Kozije strane ili Kozije brdo visok 2014m, znači isto kao Bregoč, ali se ovaj drugi vodi kao najviši. On nam je bio prvi cilj dok smo Kozije strane ostavili za neku drugu priliku. Prva grupa je došla do lokve i onda krenula da se penje kosom stazom, praktično smo prošli Bregoč pa se vraćali na njega. To je glavni, duži ali i manje strm pravac. Drugi deo ekipe napao je vrh odmah, kraćom i strmijom stazom. 

Sa Bregoča je odličan pogled (slika desno - Kozije strane), kao što smo i očekivali. U povratku se nismo odmah spustili, otišli smo još istočno do vidikovca sa koga se gleda ka Magliću i Volujku. Zatim se nas šestoro odvojilo od grupe i krenulo ka Videžu dok je ostatak imao nešto smireniji program za taj dan. Sišli smo do lokve, prošli pored nje i ispeli se dolinom ispod Kozijih strana. Izbili smo na neku čuku i na greben iznad Orlovačkog jezera. Pogled sa grebena je fenomenalan. Ispred vas su vrhovi Stog i Kalelija, iza već mnogo puta pominjani najviši par, desno Orlovac i Ljeljen. U daljini je provirivao Videž, njega ćemo jasno videti tek sa Orlovca koji ga zaklanja. Nešto dalje su Todor i Velika Lelija. Sve vreme su nam bili pred očima, samo iz različitih uglova.

Zatim je krenulo naizmenično spuštanje i penjanje. Na svakom od vrhova pravili smo kratku pauzu. Između Orlovca i Videža grupa nam se smanjila sa šest na pet članova, jedan je primetio da mu nema telefona pa je morao da se vrati. Na svu sreću, uspeo je da ga pronađe.

Postoje lepa mesta u prirodi, taj dan ih je bilo više nego dovoljno. Ali među njima opet postoje takva mesta koja vas skoro ostave bez reči, mesta gde je priroda osim lepote postigla i skoro savršenu harmoniju. Njima se ne divite, prosto stojite, uživate i osećate da ste deo te iste prirode. Takva mesta dugo pamtim a obično i akcije ostanu po njima upamćene. Prevoj ispod Videža bio je najlepši trenutak cele te naše avanture. Do njega vode četiri blago ali jasno definisana pravca. Mi smo došli sa juga, ispred nas je bio Videž na koji smo produžili, sa desne strane dolazi grebenska staza a levom smo se spustili u povratku. Prevoj je obrastao nekom lakom travom, crvenkaste boje koja se sve vreme njihala na vetru. Mesto su prepoznali još davno pre nas i na njemu još uvek leži srednjevekovna nekropola na kojoj se izdvaja nekoliko belih stećaka. Pogledajte video ispod i fotografije u albumu.

Idemo dalje, izlazimo na Videž. Napravio sam grešku, krenuo sam na ozbiljnu turu posle malo duže pauze i to se prilično oseća. Da je bio još neki vrh verovatno bih odustao. Pogled sa Videža vodi nas još dalje na sever, ispred nas vidi se Jahorina. Malo duži odmor i spuštamo se. Blago savijamo na desno. Cilj je sedlo između Orlovca i Ljeljena. Ovaj drugi vrh je glavni orijentir kada idete sa Videža i izgleda potpuno drugačije nego sa južne strane. Naravno, povratak sa vrha ne podrazumeva samo spuštanje, ima još prilično uspona da se savlada ali na to smo već navikli.

Usput ponovo nailazimo na manju nekropolu, jedan stećak se izdvaja na njoj. Ovi srednjevekovni nadgrobni spomenici od 2016. godine nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Na sajtu Uneska je sa područja Zelengore upisan samo lokalitet Čengića bara. Mi smo ih videli na dva mesta, pomenuo sam da ih ima i blizu Štirinskog jezera iz čega bi se dalo zaključiti da su rasuti širom Bosne ali i susednih (prijateljskih) država.

