Nemam volje, želje, pre svega vremena ali ni snage da pišem o svakoj planinarskoj akciji ili putovanju na kom sam bio. Možda da nisam nametnuo sebi ovako zahtevan i dugačak format, za koji znam da je potpuno retro ali ga se ipak držim, možda bi i uspeo sve da smestim u blog. Neke akcije sam svesno preskočio, neke započeo da ostavio (Zakintos, Krf) a za Berlin ne mogu da objasnim sebi zašto ga ovde nema.
Nisam mislio da pišem o Pirinu ali onda sam shvatio da prosto ne mogu da ga ignorišem. Posle tekstova o raznim homoljskim i suvoborskim brdima ili periferiji Beograda, neozbiljno bi bilo da izostavim treću planinu po visini na Balkanu sa tri vrha preko 2900m i četiri među prvih deset, ako je verovati Vikipediji. Uzmite ovu listu sa priličnom rezervom ali ono što je sigurno jeste da je Pirin treći na Balkanu, da malo zaostaje za Rilom i Olimpom i da smo popeli četiri njegova najviša vrha, plus Todorku. I onda to mora da se nađe u blogu.
Pokušaću da u priči budem kraći i koncizniji (sa Berlinom to nije moglo pa ga eto nema u blogu...). Kao što sve oko nas postaje kraće i konciznije, za jednokratnu upotrebu. Ko zna, možda mi se i dopadne...
Pirin je planina i nacionalni park u jugozapadnoj Bugarskoj. Piše na Vikipediji da se pravcem severozapad - jugoistok pruža čitavih 80km dok je njegova širina 40km. Vrhovi Vihren i Kutelo nisu samo najviši već i nama najpristupačniji i najbliži. Nalaze se na severnom kraju masiva. Todorka je odmah pored njih i to je mainsteam planinarskih akcija iz Srbije. Kada sa Todorke pogledate južno, shvatite da ste tek načeli priču zvanu Pirin. Gomila ozbiljnih i atraktivnih vrhova čija imena i raspored još uvek ne znam tačno. Ali učim polako...
Petak: Todorka
Krenuli smo u četvrtak veče, klasični produženi vikend. Posle ne baš udobne vožnje i pomalo traumatičnog prelaska granice stižemo do Banskog i odmah nastavljamo dalje do kampa Banderica. Pored kampa je restoran, rano je pa još uvek ne radi. Tek sutradan sam shvatio da ovo nije planinarski dom Banderica. Do doma dolazite ako produžite asfaltnim putem do sledeće krivine, nekih 300m dalje. Ovu zavrzlamu morao sam da rešavam sledećeg dana kada sam se po žestokom pljusku spustio i nisam naišao na odgovarajuće okruženje.
Asfalt dalje vodi do sledećeg planinarskog doma ili hiže kako Bugari kažu. Taj se zove Vihren i leži u dolini Banderiške reke, između vrhova Todorka sa jedne i Virhena i Kutela sa druge strane. Biće nam polazna tačka oba dana. Prvog dana nas je manji od dva kombija iz više tura prebacivao od kampa do doma Vihren dok je drugog dana bio vikend a samim tim i veća gužva pa smo morali peške.
Todorka je sa 2746m po visini tek 11. vrh Pirina. Odmah je iznad planinarskog doma ali sa te strane je jako strmo pa moramo da napravimo polukrug i priđemo joj sa južne strane. To i nije tako loše jer se svašta lepo vidi na tom putu. Staza u početku vodi pored Banderiške reke, prave planinske, čiste i brze, i u avgustu bogate vodom. Reka očito ističe iz nekog od jezera kojih u ovom delu Pirina ima puno. Proći ćemo pored Žabljeg jezera (Жабешкото езеро) dok ćemo Ribno, Dugo i još neka manja jezera videti iz daljine. Sasvim je ok doći i obići ova jezera ukoliko niste u kondiciji da se penjete na neki od vrhova.
Posle Žabljeg jezera skrećemo levo i napuštamo dolinu kojom smo se do tada kretali. Ovo dolinu uslovno shvatite, samo u jednom delu staza je ravna i laka za hodanje. Od doma do Žabljeg popeli smo se 350m i teren nije lak za hodanje. Izlazimo na greben koji spaja Todorku i vrh Vazela. Onda se njim dalje penjemo i stižemo na glavni greben Todorke. Greben je blago srpastog oblika. Prelazimo ga lagano od Male Todorke do Velike Todorke ili samo Todorke. Posle sam pročitao da se prepoznaje i Srednja Todorka što je manje-više nebitno.