Silazimo na Orlovačko jezero. Malih problema imamo dok se probijamo kroz šumu iznad njega. Ceo dan smo uživali u čistini ali promena uvek dobro dođe. Sledi kupanje, voda je izuzetno prijatna i ne toliko hladna. Orlovačko jezero se nalazi na visini od 1.438m. Dužina je 350m, širina 100m a prosečna dubina 5m tako da je pogodno za kupanje. Kasno popodnevno sunce čini da je pogodno i za fotografisanje. Tu smo neko vreme a zatim idemo dalje, imamo 15-tak minuta do kampa. Uveče slede uobičajene aktivnosti...

Nedelja: Povratak

Vetar je jako duvao celu noć i gurao mi šator. Ujutru mi se činilo da i kiša pomalo pada ali dok sam se nakanio da ustanem nije ih više bilo. Pakujemo opremu, doručkujemo i spremni smo za polazak. Odustao sam od planiranog jutarnjeg pešačenja na obližnji vrh Stog, bio sam potpuno ispunjen jučerašnjim danom. Stiže kombi, ubacujemo stvari i on odvozi prvu grupu a mi krećemo peške pa dokle stignemo. Da mu skratimo drugu turu a i da protegnemo noge.

U Kalinoviku doživljavamo sudar sa civilizacijom. Pijemo pivo, zurimo u mobilne telefone. Instagram i Facebook počinju da se pune fotografijama Zelengore. Prolazimo kroz Sarajevo. Pauzu za ručak pravimo u Han Pijesku, tačnije iza ovog mesta. Gulaš je bio odličan ali gužva ili mali broj konobara produžuju nam planiranu pauzu za čitavih 45 minuta. Granicu prelazimo brzo, još par pauza i u Beogradu smo. Vozač je iz Malih Crljena i Vidikovac mu je usput (hvala mu još jednom!). Ni jedan od tri lifta u zgradi nije radio...
 


Fotografije

 
Literatura: 
www.zelengora.net
Nacionalni park Sutjeska
wikipedia

Grobnica Filipa Makedonskog

Uskoro ćemo ponovo na more a imam još jednu kratku priču da ispričam sa prošlogodišnjeg letovanja. Započeo sam je odmah po dolasku ali je nisam završio, vremena nikad dovoljno. Letovali smo ponovo na Eviji, u gradiću Neos Pirgos i o tome sam pisao ovde. U povratku nije bilo spavanja, ni u Makedoniji ni tokom vožnje, pa izbor mesta koje ćemo posetiti nije bio posebno širok ali ni težak. Poslednje veliko arheološko otkriće u Grčkoj udaljeno je samo 30-tak km od autoputa a svakako zaslužuje da ga posetite. 

Vergina je savremeni gradić osnovan 1922. godine, nakon već više puta u ovom blogu pominjane razmene stanovništva i doseljavanja Grka iz Turske. Ime je dobio po legendarnoj kraljici Kraljevstva Verija a zanimljivo je da se zove isto kao picerija u Nei Poriju o kojoj sam ranije pisao. Nalazi se u blizini oba grčka autoputa tako da postoji više načina kako da stignete do tamo. Sa Egnatija Odosa isključenje kod Verije, sa A1 isključenje kod Nea Agatopolija, u oba slučaja ako se vraćate sa mora. Ako planirate da svratite u odlasku, onda pravcem kojim smo se mi vratili: Vergina - Meliki - Aiginio - Aleksandria - Nea Halkidona - Evzoni, samo u kontra smeru.

Na izgled ne odvaja ni po čemu od ostalih grčki gradića u unutrašnjosti. Niske kuće, vrelo na prvi pogled uprkos zelenilu koga uredno održavaju, trg sa kafanom i kamenom česmom... Ali Vergina se nalazi na mestu gde je ležao antički grad Aigai, prestonica makedonskih kraljeva, mesto odakle je Aleksandar Veliki krenuo na svoj čuveni pohod. Njegov otac Filip II najzaslužniji je za razvoj Aigaia, mada je istovremeno i zaslužan za rušenja nekih drugih gradova. Na zvaničnom sajtu piše da su makedonski vladari širenjem svoje kraljevine sve više vremena provodili u Peli, koja je tada valjda bila luka ili blizu mora a sada leži sa zapadne strane autoputa, odmah pored skretanja za Edesu. I sam Aleksandar je rođen u Peli. Ipak, u Aigaiu su nastavili da grade palate, prave svečanosti i sahranjuju se. Sve do 168. godine pre Hrista, kada je grad uništen dolaskom Rimljana, zatrpan i popuno zaboravljen. 

Francuzi su sredinom XIX veka započeli neka iskopavanja ali su ih brzo obustavili. Onda su Grci počeli da kopaju krajem tridesetih godina XX veka ali ih je rat zaustavio. Konačno 1977. godine Manolis Andronikos, oksfordski đak koji se vratio na univerzitet Aristotel u Solunu, otkrio je ispod velikog tumusa grobnicu kraljeva čime je konačno potvrđena lokacija antičkog Aigaia. Grci su konačno nešto sami iskopali a solunski arheolog je na najlepši način ušao u istoriju.

I kao što Andronikosu nije bilo lako da otkrije gde se grobnica nalazi, tako ni meni nije bilo lako da iz šturih, površnih i nedovoljnih informacija na Internetu otkrijem šta tamo ima da se vidi i gde se to nalazi. Situacija se nije bitno poboljšala ni kada smo stigli na lice mesta. Ono što sam očekivao a što nisam dobio bila je mapa sa jasno ucrtanim lokacijama gde se šta nalazi. Neko bi to pripisao tradicionalnoj grčkoj opuštenosti što je eufemizam za nemar ali nisam uopšte u to ubeđen. Uverio sam se da su vrlo pedantni kada su arheološka nalazišta u pitanju. Mislim da je nešto drugo po sredi, neka mi oproste ako grešim, to je ipak samo moj utisak. Radovi na iskopavanju i konzerviranju nalazišta u Vergini još uvek su u toku. Čini mi se da nemaju baš mnogo toga da pokažu i onda ne žele to da stave jasno na papir. Posebno što treba opravdati relativno visoku cenu karte (12e). Zato dodaju koliko god mogu, zato na brošuri uporedo sa lokacijama u Vergini stoje i dva muzeja u Veriji, nalazište i muzej u Peli pa čak i u Edesi. Ono što smo mi videli i što je jedino ucrtano u brošuri su palata i grobnica kraljeva.

Ostaci nekadašnje palate

Parking do koga uredno vode putokazi iz centra mesta, prilično je veliki i ako budete imali sreće naći ćete i hlad. Od njega do palate ima nekih 1,5 km, uzbrdo, po makadamskom putu i vrelom grčkom danu. Palata je zapravo ostatak nekadašnje monumentalne građevine od koje je na retko kom mestu ostalo više od jednog reda kamena. Grci sada umeću velike mermerne blokove, da li pokušavaju da je rekonstruišu (praktično naprave iz početka), nisam pametan. Ima nekih podnih mozaika ali ukoliko baš niste ljubitelj antičke Grčke, nećete mnogo propustiti ako ne odete do gore. Usput ima tabli koje označavaju još neke objekte ali oni su iza ograde i uglavnom ne postoje. Ili nisu još uvek otkopani ili ništa nije odstalo od njih. 

Za obilazak palate ne morate da plaćate ulaznicu ali niste zato došli u Verginu. Vraćamo se do kola, osvežavamo se, idemo dalje ulicom, tu smo već u gradiću, oko nas su prodavnice i restorani, skrećemo u prvu desnu ulicu i uskoro se sa leve strane pojavljuje ono zbog čega smo došli - grobnica kraljeva.