U povratku ne idemo grebenom već prolazimo pored jezera Todorkine oči a zatim se uključujemo na stazu kojojm smo došli. Svraćamo u dom Vihren na kasni ručak. Nemaju Pirinsko pivo pa pijemo Kamenicu. Pirinsko se inače proizvodi u obližnjem Blagoevgradu i skroz je dobro. Uglavnom sam njega trošio ali poslednjeg dana u Sofiji popio sam Starobrno što je Pirinsko spustilo na drugo mesto.
Subota: Vihren i Kutelo
Drugi dan bio je atraktivniji, zahtevniji, naporniji i vremenski lošiji od prvog. Od doma Vihren odmah smo napali istoimeni vrh. Samo 3,3 km do vrha i čitavih 1000m uspona, skoro kao da stepenicama idete. Najteži su po običaju početni i završni deo. U sredini staza malo beži levo i imate par ravnih deonica. Ako ste prethodnog dana bili na Todorci kao mi, nećete skoro ništa novo videti tokom uspona na Vihren. To vam daje mogućnost da se koncentrišete samo na hodanje. Nema nikakvih tehničkih detalja, samo je potrebna snaga u nogama i vazduh u plućima. I gore ste za tri sata ne previše brzog hoda.
Spuštamo se stranom koja gleda na susedni Kutelo. Strmije je dosta nego pri usponu, postoji i lanac koji je ako ne neophodan ono svakako koristan. Između dva vrha nalazi se prevoj Premkata. Deli dve doline i od njega vodi staza ka domu na koju ćemo se uključiti pri povratku.
Kada pređemo najnižu tačku prevoja, zvanično smo na Kutelu. Penjemo se neko vreme pa onda skrećemo levo i idemo paralelno gornjem grebenu. Staza je u početku laka, kasnije ima nekih komplikovanijih detalja, neki od njih su osigurani sajlama. Tom stazom izlazimo na Končeto.
Končeto je greben, od onih što ih zovu nož. Sa jedne strane (one kojom mu prilazimo) je prilično strm, sa druge je praktično ambis. To je ono što sam ranije viđao i zapamtio sa fotografija drugih planinara. Definitivno najatraktivinije mesto koje smo prošli na Pirinu. Po vrhu je osiguran sajlom ali ona se na momente prekida, gromovi ili šta već je uništilo stubove i ne bi joj falio generalni remont. Povremeno prelazite sa jedne na drugu stranu te sajle ali osim na par mesta niste kritično blizu ambisa. Nije problem preći ga ali morate da budete maksimalno koncentrisani i oprezni.
Greben vodi do vrha Banski Suhodol. Visinski nije mnogo iznad Končeta ali je opet četvrti po visini na Pirinu sa 2884m. Tu pravimo pauzu ali ne predugu jer se vreme već potpuno pokvarilo i valjalo bi se vratiti preko grebena pre kiše. Usporava nas susret sa bugarskim parom planinara. On ide dobro ali za nju nisam siguran gde je pošla. Nesigurna, uplašena, sa štapovima u rukama (!?), razmimoilazila se po nekoliko minuta sa svakim od nas. Skupio sam se dok je prošla a zatim se trudio da gledam samo pravo. Ništa nisam čuo iza sebe...
Kada sve to prođete, da je kosmičke pravde, trebalo bi da sednete ispred neke planinske kafane i da vam natoče čašu hladnog piva. Ovako tek vam predstoji maltretiranje, silazak tih 1000m do planinarskog doma. Kiša je prvo stala a onda ponovo počela još jače i počelo je i da grmi. Pred samim domom prešla je u pravi pljusak ali to sam već pričao...
Akciju je odlično organizovao i vodio Jovan Jarić. Na početku sam malo koga poznavao, do kraja se taj broj prilično povećao. Pirin mi nije baš legao kako sam očekivao, zato valjda prvo i nisam hteo da pišem o njemu. Ali kada su utisci malo odležali, značajno su se popravili. Čitajući svašta po Netu i pišući ovaj tekst, dobio sam neke ideje i mislim da ću vrlo brzo krenuti dalje, južnije od Todorke...