Ulazimo u ograđeni prostor i ispred nas se pojavljuje brdo (veliki tumus), očito veštački napravljeno, sa uredno održavanom travom jako zelene boje. Kao u Teletabisima. Negde sam pročitao po povratku da su grobnice namerno zatrpane da ne bi bile oskrnavljene, u trenutku kada Makedonci više nisu mogli da brane svoju prestonicu (uzmite ovo sa rezervom...). Ono što je zanimljivo jeste da su arheolozi zadržali to brdo zemlje, da su grobnice i dalje ispod njega i da je muzej smešten takođe pod zemljom. Sa grobnicama čini jedinstvenu celinu. Unutra je strogo zabranjeno fotografisanje i ne želeći da stvaram probleme ispoštovao sam propis. Mada sam par puta bio u iskušenju. Zato ovoga puta nećete moći da vidite ono o čemu pričam.

Unutra vas dočekuje prilično prigušeno svetlo, skoro mrak. Osvetljeno je samo ono što treba da vidite. Četiri grobnice su ispod velikog tumusa, kako nazivaju brdo. Dve su opljačkane, dve su bile netaknute kada je Andronikos sa ekipom stigao do njih. Ispred jedne od razrušenih nalazi se velika slika sa temom otmice Persefone. Sve je praktično uvod u prostoriju iza drvenih vrata... 

Kada uđete na ta vrata, stupate na drvenu platformu koja se lagano spušta na niže. Praktično ste na vrhu ogromne prostorije. Na njenom dnu nalaze se ogromna, mermerna fasada  grobnice Filipa II. Deli vas staklena pregrada. Grobnica je izuzetno dobro osvetljena, cela prostorija se fokusira na nju i to je ono što sliku pred vašim očima čini izuzetnom, kao da ste napravili veliki iskorak u vremenu i prostoru. Samo nekoliko puta u životu ostajao sam potpuno bez teksta i verovatno otvorenih usta zbog onoga što mi je bilo pred očima. Nemam reči da opišem utisak koji je ceo prizor ostavio na mene. Kao da sam u nekom virtuelnom okruženju a opet shvatam da je sve pravo. Ljudi stoje na toj platformi, ćute i gledaju. Pitanje je i da li je Filip zaista sahranjen u njoj ali to i nije mnogo važno, ovakvi objekti su uvek spomenik jednom vremenu i civilizaciji a ne pojedincima.

Kako inače izgleda spolja? Mermerna dvokrilna vrata, obezbeđena kanapom sa pečatom, dva pilastera sa strane i slika iznad sa prizorom iz lova, na njoj su valjda Filip i Aleksandar. Unutra, grobnica se sastoji iz dve prostorije. U drugoj je pronađen zlatni kovčeg u kome su ležale kosti, uvijene u purpurnu tkaninu kao i krevet na kome je telo spaljeno. Posle spaljivanja kosti su se prale u vinu i polagale u pomenuti kovčeg koji je sada izložen u muzeju, ispred grobnice kao i zlatni venac sačinjen od 313 listića hrasta i 68 žireva. Na kovčegu se nalazi Sunce iz Vergine. Sličan je bio i sadržaj prve prostorije s tim što je ona manja i što je u njoj sahranjena jedna od Filipovih žena.

Sledeća grobnica (br. 3) liči dosta na ovu i pretpostavlja se da je u njoj sahranjen Aleksandar IV, sin Aleksandar Velikog i Filipov unuk. Glavni problem sa njom je što ste prethodno videli Filipovu grobnicu. Te dve su na sreću bile netaknute, više nisu... Kada ih vidite prođe vas i umor od puta i praznina od palate. Shvatite i zašto ne dozvoljavaju fotografisanje, da bi što više ljudi došlo da ih vidi i plati karte i nemate šta da im zamerite. Bar dok ne završe iskopavanja i ne prođe taj prvi talas poseta, posle možda bude i drugačije. 

Na sajtu piše da postoje još neke grobnice ali dan je bio vreo i trebalo je putovati. A nisam baš ni siguran gde se nalaze. Ostavljamo ih za sledeći put, možda za 10 godina ponovo dođemo, do tada će još nešto iskopati. Ili sazidati...



Fotografije Vergine

Zvanični sajt
Wikipedia

U amfiteatru Subre

Još uvek na planine idem stihijski, bez nekog plana. Listu želja imam ali svaki pokušaj da od nje napravim bar godišnji plan uvek bi se pri realizaciji završavao neuspehom. Biram akcije od onih koje su trenutno u ponudi, kod vodiča sa kojima obično idem, za vikende koje sam slobodan. Trenutno smo slučaj i ja negde na 50%-50%. Nije to baš idealno, neke planine više ne mogu da me čekaju, ali sa druge strane štedi mi živce.

 

Subra, iza desno od nje najviši vrh Zubački kabao, Reovačka greda...

Tako se desilo da sam za poslednjih osam meseci već treći put na Orjenu, planini o kojoj pre poslednjeg oktobra nisam mnogo razmišljao. Tada smo išli u Trebinje i učestvovali na XV usponu na Vučji zub. Bio sam fasciniran planinom i posebno vrhom Vučji zub. Onda smo za 1.maj bili na Veljem vrhu i išli čuvenim austrijskim putem do Crkvica. Oba puta su mi pričali o Subri i njenom amfiteatru i kada se mi se oslobodio vikend 14-16. jun nisam puno razmišljao, prijavio sam se za akciju koju su vodili Miša i Caca iz pančevačkog Jelenka. Uz Subru predviđen je bio i vrh Odijevo pa i svraćanje na Durmitor ali da krenem redom...

Put do Vrbanja

Krenuli smo u četvrtak popodne. To jutro sam na posao došao pod punom planinarskom opremom i kada je sirena zasvirala preselio sam se na parking kod Sava centra gde smo sačekali ekipu iz Pančeva. Ovakve akcije uvek okupe ljude iz više gradova pa je pored Pančevaca i Beograđana bilo i Zrenjaninaca a verovatno i ljudi iz još nekih gradova. 

I da odmah ispalim najveći problem pa mu se više neću vraćati, da ne mračim odlično organizovanu akciju punu adrenalina. Umesto velikog autobusa dobili smo dva mini busa. Prevoznik je otkazao pred sam put a vodič je i ovo jedva uspeo da nađe. Naš minibus svako nije bio za put do mora ali eto, izdržali smo i priča je tu. 

Otišli smo preko Bosne, putem obeleženim stratištima iz prošlih ali i bliskih vremena. Na tom putu su dva granična prelaza, oba sa neizvesnim vremenom čekanja, što je po meni dovoljan razlog da se preispita pravac putovanja. Nekada, u vreme moje države, glavni problem na tom pravcu bile su krivine i usponi oko Tjentišta. Sada je bar carinicima bolje... 

 

Jutarnja pauza u Gackom

Od Trebinja idemo levo, novim i papreno skupim putem ka Herceg Novom. Obilazimo Orjen sa zapadne strane. Skrećemo ka selu Kruševice. Selo je vrlo živopisno, šteta što nismo mogli malo da se zadržimo. Penjemo se uskim i za vožnju prilično teškim putem ka selu Vrbanj. Tu se presvlačimo, pakujemo u ranac stvari za dva dana i frustriranim vozačima, nenaviknutim na vožnju planinara, zakazujemo susret za sutrašnje popodne. Neki piju kafu u konobi čiji izgled i veličina govore da stanovnici ovog sela računaju na turiste. Mislim da bi bilo zanimljivo posetiti ga i ako ne planinarite.

U dvorištu pomenute konobe ispada mi futrola sa fotoaparatom. Nije mi se to prvi put dogodilo ali ovoga puta posledice su bile fatalne po displej. Nisam mogao da vidim ono što fotografišem, nisam mogao da uđem u podešavanja. I sve to na samom početku trodnevne akcije sa izuzetno atraktivnim predelima. Nisam poludeo, nisam razbio fotoaparat, nije mi to pokvarilo događaj. Sve to bi se dogodilo pre 5-6 godina. Fotografisao sam naslepo i paralelno sam koristio mobilni telefon. Pretpostavljam da sam malo pomerio fokus sa fotografisanja na samo planinarenje...

Subra

 

Iako ne ulazi u prvih deset vrhova Orjena po visini, Subra je svakako jedan od najatraktivnijih. Njenih 1679m nadmorske visine ne nagoveštavaju šta vas čeka i šta ćete videti. Potpuno drugačije izgleda ako je gledate i penjete sa severne ili sa južne strane. Na severnoj strani je taj amfiteatar Subre, blago zaobljena i potpuno vertikalna stena. U geomorfološkom smislu predstavlja cirk, mesto gde se formira lednik. Da ne glumim pamet, ovo sam saznao tek po povratku i pronašao na vikipediji da su cirkovi amfiteatralna udubljenja, strmih strana i blago zatalasanog dna čija je jedna strana otvorena i to mesto je svedeno na zaobljen prag. Bukvalno tako izgleda Subrin cirk. Lednika na Orjenu više nema ali ako sam dobro shvatio sve što ono čemu se divimo na toj planini rezultat je njihovog rada. 

 Staza od Vrbanja prvo prolazi kroz selo, zatim ide livadom sa koje prvi put lepo vidite amfiteatar a onda ulazi u šumu gde počinje uspon. Uspon je tačno onakav kakav treba da bude, u početku blag, onda sve jači i na kraju morate da se verete. Idete pravo na amfiteatar i penjete se uz njega sve dok stena ispred vas ne postane potpuno vertikalna. Tada skrećete desno i nastavljate da se verete ivicom vertikale. Štapove ste odavno spakovali. Kada stignete na vrh te stene, staza prelazi na drugu stranu planine. Odmah nailazite na jedan eksponirani deo koji je od skora obezbeđen sajlom. Staza je dovoljno široka tako da pri suvom vremenu ne predstavlja problem, osim ako vam ne smeta kretanje po skoro  vertikalnoj litici. Posle nje nastavljate da se penjete sve do ispod samog vrha gde stena prelazi u livadu. Poslednjih stotinak metara vrlo su blagi i pitomi što možete shvatiti ili kao nagradu ili kao ironiju. 

Uspon na Subru nije bio lak. Po suvom vremenu staza nije mnogo opasna i naporna ali bilo je nekoliko otežavajućih okolnosti. Iza nas je bila noć provedena u putu, rančevi su bili teški pre svega zbog vode koje je trebalo dosta poneti ali glavni problem bila je vrućina i odsustvo daška vetra. Jedino mesto gde je bilo prijatno bila je Sniježna jama, valjkasto udubljenje u steni, negde na sredini uspona. Na sredini ovog udubljenja nalazi se stena oko koje kruži vazduh i hladi se da bi zatim prijatno pirkao na vas dok stojite na ivici jame.

Sa vrha je pogled otvoren i odličan. Severno od vas su glavni vrhovi Orjena među kojima se jasno ističe Zubački kabao. Nisam siguran da li sam prepoznao Vučji zub. Južno je Odijevo koje vam zaklanja pogled na more. Istočnom panoramom dominira Lovćen a vide se i neki bliži vrhovi koje ne prepoznajem. Ispod njih je planinarski dom "Za Vratlom" čiji se crveni krov više nego jasno primećuje u zeleno-sivoj kombinaciji trave i kamena.

 

Silazak sa Subre

Dom izgleda jako blizu i čini se da do njega ne treba više od sat vremena. Ipak, dva sata smo se spuštali, savlađujući škrape i sve ostale kraške zamke. Pomenuo sam da sa te južne strane Subra izgleda sasvim drugačije, svakako pitomije nego sa severne. Ali ako se malo bolje zagledate, videćete da i sa ove strane imate pojas strmih, skoro vertikalnih stena. Svaki vrh Orjena koji sam do sada video je priča za sebe i ni jedan nije lak za penjanje.

Tek pred sam kraj ture, kada siđete skroz u dolinu, možete malo da se opustite i uživate u zelenim livadama punim stena i kamenja. Planinarski dom se nalazi na malom uzvišenju, delimično okružen drvećem. Skoro je renoviran i atmosfera u njemu je sasvim prijatna. Domaćini su bili ljubazni i uslužni. Voda je problem kao svuda na Orjenu ali se snalaze, pili smo filtriranu kišnicu i sasvim je ok. Naravno, ko ne želi da pije vodu imaju hladnog piva... 

Fotografije

Odijevo

Odijevo je jedan od najjužnijih vrhova Orjena. Ako nije najjužniji, sigurno je prvi iznad Herceg Novog i Igala. Visok je 1571m. Blizu je doma i moguće je napraviti kružnu turu što smo to jutro i uradili.

Krenuli smo rano, oko pola 6 smo već bili na stazi. U početku smo išli putem koji od doma silazi do motela Borići i asfaltnog puta, kojim ćemo se sedam sati kasnije spustili sa Orjena. Kod vidikovca odakle se prvi put vidi more (i ima signala...) skrenuli smo desno i započeli penjanje ka vrhu Kamenski kabao. Uspon je jak i nastupa brzo po polasku tako da je dobro što smo izbegli vrućinu. Na tabli piše da do vrha ima 45 minuta, toliko nam je i trebalo da se popenjemo.

Kada stignemo na vrh, imamo fenomenalan pogled na ulaz u Boku, Herceg Novi, Igalo, Prevlaku, ostrvo Mamula u daljini... Severno se vidi Subra i iza nje najviši vrhovi Orjena. Kamenski kabao (1384) je zapravo istočni kraj grebena na čijem se najvišem vrhu, skroz zapadno, nalazi Odijevo. Na njemu se nalazi piramida sagrađena od kamena ali da li ga možemo smatrati vrhom? Tako nešto izgleda besmisleno jer u pitanju je najniža tačka grebena. Ali sa druge strane, do njega i do Odijeva vode različite markirane staze a grebenska staza između njih nije markirana, uskoro ćemo saznati i zašto. 

 

Greben od Kamenskog kabaoa do Odijeva

Trebalo nam je skoro dva sata da pređemo greben. Staza ne postoji, idete po kamenju ili dubokoj travi, često morate da zaobilazite šiblje ili da se provlačite kroz njega. Izbor puta je isključivo na vama (ili na onome ko je prvi u grupi...). Ako pogrešite valja se vraćati ili gurati do sigurne tačke. Ne ide se sve vreme uzbrdo, nekoliko puta smo silazili u udoline i naravno ponovo se peli. Na kraju, kada sam bio ubeđen da je ispred nas poslednji i čist uspon, još dve depresije smo imali. Da ne pričam o tome da li je kamen na koji stajete siguran i koliko je reptila izbeglo naše cokule. Naporno, više test strpljenja i koncentracije nego prave fizičke izdržljivosti. Uz toplo vreme, čak i u tim jutarnjim satima, prilično nas je smorilo. 

 

Pogled na ulaz u Boku

Na vrhu ogroman broj insekata. Ne znam koja je vrsta, tek bili su krupni i dosadni. Pogled je odličan na sve strane. Sve što sam nabrojao da se videlo sa Kamenskog, vidi se i sa Odijeva, iz malo drugačijeg ugla. Plus što smo bliži Hrvatskoj pa vidimo Molunat i poluostrvo i ostrvo ispred njega. Odmaramo dok ne stigne ekipa. Prvo sam zauzeo položaj sa pogledom na more ali sam onda shvatio da sa druge strane duva prijatan vetrić pa sam promenio mišljenje na koju stranu je lepši pogled, dao sam prednost vrhovima Orjena...

Uskoro pristiže cela grupa. Fotografišemo se na vrhu i idemo dalje. Spuštamo se severnom stranom. Staza vodi kroz šumu. Ima kamenja po njoj ali daleko je lakša od grebenske. Markirana je za razliku od prve. Na Orjenu vam gps skoro i ne treba. Važno je samo da znate gde idete i da pratite markaciju. Ako je izgubite jedino što je pametno jeste da se vratite i potražite je. Zbog konfiguracije i težine terena, svako prečenje može da bude i opasno i jako naporno. 

 

Duboki do i Subra u daljini

Silazimo u dolinu i izlazimo iz šume. Predeo oko nas veoma je lep, trava ima jako zelenu boju. Kamene kuće su vrlo retke i uglavnom napuštene. Uključujemo se na jučerašnji trek sa Subre. U domu smo oko pola 12. Osvežavamo se, ručamo, pozdravljamo sa domaćinima i krećemo sa planine. Vrućina je već prilična. Silazimo do bivšeg motela Borići. Vozači su već pristigli. Ispituju nas kako izgleda gore i gledaju kao da iz neke nesreće stižemo. Ponovo se prepakovavamo i ulazimo u minibuseve. Uglavnom spavamo do Morinja. Tamo ćemo provesti popodne. More nije najčistija ali osvežava. Onda ponovo sedamo u minibus i vozimo se preko Nikšića i Šavnika do Žabljaka. Ulazimo u apartmane oko devet. Imamo kupatila sa toplom vodim i wi-fi. Malo li je?

Fotografije

 

Bobotov kuk, treća sreća

Ideja da se u povratku svrati na Žabljak, bila je više nego dobra. Skratili smo putovanje kući za dva sata i kusur, i overili smo Durmitor za ovu godinu. Možda je mogla i neka druga planina da dođe u obzir za ovaj blic uspon ali ne znam gde bi lakše ovo izveli nego na Žabljaku i Durmitoru. 

Planiran je bio Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora, ali je plan lako mogao da se promeni zbog snega koji je do prethodne nedelje onemogućavao uspon. Da budem iskren navijao sam da se to dogodi. Od vrhova Durmitora, skoro samo na Bobotov kuk sam se peo, prethodne godine između ostalog. Hteo sam još neki da vidim. Čak je i pravac bio isti kao pre 11 meseci, sa Sedla. 

 

Zeleni vir u poluzimskom ambijentu

Ipak sneg se pobrinuo da ne bude sve isto. Prvi put smo ga probali negde ispod Uvite grede. Kasnije ga je bilo sve više pa smo čitave deonice gazili po njemu. Od Zelenog vira do Velike previje bila su dva veća snežna pojasa. Išli smo po tuđim tragovima, iako smo vrlo rano krenuli nismo bili prvi to jutro. Mada, tragovi su verovatno od prethodnih dana. Skoro cela grupa izašla je do ispod stene i kasnije do Škrčkog pogleda.

E tu je već nastao veći problem. Strana koja gleda na Škrčka jezera uglavom je u senci i snega je tu bilo dosta. Na jednom mestu potpuno je presekao stazu. Imali smo tri varijante: da probamo da se ispenjemo iznad snega, da ga obiđemo sa donje strane ili da se vratimo. Neki Poljaci koji su išli ispred nas krenuli su odmah uzbro ali mi smo se spustili ispod snega. Poslušali smo savet jednog od naših planinara koji je (pomalo nesmotreno...) pre cele grupe isprobao obe varijante. Vodič je apelovao da samo iskusni i sigurni u sebe krenu na vrh što je grupa veoma dobro ispoštovala. Problem je bio deo van glavne staze, dok smo obilazili sneg. Puno kamenja koje nismo baš potpuno uspevali da kontrolišemo, posebno tokom silaska. Jedanaestoro nas je izašlo na vrh. I vratilo se sa njega...

 

Pogled sa Bobotovog kuka

Zašto treća sreća u podnaslovu? Zato što sam treći put gore i prvi put imam čisto nebo i pogled na sve strane. Prvi put se bukvalno ništa nije videlo, testo ispod nas. Drugi put se na trenutke otvarao pogled na okolne vrhove. Sada je bilo kako treba da bude. Osim već pomenutog fotoaparta ali poslužio je i mobilni telefon.

Fotografije